„Pre oko trideset godina [u vreme objave originalnog teksta, 2013. godine; prim. prev], dobila sam dijagnozu shizofrenije. Prognoza mog stanja bila je loše: da nikada neću živeti samostalno, da neću moći da imam stalan posao, vezu, brak. Moja kuća bile bi dnevne bolnice, a dane bih provodila gledajući televiziju u prostoriji punoj drugih ljudi koje je pokosilo neko mentalno oboljenje. Radila bih najlakše poslove kad su mi simptomi pod kontrolom. Nakon moje poslednje psihijatrijske hospitalizacije, kad sam imala 28 godina, jedan lekar me je uveravao da bi mi posao kasirke mogao doneti promenu koja mi je potrebna. Ako bih to mogla da radim, rekao mi je, onda bismo mogli ponovo da procenimo moju sposobnost da radim na zahtevnijim pozicijama, možda čak da imam i puno radno vreme.
Tada sam odlučila: ja ću biti ta koja ispisuje narativ svog života. Danas sam redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Južne Kalifornije. Radim i kao vanredni profesor na Odeljenju za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Kaliforniji, San Dijego, a istovremeno radim i u ustanovi koja se zove „Novi centar za psihoanalizu”.
Iako se borim sa svojom dijagnozom već godinama, pošlo mi je za rukom da prihvatim da imam shizofreniju i da ću se lečiti do kraja života. Zapravo, izvrstan psihoanalitički tretman i lekovi od ključne su važnosti za moj uspeh. Ono što sam odbijala da prihvatim bila je prognoza.
Konvencionalno psihijatrijsko razmišljanje i njihove dijagnostičke kategorije kažu da ljudi poput mene – ne postoje. Ili ja nemam shizofreniju (molim vas, recite to deluzijama koje mi preplavljuju mozak), pošto ne bih mogla da postignem ovo što sam postigla (molim vas, recite to ustanovama u kojima radim). Ali, jesam. I zajedno sa svojim kolegama za univerziteta iz San Dijega i Los Anđelesa sam sprovela istraživanje koje je pokazalo da nisam jedina. Postoje i drugi sa shizofrenijom i sa aktivnim simptomima kao što su deluzije i halucinacije, a koji su postigli zavidan akademski uspeh i profesionalno se ostvarili.
Tokom proteklih nekoliko godina, moje kolege, uključujući Stivena Mardera, Alison Hamilton i Ejmi Koen, i ja pronašli smo dvadeset ispitanika u Los Anđelesu – ljudi koji boluju od shizofrenije, a visoko su funkcionalni. Oni pate od simptoma kao što su blaže deluzije i ponašanje vođeno halucinacijama. Prosečna starost ovih ljudi bila je 40 godina; polovinu su činili muškarci, polovinu žene, a više od polovine činile su manjine. Svi su imali diplomu srednje škole, a većina je ili radila sa namerom da sebi priušti fakultet ili studirala. Oni su bili studenti, menadžeri, tehničari i stručnjaci poput lekara, advokata, direktora i slično.
Istovremeno, većina ovih ljudi nije bila u braku niti su imali decu, što se slaže sa njihovom dijagnozom. (Moje kolege i ja nameravamo da sprovedemo još jedno istraživanje: sa ljudima koji boluju od shizofrenije, a koji su visokofunkcionalni u svojim odnosima sa drugim ljudima. Ja sam se udala sredinom svojih četrdesetih godina – i to je najbolja stvar koja mi se ikad dogovila – što je za mene bilo protiv svih šansi, i to nakon skoro 18 godina samačkog života). Više od tri četvrtine je hospitalizovano između dva i pet puta zbog svog zdravstvenog stanja, dok troje nikada nije bolnički lečeno.
Kako su ovi ljudi, sa svojom dijagnozom shizofrenije, uspeli da završe studije i da imaju tako visoko pozicionirane poslove? Saznali smo i to da su, pored lekova i terapije, svi ispitanici naučili tehnike koje im pomažu da svoje stanje drže pod kontrolom. Za neke, te tehnike su bile kognitivne. Jedan ispitanik, inače edukator sa master diplomom, kaže da je naučio da se suočava sa svojim halucinacijama tako što postavi pitanje „Koji su dokazi za ovo? Da li je to samo problem u percepciji?”, dok je jedan drugi ispitanik rekao: „Stalno čujem glasove koji su preteći… Samo treba da ih pustim da prođu.”
„Biti obazriv u vezi simptoma znači identifikovati okidače kako bi se sprečilo pun zalet simptoma”, rekao je jedan ispitanik. Na primer, ako vam previše ljudi na malom prostoru može izazvati pojavu simptoma, onda isplanirajte neko vreme koje ćete, tokom tog putovanja, provesti sami.
Druge tehnike koje su ispitanici navodili najčešće su u vezi kontrolisanja čulnih inputa. Za neke, to znači da svoj životni prostor čine što je moguće jednostavnijim (samo goli zidovi i tiha muzika, bez televizora), dok za druge znači, recimo, muziku koja će im odvlačiti pažnju. „Ja slušam glasnu muziku kad ne želim da čujem druge stvari”, rekao je ispitanik koji radi kao medicinski tehničar. Drugi su pominjali vežbanje, zdravu ishranu, izbegavanje alkohola i dovoljno sna. Za neke su važnu ulogu imali vera u boga i molitva.
Jedna od tehnika za nošenje sa simptomima koja je najčešće pominjana među našim ispitanicima je rad. „Posao je važan deo onoga što sam ja”, rekao je jedan edukator u našoj grupi. „Kad postaneš koristan za jednu organizaciju i osećaš se poštovano u toj organizaciji, ta pripadnost ima određenu vrednost.” Osoba koja je ovo izgovorila radi i vikendom, zato što joj je posao „faktor ometanja”. Drugim rečima, kad se posveti poslu, sve ostalo – uključujući i simptome – padne u drugi plan.
Ja se, lično, obratim svojim lekarima, prijateljima i porodici, svaki put kad osećam da klizim, i od njih dobijam sjajnu podršku. Jedem hranu za utehu (za mene su to žitarice) i slušam tihu muziku. Stimulaciju svedem na minimum. Ove tehnike obično, u kombinaciji sa dodatnim lekovima i terapijom, čine da moji simptomi prođu. Ali rad koji podrazumeva da koristim svoj um je za mene najbolja odbrana. On me drži fokusiranom i drži moje demone privezanim. Moj um, moram tako reći, je moj najbolji neprijatelj i ujedno moj najbolji prijatelj.
To je razlog zašto je toliko poražavajuće kad lekari svojim pacijentima govore da se ne nadaju karijeri. Veoma često, konvencionalni psihijatrijski pristup mentalnim bolestima često se bavi skupovima simptoma kojima karakterišu ljude. Tako mnogi psihijatri smatraju da je lečenje simptoma lekovima isto što i lečenje mentalnog oboljenja. Ali, na ovaj način se u obzir ne uzimaju snage i slabosti jedne osobe, što dovodi do toga da stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja potcenjuju šta njihovi pacijenti i klijenti mogu postići.
Nije reč samo o shizofreniji: postoji studija, objavljena u Žurnalu dečje psihologije i psihijatrije, u kojoj je učestvovala mala grupa ljudi, sa dijagnozama autizma i razvojnog poremećaja koji su kasnije prestali da imaju simptome. Oni su se, izgleda, oporavili, nakon godina psihoterapije i lečenja. Jedan članak u Njujork Tajms magazinu opisao je kompaniju koja zapošljava visokofunkcionalne odrasle osobe sa autizmom, baš zbog toga što imaju nesvakidašnje veštine pamćenja i obraćanja pažnje na detalje.
Ne želim da zvučim kao da navijam za shizofreniju; ovo mentalno oboljenje nameće stvarna ograničenja i važno je ne romantizovati je. Ne možemo svi biti laureati za Nobelovu nagradu kao Džon Neš u filmu „Blistavi um”. Ali, seme kreativnog mišljenja ponekad se može pronaći u mentalnim oboljenjima, a ljudi potcenuju sposobnost našeg mozga da se prilagođava i da stvara.
Pristup koji se oslanja na naše snage, pored razmatranja simptoma, može pomoći da se razveje pesimizam koji okružuje mentalna oboljenja. Pronaći „blagostanje unutar bolesti”, kako je to jedna osoba sa dijagnozom shizofrenije rekla, trebalo bi da bude terapijski cilj. Lekari bi trebalo da osnažuju svoje pacijente da razvijaju odnose sa drugima i da se bave svrsishodnim aktivnostima. Trebalo bi da ih podstiču da pronalaze svoje sopstvene tehnike za nošenje sa simptomima i da ih motivišu da svoj život učine ispunjenim. Kako bi se ove stvari desile, lekari svoje pacijente moraju snabdevati sredstvima kao što su terapija, lekovi i podrška.
„Svaka osoba svetu donosi jedinstven dar i jedinstvenu sebe,” reči su jedne učesnice u pomenutom istraživanju. Ona je izrazila upravo ono što ne samo mi koji imamo shizofreniju i druga mentalna oboljenja, već i svi drugi ljudi žele: rečima Sigmunda Frojda, da rade i vole.
Autor: Elin Saks Izvor: New York Times Prevod i adaptacija: Ina Borenović
