Predrasude o psihoterapiji iz ugla psihoterapeuta

Kategorija: Psihopriča

Živim u Novom Sadu, završila sam psihologiju, tri psihoterapijske edukacije i nekoliko godina se bavim psihoterapijom. Imam krug prijatelja i kolega sa kojima se družim. U jednom trenutku počela sam da uviđam da, što se tiče stava prema mojoj profesiji, živim u staklenom zvonu. Ljudima oko mene koji se i ne bave psihologijom, psihoterapija je normalna stvar. Za ono za šta sam verovala da su zastareli stavovi, ili postoje na nivou pojedinaca negde tamo, vremenom se pokazalo kao aktuelno mišljenje ljudi. Ljudi koje srećem i čije priče i stavove čujem u prolazu, ili čujem jasno izgovorene.

I dok čekam da dođem na red kod frizerke, slušam njenu mušteriju koja iznosi kako izleda njen vaspitni stil prema detetu. U gradskom prevozu čujem razgovor ljudi. Tražim neki distraktor, šah na telefonu, gubim partiju, i teško da uspem samu sebe da prevarim i ne čujem razgovore.

Dešavalo mi se da, slušajući usputne priče ljudi sa određenim problemom, pomislim da je u pitanju problem koji bi se relativno lako rešio na psihoterapiji. Ili ako ne lako, onda barem rešivo kroz psihoterapiju. U tim trenucima nepisano pravilo lepog ponašanja „Ne mešaj se u tuđe razgovore” ima istu posledicu kao i etičko pravilo psihoterapije „Klijent treba da se sam obrati za pomoć”.

Tako, ostajem posmatrač pojava, sa pitanjem zbog čega ovde psihoterapija ipak jeste tabu tema. Nešto što je verovatno korisno, ali ako može da se nikada ne ode. Mrlja u biografiji.

Posmatrač sam dva procesa, jednog realnog – komunikacije mušterije i frizerke ili dvoje prijatelja i slično… i jednog imaginarnog – da je mušterija klijent na psihoterapji, koje psihoterapijske intervencije bi se mogle koristiti.

Utisak je da je rezultat realnog i imaginarnog procesa drugačiji. U realnosti, kada osoba ispriča šta je muči, postojeći kodeks kulturne i/ili poslovne komunikacije usmerava tok razgovora. U slučaju mušterije frizerskog salona obrazac je: osoba će ispričati problem, frizerka to neće osuđivati, niti preterano komentarisati i suprotstavljati se, jer na kraju krajeva, radi svoj posao: šiša, farba i fenira. Mušterija odlazi sa lepom frizurom i sa nepromenjenim psihološkim obrascem.

Kada upoznajem ljude ili sretnem rođake koje nisam odavno videla, komentari koje čujem u odnosu na moju profesiju su: „Na zapadu je to normalno, ali ovde ipak…”, „Ti sad nas analiziraš.”, „Poslaću ti ja ovog mog (nekog bliskog koji me ne sluša) malo ti sa njim da popričaš.”, „Radiš sa ludacima.”, „Poznajem ja jednog, treba da ga vidiš, on je za naučni rad, Nobelovu nagradu da dobiješ ako to rešiš.”

Uglavnom su predrasude, sem „Ti sad nas analiziraš” što je delom i tačno: analiziram, ali ne na način na koji oni misle. Analiziram na način da razmišljam odakle dolaze predrasude o psihoterapiji. Jedan od koraka koji se rano nauči u praksi je da se psihološke analize rade u uslovima za to, sa legitimnim ciljem i svrhom. U protivnom, praveći analize ljudi u odnosu na mali broj informacija, psihoterapeut bi brzo sagoreo (burnout sindrom), dolazio do neosnovanih zaključaka i, čak ukoliko i na validan način dođe do zaključka, svakako sa njima ne može ništa da uradi. Zbog toga je psihoterapija profesija, a ne tetris koji se igra kada je dosadno.

Zbog čega ljudi koji nisu bili na psihoterapiji, misle da je to neka vrsta kazne, potvrda ludila, nešto „ne daj bože nikom”? Sigurne odgovore ne znam, nemam istraživanje. Ostaje mi da ovo pitanje prvo razmatram kroz neke od zabluda o psihoterapiji koje sam imala prilike da čujem.

Polazna tačka u razumevanju toga kako može da nastane predrasuda je iz perspektive gde ljudi koji ne idu na psihoterapiju mogu da budu u kontaktu sa psihoterapeutom?

Kroz medije: novine, televiziju, internet. Pojedinci iz struke koji su zastupljeni u medijima utiču na stvaranje mišljenja o profesiji. Može se desiti da zbog antipatija prema stručnjaku, neslaganjem sa nekim stavom, antipatija bude generalizovana na celu struku. Takođe, stručnjaci u medijima mogu da imaju izjave koje su njihovi lični stavovi, iza kojih ne stoji nauka, i ukoliko govori o temi koja je značajna za slušaoca, slušalac može da stekne predrasudu o struci.

Takođe, jedna vrsta predrasude može da nastane i kada je osoba išla na psihološku procenu, psihoterapiju, psihijatrijski pregled i lično doživela negativno iskustvo. Ova vrsta predsrasude, iako može da zvuči rogobatno, od svih ovih je jedina delimično osnovana, jer je poverenje u stručni autoritet poljuljano zbog greške ili neetičnosti stručnog lica. Tada može da dođe do generalizacije da je celo zanimanje takvo. Zbog toga je važno propuste u okviru ovih poslova imenovati kao greške od strane drugih stručnjaka, a sam pojedinac koji je imao loše iskustvo, ne bi trebalo da izgubi poverenje u celu jednu oblast, disciplinu i nauku, koja je humanistička i koja kao i medicina ima pravilo „Primum non nocere” (Pre svega, ne naškoditi).

