Na severozapadnoj strani grada, u kući smeštenoj u ulici Maresfild Garden, čovek sedi sam u maloj sobi. Iako je ponoć odavno prošla i London utonuo u mrak, stare i duge do poda, crvene zavese zaklanjaju prozore, odvajajući ga od spoljašnje stvarnosti.
U maloj sobi u kojoj se vreme izgubilo u magnovenju misli i letargiji tišine, čuje se još samo slabo pucketanje uljane lampe. Ruka, sporim pokretom, odavno prekrivena borama i pegama, prelazi po sedoj bradi. Okrugle naočare stoje na stolu strpljivo čekajući svog vlasnika da ih uzme i da prenese svoje misli na praznu hartiju ispred njega. Nije primetio korake uz stepenice i mladića na vratima.
„Spavaš li?“, upita mladić.
„Ne“, odgovor više liči na umoran uzdah nego na reč. „Ko si ti?“, upita čovek mladića.
„Znaš me odavno. Zar me se ne sećaš? Setićeš se. Prošlo je mnogo vremena. O čemu razmišljaš?“
„Razmišljam o tome kako ljudi često imaju pogrešne vrednosti. Teže moći, uspehu i bogatstvu i dive se tim vrednostima kod drugih, a potcenjuju prave vrednosti u životu. Pitanje svrhe čovekovog života se postavlja bezbroj puta, ali se još nikada nije našao zadovoljavajući odgovor. Ispada da samo religija može dati odgovor na to pitanje.
Moj prijatelj kaže da je izvor religioznosti neka vrsta neobičnog osećanja, koje on voli da zove senzacija večnosti, a koje sam ja nazvao okeansko osećanje. To je osećanje jednog sa univerzumom, koje možemo povezati sa osećanjem koje novorođenče ima sa svetom oko sebe. Tek formiranjem ega, dolazi do diferencijacije selfa od sveta oko sebe. Moja je ideja je da se zapitamo šta čovek pokazuje svojim ponašanjem da je njegova svrha života? Šta ljudi zahtevaju od života, čemu streme i šta žele da postignu? Nema velike dileme oko odgovora. Streme sreći. Žele da budu i ostanu srećni.
Postoje dve strane ove želje. Sa jedne strane, tu je izbegavanje bola i neprijatnosti, a sa druge princip zadovoljstva. Sreća se odnosi na drugi princip i to je ono čemu čovek stremi od rođenja. Nesreću je mnogo lakše iskusiti. Nije ni čudo što je čovek na taj način, pod uticajem spoljnog sveta, princip sreće kojim teži, zamenio skromnijim principom – principom gde je srećan ukoliko je izbegao nesreću ili patnju. Ima jedan način, možda najvažniji od svih, kojim čovek teži sreći, usudio bih se da ga nazovem umetnost življenja. To je ljubav. Ljubav kao centar svega, gde čovek nalazi zadovoljstvo u tome što voli i što je voljen.“
„A snovi? Snovi predstavljaju ispunjenje želja. To su želje koje nismo ispunili ili zadovoljili u toku dana, a koje jako želimo da ostvarimo. One se manifestuju u našim snovima upravo u ostvarenom obliku. Moja teorija da su snovi ispunjenje želja se ne bazira samo na sadržaju snova; ona se bazira na analizi simbola u snovima i otkrivanjem nesvesnog koje stoje iza toga.
