„Pričamo kako je samoubistvo sebično,” kaže mi prijatelj pre nekoliko nedelja. „Ali to znači da ljudi koji su suicidalni ali se bore da žive rade nešto neverovatno nesebično, svakog dana. Zašto ne pričamo o tome?”
Na društvenom nivou mi retko, ako ikad, odajemo priznanje tom nezahvalnom trudu koji ljudi koji se bore sa suicidnim mislima ulažu u ostajanju živim – rad u koji se upuštaju ne radi sebe, većinom, već zato što znaju da bi njihova smrt mogla uništiti njihove porodice i prijatelje. Nema mnogo resursa niti raspoložive pomoći na koju se oni koji daju sve od sebe mogu osloniti. Umesto toga, uglavnom one koji su suicidalni – kao što sam ponekad ja – tretiramo kao da su nemoralni i ako samo razmišljaju o samoubistvu.
U stvari, istina je potpuno suprotna. Za suicidalnu osobu, ostati živ je jedna od najaltruističnijih stvari koju možeš uraditi.
Većina ljudi jednostavno živi, bez razmišljanja o smrti. Za njih, biti živ je kao neka vrsta nevoljnog mišića, koji se širi i skuplja u pravo vreme bez da oni uopšte razmišljaju o tome. Ja nemam luksuz da ne mislim o tom mišiću; ja moram da ga naprežem svesno, čak i kada sam iscrpljena. Da proširim metaforu: čak i tokom najboljih perioda potrebna mi je neka vrsta emocionalnog pejsmejkera, a svoje loše momente provodim očajnički pokušavajući da pronađem neku vrstu životne podrške koja će preuzeti funkciju tog mišića sve dok moje telo ne bude bilo dovoljno dobro da to obavlja samostalno. Svaki od poslednjih dana ispunjen mi je jednim malim aktom življenja za drugim, lancem za koji se nadam da će me dovesti do večeri i do spavanja. Prva stvar koju ujutru radim je briga o mojim biljkama: pažljivo ih proveravam i činim najbolje što mogu da zadovoljim njihove potrebe. Onda odaberem sobu ili deo kuće koji čistim, pokušavajući da izrezbarim miran prostor u haosu koji predstavlja dvosoban stan u kom žive dve odrasle osobe, malo dete i tri mačke. Pišem. Crtam. Idem na jogu ili ponekad na balet. Provodim vreme sa sinom. Sve to je na neki način stvaranje, oblikovanje nečega, kreiranje i održavanje života.
Ovi zadaci verovatno zvuče prijatno, a ponekad, kad mi je dovoljno dobro, zaista pronađem izvesno zadovoljstvo u njima. Kad mi nije dobro, oni me samelju i istroše poput najtežih fizičkih poslova. Tokom najgorih dana, ostati živ je rad sa punim radnim vremenom, onaj koji je podjednako težak i monoton kao sedenje u pregrađenom prostoru, osam sati, odgovarajući na pasivno-agresivne mejlove. Osim što se on ne završava posle osam sati i ne dođem kući, zato što sam već kod kuće a moja kuća je moj mozak i sve što želim je da umrem.
Osim moje osmišljene „Nemoj da umreš” dnevne rutine, pomoć tražim i od profesionalaca. Idem kod psihoterapeuta jednom nedeljno, što podrazumeva sat vremena izvlačenja informacija, pričanja i gorkog plakanja nad delovima mog života o kojima najradije ne bih više nikada mislila. Svake druge nedelje posećujem psihijatra, a te posete pretvaraju moje telo u laboratoriju, pošto testiramo, kombinujemo i prilagođavamo doze lekova koji bi trebalo da mi poprave mozak. Do sada sam isprobala svaki antidepresiv koji se može pronaći; u najboljem slučaju nisu mi radili ništa, a u najgorem poslali bi me u dvonedeljno stanje hipomanije, kad mi ni najjači sedativi ni bi pomagali da zaspim.
Sve to je takođe rad.
