Laž odevena u ljubičasto

Kategorija: Psihosaveti

Od malena nas uče da ne lažemo. Ipak, ne postoji osoba koja nikad ne laže. Kako je došlo do toga i kako se boriti sa tim? Šta znači Ko prizna pola mu se prašta? Da li verujemo u bele laži? I, najzad, šta je laž odevena u ljubičasto?

Prema istraživanjima, jedna četvrtina svih komunikacija su laži. Nažalost, generalno smo loši u proceni da li je neka informacija lažna ili istinita, do 60 posto tačnosti procene. Zanimljivo, zatvorenici su bolji u ovim procenama, ali samo ako je informacija lažna, ali ne i ako je istinita. Iako su žene generalno bolje u neverbalnoj komunikaciji, prema istraživanjima nisu ništa bolje od muškaraca u proceni istinitosti informacija. Takođe, rezultati pokazuju da muškarci lažu više nego žene i to preko 50 posto muškaraca čak više puta dnevno.

Roditelji govore deci da ne lažu. Ipak, kad priznaju šta su uradili, uglavnom budu kažnjeni. Posebna ironija leži u tome da, prema istraživanjim,a roditelji izgovore čak 3000 laži svom detetu tokom odrastanja. Najčešća laž (84 posto) je da Deda Mraz donosi poklone samo dobroj deci. Tako što lažu svoju decu, roditelji utiču na to da od starta bivamo učeni da će nam istina često doneti mnogo problema. Najgore je kad da shvatimo da Ko prizna pola mu se prašta zapravo niko ne poštuje. Tada nas obaveste da se to samo tako kaže. A mi već priznali greh.

Kako onda iskoreniti laži? Prvo, treba da budemo svesni da će ih uvek biti. I da i mi lažemo. Nekad i ne znamo da zapravo lažemo. Ako i ne lažemo drugog, lažemo sebe. Dakle, laži će definitivno uvek biti i u nama i oko nas, tako da ne možemo zahtevati apsolutnu iskrenost ni od porodice ni od partnera ni od prijatelja, niti se možemo obavezati na stoprocentnu iskrenost.  Ipak, možemo nekoliko stvari.  Možemo i moramo da se trudimo da, na prvom mestu, ne lažemo sebe. Kako ćemo to postići? Tako što ćemo o svim našim nedoumicama redovno pričati sami sa sobom (ne nismo ludaci, ne pričamo naglas mada možemo i tako) u sebi ili pismeno, možda kroz dnevnik. Česta samolaž je precenjivanje: „Kakvih ima, ja sam zlato“. Pored toga, veoma česta samolaž su lični izgovori, opravdanja samom sebi zašto smo nešto uradili ili nismo uradili. Potrudimo se da lupimo sebi šamar istinom. Tek tad možemo da počnemo da razmišljamo kako nešto da unapredimo.

Ako smo roditelji, umanjićemo tendenciju ka laganju kod naše dece ako razvijemo sistem nagrađivanja priznavanja grešaka. Dakle, podsticanjem dece da priznaju ako su nešto pogrešili i izbegavanjem kažnjavanja za greške u slučaju priznavanja. Ipak, neophodno je jasno naglasiti zašto je to delo bilo pogrešno, kako je trebalo postupiti i pohvaliti za priznavanje. Naravno, treba imati meru u svemu tome. Dete nekad ipak mora biti kažnjeno i kad prizna, jer možemo postići kontraefekat ovakvim vaspitanjem: naime, dete može naučiti da kad god prizna – izvućiće se.

deca laganje

U stvarnom životu Ko prizna pola mu se prašta je zamka. Uglavnom ta fraza služi za promovisanje iskrenosti. Ipak, retko kad pomaže. Zato, ako želimo da nam se u nekoj relaciji uzima u obzir priznanje kao olakšavajuća okolnost, moramo se obavezati da će to biti uzajamno.

„Stižem za 2 minuta“ ili – bele laži

Belim lažima smatramo laži koje su sitne i koje neće mnogo povrediti drugu osobu ili će joj čak i pomoći u datom trenutku (prema našoj proceni). Kad su u pitanju ove laži, moramo biti svesni nekoliko stvari.

  • Prvo, i to su laži (da se ne lažemo, jesu).
  • Drugo, nekad zaista mogu biti korisne. Na primer, ako je neka osoba potištena i pita da li se lepo ošišala, nije greh da je slažemo da jeste.
  • Treće, moramo ostati dosledni toj laži, a ne da sledeći dan zaboravimo šta smo rekli.
  • Četvrto, možemo razmotriti da kad našeg sagovornika prođe loše raspoloženje ipak kažemo istinu. Tada moramo biti vrlo pažljivi. Nikako nije preporučljivo reći: „To je bilo za tvoje dobro“, jer ko smo mi da odlučujemo šta je dobro za drugu osobu? Zato je bolje reći da smo imali najbolje namere.
  • I poslednje, nemojte ozbiljnije laži nazivati belim lažima. Moramo imati kriterijume. Možda je najbolje i što više ih izbegavati.

Najzad, vreme je da otkrijemo šta je laž odevena u ljubičasto. To je prećutkivanje. Mnogi kažu da je prećutkivanje gore od laži. Ipak, to ne može biti sasvim tačno. Ne možemo uvek smatrati nekog odgovornim što je zauzeo neutralnu poziciju. Nekad imamo prava na neutralnu poziciju, zavisno od konteksta.

Recimo, osoba sazna da je njegovog poslovnog saradnika prevarila devojka. Ta osoba ima pravo da odluči da navedeno saznanje prećuti. Ne možemo je optužiti za to, a kamoli reći da je to gore od laži. U bližim relacijama priča je malo drugačija. Tada se prećutkivanje može oštro osuditi. Ipak, i tada može biti izuzetaka. U jednoj mojoj romantičnoj vezi suočila sam se sa primerom prećutkivanja koje nisam osudila. Često sam svom dečku hvalila neke ljude koje je on poznavao bolje nego ja. On se nije mešao. Vrlo brzo se ispostavilo da sam ih precenila. Nisam se ljutila što mi nije rekao da ih idealizujem. Nije hteo da mi kvari entuzijazam i hteo je da sama naučim lekciju o naivnosti i preranom zaključivanju.

Ljubičasta je lepa boja, ali ne možemo je nazvati jasnom, definisanom, ona je miks boja. Primamljiva je, ali može se oceniti i kao zagasita boja. Prećutkivanje može biti vrlo korisno, ali i vrlo kobno; u svakom slučaju, izuzetno je složeno. Zato prećutkivanje nazivam lažima odevenim u ljubičasto.

Laži su kao gramatika. Ima nekih pravila, ali i gomila izuzetaka. Na nama je da postavimo svoja sopstvena pravila i da ih se dosledno i pošteno držimo. Ipak, najbolje je da što ređe lažemo, barem sudeći prema američkom naučniku dr Brajanu Brunu, koji kaže da osobe koje ređe lažu žive duže.

Autor: Liza Piščević

Comments

comments

3 Komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *