„A onda tvojoj sreći dođe neko neko sasvim treći, a ti ostaneš sam.“ — Zvonko Bogdan
Ljubomora je osećanje koje nam je poznato svima. Ljubomorni smo mi, naši prijatelji, kolege, partneri, pa čak i naši kućni ljubimci. Ovo se osećanje kod dece pojavljuje već sa 18 meseci. Ipak, međusobno se veoma razlikujemo u valjanosti procena, učestalosti i intenzitetu ljubomornog reagovanja.
O velikim individualnim razlikama govore i podaci istraživanja domaćih autora. Panić i Milošević ističu da je ljubomora češća emocionalna boljka mladih do 30 godina, kao i naših starijih sunarodnika. Oni takođe ističu da rezultati istraživanja Kriminološkog instituta u Beogradu pokazuju da je čak 30% ubistava izvršeno zbog ljubomore.
Ljubomora se javlja kada osoba proceni da postoji neko ko preti da će narušiti odnos sa nekim ili nečim što osoba visoko vrednuje. Procena postojanja rivala je ključna odrednica potrebna da bi se javila ljubomora. Ljubomora se najčešće razmatra kao pojava koja se javlja u partnerskim i prijateljskim odnosima; međutim, ona se može javiti u različitim oblastima života.
Lazarus ističe da pretnja bilo kojoj vrednosti može pokrenuti ovu emociju, bilo da je to pretnja: samopoštovanju, moralnim vrednostima, našim idealima, doživljaju smisla i ideja, pretnja blagostanju drugih važnih osoba, pretnja ostvarenju važnih ciljeva. Ipak, imajući u vidu da se ona najčešće javlja u odnosima sa drugim ljudima, najpre u partnerskim odnosima, u ovom tekstu će biti razmatrana iz tog ugla.
Ljubomora ~ adekvatna ili ne?
Ljubomora može biti adekvatna i neadekvatna. Ljubomora je adekvatna onda kada postoji realna pretnja da je odnos sa nekim ili nečim što visoko vrednujemo doveden u pitanje postojanjem treće strane. Tatjana Vukosavljević – Gvozden smatra da se zdrava ljubomora javlja prilikom stvarne pretnje odnosu sa partnerom od strane treće osobe, ali da osoba pri tome prihvata da partner može drugu osobu doživeti kao atraktivnu. Adekvatno ljubomorna osoba ne vidi pretnju onda kada pretnja ne postoji. Ova osoba dozvoljava partneru da izrazi ljubav i ne traži uveravanje, dozvoljava partneru slobodno kretanje, ne nadgleda njegova ponašanja i osećanja, ne testira ga, prihvata da partner može pokazivati zainteresovanost za drugu osobu.
Neadekvatna ljubomora
Neadekvatna ljubomora je ona koja se javlja kada osoba vidi pretnju kada ona ne postoji, smatra da je drugi atraktivniji od nje same i da će je usled toga partner napustiti. Osoba koja oseća neadekvatnu ljubomoru traži uveravanje da je voljena, nadgleda partnerova ponašanja i osećanja, postavlja testove i nastoji da ograničava njegovo kretanje i aktivnosti.
Ljubomora i anksioznost
Vladeta Jerotić ističe da je emocionalna osnova ljubomore strah od odvajanja i strah od gubitka i ističe da u ljubomori ima više želje za posedovanjem i težnje za moći nego seksualne strasti. O želji za moći i ljubomori kao težnji ka degradaciji drugog govori i Adler kada razmatra ljubomoru kao emocionalnu pojavu koja se javlja kod osoba koje imaju doživljaj niže vrednosti.
Ljubomora i ideja posedovanja
Ljubomora je tesno povezana sa idejom posedovanja. Ukoliko mi procenjujemo da je nešto “naše”, da nama “pripada”, lakše ćemo osetiti ljubomoru. Peter Lauster nalazi da se ljubomora snažnije doživljava u društvima koja su snažno zaokupljena posedovanjem, koja život organizuju po ideji “što više imati”. Po njemu, ljubomora nastaje kada nastojimo da partnera – “objekat ljubavi” odvojimo u svoju privatnu sferu. Sa jedne strane, mi želimo da ne patimo kada osećamo ljubomoru, ali nismo spremni da napustimo težnju za posedovanjem. Često se pogrešno veruje da se po snazi ljubomore može proceniti snaga voljenja. Ipak, ovo nije tačno. Snaga ljubomore govori o snažnoj želji za posedovanjem.
Ljubomora i ponos
Kako ističe Adler, ljubomorna osoba teži da zadrži moć u odnosu na drugu osobu, te je neretko nespremna sebi da prizna da oseća ovo intenzivno osećanje. Ovo može biti povezano sa snažnim ponosom ljubomorne osobe, koja usled sopstvene strepnje i doživljaja niže vrednosti ne želi da pokaže “slabost” u izazovnoj situaciji.
