Kako je to kada bolujete od bipolarnog poremećaja

Kategorija: Psihopriča

10392_abstract_black-white

Ja patim od bipolarnog poremećaja, kao što je i moja majka, i njena majka pre nje. Spadam u one osobe koje se drugima „čine“ bipolarnim – moja energija, kreativnost, nestabilnost, živahnost i lako stvaranje prijateljstva samo potvrđuju mnoge popularne stereotipe o bipolarnim ljudima.

Takoreći, smatram da su manija i depresija u svojim ekstremnim oblicima zapravo neshvatljive običnim ljudima. U svom najjačem intenzitetu, one su drugačije od svega što je normalna osoba ikada iskusila (manija je, naročito, kvalitativno različita od bilo kog zdravog raspoloženja), ali u većini vremena, one se uopšte ne razlikuju od stanja maksimalne napetosti koje je svima poznato – samo što su dugotrajnije i nemaju realne uzroke.

Da biste razumeli kako je to kada patite od bipolarnog poremećaja, imajte na umu sledeće:

Prvo, kod bipolarnog poremećaja nisu u pitanju kratkotrajne promene raspoloženja, već više dugotrajni ciklusi raspoloženja koji mogu trajati mesecima, godinama ili čak u ređim slučajevima decenijama. Nestabilnost je jedan njihov deo, ali ne jedini.

Drugo, kumulativni efekat ovih ciklusa na formiranje ličnosti je veoma značajan. Nakon detinjstva ispunjenog radikalnim promenama interesovanja i stavova, na takvoj osnovi razvija se određena razdražljivost, lakomislenost, rasejanost – mada moguće je da je tako samo u mom slučaju. Najvažniji deo bipolarnog poremećajaje to što: ličnost oblikuje život pun napetosti i promenljivih raspoloženja.

Treće, intenzitet ciklusa vremenom raste. Ovo znači da na početku, u maniji, na primer, vi ste samo u odličnom raspoloženju. Nakon toga ste u stvarno neobično kreativnom, hiperaktivnom i šarmantnom raspoloženju. Onda ste pokretač svih žurki i osećate da ste puni energije.

Zatim počinjete da radite neodgovorne stvari i bežite od psihoze. A onda upadnete u psihozu, muče vas akustično-vizuelne halucinacije, paranoja i sopstvena sklonost ka potpuno neprihvatljivim reakcijama i ponašanjem. Ovakav razvoj može trajati danima, nedeljama, mesecima ili godinama. Isti razvoj javlja se i kod depresije.

Kej Redfild Džejmson, psihijatar na Džon Hopkins Univerzitetu, piše o bipolarnom poremećaju. O maniji kaže sledeće:

mania“Ideje i osećanja su brze i česte, kao zvezde padalice, a vi ih pratite sve dok ne pronađete neku bolju i svetliju. Stidljivost nestaje, prave reči i gestovi se iznenada javljaju, osećamo da imamo moć da osvojimo druge. Pronalazimo nešto zanimljivo čak i u nezanimljivim ljudima. Senzualnost je sveprisutna, a želja da zavodimo i budemo zavedeni neodoljiva. Osećanja lakoće, snage, blagostanja, finansijske svemoći i euforije prožimaju celo telo. Ali u jednom trenutku ovo se menja. Brze ideje postaju prebrze i ima ih previše; ogromna konfuzija zamenjuje jasnoću. Pamćenje slabi. Osmeh i prihvatanje nestaju sa prijateljskih lica i zamenjuju ih strah i briga. Sve što je prethodno bilo uz vas sada je protiv – vi ste razdražljivi, ljuti, preplašeni, nekontrolisani i potpuno zaglavljeni u najcrnjim pećinama uma. Nikada niste ni znali da te pećine postoje. Nikada neće prestati, ludilo stvara svoju sopstvenu realnost.”

Maniju (i hipomaniju, kao blaži oblik) zaista je teško opisati. U svojim najcrnjim danima, mogao sam videti da moje mislii uopšte nisu moje: ja sam samo ništavilo koje postoji u stanju čistog terora i mržnje i moje misli vrte se oko toga kao ruševina u tornadu. Moje misli bile su imbecilne, odvratne, začarane, površne, mrske, ali do ovog trenutka ja nisam mogao da ostanem sa njima dovoljno dugo da ih mrzim. One su me ometale, ali nisam mogao da doprem do njih. Govorio sam u svojoj glavi: “O Bože, o Bože, o Bože, ništa, ništa, ništa, o Bože, ništa, ništa. O Bože, ja sam ništa, nije ništa, ne postoji ništa, Bože, Bože.”

