U skorašnjem izdanju Njujork Tajmsa, poznati psihijatar Ričard Fridman odbacio je ideju da predsedniku SAD Donaldu Trampu možemo pripisati neku dijagnozu psihičkog poremećaja. Fridman je diskutovao o brojnim nagađanjima o tome od kog psihičkog poremećaja boluje Donald Tramp.
On je pre svega istakao „Goldwater“ pravilo Američke psihološke asocijacije (APA), postavljeno još 1973. godine, koje kaže da je neetično da bilo ko, a ponajviše profesionalci iz oblasti mentalnog zdravlja, govore o nečijoj dijagnozi bez susreta licem u lice. Fridman kaže: „Ono što želim da poručim vezano za situacije kada profesionalnci iz oblasti mentalnog zdravlja etiketiraju javne ličnosti psihičkim poremećajima, jeste da je to ne samo neetično, već intelektualno sumnjivo. Nemamo potrebne kliničke podatke da bismo govorili o dijagnozi.“
Fridman je pre svega ciljao na članak objavljen u U.S. News-u i World Report-u pod nazivom „Temperament Tantrum“, u kome pisac Suzan Miligan govori o tome da je Trampova narcisoidnost iz obične, svakodnevne narcisoidnosti prerasla u maligni narcizam. Sudeći po Džonu Gartneru, psihoterapeutu sa Džon Hopkins Univerziteta, koji je autor biografije Bila Klintona, Tramp ima „malgini narcizam“, neizlečivi poremećaj koji uključuje „antisocijalno ponašanje, sadizam, agreisvnost, paranoju i grandioznost (ideju veličine)“.
Tri stvari koje se ovde čine pogrešnim su: 1. Gartner je prekršio „Goldwater“ pravilo; 2. Ne postoji dijagnoza kao što je „maligni narcizam“ i 3. S obzirom da ne postoji takva dijagnoza, jasno je da ne može biti neizlečiva. Termin „maligni narcizam“ zaista deluje živopisno, ali je zapravo neutemeljen konstrukt, koji je skovao psihoanalitičar Oto Kernberg, čija je specijalnost bila psihologija narcizma mnogo pre nego što je postala popularna u svakodnevnoj upotrebi.
Ovo diskusija otvara interesantna pitanja: šta znamo o sklopu osobina ličnosti koje čine ovu malignu varijantu narcizma i kakav napredak je postignut u pogledu ovog pitanja u decenijama nakon Kernberga. Iako ćete teško pronaći istraživanja u kojima je termin „maligni“ udružen sa narcizmom, postoji veliki broj istraživanja koja se bave takozvanom „crnom trojkom“ osobina ličnosti koja uključuje psihopatiju i makijavelizam (potreba da manipulišemo i kontrolišemo) i narcizam. Ipak, „crna trojka“ ne odgovara u potpunosti terminu „maligni“ zbog toga što je, kao što smo videli u Gartnerovom citatu, potrebno dodati i četvrtu osobinu – sadizam.
„Crna trojka“ postaje zla kada joj dodate istinsku potrebu za izazivanjem patnje kod drugih osoba, kako bi se postiglo sopstveno zadovoljstvo. Mič van Gil sa Lajden Univerziteta u Holandiji (2017) smatra da „crna trojka“ zajedno sa sadizmom predstavlja savršenu podlogu za razvoj nasilničkog ponašanja. Dakle, „crna trojka“ plus sadizam postaje „crna četvorka“. Van Gil smatra da kombinacija ove četiri osobine predviđa ponašanje nasilnika – kako fizičkih tako i onih virtuelnih (na internetu).
Glavno pitanje ovog istraživanja jeste, da li je „crna četvorka“ jedinstveni prediktor nasilničkog ponašanja, pri čemu se ono definiše kao „podvrsta agresivnog ponašanja u kome relativno snažan nasilnik iznova i iznova zlostavlja slabiju žrtvu, fizički ili verbalno“. Zbog toga što je internet nasilje postalo sve češća vrsta fizičkog nasilja, Van Gil je istražio prediktore i tradicionalnog i internet nasilja.