Sadržaj snova kojeg se mi sećamo i koji nam je prikazan je manifestni sadržaj. Međutim, analizom i interpretacijom snova, otkrivamo latentan sadržaj, koji nije očigledan i koji je proizvod nesvesnog. Besmislenost sna koja nam se čini na prvi pogled može biti odraz našeg unutrašnjeg otpora prema interpretaciji značaja snova, ali treba nastaviti ispitivati značenje koje ono ima. Snovi nam ne pokazuju naočigled da predstavljaju ispunjenje naših želja. Zašto? Zato što postoji fenomen cenzure, mehanizam koji ne dozvoljava potisnutim željama da budu jasno prikazane. Neprijatne, zabranjene želje, koje ljudi ne smeju da priznaju ni sebi ni drugima se nalaze duboko u nesvesnom i one ne dopiru do svesti u svom originalnom obliku. Ništa ne može da dopre do svesti dok ne prođe cenzuru gde dolazi do distorzije snova kako bi u svesti pojedinca bili prikazani kao prijatni i u svom socijalno prihvatljivom obliku, a to znači da su suprotni od prave želje u stvarnosti. Tu želju treba da otkrijemo interpretacijom snova. Ukoliko ne možemo da prepoznamo želju koja stoji iza snova, mora da postoji podsvesna tendencija da odbranimo sebe od želje jer ne možemo da se nosimo sa njom i kao posledica toga dolazi do distorzije. Zaboravljanje delova snova je jedan vid cenzure, to je zapravo otpor prema mislima da se puste u svest.”
„Izdvojio bih nagon života manifestovan kroz seksualni nagon i libido, a kao drugi, nagon smrti, manifestovan kroz čovekovu agresiju. Civilizacija dozvoljava malo slobode pokušavajući da suzbije nagone u čoveku. Zašto to radi? Zato što nastoji da okupi ljude u jednu veliku univerzalnu grupu. Nagon ljubavi je u tome sprečava jer dvoje koji se vole su dovoljni jedno drugom, ne mare za zajednicu. Nagon smrti podrazumeva agresiju prema drugim ljudima jer ego ne može da ispuni zahtev da voli drugog kao što voli sebe.
Ipak, civilizacija uspeva da nametne ljudima svoje standarde, uspeva da ih učini nesrećnim suzbijajući njihove nagone. Kako to radi? Civilizacija nastoji da oslabi želju za agresijom razvijajući osećaj krivice za počinjena dela. Kako se ovaj osećaj razvija? Postoje dva izvora osećaja krivice. Jedan se razvija kao strah od autoriteta, a drugi se, potom, razvija iz super-ega. U početku, motiv se krije u bespomoćnosti i zavisnosti od drugih ljudi i može se karakterizovati kao „strah od gubitka ljubavi“. Ulogu autoriteta koju u početku predstavljaju roditelji, sa dominacijom očinske figure, preuzima zajednica.
Zanimljivo je što ljudi dopuštaju sebi da čine loša dela koja im donose zadovoljstvo dokle god su sigurni da autoritet to neće otkriti. Promena se dešava kada je autoritet internalizovan kroz utemeljenje super-ega i tek tada mi možemo govoriti o osećanju krivice ili savesti. Sada nije pitanje da li će nas neko otkriti, nego je razlika u tome da li ćemo uopšte pomisliti ili poželeti da učinimo nešto loše, s obzirom da ne možemo ništa sakriti od super-ega, čak ni misli. Dokle god čoveku dobro ide u životu, njegova savest je mirna i dozvoljava egu da čini stvari koje donose zadovoljstvo, a kada ga zadesi nesreća, istražuje svoju dušu, priznaje da je grešan, nameće sebi odricanje, naglašava zahteve svoje savesti i kažnjava sebe. Religioznost, odnosno vera, preuzima ulogu autoriteta, te ako čoveka zadesi nesreća, znači da je izgubio božju ljubav.“
„Od svojih pacijenata sam često naleteo na čudan fenomen u snovima. Fenomen u kojem sanjaju neobično prenaglašenu prijatnost prema nekoj osobi, da bi potom, analizom tog sna, utvrdili da se iza te prijatnosti zapravo krije želja za povređivanjem i agresijom prema toj osobi. Moja tvrdnja je da takve teze možemo povezati sa mitom o Edipu. Znaš taj mit?“
Čovek je klimnuo glavom. „Ne mogu da odbacim pretpostavku da osećaj krivice potiče od Edipovog kompleksa. Edipov kompleks, kao spoj ljubavi prema ocu, a istovremeno agresije zbog želje za posedovanjem roditelja suprotnog pola, ekvivalentan je ambivalenciji Erosa, kao nagona života i nagona smrti, odnosno agresije, koji utemeljuju savest i stvaraju osećanje krivice.“
„Edipov kompleks se može naći od davnina, u mnogim mitovima i pričama.“
„Naravno. Meni je posebno zanimljiva priča o Mojsiju. Mojsija kao takvog bi trebalo da posmatramo drugačije. Mit o njemu je drugačiji u odnosu na ostale. Porodica u kojoj se dete rađa je skromna porodica, a porodica u kojoj dete odrasta je plemenita porodica, a na kraju, on se vraća svojim korenima i skromnom životu. Nameće se pitanje zašto bi se Jevreji ponosili legendom koja je od njihovog junaka napravila stranca? Razmišljao sam i imam teoriju da je on zapravo bio Egipćanin, a nekoliko stvari ide u prilog tome. Za početak, samo ime je egipatskog porekla…“
„Ali ako je poznat prezir Egipćana prema drugim narodima, zašto bi se jedan Egipćanin zauzeo za potlačeni narod i vodio ih ka njihovom spasenju?“ mladić se nestrpljivo ubacio.
