Reč „tugovanje” najčešće se koristi samo u kontekstu smrti. Ali, takvo usko razumevanje ne obuhvata čitav spektar ljudskog iskustva koje može da kreira i okine tugovanje. Zato u ovom tekstu navodimo četiri vrste tugovanja koje svako od nas može da doživi, a nemaju nikakve veze sa smrću.
Gubitak identiteta, odnosno gubitak uloge ili pripadnosti.
Primeri ove vrste tugovanja su:
- Osoba koja prolazi kroz razvod i oseća gubitak uloge bračnog partnera.
- Žena koja je preživela rak dojke i oseća gubitak doživljaja ženstvenosti zbog dvostruke mazektomije.
- Osoba kojoj su se deca odseila i oseća gubitak uloge roditelja u najdirektnijoj formi.
- Osoba koja je izgubila posao ili promenila karijeru, koja oseća gubitak prethodnog identiteta.
- Osoba koja je napustila religijsku grupu i oseća doživljaj gubitka pripadnosti zajednici.
Kad izgubimo deo primarnog identiteta, možemo tugovati zbog toga što doživljavamo da smo izgubili deo sebe. Žalimo nad onim što smo bili i, vremenom, kreiramo novi doživljaj sebe, koji integriše gubitak u naš lični narativ. Može se desiti da osećamo da nam je identitet ukraden, kao u slučajevima kada smo iznenađeni razvodom ili rakom dojke. U takvim slučajevima, tugovanje ide sa doživljajem gubitka kontrole. U drugim slučajevima, možemo birati da se odreknemo dela svog identiteta, kao u slučaju promene karijere ili odlaska iz zajednice kojoj smo pripadali. Iako to na prvi pogled može da deluje kao lakše, tada se uz tugovanje može javiti doživljaj ambivalencije zbog biranja da odemo i ostavimo nešto što nam je bilo važno. Tada možemo imati osećaj da nemamo pravo na tugovanje i gubitak dela sebe, jer smo sami doneli odluku da odemo.
Gubitak sigurnosti, odnosno doživljaja fizičkog, emocionalnog ili mentalnog blagostanja.
Primeri ove vrste gubitka odnose se na:
- Žrtve fizičke, emocionalne ili seksualne traume koje imaju teškoće da se osećaju bezbedno u svakodnevnom okruženju.
- Porodice koje su izbačene iz svojih domova i osećaju se nezaštićeno i nestabilno.
- Deca razvedenih roditelja koja tuguju zbog doživljaja gubitka sigurnosti.
- Članovi zajednica koje su se našle na meti nasilja i osećaju se destabilizovano i nebezbedno.
- Osoba koja je otkrila neverstvo partnera i ima doživljaj emocionalne nebezbednosti u partnerskom odnosu.
Svako od nas očekuje da će se u svom domu, zajednici i odnosima sa drugima osećati bezbedno. Gubitak osećaja sigurnosti, bio on fizičke prirode (kao što je provala) ili emocionalne (kao što je prevara), može dovesti do doživljaja da je svet nebezbedno mesto. Simptomi gubitka sigurnosti mogu da uključuju doživljaj visoke pobuđenosti, čak i kad nema direktne opasnosti. Mnogi od nas, a posebno oni koji se suočavaju sa posttraumatskim stresnim sindromom, mogu istovremeno imati doživljaj emocionalne otupelosti i visoke pobuđenosti. Žrtvama traume i nasilja može biti posebno teško da povrate doživljaj unutrašnje bezbednosti, čak i kad se spoljašnje okolnosti stabilizuju. Osim isceljenja od traumatskog iskustva, možemo tugovati i nad gubitkom doživljaja sigurnosti.
Gubitak autonomije, to jest gubitak mogućnosti da sami uređujemo sopstveni život.
Primeri se odnose na:
- Osobe sa degenerativnim oboljenjima, koje tuguju nad gubitkom fizičkih ili psihičkih sposobnosti.
- Stariji koji više nisu u mogućnosti da se brinu sami o sebi (što može da se poveže i sa doživljajem gubitka identiteta kao člana društva).
- Osoba koja doživljava finansijsku krizu i ima doživljaj gubitka autonomije, jer mora da se oslanja na pomoć drugih.
Ovaj tip tugovanja doseže do same srži potrebe svakog od nas – da upravljamo sopstvenim telom i životom. Gubitak autonomije dovodi do tugovanja nad doživljajem gubitka kontrole i trud da se održi stabilna slika o sebi. U slučajevima bolesti ili invaliditeta, gubitak autonomije (i, često, identiteta) boji kompletan život. Progresija ovih stanja može voditi u dalje tugovanje zbog gubitka nezavisnosti i sposobnosti da samostalno funkcionišemo. Osoba koja se suočava sa finansijskim teškoćama može iskusiti doživljaj gubitka, manifestovan kao osećaj da ima sve manje opcija, uz očaj i doživljaj neuspeha.
Gubitak snova ili očekivanja, odnosno suočavanje da će nam nade i snovi ostati neispunjeni.
Primeri ove vrste gubitka su:
- Osobe ili parovi koji se suočavaju sa sterilitetom.
- Uspešan student koji se po završetku studija muči da pronađe svoje mesto pod suncem.
- Osoba čija se karijerna putanja ne poklapa sa njenim očekivanjima.
- Osoba čija zajednica se politički ili ideološki preorijentisala u pravcu koji se ne poklapa sa njenim vrednostima.
Ovaj tip tugovanja karakteriše dubok osećaj dezorijentacije. Većina nas se kroz život kreće sa idejom o tome kako će nam životi izgledati i sa očekivanjima o tome kako bi svet trebalo da funkcioniše. Kad životni događaji ugroze ta očekivanja, možemo doživeti intenzivnu tugu i doživljaj nepravde. Osoba ili par koji se suočava sa sterilitetom ili bivši student koji ne može da pronađe smislen posao mogu imati doživljaj neuspeha, koji se nakalemi na tugovanje. Neočekivani politički preokreti u zajednici kojoj pripadamo mogu kreirati doživljaj da je realnost u potpunosti nepredvidiva i na taj način izazvati doživljaj nestabilnosti i nesigurnosti u vezi sa time da znamo kako svet funkcioniše.
Pravilnije shvatanje reči „tugovanje“
Gubitak identiteta, bezbednost, autonomije ili očekivanja su gubici koji dovode do tugovanja. Ako tugu i žalost shvatimo kao okvir u kom možemo pomoći jedni drugima da prođemo kroz haotične trenutke ili životna poglavlja, onda onome ko je u centru tih dešavanja možemo biti od veće pomoći. Osobi koja tuguje na ovaj način možemo prići sa empatijom, bez oduzimanja prava na bes, tugu, otupljenost, dezorijentaciju i zaceljivanje koje nije linearno. Reč „žalost” precizno opisuje unutrašnju realnost tog procesa i daje pravo na da svako od nas prođe kroz taj proces svojim tempom.
Mnogi ljudi prolaze kroz neuspehe i tragedije koje prate tuga i žalost, ali mnogi imaju doživljaj da nemaju pravo da se to tako i nazove. Zato, dajmo sebi dozvolu, da tugujemo i žalimo, jer ovi gubici su stvarni.
Autor: Sara Epstein Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Ina Borenović