„Kada sam bila mala, bila sam veoma zaštitnički nastrojena prema svojoj mlađoj sestri. Želela sam samo da brinem o njoj, posebno jer je bolovala od respiratornih bolesti. Volim je bezuslovno, ali u suštini, shvatila sam da sam bila odlučna da udovoljim roditeljima – posebno majci. Činilo se da nikada ne bih mogla dobiti njenu pohvalu ili pažnju.“
Mlada žena, Lauri, izjavila je ovo nakon nekoliko seansi. Dok je istraživala svoju anksioznost, postala je svesna da je njena anksioznost povezana sa njenom veoma jakom željom da udovolji drugima. Konkretno, postala je svesna da je osećala nelagodu, kada su se pojavljivali iritacija i bes. To je bila njena reakcija na prošlost obeleženu kompulzivnom potrebom da udovolji drugima.
Želja da udovoljimo
Potreba da udovoljimo drugima je inherentna komponenta naše težnje za povezanošću. Kao deci, urođeno nam je da se trudimo da udovoljimo našim roditeljima ili starateljima, jer naši životi doslovno zavise od te veze. Takođe, udovoljavamo drugima da bismo obezbedili ljubav, pripadnost, bezbednost. Kao odrasli, nastojimo da udovoljimo drugima kako bismo uspostavili vezu – sa članovima porodice, prijateljima, kolegama na radnom mestu, članovima zajednice kojoj pripadamo. Ova želja za povezanošću je ukorenjena u našem evolutivnom razvoju, u težnji da budemo deo celine u zaštiti i sigurnosti.
Kao deca i kao odrasli, želimo da udovoljimo drugima, jer nam to, takođe, predstavlja i zadovoljstvo. Problem nastaje kada je udovoljavanje drugima prisila – kada udovoljavanje drugima dovodi do nemogućnosti postavljanja granica.
Potreba da udovoljimo drugima može biti svesna ili nesvesna. Takva potreba dovodi do pojačanog usklađivanja sa potrebama, željama i osećanjima drugih. Kada svoju pažnju pretežno usmerimo na druge, ne uspevamo da se prilagodimo sopstvenom unutrašnjem svetu – našim potrebama, željama i osećanjima. Shodno tome, naše potrebe, želje i osećanja postaje teško i prepoznati, a kamoli dovesti do njihovog zadovoljenja.
Međutim, nasuprot tome, nalazi se psihološka fleksibilnost, koja počiva na mogućnosti da podelimo našu pažnju između onih drugih i nas samih. Težnja da udovoljimo sebi nije potpuno isključiva sa težnjom da udovoljimo drugima. Ono što je sigurno jeste da je, za svaki odnos, od suštinskog značaja mogućnost kompromisa.
Iako intenzitet naše potrebe da udovoljimo drugima može poticati od naše zavisnosti u detinjstvu, često, mnogi od nas pojačanu potrebu da udovolje drugima imaju i u odraslom dobu. Nažalost, preterana potreba da udovoljimo drugima čini nas ranjivim, te često osećamo frustraciju i ljutnju, kako prema drugima, tako i prema sebi.
Kada osećamo kompulsivnu potrebu da udovoljimo drugima, zauvek menjamo sebe. Ponašamo se kao kameleon, plašeći se da pokažemo ko smo zaista, pokušavajući uvek da se uklopimo u okolinu. Ali, za kameleona, ispoljavanje njegove prave prirode može biti pitanje života ili smrti. Za nas, takođe, može doći do situacija kada ispoljavanje naše prave prirode može biti opasno po život, ali, u većini situacija, to nije slučaj. Nažalost, kada se ponašamo kao kameleon pred drugima, zaista i postajemo kameleon. Tada nije ni čudno kada ne znamo šta želimo ili u šta verujemo.
Koreni intenzivne potrebe da udovoljimo drugima
Intenzivna potreba da udovoljimo drugima proizilazi iz nesigurnosti u nas same, često ukorenjena u našim ranim iskustvima koja nas nisu ostavila sa „dovoljno jakim“ osećajem sebe. Možda nam je nedostajala potvrda i podrška da bismo imali poverenja u sebe. A možda se nikada nismo osećali dovoljno sigurno i zaštićeno. Možda su odgovori naših roditelja ili staratelja bili nedosledni, a možda smo bili žrtva zanemarivanja ili, čak, zlostavljanja. Intenzivna želja da udovoljimo drugima može, takođe, proisteći iz ranijih iskustava koja su dovela do osećanja da ne zaslužujemo ljubav, pažnju ili potvrdu pripadanja. Kao takvo, nastojanje da zadovoljimo sopstvene potrebe i želje može izazvati krivicu, pa čak i osećaj srama, pored ljutnje.
