Panični napad: od bežanja do prihvatanja

Kategorija: Psihopriča

20979598

Imala sam 19 godina kada sam prvi put doživela panični napad. Mada, tada nisam znala šta me je snašlo. Počelo je sve sa nekim čudnim telesnim simptomima. Nikom nisam mogla da se požalim šta mi je, jer sam znala da je u pitanju „psiha“, a od svega toga sam bežala jer se odmah javljala misao da ću da poludim. Porodica ništa nije znala. Jedino sam se požalila partneru, koji me je tada zaista razumeo. Od tih telesnih simptoma, ja nisam mogla ni da spavam, niti normalno da funkcionišem. Jedino me je smirivao razgovor sa momkom ali i to me je držalo jako kratko s obzirom da je neizvodljivo da sa nekim, u tim godinama provodim svaki dan, ceo dan.

Bilo je izuzetno mučno. Stalno osećati taj strah, a prikrivati ga od porodice. Svakodnevno se moliti bogu da se probudim jedno jutro bez tog mučenja. Budilo me je noću, preplavljujuće. Kada sam videla da ne prolazi jer je to tako trajalo par meseci, razgovarala sam sa roditeljima. Zajedno smo doneli odluku da bi trebala da idem kod psihijatra. Dok sam ranije bežala od toga, tada mi je laknulo, jer sam želela da se sve to završi i da budem dobro. Odlaženje lekarima nije imalo nekakvog efekta jer je svaki od njih pričao neku svoju priču, a između ostalog da to nije ništa. Sama sam sebi postavljala pitanja kako je moguće da to nije ništa kad mi ne da mira, kad ne mogu da živim kao svaka normalna osoba od 19 godina. Krenula sam na fakultet, treba da upoznajem neko novo društvo, a ja ne znam ni sama šta ću sa sobom. I tako, sticajem okolnosti završim kod psihologa u jednom domu zdravlja. Radila sam testove i posle desetak dana sam došla da mi saopšte rezultate. Rečeno mi je da se na tim testovima pokazala anksioznost. Psiholog me je odmah poslao kod psihijatra, a sa vrata sam odmah dobila lekove. I pila sam ja to, i bilo mi je bolje. Kada je prošao neki vremenski period, terapija mi je ukinuta, ja sam opet bila malo dobro; međutim, ponovo kreću neke nove telesne senzacije, opsesivne misli i slično. Pa me ponovo vrate na lekove. Pa opet budem bolje i tako u krug.

OLYMPUS DIGITAL CAMERASve dok nisam upoznala svog pravog i jedinog psihologa. Ubrzo sam i prvi put došla kod nje. Od tada sve je počelo sa menja. Prvi put sam tada saznala šta je anksioznost. Prvi put sam se suočila sa „neprijateljem“. Znala sam o njemu nešto. Imala sam informacije. Ništa to nije prestalo tog momenta, ali bilo je mnogo lakše. Do tada mi se u glavi samo motalo, čuveno pitanje „ŠTA AKO?“ , od tada je zamenjeno sa pitanjem „PA ŠTA AKO?“. Odmah se oseti lakoća, pri samom izgovoru. Svake nedelje po sat vremena provedenih sa njom, podizalo me je iz „mrtvih“. Počela sam da upoznajem sebe, svoje strahove, odakle oni potiču, kako da ih prigrlim, a ne da ih se plašim. Možda zvuči suludo, ali što god više sam se ja opirala to mi je bilo gore. Onog momenta kada sam prihvatila sve to, iako je jako neprijatno, moje stanje je znatno počelo da se popravlja. Opsesivne misli sam izazivala sama, samo da bih shvatila da mi ne mogu ništa jer su to samo misli i ništa više. Patnja sa vrtoglavicama, ubrzanim radom srca, mučninom, jako teškim varenjem hrane itd. znatno se smanjila. Sada imam 25 godina i jedno značajno životno iskustvo iza sebe. Ti strahovi nisu nestali, meni i sada ponekada srce ubrzano radi, vrti mi se u glavi, prođe neka opsesivna misao, ali sve to sada posmatram iz drugog ugla. NE PLAŠIM SE VIŠE TOGA.

Imala sam jedan užasan panični napad, pre dve godine. Sećam se kao da je bilo juče. Želela bih da baš taj napad malo opišem:

