Da li smo možda uplašeni od neuspeha toliko da želimo da izbegnemo bilo kakvu mogućnost poraza? Ako je tako, onda smo već poraženi.
Uspeh i neuspeh su dve strane jedne medalje – blizanci, a ne neprijatelji. Ne možemo imati desnog bez levog, prednjeg bez zadnjeg ili vrh bez dna. Momenti poraza su neizbežni, a uspeh je sagrađen na njima. Izbegavanje neuspeha pretvara se u izbegavanje uspeha. To je gorka pilula za progutati, ali da bismo dobili ono što želimo, moramo da prihvatimo i ono što ne želimo. Nezgodno, zar ne? I ne baš. To nam daje mogućnost da ustanemo i stresemo prašinu sa sebe kad padnemo, a potom nastavimo da se krećemo. Jednom kad počnemo da prihvatamo neuspeh kao ključni sastojak uspeha, možemo sebi dati dozvolu da budemo odvažni i da napravimo greške koje su neophodne na putu kojim smo krenuli.
Nakon razočarenja, od ključnog značaja je da pregrupišemo snage na sopstvene slabe tačke i da se odrazimo dalje nego što smo pali. Gradimo sopstvenu kičmu tako što, nakon svakog neuspeha, pokušamo opet, a ako ponovo ne uspemo, onda ne uspemo bolje nego prethodni put. Neuspeh nam nudi mogućnost da rastemo i učimo iz sopstvenih loših procena. Uspeh je okvir našeg uma. Ne možemo istinski biti poraženi, sve dok sebe ne proglasimo gubitnikom. Kad sebi nalepimo tu etiketu, onda počinjemo da se osećamo, mislimo i ponašamo kao gubitnik. Ako smo kao većina ljudi, obično nećemo uspeti iz prve, a svaki neuspeli pokušaj nije poraz, sve dok i dalje pokušavamo. Ako želimo da uspemo, onda je bolje da o neuspehu mislimo kao o sopstvenom učitelju – našem ličnom treneru – koji nam stalno podiže spremnost da učimo iz sopstvenih grešaka.
10 načina da izbegnemo uspeh i postignemo cilj da ne uspemo
Želeli biste da se promenite kako bi uspeli? Ali, ako ste i vi kao većina ljudi, onda ste najverovatnije krenuli u pogrešnom pravcu, koji je definisan lošim, starim navikama, i ponašate se na načine koji vas vode u suprotnom smeru od željenog.
Ako po svaku cenu nastojimo da izbegnemo neuspeh, onda možemo praktikovati ovih deset saveta koji nas neće razočarati. Ali, ako stvarno želimo da uspemo, onda u svakom narednom pokušaju moramo neuspeti bolje, odskočiti više i ostati na putu koji smo zacrtali.
1. Nepostojanje plana.
Možemo neuspeti ukoliko ne znamo šta je to što želimo. A ukoliko ne znamo kuda idemo, kako onda možemo igde da stignemo? Zato treba da imamo plan, tako da znamo kuda idemo i kad smo tamo stigli. Ukoliko imamo finalni plan koji želimo da ostvarimo, svrhu koju želimo da ispunimo, onda su i veće šanse da nam to pođe za rukom.
2. Postavljanje nerealnih standarda.
Uspeh možemo sabotirati tako što sebi dajemo nerealne rokove, koje je jednostavno nemoguće ispuniti. Oni se sa razlogom zovu rokovima. Možemo se polomiti da bismo uspeli da ih ispoštujemo, ali ako smo polomljeni, onda ne možemo ni uspeti. Postavljanje realističnih ciljeva uključuje i davanje vremena sebi, usporavanje, kao i mogućnost da budemo produktivniji. Kada sebi zadajemo realistične ciljeve, a ne rokove, onda ćemo osećati manji pritisak koji kreira protok vremena. Možemo raditi pametnije i manje. Više stvari ćemo postići, a to će nas koštati manje kad su u pitanju zdravlje i životni vek.
