Zašto pitanje „Ko sam ja?” može biti pogrešno

Kategorija: Psihosaveti

Mnogi od nas sebi postavljaju čuveno pitanje „Ko sam ja?”. Ovo pitanje pretpostavlja postojanje tačnog odgovora, kao da bi naš identitet trebalo da bude – ili mogao da bude – redukovan na definitivan opis. Ljudi koji sebi postavljaju ovo pitanje često se bore sa pronalaskom smisla svog postojanja i tragaju za konkretnim odgovorom. Paradoks je u tome da što smo skloniji da tragamo za opipljivijim osećajem toga ko smo, postajemo ranjiviji. Dakle, pitanje ko smo mi je pogrešno pitanje. Umesto njega, bolje bi bilo da mislimo na temu „Kako bih voleo/la da živim svoj život?”. Prvo pitanje fokusira se na definitivno stanje, dok drugo pitanje podrazumeva da život posmatramo kao tok, kao proces postajanja.

Kada se preorijentišemo sa posmatranja svog identiteta kao fiksnog, na proces njegovog postajanja, možemo iskusiti brojne dobrobiti. Umesto što pokušavamo da „uhvatimo“ zamrznut kadar svog života, bolje bi bilo da prihvatimo doživljaj koji nam nudi proces repozicioniranja, menjanja i osmišljavanja sebe i svojih iskustava. Taj proces postajanja omogućava nam da se pomerimo od ograničenja koja nam mogu nametati naša prošla iskustva i dopustimo životu da bude promenljiv. Kada naučimo da to radimo, mogu nam se otvoriti nove mogućnosti. Proces postajanja je u osnovi principa mogućnosti. Ovaj princip, koji koristim u svojoj novoj knjizi „Princip mogućnosti” (u originalu, „The Possibility Principle”), otkriva kako možemo da prosperiramo i napredujemo tako što ćemo ići u susret neizvesnosti.

Dok pokušavamo da spoznamo sebe, u svojoj toj kompleksnosti, dobro je da obraćamo pažnju na proces života koji se stalno odvija i traje. Možemo da razmotrimo kako prošlost i naša sopstvena interpretacija nje – smisao koji biramo da joj damo – utiču na našu sadašnjost. Ponovno promišljavanje prošlosti i njeno stavljanje u novi kontekst omogućavaju nam da osmislimo drugačiju sadašnjost i budućnost. Tako izgleda konstruktivan proces promene.

Često je doživljaj nemira ili nesklada taj koji nas navodi na pitanje „Ko sam ja?”. Zamislite da ste u zatvoru dvadeset godina, zatvoreni tamo od svoje dvadesete. Ne biste, doslovno, imali nikakvo iskustvo kao odrasla osoba u spoljašnjem svetu i vaš doživljaj sebe bio bi izuzetno ograničen. I onda vas puste. Pitanje „Ko sam ja?” izazvalo bi doživljaj veoma krhkog selfa, koji bi bio ironično nasuprot novostečene slobode. Ipak, nezamislivo je da biste izabrali da ostanete iza rešetaka sve dok ne biste izgradili svoj budući identitet. Imali biste malo izbora, osim da krenete napred, u neizvesnost koja se nalazi u budućnosti i prigrljivanje svog iskustva postajanja. Ovaj proces postajanja zahteva da pronađete svoj put, kako biste prigrlili svoje postepeno otvaranje.

Kako bismo ovo postigli, potrebno je da neizvesnost učinimo dobrodošlom. Prihvatanje neizvesnosti rezultuje u novim mogućnostima. Radio sam sa ljudima koji su zaglavljeni u nesrećnim brakovima, sa neuspešnim bračnim terapijskim procesima, koji su ipak birali da tu ostanu, zbog straha od toga ko su kada su razvedeni. Oni bi zabrinuto pitali „Ko bih ja onda bio?”. Izazov sa kojim se oni susreću je njihova potreba za izvesnošću. Ironija je u tome da bi se oni radije pomirili sa svojom aktuelnom izvesnošću – a ona je nesrećan život –  nego da biraju iskustvo neizvesnosti koji je deo procesa postajanja.

Na drugom kraju kontinuuma identiteta su oni koji tvrde da sebe dobro poznaju. Ovi ljudi imaju dubok doživljaj krhkosti svog doživljaja sebe. Znati sebe jako dobro ostavlja malo prostora za rast. Ono govori o vrlo defanzivnom i fiksiranom doživljaju sebe. Štaviše, to govori o odbrambenom mehanizmu koji ih može štititi od dublje refleksije i promene. „Potpuno sam siguran u to ko sam, što znači da sam fiksan entitet, zaglavljen u svom postojanju.”

Mudro je vršiti samorefleksiju i introspekciju, ali da bismo to mogli, potrebno je održavati osetljivu ravnotežu, koja podrazumeva da ne padnemo u zamku preterane analize. Zato je potrebno postizati fleksibilnost u svojim samorefleksijama, pošto smo svi u većoj meri savitljive vrbe nego tvrdi hrast. Vrba je fleksibilna i može da preživi oluju tako što se savija kako bi se odbranila od napada nepovoljnog vremena, dok će se rigidni hrast u istim uslovima lakše slomiti.

Kada održavamo takvu fleksibilnost tokom refleksije, u većoj meri možemo biti kontemplativni i usmereni na budućnost, omogućavajući sebi da se odmaknemo od uticaja svojih rana. Zato je potrebno da zamislimo kako bismo voleli da živimo svoj život i spoznamo one njegove aspekte od kojih bi bilo dobro da odustanemo. Zatim, pogledajmo u svoja bazična uverenja i misli koje nam se javljaju, a koja ih ojačavaju. Rad na tom neskladu je način da se oslobodimo uticaja prošlosti.

Prigrliti neizvesnost omogućava nam da uživamo u stalnom toku koji je svuda oko nas. Proces postajanja daje nam doživljaj opraštanja. U procesu postajanja, nismo ukotvljeni u osećanjima straha, nesigurnosti ili brige oko svojih grešaka. Postajati nema granice niti kraj, dok je biti strukturisano i ograničavajuće. Kvantna fizika nas uči da je celokupna realnost u konstantnom toku, što je svojevrstan proces kreiranja realnosti. Ništa nije statično niti inertno. Sve je u procesu nastajanja. Možemo se pridružiti toj struji, onda kad preusmerimo svoju perspektivu i prigrlimo neizvesnost.

Ovaj članak je odlomak iz knjige „Princip mogućnosti: Kako kvantna fizika može poboljšati način na koji mislite, živite i volite”.

Autor: Mel Švarc

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Ina Borenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.