Poslednji u nizu tekstova Helen Fišer o požudi, privlačnosti i afektivnoj vezanosti.
Strastvena, romantična ljubav ima različite forme, kreće se od ushićenosti do očajanja, od smirenosti do anksioznosti, u zavisnosti od toga da li je nečija ljubav uzvraćena ili neuzvraćena. Smatra se da su ove gradacije osećanja povezane sa različitim nivoima dopamina, norepinefrina i serotonina, kao i sa ostalim manje istaknutim neurotransmiterima.
Pokušavajući da tačno ukažu na regije mozga koje su povezane sa strastvenom, romantičnom ljubalju, moje kolege i ja, snimili smo četiri zaljubljene osobe magnetnom rezonancom, pokazujući im u tom trenutku fotografije njihovih voljenih osoba, kao i fotografije nekih drugih osoba, kao kontrolu. Još uvek nismo definitivno analizirali ove podatke, ali pretpostavljamo da će oblasti ventromedijalnog prefrontalnog korteksa, amigdala, prednji limbički region, hipotalamus, nukleus akumbens, kao i neki delovi moždanog stabla biti uključeni.
Privlačnost, kao sistem emocija, razvila se da bi obavljala osnovne funkcije u procesu parenja. Ona omogućava pojedincima da odaberu jednog od potencijalnih partnera, sačuvaju i usmere svoju energiju za parenje i održe fokus pažnje dok ne dođe do oplođenja. Međutim za ljude, oni u koje ćemo se zaljubiti su u potpunosti drugačije određeni – na taj proces kod ljudi u velikoj meri utiču kulturalne sile.
Na primer, tajming je najvažniji. Muškarac i žena zaljube se onda kada su spremni. Takođe, većinu muškaraca i žena privlači neko ko je na neki način misteriozan i nepoznat. Ovo se verovatno razvilo kao mehanizam za suprotstavljanje incestu. Najvažniji faktor koji započinje romantični požar jesu naša iskustva iz detinjstva. Psiholog Džon Mani, sa Džon Hopkins Univerziteta, pretpostavlja da negde između pete i osme godine, kod deteta počinje da se razvija “ljubavna mapa” – nesvesna lista osobina koje će kasnije tražiti u partneru. Na primer, neke osobe žele partnera sa kojim će diskutovati, od koga učiti ili koji će sakriti apsekte njihove ličnosti koje ne žele da priznaju sebi. Ovaj mentalni šablon je jedinstven i složen. Mani veruje da se učvršćuje u pubertetu.
Dakle, kada ćemo se zaljubiti, u koga ćemo se zaljubiti, gde ćemo se zaljubiti, šta će nas privući kod partnera, kako ćemo suditi o partneru, čak i da li ćemo posmatrati ovu strast kao božanstvenu ili destruktivnu zavisi od društva i od svakog pojedinca posebno. Ali, jednom kada pronađemo tu specijalnu osobu, fizički osećaj koji će se pojaviti kao posledica te strasti nastao je hemijskim putem. Razvio se zajedno sa ostatkom vašeg tela.
Romantična ljubav može dovesti do zadovoljstva, ali takođe može dovesti i do ljubomore i posesivnosti. Kao sistem emocija, privlačnost, skoro sigurno doprinosti pojavi uhođenja, zločina iz strasti i povećanom broju samoubistava i kliničke depresije izazvanih romantičnim odbijanjem.
Afektivna vezanost: Od prerijskih voluharica do ljudi
Psiholozi smatraju afektivnu vezanost specifičnom emocijom, još od kad je Džon Bolbi počeo da je proučava kod ljudi i drugih sisara 1950. godine. Kod socijalizovanih sisara ponašanja koja se povezaju sa afektivnim vezivanjem uključuju održavanje bliskosti i separacioni strah kada smo odvojeni od partnera. Kod monogaminh vrsta, mužjaci uglavnom brane teritoriju, a zajedno sa partnerom se hrane, timare i dele porodične poslove. Kod ljudi, muškarci i žene izveštavaju o osećanju bliskosti, sigurnosti, spokojstva i socijalne udobnosti sa svojim životnim partnerom, ali takođe i o blagoj euforiji i separacionom strahu tokom neuobičajenih perioda.