3. Izbegavanje neuspeha.
Zadovoljavanje očekivanja drugih ljudi i prokrastinacija su dva načina da igramo na sigurno i izbegavamo preuzimanje rizika. Ako ne pokušamo, onda ne možemo ni omanuti. Ako smo skloni da živimo po standardima drugih, onda ćemo izbegavati potencijalnu osudu i pokušavati da se ne ističemo. Prokrastinacija nam obezbeđuje slobodu od neuspeha, istina, ali to ima kratkoročan efekat, dok nas na duže staze štiti od uspeha, koji se nalazi izvan zone koja nam je poznata i sigurna. Istraživanja pokazuju da su šanse za uspeh veće, što je veća naša sklonost da se izlažemo nepovoljnim okolnostima. Zato je bolje biti kreativan u preuzimanju rizika, zakoračivanju u nepoznato i nepredvidivo, van standardno postavljenih granica. Prihvatimo neuspeh otvorenih ruku, učimo iz njega i neka se on dešava za nas, a ne nama samima.
4. Negativan pogled na svet.
Kad se odlepimo od izazova i naoružamo pozitivnim viđenjem stvari, možemo da se fokusiramo na rešenja umesto na probleme, kao i da menjamo perspektivu iz koje posmatramo situaciju i tražimo prilike u svakoj teškoći. Setimo se koje lične resurse za prevazilaženje problema imamo na raspolaganju. Gledajmo na koristi koje imamo iz gubitaka i na krajeve kao na nove početke. Optimizam može biti zarazan, pa je dobro okružiti se ljudima čije nam prisustvo prija. Istraživanja pokazuju da se optimistični ljudi brže i više penju na lestvici uspeha nego pesimisti.
5. Biti prestrog prema sebi.
Kada smo previše strogi prema sebi, i kad nam se desi da nešto zaboravimo ili pogrešimo, smanjujemo šansu za pozitivan ishod situacije. Zato je bolje da spustimo loptu. Istraživanja pokazuju da se uspeh postiže lakše onda kad imamo zdravu dozu samosaosećanja. Nakon greške, budimo nežni prema sebi. Dajmo sami sebi utehu ili motivacioni govor, kao i pozitivne afirmacije. Potapšimo sami sebe po ramenu kad ispunimo neki manji ili veći zadatak.
6. Shvatanje neuspeha lično.
Kada se stvari odvijaju na način koji nam ne odgovara, ponekad možemo to pripisati baksuzu ili Marfijevom zakonu (na primer, ako nešto može poći naopako, onda će sigurno poći naopako). Kada ovako lično shvatamo svakodnevne, nasumične događaje i od njih stvorimo negativan obrazac, zapravo gubimo moć i pravimo od sebe žrtvu neuspeha. Ako želimo da osnažimo sami sebe, onda možemo napraviti zaokret kada se uputimo u pogrešnom pravcu. Zato je dobro promeniti perspektivu i ne shvatati život i okolnosti kao neprijatelje. Umesto toga, možemo se fokusirati na sopstveno činjenje, na primer: „Kako mogu ovu situaciju preokrenuti u svoju korist”, „Mogu li pronaći nešto dobro u ovoj negativnoj situaciji?” ili „Šta mogu da uradim u ovoj situaciji, kako bi ona bila prevaziđena?”. Progres (uspeh) i regresija (neuspeh) idu zajedno kao ruka i rukavica. Poraz je sastavni deo napretka, a uspeh nije pravolinijsko kretanje; zapravo je u pitanju cik-cak kretanje unapred i unazad.