Ljubomora, okrivljivanje i ljutnja
Jedna od važnih odlika ljubomore je i osuđivanje partnera za nešto što jeste ili nije učinio, za načine na koje je postupao. Na ovaj način ljubomora je tesno povezana sa još dve emocije: krivicom i ljutnjom. Ljubomora je uključuje moralnu osudu određenog postupka druge osobe, a to je često poruka drugoj osobi da treba da oseća krivicu za postupak. Osim toga, ljubomorna osoba skreće pažnju na nepoželjno ponašanje partnera i iznosi zahtev za promenu ponašanja – dakle, osoba se ljuti.
Ljubomora, povlačenje, žaljenje i depresivnost
Osim mogućnosti da se druga osoba kritikuje i da se na nju ljuti, postoji mogućnost da ljubomorna osoba izabere da se povuče od partnera. Dugoročno povlačenje može vremenom dovesti do značajnog opadanja kvaliteta odnosa sa voljenom osobom. Na taj način primarni emocionalni problem je i dalje ljubomora, ali posledični može biti žaljenje i depresija.
Da li će osoba izabrati da se zauzme, da traži promenu ponašanja (ljutnja) ili će izabrati da se dugoročno povlači i odustane od objekta ljubavi (žaljenje i eventualno depresivnost) zavisi od njene procene. Ako ocenjuje odnos sa drugom osobom kao važan i ako procenjuje da može da utiče na to da se odnos poboljša ukoliko zatraži promenu ponašanja, doživeće osećanje ljutnje. Ukoliko proceni odnos kao važan, ali zaključuje da odnos ne može da se poboljša ili ako prestane da ocenjuje odnos kao važan, osećaće žaljenje i eventualno depresivnost.
Odgovor ljubomornog na gubitak ljubavi jeste mešavina depresije, agresivnosti i čežnje, otud među depresivnim osobama ima dosta ljubomornih, mada se ljubomoru ne moraju da pokažu, smatra Jerotić.
Ljubomora i zavist
Zavist je emocija koja je veoma bliska ljubomori. Međutim, zavist je emocija koju osećamo kad želimo nešto što je tuđe ili što druga osoba ima. Sa druge strane, ljubomora je emocija koja uključuje doživljaj da neko treći ugrožava nešto što je “naše”. Lazarus razlikuje zavist od ljubomore i po tome što je zavist tokom doživljavanja manje vidljiv u ponašanju osobe, jer se zavidna osoba u manjoj meri angažuje u ponašanju od ljubomornog pojedinca.
Odlike ljubomornih osoba
Pol Hok ističe važne karakteristike koje možemo sresti kod ljubomornih i posesivnih osoba:
1. Doživljaj manje vrednosti
Ljubomorna osoba nastoji da prebaci krivicu, a to se u psihološkom smislu zasniva na dve stvari:
✸ Doživljaju neuspeha u ljubavi-drugi je kriv za neuspeh
✸ Doživljaju da ga je druga osoba smatrala bezvrednim ili manje vrednim
2. Mentalitet „gospodar – rob“
Hok ističe da ljubomorni ljudi smatraju svoje partnere za robu koja se može menjati za imovinu sa kojom mogu da rade ono što vole. Oni misle da se ljudi poseduju, kao što se poseduju kola.
3. Samoosujećujuće ponašanje
Ljubomorne osobe često se ponašaju na način da sebe ugrožavaju. Tokom ispoljavanja ljubomore, oni postaju sami sebi neprijatelji. U želji da očuvaju partnerstvo oni rade upravo suprotno i bivaju prema partnerima grubi i nasilni.
4. Problem sa preuzimanjem odgovornosti za svoju ljubomoru
Većina ljubomornih ljudi nema doživljaj sposobnosti samokontrole, veruje da je kontrola u rukama njihovog partnera. Dakle, ne poznaju ili ne prihvataju princip emocionalne odgovornosti.
Ljubomorni partner veruje da:
✸ Partner mora da prizna da ga nečim je uznemirio
✸ Partner treba da uradi nešto po pitanju njegove ljubomore
Tek nakon toga se ljubomorna osoba smiruje.
5. Sebičnost i nezrelost
Ljubomorni pojedinci često smatraju da oni zalužuju određeni tretman, ali ne vode računa o tome kako tretiraju druge. Zaboravljaju da u odnosu nisu sami i da partner takođe ima određene želje i prohteve koji se ne podudaraju nužno sa njihovim.
6. Doživljaj ugroženosti
Kako je već prethodno navedeno, ljubomorne osobe strepe da će biti napuštene i imaju doživljaj ugroženosti. Večna tema ljubomornih ljudi koji je da se supružniku ili ljubavniku ne može verovati, te da je odnos na neki način ugrožen.
Cena i posledice
Posledice čestog doživljavanja i ispoljavanja pre svega neadekvatne ljubomore, mogu biti raznolike i veoma štetne po ljubomornu osobu i njenu neposrednu okolinu. Kako je ljubomora tesno povezana sa ljutnjom, često ispoljavanje ove emocije može dovesti do povlačenja partnera. Partner se može povlačiti zato što se doživljava da je napadnut i zato što nije u stanju da razuveri ljubomornog. Ponekad se partner brani ćutanjem, a ovo neretko ljubomorna osoba vidi kao signal da je njena sumnja opravdana i zasnovana na realnosti.
Ipak, dešava se da je ova procena pogrešna. Paradoksalno, iako je prvobitna namera osobe da sačuva bliskost sa voljenim, u stvarnosti dolazi do sasvim suprotnog efekta. Doživljaj ugroženosti ljubomorne osobe može rezultirati doživljajem ugroženosti partnera. Partneri se udaljavaju, bliskost gubi na kvalitetu, komunikacija je oskudna i poverenje još više narušeno.
U ekstremnim oblicima, ljubomorna osoba može da izabere nasilje u nastojanju da zadrži bliskost. Ovako, emocionalna patnja prozrokuje fizičku patnju kada se ljubomorna osoba odluči na nasilje. Samim tim, nije iznenađujuće postojanje velikog broja ubistava, o čemu izveštavaju domaći naučnici.
Ljubav kao opcija
Ljubav je opcija. Ljubav koja je slobodna i nezavisna od onoga što verujemo da naš partner treba i mora da učini. Ljubav koja nije vođena strogim umom koji nas zarobljava u očekivanja, koji nas vucara u prošlost u kojoj tražimo dokaze i u budućnost koju bojimo u tamne nijanse. Ukoliko svoje namere usmerimo na osnaživanje ljubavi i partnerskog odnosa umesto na pokušaje da se izborimo protiv treće osobe sumnjičavošću i pojačanom kontrolom partnera i njegovog ponašanja, činimo dobro i za sebe i za voljenu osobu. To ne znači da prisilno udovoljavamo partneru da bi izabrao nas, umesto treće osobe. To znači da radimo ono što nama odgovara da unapredimo naš odnos sa našim partnerom. Na ovaj način treću stranu možemo posmatrati kao saradnika u osnaživanju naše ljubavi. Može nam to treće lice biti orijentir za naš lični i partnerski rast. Postavljanjem pitanja sebi: šta je ono što ja mogu da učinim da bi meni i nama bilo bolje? Da naš odnos bude puniji, sadržajniji i kvalitetniji?
Istina je, da mi biramo da verujemo partneru. To je stvar naše i samo naše odluke. Nekada je naše poverenje poljuljano. Kada postoji treća osoba, prirodno je da osećamo zdravu ljutnju, razočaranost i tugu. Međutim, ovo su prirodna, pripadajuća osećanja i njih nije poželjno izbegavati. Ova osećanja su važna kako za nas, tako i za našeg partnera, pošto nam otvaraju vrata da krizu iskoristimo na način da naš odnos raste. Podsećaju nas da treba da se rastanemo od forme odnosa koju smo do sada imali i da usmerimo snage na to na napravimo odnos onakvim kakav mi i naša voljena osoba želimo da imamo. Tada su tuga, razočaranost i ljutnja naši saradnici i pomagači za bolje sutra.
Ipak, nekada je postojanje trećeg lica za nas znak da je vreme da dalji životni put bude samo naš. To može biti i odluka našeg partnera pred koju smo dovedeni. U tim momentima je bitno da ne zaboravimo da je ljubav i pustiti nekoga da ode, jer ljubav nije posedovanje. Važno je da damo sebi vreme i prostor da se susretnemo sa svim osećanjima koja imamo u tom periodu. Da privolimo sva naša osećanja: našu tugu, strepnju, razočaranost i sve što nam naš unutrašnji svet donese. Na ovaj način pokazaćemo strpljivost, brižnost i ljubav prema sebi. Ne treba da se plašimo niti stidimo sopsvenih emocija. Ona su pokazatelj našeg zdravlja, uvažavaju stvarnost – gubitak važnog odnosa. Pokazuju i našu hrabrost – da smo bili spremni da pred drugima budemo ranjivi, ali i da smo hrabri da se pobrinemo sami za sebe, pokazivanjem ljubavi, nežnosti i saosećanja prema samima sebi.
Nekada nam može biti teško da ovim putem idemo bez ikoga. U tim trenucima je poželjno potražiti sagovornika. To može biti član porodice, prijatelj ili neko stručan. Bilo da je u pitanju strah od gubitka voljene osobe ili stvarni gubitak, ne moramo prolaziti kroz to iskustvo sami. Jaka socijalna podrška može nam u velikoj meri olakšati emocionalne bure. Na nama je da ovo potražimo.
Reference:
Adler, A. (1977). O nervoznom karakteru: osnovi uporedne individualne psihologije i psihoterapije, Beograd:Prosveta
Hauck, P. (1988). Ljubosumje, Ljubljana: Mladinska knjiga
Jerotić, V. (1988). Neuroza kao izazov, Beograd: Medicinska knjiga
Lauster, P. (2012). Ljubav: psihlogija fenomena ljubavi, Novi Sad: Prometej
Lazarus, R.S. (1991). Emotion and adaption. New York, Oxford: Oxford University Press
Panić, V., Jovanović, M. (1990). Ljubomora dece i odraslih, Paraćin: Vuk Karadžić
Vukosavljević-Gvozden, T. (2009). Racionalno emotivno bihejvioralna terapija: teorija i metod. Beograd: Kreativni centar.
Autor: Milica Jakšić
