Novo istraživanje pokazuje da psi mogu da prepoznaju ljudske emocije kombinujući informacije koje dobijaju iz različitih čula. Ova sposobnost nikad ranije nije ispitivana kod drugih živih bića osim čoveka.
Doživljaj intenzivne uznemirenosti koja najviše liči na strah (ako pitate onog ko ove stvari proživljava), koja se tumači kao znak nadolazeće katastrofe, nečeg strašnog i krajnje nepoželjnog, doživljaj da bi se svakog časa mogla izgubiti kontrola nad sobom i snažna potreba da se pobegne sa lica mesta ili šćućuri u obliku fetusa pored „sigurne” osobe…
Psihologija spada u pomažuće profesije, humanističke nauke. Upravo iz tog razloga većina ljudi smatra da psiholozi uvek znaju sami sebi da pomognu. Zato se mnogi novopečeni psiholozi često ne smeju požaliti na probleme, jer se od njih očekuje da znaju sve da reše. Tek oni stariji znaju da je to samo predrasuda, pa nisu toliko samokritični po tom pitanju. Ovo je samo jedno od bremena sa kojima se psiholozi suočavaju.
Osmoro dece je nestalo u različitim vremenskim instancama. Ubrzo nakon svakog nestanka njihova tela, lišena života, bivaju pronađena. Ova dešavanja su potresla jedan nepoznati grad u Nemačkoj. Surovost zločina, uzrast i broj žrtava i neupeh policije da pronađe odgovorno lice su neki od faktora koji su doprineli moralnoj panici i improvizovanju lova na ubicu od strane drugih kriminalaca iz tog grada.
Kada se neko ponaša na socijalno neobičan ili neprihvatljiv način, lako dobije etiketu ludaka. Ludi ljudi su, prema najčešćim predrasudama, opasni, agresivni i trebalo bi ih se kloniti po svaku cenu. Mediji svakodnevno doprinose zabludama o uticaju halucinacija i sumanutih ideja na ponašanje, koji su karakteristični za psihotične poremećaje.
Svi znamo za Tarzana i Moglija, koji su kao sasvim mali dečaci završili sami u divljini. S obzirom da nisu imali od koga da uče govor i sve ono što deca usvajaju u najranijem periodu detinjstva, postali su takozvana „divlja deca“, što je ne baš lep naziv da se opišu deca koja su rasla bez odgovarajućeg socijalnog konteksta. Iako je ova tema u pričama o Tarzanu i Mogliju romansirana, u realnosti je sudbina ovakve dece daleko potresnija...
Od malena nas uče da ne lažemo. Ipak, ne postoji osoba koja nikad ne laže. Kako je došlo do toga i kako se boriti sa tim? Šta znači Ko prizna pola mu se prašta? Da li verujemo u bele laži? I, najzad, šta je laž odevena u ljubičasto?