Nekoliko neuropeptida povezano je sa muško-ženskim vezama, grupnim vezama i vezama majke i deteta. Rad Sju Karter (bihejviroalni endokrinolog), Toma Insela (neurolog) i njihovih kolega pokazao je da su primarni hormoni koji se javljaju kod afektivne vezanosti vazopresin i oksitocin. Insel i njegov tim su skoro proučavali gen povezan sa receptorom vezivanja vazopresina. Kada se ovaj gen prenese iz monogamnh prerijski voluharica u nemonogamne laboratorijske miševe, i ovim miševima se ubrizga vazopresin, miš koji je ranije bio neemotivan počinje da pokazuje emocionalno ponašanje.
Na osnovu toga što se grupa gena u koje spadaju vazopresin i oksitocin može pornaći kod svih sisara i ptica, kao i na osnovu toga što kod ljudi postoje varijacije ovih telesnih supstanci, zaključujemo da su vazopresin i oksitocin zaista uključeni u osećanje afektivne vezanosti kod muškaraca i žena. Nema sumnje da je afektivna vezanost odvojeni neuralni sistem. Supružnci u ugovorenim brakovima kao i supružnci u dugim brakovima često ispoljavaju vidljivu vezanost jedan prema drugome, ispoljavaju osećanje vezanosti i obavljaju zajedničke roditeljske dužnosti – međutim, sve to bez ispoljavanja ili izveštavanja o osećaju privlačnosti ili seksualne želje prema svom parnteru.
Brak i ostale dugoročne vezanosti su obeležje čovečanstva. Na svakih deset godina, Ujedinjene Nacije objavljuju podatke o braku i razvodu u društvima širom sveta. Pregledom dostupnih podataka za 97 društava iz 1980. godine, pronašla sam da 93% žena i 92% muškaraca stupe u brak do svoje 49. godine; trenutni podaci pokazuju da se 91% Amerikanaca uda odnosno oženi do svoje 49. godine. Skoro svi muškarci i žene u tradicionalnim društvima se venčaju. Dok negde oko 83% ovih kultura dozovljava da muškarac ima više od jedne žene, u skoro 2/3 manje od 20% muškaraca zaista ima dve ili više žena istovremeno; u ovim društvima samo 20% muškaraca u nekom trenutku svog života živi u poligamiji. Samo 0,5 % kultura dozvoljava da žena ima više od jednog muža istovremeno. Da zaključimo, velika većina ljudi širom sveta, venčava se sa jednom osobom. Ovu pojavu naučnici nazivaju monogamija.
Moždani sistem za muško-žensku vezanost mogao se razviti bilo kada u toku čovekove evolucije; međutim, s obzirom da monogamna vezanost nije karakteristična za afričke majmune i zato što je univerzalna u ljudskom društvu, smatram da se ovaj moždani sistem razvio ubrzo nakon što su naši preci sišli sa drveta, u Istočnoj Africi pre oko 4 miliona godina. Sa pojavom uspravnog hoda, žene su morale da svoje mlade nose u rukama umesto na leđima. Da li je žena mogla da nosi nešto poput 20kg kugle za kuglanje u jednoj ruci, alat i oružje u drugoj, a da pritom efikasno zaštiti i obezbedi sebe? Ženama je postao potreban partner da bi ih štitio dok one čuvaju i nose podmladak. Muškarci su imali velike teškoće da privuku, zaštite i izdržavanju žena dok su lutali istočnoafričkim ravnicama. Jedan muškarac bio je u stanju da štiti i izdržava samo jednu ženu i njeno dete. Pa je tako vremenom, prirodna selekcija favorizovala ovu genetsku sklonost da se obrazuje monogamna bračna zajednica – i hemijska osnova za afektivnu vezanost u ljudskom mozgu se razvila na taj način.
Muško-ženska vezanost je “izum” čovekovog socijalnog života, međutim, ona može dovesti i do nevolja. Osobe sa snažim osećanjem vezanosti mogu postati “lepljive”. Druge mogu zlostavljati ili čak ubiti partnera za koga veruju da je neveran ili nepažljiv.
Razvod i monogamija
Naravno, monogamija kod ljudi nije uvek trajna. Skoro svuda u svetu, razvod je dozvoljen i primenjivan. Smatram da čak i ova ljudska tendencija potiče iz dela mozga koje je povezan sa sistemom afektivne vezanosti, mada i mnogobrojni kulturni faktori doprinose relativnoj učestalosti razvoda u društvu. Stopa razvoda, na primer, povezana je sa ekonomskom nezavisnošću; u društvima gde su supružnici relativno ekonomski nezavisni jedan od drugog, stopa razvoda je visoka. Na osnovu podataka o 62 industrijska i poljoprivredna društva izvedenih iz godišnje demografske knjige UN-a, utvrđeno je u gde je stopa razvoda visoka, a gde niska. Moja pretpostavka je da su se ovi skoro univerzalni obrasci bračnog rastavljanja evoluirali i da će se jednog dana naći specifični neuralni mehanizmi koji leže u njihovoj osnovi.
Podaci UN-a pokazuju da je najveća stopa razvoda negde oko četvrte godine braka. Muškarci i žene češće napuštaju svoje veze ukoliko ne mogu da imaju decu ili imaju samo jedno dete; većina osoba koje se razvedu tokom svojih reproduktivnih godina, ponovo stupa u brak. Što duže brak traje, što su supružnici stariji i što više dece imaju verovatnije je da će ostati zajedno. Postoje mnogi izuzeci od ovih obrazaca, ali pre svega, ljudi širom sveta formiraju niz vezanosti.
Posmatranje afektivne vezanosti kod drugih vrsta pokazuje da je ona urođena. Monogamija je česta i kod ptica. Više od 90% pitca kod otprilike 9000 vrsta formira bračnu zajednicu tokom perioda parenja. Međutim, u više od pola slučajeva kod ovih vrsta, partneri ne ostaju zajedno tokom celog života; oni se razdvajaju na kraju sezone parenja. Samo 3% sisara formira monogamne veze da bi očuvalo mlade, ali kao i kod ptica, i kod njih postoji sezonsko sparivanje. Na primer, crvene lisice žive zajedno samo tokom sezone parenja. Mužjaci i ženke postaju par negde oko sredine zime i podižu zajedno svoje mladunce za vreme prvih meseci leta. Ali kada mladunče počne da se osamostaljuje, mužjak i ženka se rastavljaju.
Ljudi se razvode tokom ili oko četvre godine braka. Ovo je u skladu sa tradicionalnim periodom između dva deteta kod ljudi, koji je takođe četiri godine. Smatram da tendencija ljudi da se venčavaju i ostaju zajedno oko četiri godine potiče iz strategije naših hominidnih predaka da ostaju zajedno dok se ne završi dojenje deteta i njegovo detinjstvo. Kada je najmlađe dete postalo sposobno da se igra sa ostalom decom, negde oko četvrte godine, i kada mogu i stariji rođaci, tetke, bake i ostali članovi porodice da brinu o njemu, roditelji su mogli da izaberu nove partnere sa kojima će dobiti još dece. Tako da su moderni obrasci razvoda verovatno ostaci ove “sezone parenja” naših predaka.
“Svaki krevet je osuđen, ne moralno ili zakonom, već vremenom,” napisala je Ana Sekston. Ovaj nemir u dugim vezama verovatno ima svoj fiziološki korelat u mozgu. On još uvek nije poznat, ali verujem da se vremenom ili receptori za hemikalije povezane sa afektivnom vezanošću preopterećuju, ili da mozak proizvodi manje ovih komponenti, ostavljajući pojedince podložne razvodu i otuđenju.
Udružene snage biologije i kulture
Bezbroj ljudskih navika, običaja i proizvoda nastalo je evolucijom ova tri sistema: sistema použde, privlačnosti i afektivne vezanosti. Među njima su: nuklearna porodica, način našeg udvaranja, običaji venčavanja, rodbinske veze, kao i teme velikih opera, romana, predstava, filmova, pesma i poema. Mađutim, ovi sistemi doprinose i porastu broja silovanja, uhođenja, ubistava, samoubistava, kliničke depresije kao i učestalosti preljuba i razvoda.
Da li smo mi lutke kojima upravlja DNK? Možemo li kontrolisati svoj seksualni i porodični život? Da li bi naučnici trebalo da pronađu način da medicinski leče nasilje u porodici ili uhođenje? Da li bi advokati, sudije i zakonodavci na serijske silovatelje trebalo da gledaju kao na hemisjki onesposobljene osobe? Ono što do sada znamo o ova tri moždana sistema nudi samo direkcije ali ne i konačne odgovore.
Moje mišljenje je da hemijska struktura mozga ima udela u mnogim ozbiljnim, nasilnim zločinima. Što više naučnici saznaju o mozgu, to će više advokati i sudije biti u obavezi da uzmu u obzir ovu biološku komponentu prilikom kažnjavanja zločinaca.