Oslanjajući se na slučajeve bilo koje vrste zlostavljanja, istraživači su od ispitanika tražili da popune nekoliko upitnika ličnosti. Između ostalih, tu je bio i Petofaktorski model uz pomoć kojeg su posmatrane „normalne“ osobine ličnosti – otvorenost ka iskustvu, savesnost, ekstraverzija, saradljivost i neuroticizam. Takođe, korišćeni su i upitnici za ispitivanje „crne trojke“, kao i sadizma. Za ispitivanje sadizma korišćena je skala „Varijante sadističkih tendencija” (VAST – Varieties of Sadistic Tendencies Scale) u kojoj ispitanici odgovaraju na pitanja koja se odnose na uživanje u povređivanju ili ponižavanju drugih (direktan sadizam) ili uživanje u posmatranju tuđe patnje (indirektni sadizam). Kako se nasilništvo često povezuje sa adolescencijom, uzorak ispitanika usklađen je sa time, pa su ga činili učenici srednjih škola iz Holandije. Naravno, nasilje nije ograničeno na ovu uzrasnu gurpu, ali je sigurno rasprostranjena odlika tinejdžerskog života.
Dobra vest proistekla iz ovog istraživanja je činjenica da kada se definicija ličnosti proširi tako da uključuje više od „crne četvorke“, dobijaju se podaci o tome ko ima najmanju verovatnoću da postane nasilnik. To je najviše saradljiva osoba. „Fina“ osoba će se najređe upustiti u bilo koju vrstu nasilničkog ponašanja. Saradljivost implicira ne samo sposobnost da se bude fin, već i altrustičko i negujuće ponašanje. Ove osobe osećaju saosećanje prema žrtvi zlostavljanja, a možemo pretpostaviti i da često uskaču u pomoć i pokušavaju da zaustave nasilnika kada napada slabije od sebe.
Ovakav rezultat zapravo ima smisla. Ono što je iznenađujuće jeste da podatak da narcizam nije povezan sa nasilnošću. Autori navode da narcizam sam po sebi, definisan kao ekstremna ljubav prema sebi, grandioznost i superiornost, neće izazvati potrebu kod osoba sa tom osobinom da zlostavljaju druge. Štaviše, obična „crna trojka“ takođe, nije bila dovoljna da predvidi nivo nasilnosti. Na osnovu toga zaključili su da je sadizam ključ za razumevanja onoga što nasilnika čini nasilnikom – nasilnici jednostavno vole da vide svoje žrtve kako pate. Nasilničko ponašanje ne dolazi iz želje da se manipuliše drugima, već iz opasnog zadovoljstva koje proizvodi.
Istraživanje van Gila pokazalo je, iz empirijske perspektive, zbog čega je teško i neprikladno govoriti o dijagnozama javnih ličnosti koristeći termine koji imaju široko, a možda čak i nejasno značenje. Razdvajanje komponenti „crne četvorke“ osobina ličnosti, omogućilo je istraživačima da predvide veoma štetan set interpersonalnog ponašanja za jednu, ali ne i sve četiri osobine. To ne znači da „crna četvorka“ ne postoji kao sklop osobina, već znači da je svaka od njih pojedinačno povezana sa određenim ponašanjem.
Ne znamo da li će adolescenti koji uživaju u nasilničkom ponašanju provesti ostatak života zlostavljajući druge, ali svakako ne bi bilo pametno tvrditi da je bilo koji aspekt takve ličnosti neizlečiv. Osobine ličnosti i spoljašnja dešavanja su u međusobno veoma kompleksnoj interakciji tokom celog života. Čak i one osobe koje žive najmračnijim životom mogu pronaći novi put za ispunjenje sopstvenih želja u zavisnosti od toga kako njihovo iskustvo bude oblikovalao razvoj.
Reference:
van Geel, M., Goemans, A., Toprak, F., & Vedder, P. (2017). Which personality traits are related to traditional bullying and cyberbullying? A study with the Big Five, Dark Triad and sadism. Personality and Individual Differences, 106231-235. doi:10.1016/j.paid.2016.10.063
Autor: Suzan Kraus Vitborn (Copyright Susan Krauss Whitbourne 2017) Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