Psihoterapija je rad, ne samo jednočasovna seansa, već traje i satima nakon što se završi, kad uzdrhtala i bledog lica jer sam isplakala svu svoju šminku pokušavam da nađem svoj put natrag u svakodnevni život. Susreti sa psihijatrom su manje emocionalno intenzivni, ali stalno isprobavanje lekova – praćenje i čekanje da vidim da li će biti nekih neželjenih efekata, podnošenje ponekad tih iznurujućih efekata, uočavanje malih poboljšanja ili njegovih izostanaka. Imam Excel tabelu u kojoj su izlistani svi lekovi koje sam isprobala i šta su mi činili, baš kao kad sam imala karijeru u finansijama i koristila Excel tabele za evidenciju klijenata.
Kada sam bila mlada i sveže depresivna tinejdžerka, fantazirala sam o hospitalizaciji – tišina malih belih soba sa belim krevetima i belim čaršavima, ljubazne sestre koje ti mere temperaturu i saosećajno se naginju se nad tebe motreći tvoje stanje, apsolutna i savršena odvojenost od užasnog stvarnog sveta. Nekoliko vožnji do ambulante u psihijatrijskoj bolnici, a potom stvarno i biti pacijent u bolnici u mojim dvadesetim brzo je okončalo te fantazije. Svako iskustvo bilo je depresonalizujuće i ponižavajuće; u gotovo svakom slučaju osećala bih se gore u vezi same sebe nego kad bih dolazila. Kao što je napisala Ejmi Fajf u svom eseju za Broadly koji sam verovatno pročitala oko pedeset puta otkad je objavljen: bolnica nije mesto gde shvatiš kako da živiš; bolnica je mesto gde ideš da ne umreš.
I to je zapravo sama suština, zar ne? Sav taj rad u koji se upuštam nije toliko usmeren ka pitanju kako da živim – što je za mene u ovom trenutku nepoznat koncept isto kao kada biste me pitali kako naseliti Mars – već kako da ne umrem, što se čini kao najniži mogući standard življenja.
Pre neki dan moj prijatelj i ja maštali smo o mestu gde bi ljudi mogli učiti da žive. Zvali smo ga nebolnica, zato što bi to trebalo da bude sve što bolnica nije: toplo, udobno, negujuće, tolerantno mesto. Mesto prepuno čoškova sa ćebadima i jastucima gde možeš otići da plačeš ako ti se plače. Mesto sa velikim, toplim kadama punih slane vode, gde se ljudi mogu kupati i čitati uz fensi pića. Zajedničke prostorije gde ljudi mogu biti zajedno ako žele; posebne sobe kada im je potrebno da budu sami. Pravo mesto za oporavak, gde ljudi mogu da se presaberu i odmore i osete da neko brine o njima – to je možda ono što bi nebolnica mogla biti.
Ali sve dok ne izumemo nebolnice i počnemo da učimo ljude kako da žive, najmanje što možemo učiniti je priznati ogromnu količinu truda koja je potrebna da bi se ostao živ. Samoubistvo je u mojoj glavi u poslednje vreme često ne samo zato što radim sve ono što radim, već i zato što me nedavni slučaj u našoj pop kulturi suočio sa time koliko se malo poštuje taj trud. Krajem marta izašli su S-Town i 13 Reasons Why, podkast i Netflix serija koje kao centralnu temu imaju samoubistvo. Početkom marta knjižara u Masačusetsu je najavila da prodaje kolekciju materijala o Silviji Plat, uključujući i pisma koja je pisala svom bivšem psihijatru, Rutu Barnhausu – pisma toliko lična da je Barnhaus dugo tvrdio da ih je spalio – kao i snimke iz perioda od 1953. do 1954. godine koji je Platova provela u MekLin bolnici. U tom poslednjem slučaju, umesto da budu zapanjeni povredom privatnosti koju predstavlja javno objavljivanje pisama koje nikada nije trebalo da budu objavljena, a da ne pričamo o prodaji bolničkih kartona, mnogi ljubitelji Platove su bili oduševljeni ovim otkrićem. Endrjua Vilsona, autora knjige o životu Silvije Plat pre nego što je upoznala Teda Hjuza, nazvane „Ljubavna pesma lude devojke” (Mad Girl’s Love Song), citirao je The Guardian, rekavši: „Ova pisma izgledaju kao da bi mogla popuniti izvesne praznine u našem znanju, i čini se kao da bi mogla baciti novo svetlo na turbulentan, kontroverzan brak između Platove i Hjuza.” Ni u jednom trenutku nije postavio pitanje da li uopšte imamo pravo da popunjavamo te praznine.