Smatram da biologija igra manju ulogu u nevoljama normalnih muškaraca i žena koji se bore sa neprikladnom seksualnom čežnjom, “lutajućim pogledom”, nemirom u dugim vezama i drugim proizvodima evolucije koji prete da unište porodične živote. Ovo je moja pretpostavka. Zajedno sa razvojem moždanih krugova za seksualni nagon, romantičnu ljubav, brak i razvod, funkcionišu i ostale moždane mreže. Najvažniji je nervni sistem koji nam omogućava da zaobiđemo neprikladne privlačne prilike.
Najvažniji deo ovog sistema je prefrontalni korteks, deo mozga koji se nalazi odmah iza čela. On se dramatično razvio tokom ljudske praistorije. Neurolozi su ovaj deo mozga nazvali “centralni izvršilac” ili “prekretnica” uma, zato što je povezan sa svim delovima mozga i tela i vrši aktivnu obradu informacija. Prefrontalnim korteksom (i svim njegovim vezama) mi pratimo bezbroj podataka koji ulaze u naš mozak, sređujemo ih, procenjujemo, akumuliramo i nalazimo pravila u njima. Korišćenjem prefrontalnog koretksa i njegovih veza mi razmišljamo hipotetski, analiziramo dešavanja, razmatramo opcije, planiramo budućnost i donosimo odluke.
Um sakuplja podatke poput poglavlja u romanima, tako da su sa pojavljivanjem prefrontalnog korteksa ljudi dobili mehanizam u mozgu koji im omogućava da se ponašaju na jedinstven način – način koji je kvalitativno drugačiji od načina ponašanja koji potiču od biologije ili samo od iskustva. Zaista, dobijajući ovu impresivnu moć donošenja odluka, ovo ogromno moždano tikvo postalo je centar onoga što nazivamo različitim u sebi, selfom, egom ili psihom.
Drugim rečima, biologija i kulutra – priroda i iskustvo – predstavljaju dve najvažnije snage oblikovanja ljudskog ponašanja. Treća je naša psiha, naša sposobnost da razmišljamo, biramo i usmeravamo svoje akcije. Ove tri sile su uvek u interakciji. Biologija nam pruža predispozicije da volimo u najopštijem smislu. Kultura i kulturna iskustva preoblikuju ove predispozicije, naglašavanjem nekih i zanemarivanjem ostalih. A svako od nas ujedinjuje ove dve sile na svoj način. U stanju samo da pratimo i prevaziđemo snagu požude, privlačnosti, afektivne vezanosti i rastavljanja. Dokaz te snage su iskazi oko 75% američkih muškaraca i 85% žena da nisu neverni. Polovina celokupne američke populacije ostaje u braku tokom celog života.
U filmu “Afrička kraljica”, Ketrin Hepburn kaže Hamfriju Bogartu, “Priroda, gospodine Alnut, je nešto sa čime smo rođeni i od čega treba da se razvijamo.” Smatram da će se, kako naučnici budu otkrivali više veza između moždanih sistema i moždanih oblasti, prihvatiti glavna uloga psihe u upravljanju ljudskim akcijama. S obzirom na strukturu mozga, pretpostavaljam da će ljudi u medicinskim i zakonskim zajednicama biti uvereni da većina muškaraca i žena ima psihološki kapacitet da se uzdrži od proganjanja partnera koji nas je ostavio. Dakle, većina ljudi može prevazići svoj nemir u dugim vezama i većina može reći “ne” preljubi i razvodu.
Naravno, fiziolozi bi trebalo da nastave sa korišćenjem svog znanja o hemijskoj strukturi mozga kako bi ublažili kliničku depresiju koja je povezana sa romantičnim odbijanjem. Čak bi i one koji su skloni uhođenju trebalo hemijski lečiti. Međutim, sa stanovišta medicine i zakona, većina nas je velikim delom ipak odgovorna za način na koji volimo i kako volimo.
Dakle, naučnici su počeli da odgovaraju na Šekspirovo pitanje “Šta znači voleti?”. Ova parada osećanja potiče iz tri osnovna i iskonska sistema u mozgu, sistema požude, privlačnosti i afektivne vezanosti. Međutim, ovo akademsko znanje ne može nikad uništiti stvarno zadovoljstvo, čežnju ili ekstazu ljubavi. Magija ljubavi dolazi iz dubine emocionalnih pećina u umu.
Autor: Helen Fišer, PhD
Izvor: The DANA Foundation
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