7. Ignorisanje sopstvenog fizičkog i mentalnog zdravlja.
Mnogi uspešni ljudi smatraju stres i burnout sastavnim delom cene koju moraju da plate da bi uspeli, kao žrtvu koju moraju da prinesu. Istraživanja, međutim, ukazuju na sasvim suprotno. Pojačana briga o sebi je zapravo vrlo važna za uspeh, a to se, konkretno, odnosi na redovan san, balansiranu ishranu i redovno vežbanje, kao i na davanje vremena sebi, u toku dana, za opuštanje, meditaciju, dremku ili boravak u prirodi. Trenuci dokolice ili praktikovanje pune svesnosti bez ikakvih moranja – bez poriva da nešto ubrzamo, popravimo ili postignemo – zapravo doprinose našem mentalnom i fizičkom zdravlju, tako što povećavaju produktivnost, unapređuju pamćenje, osnažuju imuni sistem, umanjuju zdravstvene probleme, vode većem zadovoljstvu životom i dužem životnom veku. Prepustiti se ovakvim aktivnostima omogućava nam da odluke koje treba da donesemo odstoje, te da ih sagledamo jasnije i kreativnije, što će nas približiti ostvarenju zacrtanih ciljeva.
8. Odbijanje saveta i pomoći drugih.
Saradnja sa drugim ljudima i učenje od njih je od ključne važnosti za postizanje uspeha. Važno je da imamo svoje stavove i krećemo se soptvenim putem, ali ne po cenu da postanemo pametnjaković. Slušati one koji imaju iskustva pokušavanja i neuspeha može nam pomoći, i zato je korisno da se obratimo ljudima koji su već postigli ono na čemu i sami radimo, jer oni mogu razumeti šta je to kroz šta prolazimo. Oni mogu ponuditi korisne savete koji mogu da utiču na promenu naše sopstvene perspektive i podstaći nam kretanje do cilja.
9. Gajenje sopstvenog perfekcionizma.
Postavljanje nerealno visokih standarda, tačnije – perfekcionizam – čini nas rigidnim, uništava spontanost i fleksibilnost. Perfekcionizam nas može nagnati na nerealistične ciljeve, previše truda koji ne vodi nikuda i čak izbegavanje postizanja cilja, ako nije sve onako kako smo zamislili. Kada govorimo sebi da ništa nije dovoljno dobro i kada ne želimo da prihvatimo ništa manje od savršenstva, time zapravo samo povećavamo šanse za neuspeh. Istina je da savršenstvo ne postoji. Ljudskost koja nas sve odlikuje podrazumeva nesavršenosti i mane, pa zato dajmo sebi dozvolu da budemo nesavršena ljudska bića koja greše. Učimo iz svojih grešaka i koristimo ih kao lekcije. Paradoks je u tome što odustajanje od perfekcionizma neće da nas uspori, već naprotiv, ubrza i podstakne naš proces dolaska do cilja.
10. Proglašavanje sebe gubitnikom.
Najveća preprepka na putu ka uspehu nalazi se u našoj glavi. Kada sami sebe proglašavamo gubitnikom, onda se identifikujemo sa svim onim što nas ograničava. Tako sebi dajemo prećutno odobravanje da ne uspemo i prihvatamo etiketu gubitnika, a potom učvršćujemo sva ona ponašanja koja su nas i dovela do prvih neuspeha. Etikete su za konzerve i tegle, a ne za ljude. O neuspehu je bolje da mislimo kao o delu sopstvenog iskustva, a ne kao o sebi samima. Udaljiti se korak unazad i nepristrasno posmatrati taj deo iskustva umanjuje samoosuđivanje i sprečava nas da se samokažnjavamo. Svom neuspehu se možemo obraćati u trećem licu i sprijateljiti se sa njim, tako da on ne utiče na donošenje naših budućih odluka. Istraživanja su pokazala da ova strategija pomaže ljudima da odvoje sebe od doživljaja neuspeha, tako što nas odvaja od tog doživljaja i daje nam mogućnost da biramo sopstvene akcije. Kada praktikujemo takav pristup, primetićemo povećanu mogućnost da na prepreke gledamo kao na sastavni deo puta do uspeha, za razliku od samonametnih etiketa koje nas označavaju kao gubitnika.
Autor: Dr Brajan Robinson Izvor: Psychology Today
