Iako umeju da nas impresioniraju odvažni stavovi (pogotovo tokom političkih izbora), činjenica je da previše samopouzdanja može biti fatalna greška. Ne čudi onda što je laureat za Nobelovu nagradu Danijel Kaneman u svojoj knjizi „Razmišljati brzo ili sporoˮ iz 2011. izjavio da, kada bi imao čarobni štapić kojim može svet osloboditi jedne pristrasnosti u rasuđivanju, izabrao bi preterano samopouzdanje.
Ironično, ljudi koji imaju najveći potencijal za razvijanje preteranog samopouzdanja su početnici koji su tek okusili veštinu ili znanje kojim žele da ovladaju. Prema popularnom Modelu o četiri faze kompetentnosti razvijenom sedamdesetih godina od strane Noela Brča i Tomasa Gordona, prva je potencijalno najopasnija faza, i nazvali su je nesvesna nekompetentnost. Drugim rečima, kada je neko u ranim fazama učenja nove veštine, on ili ona možda ne shvata koliko još toga ima da nauči.
Ako pogledamo popularnu kulturu, jedan klasičan primer nesvesne nekompetentnosti je Čarobnjakov šegrt koji, pokušavajući da sebe poštedi posla, koristi učiteljevu knjigu magije ne bi li se posao obavio sam od sebe. Naravno, ovo se katastrofalno završava. Drugi poznat primer koji ističe nesposobnost mnogih da prepoznaju sopstvenu nekompetentnost je čuveni Daning-Kruger efekat koji se razvio iz klasične studije iz 1999. a koju su izveli socijalni psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger. Iako se mahom odnosi na prosečne ljude koji precenjuju svoje sposobnosti, efekat se može odnositi i na bilo kog početnika u, za njega, novom polju, koji još uvek ne shvata da mu je potrebno još uvežbavanja.
Novo istraživanje objavljeno u časopisu „The Journal of Personality and Social Psychologyˮ predstavlja rezultate šest studija koje testiraju preterano samopouzdanje početnika i uticaj istog na njihove performanse. Autori, Karmen Sančez sa univerziteta Kornel i Dejvid Daning sa univerziteta u Mičigenu, obezbedili su impresivne dokaze za ono što su nazvali pretpostavka početničkog mehura. Prema ovoj pretpostavci, ljudi koji počinju sa sticanjem novog znanja ili veštine obično kreću sa osećanjem opreza i nesigurnosti sve dok se, nakon nekoliko ranih uspeha, ne pojavi „početnički mehurˮ. U tom trenutku, ono što se inicijalno činilo teškim, deluje mnogo lakše nego što se strahovalo da će biti. To je trenutak u kome se javlja preterano samopouzdanje i početnici postaju nesvesno nekompetentni. Naravno, ono što obično sledi je period korekcija, kada ovo preterano samopouzdanje splasne i veština nastavlja da se razvija.
Prema Sančezovoj i Daningu ova vrsta ranog preteranog samopouzdanja ima najveću verovatnoću da se desi kada se pojedinac nosi sa takozvanim zadacima probabilističkog učenja. Ovo uključuje pokušaje da se predvide nesigurni događaji na bazi svih onih signala na koje se ljudi mogu osloniti prilikom predviđanja događaja u budućnosti. Bilo da je u pitanju zadatak predviđanja pravca kretanja cena akcija na berzi u narednih šest meseci, ili predviđanje pobednika na sledećim izborima, ili davanje odgovora na pitanje koga zaposliti… uvek će biti određenog nivoa nesigurnosti i, sasvim očekivano, šteta koja može nastati usled preteranog samopouzdanja u ovakvim situacijama može biti katastrofalna.
Da bi testirali pretpostavku početničkog mehura, Sančez i Daning su dizajnirali četiri laboratorijske i dve terenske studije namenjene praćenju načina razvitka ekspertize tokom vremena, kao i toga šta je to značilo u kontekstu procena koje su pojedinci pravili. Četiri laboratorijske studije ispitivale su to kako su ljudi vršili predviđanja nesigurnih događaja (koristeći scenarije poput dijagnostikovanja nekoga tokom zombi apokalipse ili procene tačnosti detektora laži).