Potreba da udovoljimo drugima može se odraziti u perfekcionizmu, ali i u srodnoj samosvesti da nikada nismo „dovoljno dobri“. To je bilo suštinsko pitanje koje je Lauri ispitivala u daljim istraživanjima njene potrebe da udovolji drugima. U tom kontekstu, potreba da se udovolji drugima je pokušaj da se dobiju potvrda i odobrenje da smo dovoljno dobri. Takva potvrda nam može pomoći da osetimo ne samo da smo OK, već i da smo dopadljivi. Ova stalna tendencija nosi sa sobom rizik podsticanja ljutnje, bilo da je izražena blagom iritacijom, trajnom ozlojeđenosti ili čak agresijom.
3 načina kroz koje potreba za udovoljavanjem drugima podstiče ljutnju
Obeshrabrujuće je.
Što više osećamo potrebu da udovoljimo drugima, to ih više osnažujemo da utiču na to kako živimo svoj život. Zapravo, mi pravimo izbor kako unaprediti njihov život, nad našim životom, bilo da se radi o velikim ili malim odlukama. U procesu ulaganja naše energije njihovim potrebama, željama i emocijama, nesvesno ih prihvatamo kao svoje. Na kraju, ovaj proces utiče na naš identitet, otcepljujući ga, te na kraju nestajemo.
Psiholozi koriste termin „lokus kontrole“ kako bi objasnili način na koji doživljavamo osećaj moći, kontrole, mudrosti, delovanja. Po svojoj prirodi, intenzivna potreba da udovoljimo drugima, taj lokus kontrole smešta u spoljašnju okolinu, izvan nas samih, a ne unutar nas. Ovo podstiče sveukupni osećaj nesposobnosti koji potiče iz sumnje u sebe i neodređenosti u smislu nas samih. Ironično je da angažovanje u ovoj potrazi samo pojačava potrebu da udovoljavamo.
Sprečava stvaranje našeg identiteta.
Izazov razvoja identiteta u prvi plan dolazi u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama. Ali to je onaj identitet koji traje ceo život, sa ili bez pune svesti. Od vremena kada smo bili tinejdžeri, kada smo isprobavali različite uglove gledanja, kada smo odlučivali o tome koje prijatelje želimo, ili u kojim aktivnostima da se angažujemo, suočavali smo se sa teškim izborima.
Zaokupljenost udovoljavanjem drugima narušava našu sposobnost da napravimo pravi izbor. Ovo se može desiti u bilo kom uzrastu: od ranog odrastanja, pa do odlaska u penziju. Trenutno, uticaj društvenih mreža pojačava pritisak da se taj cilj ostvari. Preokupacija „lajkovima“ kao mere samopoštovanja predstavlja deo nezdravog aspekta potrebe da se udovolji drugima. Takva preokupacija utiče na način kako gledamo i ocenjujemo sebe, prvenstveno gledajući sebe kroz oči drugih ljudi. Ovo ostavlja malo vremena, ili interesovanja, za samoću koja je veoma bitan aspekt razvoja našeg identiteta.
Možemo, često, sresti pojedince koji opisuju društvenu anksioznost u kontekstu grupe, ali ne toliko žustro kao kada se nađu u razgovoru oči u oči. Biti u grupi samo podiže ulog u smislu udovoljavanja većem broju ljudi.
Može podstaći doživljaj da se osećamo kao da smo pod kontrolom.
Ljutnja nastaje zbog uočene pretnje našem psihičkom i fizičkom blagostanju. Kada nam nedostaje mogućnosti da postavimo granice u odnosima sa drugima, razvijamo osetljivost na osećaj da nas drugi kontrolišu. Međutim, dok možda imamo osećaj da drugi pokušavaju da nas kontrolišu, u stvari smo zarobljeni sopstvenim željama da udovoljimo drugima. Takav stav nas uvek vodi ka tome da se osećamo kao da smo u klopci.