„Taj psihoterapeut ne može da mi kaže nešto što ja već ne znam. Ja najbolje poznajem svoj problem i ja moram sam to da rešim” , „Kako sad neko drugi može da zna šta je za mene dobro, a vidi me prvi put?”

Kada sluša klijentov problem, izjave koje čuje psihoterapeut prevodi na nivo psiholoških termina, uviđa psihološke koncepte, ustanovljava problema i u skladu sa njim pretpostavlja potencijalne načine kako se problem rešava. Takođe, važno je naglasiti da psihoterapeut ne rešava klijentov problem – osoba sama rešava svoj problem uz pomoć psihoterapije. Psihoterapeut neće donositi odluku umesto klijenta, već će dati viđenje iz stručnog ugla, to jest otvoriti drugačije načine gledanja na problem.

Zbog toga što ima kompleksan sistem znanja iz psihologije i psihoterapije, psihoterapeut može da uoči ono što osoba sama ne može. Ili ukoliko je uvid osobe dobar, da razmatra sa klijentom adekvatne načine za prevazilaženje problema.

„Pogledaj njega (psihoterapeuta). On nije uspeo sam sebi da pomogne, i sad će on meni kao meni da pomogne.”, „On je razveden, da je dobar psihoterapeut sredio bi svoj brak.”, „Ona nema dece i sad meni treba da priča šta ja da radim sa svojim detetom.”

U ovom slučaju, ljudi mogu da imaju ideju da su psihoterapeuti nadljudska bića koja imaju neko svoje misteriozno funkcionisanje, da su savršeni, bezgrešni. A s obzirom na to da je psihoterapeut čovek, može se desiti da ono što osoba generalno smatra nekom manom, može lako dedukovati i na bilo kog stručnjaka. Traženjem razloga za neadekvatnost stručnjaka može biti način da osoba održi ideju da je njen problem nerešiv. Takođe, u takvom pristupu može da postoji i bazično nepoverenje prema drugima.

Kao što i stomatolog može da ima plombu; kao što i ginekolog može da bude muškarac, osoba bez materice, da bi adekvatno vodio trudnoću pacijentkinje, tako i psihoterapeut koristi svoja znanja da bi drugom pomogao.

„Ranije nije bilo psihoterapije, pa su ljudi bili srećni. Sad je odjednom moderno da se bude depresivan i da svako ima svog psihoterapeuta.”

To da su ranije ljudi bili srećniji i da je „sve bilo bolje”, jeste jedan potencijalno neistinit, ali zasigurno nevaljano donet zaljučak. Jer prvo, ne znamo kakav je subjektivni osećaj zadovoljstva drugih. I ako čak imamo izjavu da jeste, to opet ne govori ništa o nama sada i ovde, ni o subjektivnoj dinamici drugih, to jest o tome kako su došli do doživljaja zadovoljstva.

Psihoterapija je od svog nastanka pa nadalje, zbog efekata koje je pokazivala u rešavanju psihičkih problema, imala sve veći prostor u zdravstvenom konktekstu. Psihoterapija jeste u tom smislu postala modernija i dostupnija, a jedan od njenih efekata je i da nije sramota imenovati postojanje psihičkog problema, već da je to prvi korak u njegovom rešavanju.

„Na psihoterapiji moram da prepričavam celo svoje detinjstvo i prošlost da bih rešio problem. To onda ima da traje sto godina.”

Koliko će trajati psihoterapijski proces zavisiće od vrste problema sa kojom osoba dolazi. Vraćanje na teme iz prošlosti, po potrebi, postoje u vidu pojedinačnih scena. Poenta psihoterapije nije da psihoterapeut ima sve, već da ima relevantne informacije sa ciljem razrešavanja aktuelne psihološke tegobe. Utoliko, i ta ideja o procesu koji nužno traje godinama da bi došlo do izlečenja nije tačna.  Nekada je potrebno par susreta da bi došlo do pozitivne promene.

* * *

Zbog čega ljudi koji nisu bili na psihoterapiji, imaju predrasude o njoj? Jednom sam na internetu pročitala da je argument za tvrdnju da je planeta Zemlja ravna ploča to, što kad pogledamo horizont, on je uvek ravan. Predrasude o psihoterapiji me podsećaju na to. Pomoću njih čuva se ideja da je zdrav i normalan onaj koji nikad nije doživeo neku vrstu psihičke tegobe. S obzirom da je ova zamisao u praktičnom životu neodrživa, čuvanje slike jake osobe kojoj sve uvek ide od ruke, ima svoj kontrateg – neprijatne emocije, misli i ponašanja koja nam se ne sviđaju, koje mogu da se kriju od drugih i od samog sebe. Na taj način otpisuje se mogućnost da za subjektivnu patnju postoji rešenje.

Autor: Bojana Škorić, master psiholog, transakcioni analitičar-psihoterapeut

Comments

comments

1 komentar

  1. Iva kaže

    Dobar uvid u drugu stranu priče. Mislim da mi više neće past na pamet psihologu/psihijatru reći: – Sad me analiziraš. Ali i dalje ću se uvijek osjećati nelagodno u društvu doktora za glavu :-)…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *