Pojam porodice može da obuhvata primarnu i sekundarnu, užu i širu porodicu. Uža porodica su supružnici i deca, a šira bake, deke, tetke i teče. Primarna porodica je ona u kojoj smo se rodili, a sekundarna ona koju smo mi zasnovali.
Iako je očekivano da su članovi porodice osobe koje najviše volimo i sa kojima smo najbliži, odnosi koje zasnivamo sa njima su vrlo složeni. Uglavnom pred njima možemo da budemo baš ono što jesmo, bez nepotrebnih maski i farsi. Ipak, neretko se upravo sa članovima porodice najviše svađamo. Zašto je to tako (osim zato što mnogo vremena provodimo sa njima) i kako to smanjiti? I koje su dve strane medalje kad je u pitanju fraza „budi to što jesi”?
Treba da budemo ono što jesmo prvenstveno da bismo upoznali i zavoleli sebe. Zatim, da bi nas ljudi voleli zbog onoga što mi stvarno predstavljamo, a ne zbog onoga što mi mislimo da treba da budemo. Poslednje, ali možda i najvažnije, treba da budemo ono što jesmo da bismo mogli da napredujemo, jer kako ćemo da napredujemo ako ne znamo odakle da krenemo? Loša strana ovoga, kad je u pitanju porodica, je to što u sigurnom okruženju neretko i previše slobodno puštamo svoje mane na videlo i onda ulazimo u česte i nepotrebne konflikte. Bez cenzure. To uglavnom radimo zato što verujemo da članovi porodice moraju da nas vole kakvi god da smo i da ne smeju da odluče da prekinu kontakt sa nama. Ali, ništa ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Porodica nije kontejner loše energije. Porodica može biti naš najjači i najstabilniji motivator, stabilan kroz vreme.
Istraživanja su pokazala da se porodice se svađaju oko 90 sati godišnje i da majke i supruge izazivaju najviše sukoba. Najčešće su svađe zbog kućnih poslova i neizvršavanja obaveza. Svađe se u proseku dešavaju čak tri puta dnevno i obično traju pet minuta. Takođe, rezultati istraživanja su pokazala da ženski deo porodice na svađu reaguje lupanjem vrata, a da muški deo smirenje vidi u vožnji.
Smatram da veliki deo porodičnih svađa nastaje zbog nedovoljno jasno postavljenih granica, kao i nedovoljno pohvala. Roditelji bi trebalo deci jasno da stavljaju do znanja koje ponašanje je dozvoljeno, a koje ne. Pored toga, moraju se znati i obaveze. Neke porodice obaveze svakog člana pišu na table kućnih zadataka. Obaveze i granice moraju biti slične za svu decu iz jedne pordice, u skladu sa polom i godinama. Prevelike razlike izazivaju osećaj nepravde kod dece i potrebu za buntom i štrajkom. Nedostatak pohvala izaziva osećaj da se zalaganje ne ceni, bilo kod dece bilo kod supružnika. Moramo steći naviku da pohvalimo jedni druge kad smatramo da je zasluženo! Naravno, u tome ne treba preterivati, ali mišljenja sam da je ipak bolje počastiti kojom pohvalom vise nego biti štedljiv. Mnogi ljudi (posebno roditelji) smatraju da ispravno ponašanje ne treba pohvaljivati jer se ono podrazumeva, već samo kritikovati neispravno. Kobna greška! Pohvale motivišu na dva načina. Prvo, ustaljuju ispravna ponašanja. Drugo, redukuju neispravna ponašanja. Neki će sada reći da motivacija treba da potiče iz nas samih, i to je zapravo intrinzička motivacija. I u tome ima istine. Treba da naučimo da pohvaljujemo sami sebe i ne smemo biti zavisni od pohvala drugih! Ali ekstrinzička motivacija – ona koja dolazi spolja – takođe je neophodno porodično pomagalo.
Porodični recko motivator mogao bi da pomogne u ovoj misiji. Svaki clan porodice bi na jednu tablu lupao recke svakom članu porodice kad god bi zaslužio neku pohvalu. Na kraju meseca održao bi se porodični sastanak na kome bi se sve elaboriralo i član sa najviše recki dobio bi neki znak pažnje koji njemu znači. Ovaj recko motivator je vrlo fleksibilan: svaka porodica može ga prilagoditi sopstvenim potrebama i ciljevima. Jer porodica je naša građevina.
Postoji još jedna finesa kad su pitanju pohvale. Preporučljivo je hvaliti nečije ponašanje, a ne osobine. Ponašanje se često posmatra kao nešto što je u našoj moći, sklono promenama, a osobina kao nešto što je dato, fiksna kategorija. Zato je recimo umesto „Baš si pametan” bolje reći „Pametno si postupio”. Jedno istraživanje na interesantan način pokazuje tačnost ove finese. Psiholozi Kerol Dvek i Kaudija Miler podelili su 128 dece uzrasta 10 i 11 godina u dve grupe. Svi su dobili da rešavaju iste matematičke zadatke, ali jedna grupa je pohvaljena zbog svog intelekta („Odlično si to uradio, baš si pametan.”) a druga zbog truda („Odlično si to uradio, sigurno si se baš potrudio.”) Deca su onda dobila još teže zadatke, a ona koju su prethodno pohvaljena za trud bila su mnogo spremnija da se uhvate u koštac sa njima i da, kada naiđu na neuspeh, nastave da pokušavaju da ih reše. Nasuprot tome, deca koja su hvaljena za pamet mnogo više su se plašila neuspeha, birala su da rešavaju zadatke koje su već ranije uspešno savladala i izbegavala su da se suoče sa novim matematičkim problemima. Gros zaključuje: „Ushićenje koje je kod dece izazvala pohvala „Tako si pametan” dovela je do porasta straha i pada samopouzdanja, motivacije i uspeha.” Kada su naučnici zamolili decu da đacima druge škole opišu svoje iskustvo, neka od „pametne” dece su lagala, dajući sebe više ocene od onih stvarnih. Isto ovo važi i za negativne kritike.
Dejstvo pohvala je, dakle, značajno i na pozitivna i na negativna ponašanja. Ipak, neophodan je balans između pohvala (pozitvnih kritika) i negativnih kritika. Treba izbegavati podrazumevanje ispravnog ponašanja i preskakanja pohvala kako se dete ne bi uobrazilo ili kako bi mu proradio čuveni inat da se dokaže. Jedno što se podrazumeva je da treba biti umeren. Ne zaboravimo i da pohvalimo sami sebe. I još nešto, mogu i deca da pohvale svoje roditelje! A roditelji treba da pokažu da to cene. Zato usvojmo pohvalu kao člana svoje porodice.
Autor: Liza Piščević
