Ljudi poprilično loše prepoznaju laž. U svakodnevnim društvenim susretima sa ljudima, onim što govore i načinom na koji govore, naša procena o tome da li lažu ili govore istinu tačna je samo za nijansu više od obične slučajnosti. To smo otkrili moj kolega, Čarli Bond i ja kada smo sumirali rezultate svih istraživanja koja su ikada bila urađena na tu temu i u kojima je učestvovalo više od 24 000 ljudi. Slučajno, tačnost je bila 50%, a prosečna tačnost svih istraživanja 54%.
Pretražite bilo koji popularan sajt koji objavljuje istraživanja iz oblasti društvenih nauka i pre ili kasnije naići ćete na članak ili blog koji nose naziv kao što je: ˝Kako prepoznati da neko laže.˝ Takođe, takve članke pronaći ćete i u naučnim časopisima. I sama sam napisala neke, a takođe i veliki broj recenzija.
Često kada vam govore o pokazateljima laži, ono što se podrazumeva je da vi niste toliko dobri u prepoznavanju laži zato što ne znate na šta da obratite pažnju. Ne znate na koji način se ljudi ponašaju drugačije kad lažu i kada govore istinu.
Međutim, da li je stvarno tako?
Kada pitate ljude da kažu kako prepoznaju da neko laže, često ćete dobiti odgovore koji su daleko od suštine. Na primer, sigurni su da vas ljudi neće gledati u oči ako lažu ili da će se stalno vrpoljiti. Međutim, istraživanja pokazuju da takva ponašanja nisu mnogo korisni pokazatelji laži.
Postoji bolji način da saznate koja ponašanja ljudi ukazuju na laž, a to je da potražite signale na koje se oni oslanjaju pri donošenju odluke o tome da li neko laže ili govori istinu. Primeri istraživanja su: ispitanici gledaju snimke ljudi koji lažu ili govore istinu, a beleži se njihova procena iskrenosti svake osobe sa snimka. Istraživači onda mogu povezati ponašanje ljudi sa snimka sa procenama ispitanika. Na primer, kada se ljudi na snimku dosta smeše, da li će pre biti procenjeni kao da govore istinu ili lažu?
Takva istraživanja pokazuju nam koja se ponašanja procenjuju kao pokazatelji laži, a ne koja su ponašanja dokazi laži. U sveobuhvatnoj recenziji članka, Hertvig i Bond (2011) su otkrili veliki broj znakova koje ljudi smatraju važnim prilikom donošenja odluke o iskrenosti.
Ljudi će misliti da lažete ako…
1. Pričate neuverljive priče. Ako pričate priče koje ne zvuče ubedljivo ili logično, ljudi će verovatno misliti da lažete. Takođe ako niste uključeni u ono što govorite ili ako niste baš jasni, ista stvar – bićete procenjeni kao lažov. Ono što takođe ubija vašu ubedljivost i verodostojnost je neodlučan, ravnodušan i nesiguran izgled.
2. Izgledate nepripremljeno. Ako ste slabi sa detaljima ili odbijate da diskutujete o nekim temama, nemojte biti iznenađeni ako ljudi pomisle da nešto krijete.
3. Izgledate napeto. Ljudi koji su nervozni, generalno imaju manje šansi da im se poveruje od onih koji to nisu.
4. Niste mnogo pozitivni ili prijatni. Ako ste nedruželjubivi, ne sarađujete ili ako imate neprijatan izraz lica, upirete pušku protiv svog kredibiliteta. Ljudi će vam manje verovati. Sa druge strane, ako imate bebi facu ili izgledate kompetentim ljudi će vam više verovati.
Da li su znakovi koje ljudi koriste, znakovi koje bi trebalo koristiti?
Znakovi koje bi trebalo koristiti za procenjivanje laži su oni koji zaista odvajaju iskrene od neiskrenih. Hartvig i Bond (2011) pregledali su rezultate za više od 50 znakova i pronašli da su u više od 2/3 slučajeva ljudi koristili one znakove koje bi trebalo koristiti. Razlika je nastajala kada su se oslanjali na pojedini znak više nego što bi trebalo. Na primer, izraz lica zaista izgleda manje prijatno kada lažemo nego kada govorimo istinu, ali oni koji donose odluke o laganju misle da je prijatan izraz lica važniji nego što zapravo jeste.
Uglavnom se ne dešava da ljudi koriste znake na pogrešan način. Možda mogu biti previše neprijatni, ali ne idu pogrešnim smerom kada misle da ljudi koji su previše prijateljski nastrojeni više lažu od onih koji to nisu. Oni smatraju da su neprijatna lica uglavnom ona kojima ne treba verovati.
Moguće je takođe pregledati celokupan sklop znakova koje su ljudi koristili prilikom prepoznavanja laži i uporediti ih sa sklopom znakova koje bi ljudi trebalo da koriste. Ovakve analize pokazale su da ljudi u proseku koriste ispravne znakove. Povezanost između dva seta znakova je najmanje 0,59. To nije savršena povezanost, ali je prilično dobra.
Ako ljudi koriste dobre znakove, žasto onda nisu bolji u prepoznavanju laži?
Pokazatelji laži nisu toliko korisni. Na neki način ljudi se različito ponašaju kada lažu i kada govore istinu (to su znakovi laganja), ali te razlike nisu upošte toliko velike i pouzdane. Tako na primer, u proseku, oni koji lažu izgledaju nervoznije od onih koji govore istinu. Ali razlika uopšte nije velika. Takođe postoji mnogo izuzetaka. Ponekad oni koji lažu ne izgldaju nervozno, a takođe ljudi mogu biti nervozni iz razloga koji nema nikakve veze sa tim da li lažu ili ne. Možda su zabrinuti da im se neće verovati. Ili se možda brinu zbog nečega sasvim drugog.
Ako želite da znate da li neko laže, ne možete samo sedeti i posmatrati njegovo verbalno i neverbalno ponašanje. Ako ste detektiv, potrebno je da naučite određena pitanja koja zbunjuju one koji lažu i navode ih da otkriju više nego što treba. Ili jednostavno možete izaći i potražiti neke verodostojnije dokaze.
Reference:
Hartwig, M., & Bond, C. F. Jr. (2011). Why do lie-catchers fail? A lens model meta-analysis of human lie judgments. Psychological Bulletin, 137, 643-659.
Autor: Bela DePaulo, Ph.D.
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
