Mozak je lažov. On pravi pretpostavke koje nisu zasnovane na činjenicama, izvodi zaključke koji su više povezani sa strahom nego sa nekim logičnim argumentom i sadrži uvide koji su često manipulisani od strane medija i tuđih neodoljivih priča.
Svi mi imamo rane iz prošlosti, ali za neke od nas, te rane su duboke i njihovi ožiljci bole i dan danas. Ako osećate da je vreme za zarastanje ovih rana, ostavite prošlost iza sebe i umanjite njihove loše uticaje na današnjost. Evo četiri rešenja koja mogu biti od pomoći.
Reč „tugovanje” najčešće se koristi samo u kontekstu smrti. Ali, takvo usko razumevanje ne obuhvata čitav spektar ljudskog iskustva koje može da kreira i okine tugovanje. Zato u ovom tekstu navodimo četiri vrste tugovanja koje svako od nas može da doživi, a nemaju nikakve veze sa smrću.
Možemo da koristimo neverovatnu životnu snagu besa u dobre svrhe. Bes aktivira moždane procese koji utiču na volju, podstičući akcije koje bismo verovatno inače izbegavali. Ali, ne možemo koristiti bes ako verujemo da je loš ili strašan.
Da li često osećate da vam je potrebno da sve bude savršeno kako biste bili zadovoljni? Da li je prihvatanje mana i neuspeha, i vaših i tuđih, nemoguće? Da li osećate da sve mora da bude savršeno kako biste bili srećni, i ništa što uradite nije dovoljno dobro? Ako ste odgovorili sa „Da“ na jedno ili na sva ova pitanja, vi ste, po svemu sudeći, perfekcionista.
Da li je vaš um ikad sleteo u provaliju samodestruktivnih misli? Opaske koje upućujemo samima sebi se ponekad tako čvrsto drže da ih je teško promeniti. Zahtevaju prednju i glavnu „binu’’ i govore nam da bez obzira na situaciju, poraz je ishod. Samodestruktivne misli mogu biti snažne i uporne i mogu da postanu glavno oružje protiv našeg psihičkog i emocionalnog stanja.
Mnogi od nas sebi postavljaju čuveno pitanje „Ko sam ja?”. Ovo pitanje pretpostavlja postojanje tačnog odgovora, kao da bi naš identitet trebalo da bude – ili mogao da bude – redukovan na definitivan opis. Ljudi koji sebi postavljaju ovo pitanje često se bore sa pronalaskom smisla svog postojanja i tragaju za konkretnim odgovorom. Paradoks je u tome da što smo skloniji da tragamo za opipljivijim osećajem toga ko smo, postajemo ranjiviji. Dakle, pitanje ko smo […]