Povremeno mi se činilo da ja predstavljam samo svetlost, video sam kako se ona pretvara u nešto drugo. Video sam svetleće ljubičaste oblike kako postaju sunce, a sunce postaje plava kosa koju sam imao u detinjstvu. Onda sam shvatio da sam ubio tog dečaka, ubio malog sebe, uništio nevino dete i slomio sam zube da bih ućutkao sebe, želeo sam da vrištim toliko glasno da rastavim sebe, da eksplodiram kao krvavi sprej. Bio sam bolestan od osećaja krivice i straha. Nisam imao više ništa unutar sebe. Osećao sam da sam izdao sebe, da sam napustio sebe kada mi je neko bio najpotrebniji. Čuo sam u svojoj glavi: “Zašto sam ga ubio? O Bože, bio mu je potreban neko, bio mu je potreban neko, zašto sam ga ubio? Ubio sam ga, o Bože, ubio sam ga.”

Bio sam ispunjen željom da dobijem fizički pristup i da uništim svoj mozak, potreba koju sam osećao i u detinjstvu kada sam imao jake glavobolje. Uvatio sam svoju kosu i pokušao da ga iščupam, želeo sam da isečem svoju kožu, da doprem unutar lobanje i uništim svoj mozak, da izvadim i pokidam taj zlonamerni i patetični aparat svojim prstima, da iščupam hrabrost iz svojih noćnih mora. Nisam mogao da iščupam svoju kosu, mrzeo sam sebe zbog toga, izgubio sam nit ovih misli i nastavio sa svojim tihim vriskom i jecajima.

O depresiji Džejmson piše u “Noć brzo dolazi”:

more-365-188“U svojim teškim oblicima, depresija parališe sve ostale vitalne sile koje nas čine ljudima, i umesto njih ostavlja sumorna, očajna, beznadežna i otupljena stanja… Život je beskrvan, bezpulsan, ali i dalje dovoljno prisutan da dozvoli gušenje hororom i bolom. Svi oslonci su izgubljeni; sve stvari su mračne i bez ikakvih osećanja. Padanje u bezizlaznost je prvi stepenik, a onda idu izgovori. Misao koja je u potpunosti pogođena depresivnim raspoloženjem je morbidna, zbunjujuća i parališuća. Takođe je nesigurna, promišljena, neodlučna i samoukorevajuća. Telo je u potupnosti izmoreno, ne postoji volja; ni u šta se ne ulaže trud i ništa ga nije vredno. San je isprekidan, neuhvatljiv ili sveprisutan. Kao nestabilan gas, razdražljiva izmorenost curi u svaki deo misli i ponašanja.”

Džejmson je takođe poznata po svom istraživanju veze između bipolarnog poremećaja i kreativnosti, koje je mene dovelo do sledećeg zaključka: da biste znali kakav je „osećaj“ bolovati od bipolarno poremećaja, potrebno je spoznati jedinstvenost doživljaja bipolarne osobe, koji druge osobe nemaju. Ne mislim da postoji mnogo njih. Doživljaji koji imaju najveću težinu kada se izdvoje, koje se mogu posmatrati kao pojedinačne tragedije i koje su jedinstvene za maniju, a to su: biti van kontrole, biti kreativan, imati užasnu narav i ne verovati sopstvenim emocionalnim reakcijama.

Ali svi se gube. Svako ima svoje momente harizmatičnosti, kreativnosti, uspeha, snage, postignuća i svi se bore sa sobom. Možda ne halucinirate, ali mogu se kladiti da razumete kako je to kada vas mozak ne sluša i ne reaguje normalno. Ukoliko još nikad u životu niste izgubili kontrolu nad sobom, sačekajte.

Mi, ljudi sa bipolarnim poremećajem, često tešimo sebe govoreći da naši intenzivniji doživljaji uobičajenih događaja predstavljaju izbore: mi smo elita, puni života, dubokoumniji! Odlično istraživanje koje je sprovela Džejmson na bipolarnim umetnicima, pojačava doprinosi ovoj tvrdnji: popularna zapadnjačka kombinacija ludila, umetničkog talenta i melodrame, dozvoljava neku vrstu sentimentalnog samonagrađivanja: “Da, ja sam lud, ali sam takođe na neki teško-je-ustanoviti način, veoma brilijantan!”

Možda je za neke ovo tačno, ali mi se uglavnom čini da je to utešna priča, neka vrsta inverzije koju Niče opisuje kao saosećanje: reći da je ova bolest, zapravo vrsta zdravlja, vrsta dubljeg pogleda, je laž. Mnogo volim svoj život, ali mi je neudobno sa ovim stalnim raspoloženjem, uglavnom zato što sam ponekad zbunjen i ne znam da li da verujem sebi. Zaista, jedan od glavnih simptoma bipolarnog poremećaja je često to što pacijent meša sebe sa umetnikom. (Ili uopštenije: očekivanje. Mondimor kaže, da je kroz istoriju, „grandioznost“ promenila svoj način ispoljavanja. Važan simptom bipolarnog proremećaja, grandomanske ideje, ispoljavale su žene koje su govorile da nose decu kraljeva ili mesija, dok su muškarci verovali da su kraljevi ili mesije; danas, naša ludost je manje monarhična i religiozna; umesto toga mi verujemo da smo posebni izuzeci različitih vrsta).

Black-Yellow-Rainbows-1600x900

Lečim se sada već 12 godina, koristim isti koktel lekova već godinama i godinama. Za mene, najveća razlika koju mi je bipolarnost donela i koja pokazuje kakav je „osećaj“ je to što ne mogu da verujem svojim reakcijama. Kada vam neko kaže nešto i vi to shvatite kao uvredu, kao zloupotrebu, vaša besna reakcija je prikladna i vi možete da joj se posvetite ili možete da izvedete neke zaključke zasnovane na svojim vrednostima, razlozima i da birate različite smerove reakcije. Ja čak i ne znam da li me je ta osoba zaista uvredila. Ne mogu verovati svom emocionalnom opažanju ili reakcijama.

To je najčudnija stvar u vezi toga kakav je osećaj, nakon što se prašina od poremećaja slegne, posle više od jedne decenije: otvoreno ludilo je prestalo i javlja se samo ponekad i vrlo slabo, ideja da sam tajni umetnik je apsurdna i ono što ostaje je manje-više normalan život u kojem uvek moram da pazim na „mentalnu higijenu“ (na primer, prioritet je regularno spavanje) i u kojem se uvek dvoumim u vezi svojih misli i osećanja, kao što bi verovatno i trebalo da radi svako normalan.

Autor: Mils Beker, What does it feel like to have bipolar disorder,
Quora
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

1 komentar

  1. Reci cu vam kako je kad bolujem od bipolarnog poremecaja/bolesti/stanja/nacina zivota…sta god: kad u nekoliko sekundi mozete nekome dati i oduzeti sve. Tako se osecam. Kada te mrzim i volim u isto vreme. Kada bi sadio cvece, plevio bastu danima a onda u jednom trenu zbog jednog pogleda ili reci uzeo lopatu i sve to pomlatio. Ono kad mozete da lepo vozite kola potpuno smireno i onda zbog jednog trubljenja izici iz kola ne gledajuci ko vozi i kakva su kola uleteo u fizicki obracun sa istim. Kada nesto o cemu razmisljam danima da ce da me izvuce iz loseg stanja uradim da bude jos losije. Kada vise ne mogu niti sa ‘nadredjenima’ da komuniciram jer svaku njihovu rec premeravam i ubedjujem sebe kako nisu u pravu i krenem da radim po svome…do otkaza. Kad svi oko mene trpe moje hirove, moju nadmenost i tugu, moj plac i smeh, moje odbijanje svega ili prihvatanje svakoga. Ono kad nesto danas dizes u nebesa sutra pljujes. Kada si sve oterao od sebe. Tesko je. Veoma tesko. Ne znam koliko dusa moze jako da boli ali i ovo sad je dosta. I previse.

    • Strasno, ako je ikako moguce volela bih da popricamo treba mi savet od vas, postoji neko do koga mi je jako stalo a ima istu dijagnozu koju ne zeli da prihvati, zelim da pomognem ali potpuno sam nemocna

      • Ja vam mogu dati savet, imao sam iskustva sa bolescu dakle 3 manik faze i 3 depresivne faze za nesto malo vise od 2god.

        • Da li mozete da mi date savjet kako da pomognem bliskoj osobi sa bipolarnim poremecajem? Kako da joj pomognemo da uspostavi saradnju sa ljekarom? Samo pije lijekove, ali nije dobro. Hvala vam puno.

        • I ja sam imala tri manicne i sad sam u trecoj depresivnoj fazi. Tesko je ali borim se nekako.Manije su bile psihoticne i veoma jake.Bila sam hospitalizirana.Mozes li me savjetovati kako da si pomognem u vremenu depresije,to mi je mnogo teze nego faza manije. Problem je sto sam bila dva mjeseca u maniji,imala mnogo energije,forsirala se a sad sam totalno iscrpljena.U glavi sam dobro,iako ljekovi cine svoje.Pijem litij I jos jedan stabilizator I 0,5 antipsihotika sto mi doktor sad smanjuje I uskoro ce ga ukinuti. Toplo se nadam tvom odgovoru.

          • Zdravo Andrea, trenutno prevazilazim fazu depresije i kao da sam na sredini (sto nama s ovom divnom bolescu) najteze pada. Ne prestaj s lekovima i uvek sledi savet psihijatra sto se njih tice. A sto se samopomoci tice, koja je i najbitnija za ustajanje moras pronaci ono sto tebe vraca u sadasnji trenutak. Kod mene je to svakako razgovor s psihiterapeutom, mozda s nekim od ljudi koji te okruzuju i mogu da shvate (malo je njih iskreno, koliko god te dobro poznavali, samo ti znas kako je u tvojoj glavi). Dakle prakticno si sama na tom putu, ja meditiram, gledam motivacione videe, citam takve knjige, radim jogu, setam ili dzogiram, kuvam, pisem…mozda je pisanje i najjednostavnije za pocetak. I da, smeh, pronadji bilo sta sto te zasmejava…Ono sto ti od srca mogu reci jeste da samo ti sama sebe mozes ubediti da mozes danas ustati iz kreveta i vratiti se normalnim aktivnostima, isto kao sto ubedis sebe da sve mozes ☺ u fazi manije.
            Mozda cu ti pomoci, mozda ne, ali zar nije lakse znati da nisi sama na ovom svetu u tome, i sigurno je lakse svoje iskustvo podeliti s osobom koja kroz isto prolazi.
            Veliki pozdrav za tebe… i never give up☺

  2. Mozda sam pre nekoliko dana bio previse besan, ljut, uplasen…u svakom slucaju: trazim mnogo vise nego li dajem. Jer ako dajem, dajem sve. Isto tako trazim potpuno i sve od drugoga. To je nemoguce uciniti i onda nastupa bes i mrznja ili tuzno i depresivno stanje. Ne volite me, ne zelite me, mrzite me. Mrzim vas, ne volim vas, ne zelim vas. Jedna osoba koju veoma postujem mi je mnogo puta rekla: prestani da popravljas svet. Prestani da popravljas ljude…..a u mome krivom ogledalu stvari ne stoje kako bi trebale da stoje. I zbog toga sam besan.

    • imam problem za koji sam saznala od svog psihijatra.nije mi rekla mozda da me ne uvredi ali mi je svakako prepisala lek koja izmefju ostalog leci i epilepsiju ali ga ja pijem zbog ivog poremevaja nebi li se stabilizovala.te moje promene raspolozenja tek sadbshvatam da traju od puberteta.a safa imam i dvoje dece.i opet se lecim

    • Bolujem od bipolarnog por.deset godina,imam savrsenog doktora i osecam se odlicno sedam godina.Volela bih upoznati bilo koga ko ima istu dijagnozu.Sonja 1981

      • Cao Sonja. Evo mozes upoznati mene. Imam dijagnozu vec par godina. Super se i ja osecam, odlican lekar takodje. I meni bi bilo drago da te upoznam, da podelimo iskustva.

