Društvene mreže kao forma društvenog mazohizma

Kako god da se osećate u ovom trenutku, da li želite da vam bude gore? To je sada moguće samo jednim klikom!Danas je moguće da nas za samo nekoliko milisekundi obuzmu zavist, bes, tuga, nezadovoljstvo i/ili mržnja usmerena prema sebi. Sve ove promene raspoloženja i još mnogo toga, mogu biti vaše ukoliko ste konzument društvenih mreža!

Navodno, to je mesto gde upoznajemo nove prijatelje, ali zapravo zabadamo nos u tuđe živote. Ja imam klizaljke, a ti nemaš. Moja kosa je lepša od tvoje. Jupi za sve divne stvari koje sam uradila. Jupi jer sam i sama divna. Gledajte moju hrabrost, snagu, sreću. Komentarišite ih! A kada komentarišete, u obzir dolaze samo komplimenti.

Društvene mreže bi propale i zvanično dobile status mašine koja proizvodi pasivnu agresiju, ukoliko bismo otvoreno rekli Nja nja ili Nabijam vam svoj uspeh u facu, „prijatelji”.

Umesto toga, mi postajemo hvalisavci: često nevoljno, nesvesno, ali ne podlo i grubo, jer društvene mreže zamenjuju pristojan i prirodan način ljudske interakcije, tako što nam daju priliku da se obratimo hordama ljudi.

Neki cinični ljudi bi to navali poniznim hvaljenjem, „Sada svi gledajte moju večeru koja košta 150 dolara i koju sam pojeo u butanskom restoranu smeštenom u kućici na drvetu“, ali ja to nazivam podsmevanjem putem društvenih medija.

Neki ljudi mogu da prate takve osobe satima i da im bude istinski drago zbog drugih. Takve smatram svecima. Ali, ukoliko neprestano pratimo hvalisavce, poredeći se sa njima, može se javiti osećaj da smo asocijalni, nevoljeni autsajderi koji propuštaju toliko divnih stvari u životu. Istraživanja su pokazala da su društvene mreže povezane sa povećanom depresijom i anksioznošću.

Naš složeni ljudski mozak, sposoban je da oseća sreću zbog uspeha nekog drugog. Druge vrste za to nisu sposobne, niti mogu da odglume takvu vrstu sreće. Paun nikada ne uputi kompliment drugom paunu zbog repa. Životinje se među sobom posmatraju prvenstveno kao rivali za opstanak.

Ipak, instinkt da se poredimo sa drugima konstatno ostaje u nama. Čak je i marketing zasnovan na tome. Ova srećna i ljupka osoba tvojih godina, tvog pola, iste socioekonomske klase i ostalih demografskih kategorija poput tvojih, kupuje Febreze osveživač za vazduh!

Ali, ljudi su sposobni da saosećaju. Ne moramo da zavisimo od svake misli koja nam prođe kroz glavu, niti da posmatramo svet u terminima života i smrti. Zato možemo da osećamo posebnu vrstu radosti ukoliko, na primer, naš otac koji je već dugo slomljenog srca, konačno pronađe ljubav, ili ukoliko naše dete izaberu za predsednika odeljenja.

Ipak, hvalisavci sa interneta prečesto i previše bude tu vrstu empatije u nama.

Kako je divno to što je Aleks otišao u Kjoto, Džes ima novi Fiat, Morganova nova knjiga je upravo dobila izuzetno pozitivnu kritiku, dok Kem deluje tako bezbrižno. Posmatrajući i po nekoliko ovakvih objava svaki dan u nama pokreće brojna osećanja – od sreće i zaintrigiranosti, pa sve do zavisti i uzdržanosti. Poput mitraljeza, ove objave pucaju na nas bez ikakvog ustručavanja.

Aleks u Kjotu postaje Zašto ja nisam tamo? A zatim Oduvek sam želeo da posetim Kjoto, ali nisam, pošto od svoje plate mogu sebi da priuštim samo kikiriki, za razliku od Aleksa koji na mesečnom nivou zaradi po banku, i zapravo ga baš briga za Japan i Kjoto, dok sam ja upoznat sa svim Mijazakijevim delima.

To dalje prerasta u Ja nikad nigde ne idem! Nikad ni neću! Kao i Još uvek vozim prastaru Hondu i nikada neću uspeti da prodam svoj roman jer svi izdavači smatraju da se moji likovi ponašaju kao dvanaestogodišnjaci. I naravno da se Kem bezbrižno smeška, njega nikada nisu maltretirali u školi.

Kao da sve ovo ne boli već dovoljno, zavist koju izazivaju hvalisavci prerasta u dva tipa samoomalovažavanja: Mrzimo sebe jer mislimo da nismo dovoljno dobri kao ljudi koje poznajemo, a zatim mrzimo sebe još više jer se samosažaljevamo u trenucima kada naši prijatelji samo žele da podele sa nama nešto lepo iz svog života. Govorimo sebi da je zavist jedan od sedam smrtnih grehova.

I opet ponavljam, kao da sve ovo ne boli već dovoljno, dodatno morate da se čuvate noćne more koja nastupa kada se i sami pohvalite na društvenim mrežama, a zatim posmatrate kako apsolutno nikog nije briga… Takođe, javlja se i stid zbog vremena koje smo utrošili dok smo pratili objave drugih ljudi, jer ga smatramo protraćenim.

Ima toga još… Ranije nam je gotovo uvek sledio ukor ili po koja ćuška ukoliko bi se neko hvalio i pravio važan. Rečeno nam je da su ovakva ponašanja nepristojna i nepoželjna, i da je preveliki ponos još jedan od smrtnih grehova. Obratite pažnju, čak i u bajkama hvalisavci su omraženi.

Ipak, isti ti hvalisavci na društvenim mrežama postaju zvezde. Oni su naši prijatelji, a njih niko ne prekori kada se hvale. Umesto toga, mi ih komentarišemo. Onog trenutka kada su društvene mreže zamenile normalnu konverzaciju, pa čak i tračaranje i širenje novosti, ukoliko ne komentarišemo tuđe objave, jednostavno ne postojimo.

I većina komentara su komplimenti. Kratki i kompaktni. Svaka čast! Čestitam! Komentari se ređaju jedan na drugi poput Lego kockica. Ako pomislimo bilo šta osim Svaka čast! osećamo se kao lažljivci.

Jastrebi i zmije nikada ne mrze sebe, zato što nikad se nikad ne foliraju niti potiskuju svoje instinkte. Pametni ljudi izmislili su društvene mreže, a one pothranjuju mržnju koju osećamo jedni prema drugima, ali i prema sebi.

Zato, ukoliko napustimo društvene mreže zauvek ili makar na jedan dan, osećaćemo se kao da smo konačno izašli iz grupne tuče koja je samu sebe proglasila zabavnom.

Autor: Aneli Rufus

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić

Comments

comments