Sedela sam sa rodbinom do ranih jutarnjih sati. Pre nego što ću krenuti na spavanje, osetim da mi srce ubrzano radi. Kažem sestri, koja je inače lekar, da vidi koliki su mi otkucaji. Znam da su veliki. Ne mogu da se smirim. Ona nešto govori, a ja čujem samo reči „oko sto“. I nije to najgore pomislim. Posle toga ide 110, pa 120… Ja ništa ne vidim i ne čujem sem srca i majice na meni koja bukvalno igra. Idem da se umijem. Ne, ne pomaže ni to. Nemam više mira da sedim. Ustajem, šetam. Samo čekam momenat kada ću da se srušim. Pomišljam, samo bilo šta da se desi, da to mučenje i ta patnja prestane. Ali od toga nema ništa. Biva mi sve gore i gore… Pokušavam da legnem. Tada kreću nesnosne vrtoglavice. Opet ustajem. Šetam, srce i dalje tako jako lupa… Ja počinjem da se tresem. Adrenalin radi svoje. Dva sata sam provela u tom bunilu. Srce je lupalo, lupalo i lupalo. Užasno. Kao da hoće da iskoči iz mene. A nema kuda. Posle nekog vremena, smirilo se. Verovatno sam uvidela da mi ne može ništa, na nekom nesvesnom nivou. I smirila sam se, koliko je to u tom trenutku bilo moguće. Nakon toga sledilo je samo osluškivanje, kad će ponovo tako jako da zaigra. Grozno! I desilo se opet, samo ne tog intenziteta i ne sa tolikim strahom kao tada. Izmerim pritisak i vidim i otkucaje koji su i dan danas nekada preko sto, konstatujem. Na momenat bude neprijatno, ali ubrzo zaboravim na to. To je samo jedan od, slobodno mogu reći, milion napada koje sam imala. Ali nauči čovek, da su i takve stvari na neki način deo njega samog. I prihvati ih sa sobom u celosti, koliko god bile neprijatne, grozne, preplavljujuće.

Još bih želela da naglasim par stvari. Drugarice su odlazile od mene sa porukom da sam luda i da im ne trebam. To je grozno za osobu koja treba da upozna nove ljude, nesigurna u samu sebe, a odbacuju je njeni dotadašnji prijatelji. Ipak nije sve tako crno, bar ne iz ovog ugla sada. Ko je bio tu – bio je i hvala im na tome. Veoma značajnu podršku sam imala od porodice i partnera. Ono čega sam bila svesna je to da oni ne mogu da me razumeju u potpunosti, jer nemaju ništa slično u iskustvu i ne mogu da shvate moj strah da ću da se onesvestim, a u suštini mi nije ništa. Ali koliko je bilo u njihovoj moći – pomagali su mi.

Ipak, mislim da je moje poboljšanje usledilo samo zahvaljujući mom psihologu. Njeno prihvatanje mene u celosti sa svim manama i vrlinama pomoglo je i meni da prihvatim samu sebe, što je u tim sitaucijama jako bitno. Njeno zalaganje i razumevanje je neprocenjivo. Ona je osoba na koju sam uvek mogla da računam, a mislim da mogu i dan danas. I biću joj od srca zahvalna do kraja života.

Zato, iz ove pozicije, savetujem svima vama koji imate ovakav ili sličan problem, obratite se stručnom licu. Razbijajte predrasude da kod psihologa idu samo osobe koje su „lude“ (ne volim da koristim ovaj termin, ali kod nas u narodu je on tako prihvaćen). Razgovarajte sa njima, oni su ipak stručni, a pre svega divni ljudi, koji će vam pružiti podršku, koliko god je u njihovoj moći. Nećete više sve gledati tako crno, Život koji ste potisnuli i živeli pre samog problema, neće se vratiti. Ne očajavajte, zato što vas čeka nešto sasvim drugo. Jedno jako značajno, životno iskustvo, koje će vas promeniti iz korena. Rad na sebi je neprocenljiv. Do toga verovatno ne biste došli sami i bez problema. Prihvatite sebe takvi kakvi jeste, ne krivite se, ne kinjite sami sebe. Niste sami u svemu tome. Sa tim može da se živi, u početku je jako teško, ali kasnije sve dobija drugi smisao.

I počnite da živite sada i ovde. Moć sadašnjeg trenutka je neprocenjiva! 😉

Comments

comments

5 Comments

  1. Cuti a ne slusati, gledati a ne videti, misleci ne razmisljati, smejuci se plakati. To je ta teskoba, mucnost, anksioznost…nazovite je imenom kakvim zelite. Koja vam krade zivot kad mislite da ste je pobedili. Sa njom pod ruku ide njena sestra depresija. A vi ste vruc krompir koji one unedogled neumorno bacaju. Kad periode uznemirenosti, lupanja srca, groznicavih misli prekrije jedno sivilo, uronjenost u sebe, nistavilo prolaznosti.
    Zapocinjanje terapija, lecenja, nedoslednost u njima u potrazi za brzim resenjima, za shortcut-ovima koji ce kao gumica izbrisati sve. A mozda sam ja samo primer koji ne treba slediti.

    Brzog resenja nema, postoji samo kratak zivot. Zato panika dolazi po svoju nagradu kao nezvani gost.

  2. Kada cutim , vristim. I kada sapucem trazim nekoga da cuje kako gromko to radim. I kada kao pre neki dan ostavim nepostojeci e-mail radim to da bih dao deo sebe. Ovde i sada u ovom trenu ostavio malo duse da neko u prolazu okrene glavu prema ovim recima. Mozda i moj prosli komentar nije pripadao ovde. Mozda ?!?!

    Ove reci bole, zar ne? Pokusajte da ih cujete.

    Kako je teško biti slab,
    kako je teško biti sam,
    i biti star, a biti mlad!….

    Tesko je ziveti ovu pesmu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.