        • Cao Sonja , ja sam dobila dijagnozu pre 6 godina,bila sam do pre 2 meseca prilicno manicna i trosila novac i vise nego imam,imas li ti te probleme?Sad sam u fazi depresije i osecam se tako lose i grize me savest zbog svega sto sam ucinila dok sam bila manicna,imas li ti takve osecaje ?Ova depresija je katastrofalna,pijem sad lekove,a pre manije sam ih prestala piti,ker sam mislila da sam se unormalila,a sad trpim posledice ne uzimanja lekova,kako ti sve ovo prozivljavas?

          • Cao Gordana. I ja sam trosila vise nego sto imam. I samo sam tada bila srecna. Lecim se vec 14god.Pocelo je sa anksioznim napadima. Zavrisila sam fakultet, udala se i rodila decu. Nakon nagle smrti oca sam se razbolela. Sada mi je dijagnostikovana bipolarni st, ali meni se raspoloženja menjaju u toku dana. Neka vrsta straha je uvek prisutna… Pozdravljam te… Ljudi, napisite i terapiju. Ja pijem seroxat, rivotril, actavel.

          • Isto iskustvo. Srecna, trosenje para, griza savesti. Kriza kod prestajanja uzimanja lekova, stalne promene raspoloženja. Svima preporucujem dr. Milana Latasa. Neka nam Bog pomogne.

      • Poštovana Sonja. Moj brat ima BP oko godinu dana. Trenutno je u maničnoj fazi, ali dobrog doktora koji mu pomaže nismo pronašli. Molim Vas da me uputite na svoj i date mi kontakt ordinacije. Unapred zahvalan Nikola Đokić. nikola.djokic89@gmail.com

      • Zdravko Plećaš kaže

        Sonja molio bih te za pomoć i neki kontakt s obzirom da mi majka ima simptome bipolarnog poremećaja .
        Želim joj pomoći i izvući iz nastale situacije .
        Zdravko

  3. Svaki put kad pronadjem neki tekst ovog tipa o bipolarnom poremecaju ja bukvalno umrem od srece.jer je kod nas generalno i dalje tabu. Dijagnostikovan mi je BPA pre 4 godine. Uvek mi fali da mogu da pricam s nekim ko je isto prosao sve faze depresije i manije naravno zbog medjusobnog razumevanja i empatije. Zato sam se obradovala tekstu. Mislim da bi mi to puno znacilo. A svakako sve ovo gore napisano totalno kapiram… nekad je stvarno pretesko ziveti sa ovim..nekad mislim da cu umreti..pretesko je…

  4. Shvatam vas ljudi. Prezivela i i zaista je tesko.No najbitnija je vera. Bice bolje, verujte. Zbog svojih nesigurnosti oterala sam od sebe bitne ljudi. Sad sam okrenula novi list. Nadam se da ce mi zivot vratiti sto mi je uzeo.

  5. Trazim tekstove kako bih nasla dijagnozu o osobi do kojoj mi je veoma stalo,trudim se da razumem njegova promena raspolozenja koja se menjaju u jednim danom ,budi se redovito ljut nervozan ,kako kaze sanjao je neki veoma realistican san ,nekad i ne pamti san ali je ljut kaze da mu ide da prolupa sve po stanu,ne prica samnom gleda negde u daljini svajca cigaretu za cigaretom,ne reaguje na poljupce zagrljaje gleda tv,imam osecaj da me mrzi,i to moze da traje ceo dan i sledeci i tako redom,kad mu se napokon poboljsa radpolizenje,razgovaramo i kaze da me voli da nisam nista kriva al ga izjedaju misli,i dok smo tako u dobrom raspolozenju i pricamo od jednom se namrshti povuce ne prica i bulji u tv.
    Bio je kod psihijatra dao mu deprezol i heleks ali opet isto se ponasao i isto se osecao,kad nisam bila pored njega ishao u kazino kockao pio a potom bi napravio glupost,zadnji put slupio auto i potrosio sve pare, pao u nesvest s 2.6 promila alkohol i uz to oko 5-6 komada heleks i deprezol ,jedva ziv ostao,a nakon toga plakao klinjao da nece nikad vise da to uradi kako mu je dosao pamet,al se sve to vrti u krug,trazim nacin da mu pomognem ,ne znam dijagnozu kod lekara,al po ovo sto citam mislim da je bipolaran,
    Najstrasnije je sto se bojim da zapocnem razgovor s njim jer ne znam s kojom reci bi isprovocirala ljutnju u njemu,dok je samnom je ljut kad nismo zajedno place kako ne moze bez mene,sto puta sam htela da prekinem sve s snjim al ipak znam da ako ga ostavim skroz ce potonuti.u inat ce piti dokle moze a posle je neuracunljiv
    Nekad mislim da ga opseo gjavo jer kad je ljut razbija ima zelju da se s nekim bije provicira ljude oci mu postaju crne ,inace ima smegje oci.pa pomislim na svasta
    Htela bih savet kako da postupam s njim jer je neizdrzljivo cekati te promene kao da igramo ruski rulet,nadam se da sam na pravoj adresi,pozdrav svima

