Anksioznost je reč koja postaje sve češća i gotovo da ne postoji osoba koja nije čula za nju. Međutim, postavlja se pitanje koliko smo svesni njenog mogućeg svakodnevnog uticaja na naš život i koliko uopšte znamo šta je anksioznost, a šta anksiozni poremećaj.
Ankete pokazuju da je sve više tinejdžera i mladih koji su usamljeni, čak i usamljeniji nego stariji odrasli ljudi. Ovo deluje besmisleno kada se ima u vidu da mladi ljudi, školujući se, provode vreme sa vršnjacima, bave se sportom i provode vreme sa porodicom i prijateljima.
Zamislite da ste u jednom momentu bezbrižno dijete koje je stalno veselo i razigrano, a u drugom trenutku provodite sate namještajući stvari u sobi prije spavanja kako se ništa loše ne bi desilo. Zamislite da svaku ružnu misao koju imate shvatate kao stvarnu, kao moguću dok u isto vrijeme se protiv nje borite ritualima i kompulzijama. Zamislite da imate 12 godina i ne znate šta vam se dešava sa mislima i ponašanjem, ali ste primetili […]
Dobar razgovor sa samim sobom može da pomogne u ponašanju; ali za osećanja je potrebno nešto više.
„Kada sam bila mala, bila sam veoma zaštitnički nastrojena prema svojoj mlađoj sestri. Želela sam samo da brinem o njoj, posebno jer je bolovala od respiratornih bolesti. Volim je bezuslovno, ali u suštini, shvatila sam da sam bila odlučna da udovoljim roditeljima – posebno majci. Činilo se da nikada ne bih mogla dobiti njenu pohvalu ili pažnju.“
Tiranija nad time da bi trebalo da smo fizički aktivni samo da bismo bili mršavi uspela je da dovede do toga da vežbanje ne vidimo kao aktivnost koja će dovesti do toga da se osećamo dobro sa sobom i da se na konstruktivan način povežemo sa sopstvenim telom.
Da li smo možda uplašeni od neuspeha toliko da želimo da izbegnemo bilo kakvu mogućnost poraza? Ako je tako, onda smo već poraženi.