„Dobro pitanje. Još bolje je, ako je on zaista Egipćanin, zašto bi jedan narod pristao da ih vodi neko ko je stranac?“
„Ako je to istina, ljudi nam neće verovati“, zabrinuto je primetio mladić.
„Kao što niko ne može biti nateran da veruje, isto tako niko ne može biti nateran da ne veruje“, čovek je spokojno odgovorio.
Odgovora nije bilo. Osvrnuo se oko sebe. Tišina. Mladića nije bilo. Čovek se zbunio, ne seća se da je čuo korake kad je odlazio. A kad je i otišao? Da li je stvarno i bio tu ili je sanjao? Dopao mu se, razmišlja isto kao što je i on nekada, ima iste ideje, ali je luckast, ne shvata da je to sve već urađeno. Naposletku, čovek je sam pisao o tome, to su sve njegove ideje. Kad razmisli, podseća ga na nekog. A i glas mu je nekako poznat. Da li bi možda bilo moguće da ga je umislio? Pogledao je na beo prah koji se nalazio na stolu u maloj kesici. Mnogo je eksperimentisao sa ovim lekom. Da li je moguće da mu je ovaj lek otkrio nove mogućnosti njegovog uma, mogućnosti koje dozvoljavaju neku vrstu projekcije, možda bi se čak usudio da kaže i halucinacije. Ali čega? Potajnih želja, neostvarenih ideala ili možda čak samih sebe, prošlih, a možda i budućih?
Mnogo misli je prolazilo čoveku kroz glavu. Razgovor sa mladićem, stvaran ili proizvod njegovog uma, inspirisao ga je. Osećao je da bi ideje koje je dobio mogle da zaokruže njegova razmišljanja o religiji koja je izneo u delima „Budućnost jedne iluzije“ i „Nelagodnost u kulturi“. Svitalo je i prvi zraci sunca krenuli su u borbu sa starim zavesama koje su i dalje, uporno, odvajale čoveka od spoljašnosti. Čovek je drhtavom rukom posegnuo za perom i na hartiji, koja je satima čekala danak njegovog pera, napisao naslov: „Mojsije i monoteizam“.
To je bilo poslednje veliko čovekovo delo. Smrt ga je sustigla iste godine kada je delo objavljeno, a kuća u Londonu je bila njegov poslednji dom. Proći će još mnogo godina pre nego što ljudi prepoznaju štetnost kokaina i zabrane njegovo konzumiranje. Njegova ćerka krenuće njegovim koracima i biće začetnik dečije psihoanalize. A on? Sigmund Frojd ostaće poznat kao osnivač psihoanalize sa velikim nasleđem iza sebe, mnogim pristalicama i kritičarima, ali u svakom slučaju, jedno od prvih imena sa kojim će se susresti svaki student psihologije.
Autor: Emina Muminović