Debata o tome koliko prava imamo da saznajemo detalje o smrti Platove – kao i šira debata o etičkim pitanjima o tome kako i zašto diskutujemo o samoubistvu je stara, ali S-Town dodaje novi zaplet. Ovaj podkast je prezentovao neku vrstu serije pravih zločina o samoubistvu Džona B. MekLemora, ekscentričnog sredovečnog muškarca iz malog grada u Alabami – čoveka koji je tražio medijsku pažnju, ali koji nije mogao znati da će priča nastala iz njegovih intervjua biti o njegovoj sopstvenoj smrti. Intervjui sa MekLemorom trebalo je da budu deo podkasta o lokalnom ubistvu i njegovom navodnom velikom zataškavanju, ubistvu za koje se ispostavlja da se zapravo nije ni desilo. Nakon MekLemorove smrti, voditelj i izvršni producent Brajan Rid promenio je namenu postojećem materijalu i iskoristio ga kao odskočnu dasku za istragu MekLemorovog samoubistva, njegovog života i svog prljavog veša koje je Rid mogao pronaći u MekLemorovom ormaru.
Pravo koje je zauzeto po pitanju MekLemorove priče – i to ne samo od strane samog Rida, već i od doslovno desetina miliona ljudi koji su slušali podkast – je zapanjujuće. MekLemor nikada nije pristao da svi ti neverovatno intimni detalji o njegovom životu i smrti budu objavljeni na jednoj od najuvaženijih javnih radio mreža, ali Rid je svejedno to protumatčio kao neku vrstu svog novinarskog prava da podeli ovu priču. Ne samo to; Rid je proveo mesece jureći i intervjuišući bilo koga za koga je smatrao da je poznavao MekLemora, naizgled čineći najviše što je mogao da iskopa detalje o MekLemorovom životu za koje je jasno da je ovaj želeo da ostanu tajna. U jednom trenutku Rid je čak podelio informaciju da ga je MekLemor posebno zamolio da ne snima; on svoju izdaju MekLemorovog poverenja racionalizuje tako što kaže da on smatra da je MekLemor sada mrtav i da ga ne može povrediti priča koja izlazi nakon njegove smrti. Ovo je inače podkast koji New York Times hvali zbog toga što nadmašuje svoj žanr i koji je dobio pohvale od mnogih medijskih kuća.
Kada su ga pitali, u intervjuu za Advocate, šta smatra da bi MekLemor mislio o S-Town-u, Rid je rekao: „Mogao bi biti uzbuđen i oduševljen.” Ali teško je zamisliti da bi čovek bio uzbuđen i oduševljen time što su detalje o njegovom životu, za koje je eksplicitno zamolio da ne budu podeljeni javno, slušali milioni ljudi.
U prethodnih nekoliko nedelja jedna stvar mi je postala jasna, a to je da naša kultura narative o samoubistvu tretira kao da ne pripadaju ljudima koji ih žive (ili umiru), već ih svima stavlja na raspolaganje. Kao da počinjavanjem samoubistva gubiš pravo na privatnost, na autonomniju, na tajne za koje si se ceo život borio da ostanu sačuvane.
Ko je onda sebičan? Ljudi koji su provodili svaki dan opirući se svom porivu da umru? Ili ljudi koji imaju neku vrstu voajerskog zadovoljstva u čitanju bolničkih kartona mrtve žene?
U savršenom svetu imali bismo nebolnice i druga sigurna mesta za suicidalne ljude, i mogli bismo da uklonimo sram i stigmu zbog suicida koji sprečavaju ljude da o tome otvoreno govore. Ali pošto od toga nema ništa, važno je da makar priznamo da ljudi koji se bore sa suicidalnim idejama rade daleko više posla u nameri da ostanu živi nešto što je većina toga svesna. Rađenje toga trebalo bi da te čini više vrednim poštovanja i divljenja, a ne manje.
Autor: Anne Thériault Izvor: The Establishment Prevod i adaptacija: Ina Borenović