Lauri, kao i mnogi drugi klijenti, koji su imali jaku potrebu da udovoljavaju drugima, su ovo istakli kao važnu pritužbu. Svi oni su opisivali osećaj izolovanosti i nevidljivosti kao rezultat ignorisanja i neizražavanja sopstvenih želja i potreba. Neki od njih, koji su izrazito izbegavali konflikte u svojim odnosima sa drugima, opisivali su kao da uopšte nisu imali uticaja na bilo šta – bilo da se radi o brizi o domu, pokretanju i održavanju veza, pa čak i roditeljstvu. Oni su osećali da partner, prijatelj, kolega, supervizor pokušavaju da ih kontrolišu. Svakako, u nekim slučajevima je njihova percepcija, možda, bila tačna. Međutim, često, njihova reakcija je bila odustajanje od sopstvanog glasa radi izbegavanja sukoba.
Na kraju, mnogi od njih su se osećali toliko kontrolisanim da su se povukli, i emocionalno i fizički. Neki od klijenata su ovu teškoću u svom braku tražili u spoljnim vezama, u nastojanju da traže veću potvrdu i validaciju.
Kompulzivna potreba da udovoljimo drugima može uticati ne samo na osećaj da smo kontolisani od strane drugih, već i na ono što volimo da radimo. Možemo uživati radeći zadatak za nekoga, prikupljajući informacije za druge ili čineći neku drugu uslugu. Pa ipak, osećaj preopterećenosti takvim aktivnostima lako doprinosi tome da ih doživljavamo kao teret.
Izražavanje ljutnje
Intenzivna potreba da udovoljimo drugima na radnom mestu može ugušiti sopstvenu kreativnost i, dugoročno gledano, može ometati napredovanje u karijeri. Dok neki supervizori ili drugi koji imaju autoritet mogu napredovati nad onima koji imaju potrebu da udovolje, to može negativno uticati na ciljeve i produktivnost agencije ili kompanije. Kompanija koja je u razvoju traži i ohrabruje ideje.
Na poslu, potreba za udovoljenjem drugima može da se odrazi u pasivnom prihvatanju odgovornosti za obavljanje posla od supervizora, kao i od saradnika. Iako se potreba za udovoljenjem drugima može videti kao način za napredovanje u karijeri, imati intenzivnu potrebu za udovoljenjem drugima onemogućava fluidno razmišljanje koje se najčešće traži i nagrađuje napredovanjem u karijeri.
Nezadovoljtvo koje proizilazi iz stalne potrebe za udovoljavanjem drugima može preuzeti oblik pasivne agresije. Osoba je previše preplašena da bi bila samopouzdana i izbegava konflikte. Iz tog razloga, muž može zaboraviti da je dao obećanje da će obaviti posao za svoju ženu. Ili, na poslu, može da ćuti tokom sastanka, čak i kada ima dobru ideju za posao. Kao što je i Lauri izjavila, često je bila pasivno agresivna i u odnosima na poslu.
Prevazilaženje intenzivne potrebe za udovoljavanjem drugima
Tendencija udovoljavanja drugima može biti promenjena. Za to su potrebni posvećenost, strpljenje i učenje fleksibilnosti kada udovoljiti drugima. To podrazumeva razmišljanje i samoispitivanje potrebno za identifikovanje života koji želimo da stvorimo za sebe, a ne da se nesvesno držimo scenarija drugih tokom teškog putovanja u našim životima. Lauri se suočava sa izazovnim zadatkom takvog razmišljanja, koje je izbegavala tokom većeg dela svog života. U tom procesu stvorila je više značenja i sreće u svom životu.
Takvo razmišljanje uključuje:
- Prepoznavanje prepreka za udovoljavanje sebi.
- Identifikovanje vrednosti po kojima želimo da živimo.
- Učenje kako da prepoznamo sopstvena osećanja i misli.
- Izgradnja poverenja u sebe – često postepenim potvrđivanjem sebe, uključujući umeti reći „ne“, obuhvata i izražavanje sopstvenog mišljenja, kao i donošenje odluka u odnosima ili na radnom mestu.
- Priznanje da što više odlučimo da živimo sopstveni život onako kako ga definišemo, više povećavamo mogućnost da će drugi biti razočarani nama.
Najvažnije, prevazilaženje potrebe za udovoljavanjem i žaljenje zbog nedostatka podrške i potvrde da se osećamo OK i dopadljivo, omogućava nam da pokušamo da udovoljimo sopstvenim potrebama i željama. To podrazumeva prihvatanje činjenice da ćemo, možda, morati da radimo više na samopotvrđivanju. Može i uključivati jačanje odnosa sa drugima koji mogu podržati naše želje i potrebe i koji nisu ugroženi njima. Takođe, to podrazumeva jačanje samopouzdanja, što uključuje uživanje u pozitivnim odgovorima prilikom zadovoljenja naših potreba i želja.
Autor: Dr Bernard Golden Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Bojana Čolović