Kao što se i predvidelo, sve četiri studije su dale snažne dokaze za postojanje početničkog mehura i omogućile su testiranje mogućih objašnjenja za to zašto se uopšte javlja početnički mehur. Kao objašnjenje autori navode proces koji su nazvali egzuberantno teoretisanje. Ovo sugeriše da ljudi često razvijaju sopstvene teorije o tome kako interpretirati informacije koje dobijaju i, na bazi ranijih uspeha, postaju sigurniji u validnost tih teorija značajno više nego što bi stvarne činjenice mogle garantovati. Iako su ove teorije češće grešile nego što su bile u pravu, ljudi nastavljaju da veruju u njih sve dok ih dodatno iskustvo ne nauči drugačije.
Prepoznajući ograničenja ove vrste laboratorijskih istraživanja, Sančez i Daning odlučuju da testiraju postojanje početničkog mehura preko veštine koja ljudima možda treba u stvarnom svetu, poput finansijskih kompetencija, merenih korišćenjem ankete za finansijske sposobnosti Autoriteta za finansijsku industriju (FINRA) iz 2012. i 2015. Ova godišnja anketa ispituje finansijske navike ljudi širom SAD-a. Pored bazičnih demografskih pitanja (pol, godine, obrazovanje…), anketa ispituje i finansijsku pismenost ispitanika (koristeći ajteme poput „Ako kamata raste, šta se tipično dešava sa cenama akcija?ˮ), i traži od njih da procene stepen svoje percipirane finansijske pismenosti na sedmostepenoj skali.
Koristeći podatke za 24.814 Amerikanaca anketiranih 2012. i 25.901 iz 2015, istraživači porede kako su ispitanici videli svoju percipiranu finansijsku pismenost (koliko veruju da su finansijski mudri) sa tim koliko su zaista finansijski pismeni (na osnovu toga koliko su dobro uradili finansijska pitanja u anketi). U skladu sa očekivanjima, ispitanici starosti 18 do 24 godine, imaju oštro ispupčenje na krivoj koja predstavlja percepciju sopstvene finansijske ekspertize, a zatim se ova kriva zaravnjuje ili opada sve do srednjih godina (45-54 godina).
Čak i kada su stvarno finansijsko znanje, prihod i nivo obrazovanja uzeti u obzir, dokaz za postojanje „početničkog mehuraˮ ostao je jak. Međutim, kada se posmatra finansijska pismenost, starost i iskustvo pobeđuju. Drugim rečima, stvarno finansijsko znanje raste s godinama i gomilanjem iskustva bez obzira na faktore poput pola, obrazovanja ili prihoda.
Šta, dakle, možemo da zaključimo iz ovog istraživanja? Kao što Sančezova i Daning ističu diskutujući svoje rezultate, ljudima u trećoj deceniji njihovog života često nedostaje iskustvo da donesu odgovarajuće finansijske odluke. Na nesreću, malo je verovatno da oni to uviđaju. Zapravo, oni su skloni preteranom samopouzdanju. Možda su neodlučni u početku, ali ovo brzo prođe, uspostavlja se početnički mehur i posledice mogu biti katastrofalne. Nažalost, čak i eksperti mogu biti skloni ovakvim greškama usled svog egzuberantnog teoretisanja u oblastima finansijskog tržišta, političkih događaja, izbornih rezultata i slično.
Iako je definitivno potrebno još istraživanja, do sada dobijeni rezultati ističu opasnosti preteranog samopouzdanja, pogotovo kod ljudi koji tek počinju i precenjuju svoje sposobnosti. Iako vreme i iskustvo mogu u određenoj meri pomoći, ljudi moraju i da shvate da će uvek biti podložni egzuberantnom teoretisanju bez obzira na to koliko su ubeđeni da su iskusni.
Zato promislite dobro pre nego što donesete tu rizičnu odluku o kojoj razmišljate. Nije isključeno da vam za nju treba još iskustva.
Reference:
Sanchez, C., & Dunning, D. (2017, November 2). Overconfidence Among Beginners: Is a Little Learning a Dangerous Thing?. Journal of Personality and Social Psychology. Advance online publication. http://dx.doi.org/10.1037/pspa0000102
Autor: Dr Romeo Viteli Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Jelena Milošević