  6. aleksandar kaže

    Pa daj neku ideju u toku manije, daj napisi koja je to ideja,neki talenat,pisanje pesama,crtanje,pevanje,bilo sta …ideja ??

  7. Nikol kaže

    Mene samo zanima,dali covjek sa takvom dijagnozom razmisljaju o samoubistvu.Veliki sam vjernik,ona me je učila da je to grijeh a neki dan je to ucinila.Sada mi je milion upitnika nad glavom.

  8. Bojana Škorić kaže

    Poštovani,

    Razmišljanje o samoubistvu ja način razmišljanja koji osobe sa različitim psihičkim poremećajima mogu da razviju. To znači i osobe koje imaju dijagnozu bipolarnog poremećaja.

    Iz onog što ste napisali, zaključila sam da ste izgubili važnu osobu i žao mi je zbog toga.

    Izuzetno je važno da naglasim da razmišljanje o samoubistvu nije nešto što dolazi u ’’paketu’’ sa nekom dijagnozom. Razmišljanje se razvija tokom vremena i činjenica da osoba razmišlja o samoubistvu ne mora nužno da znači da će to pokušati.

    Najiskreniji savet je da pričate sa ljudima iz okoline o onome šta vas trenutno muči. Ukoliko ste u prilici potražite stručnu podršku. Ukoliko niste, pričajte sa prijateljima, i tih milion upitnika koje imate podelite sa nekim. Proces tugovanja je počeo i veoma je važno da ono što osećate, o čemu razmišljate podelite sa drugima.

    Pozdrav,
    Bojana Škorić
    Psihološki centar Temenos

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Svetlana,
      Ukoliko psihijatar postavi dijagnozu bipolarnog poremećaja, važno je da pacijent tu informaciju razume na način kao i kada lekar iz druge oblasti medicine konstatuje postojanje nekog patološkog procesa i predloži lečenje. Psihijatrijsku dijagnozu ne treba prihvatiti kao stigmu, etiketiranje, već kao polaznu tačku za lečenje. Kada ljudi odbijaju psihijatrijsko lečenje iza te odluke stoji neka vrsta predrasude o psihijatrijskom lečenju.
      Takođe, postoji opcija da Vaš sin traži mišljenje drugog psihijatra.
      Ono što Vi kao majka možete da uradite je da razgovarate sa sinom da razmotri opciju lečenja, sa osnovnim ciljem- da eliminiše subjektivnu patnju koju pristustvo poremećaja pravi osobi.
      Osobe koje imaju bipolarni poremećaj nisu krive zašto imaju to stanje. Sa druge strane, kada to stanje već postoji, najbolja opcija je postaviti se odgovorno prema tome i raditi na eliminisanju tegoba- u ovom slučaju prihvatiti savet psihijatra i vremenom potražiti pomoć na psihoterapiji.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić
      Psihološki centar Temenos

  9. Hvala na vasem odgovoru.
    Da, ja znam da treba da prihvati pomoc psihijatra i psihoterapeuta (sto on ne zeli). Ali s obzirom da moj sin ne zeli ni komunikaciju sa mnom a narocito ne na tu temu … ne znam kako da mu pomognem.
    Koliko ce mu trebati vremena da prihvati svoje stanje? Za sada vidim samo da mu se nagomilavaju problemi …. a pomoci niotkuda ….

  10. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Svetlana,
    Žao mi je što Vaš sin odbija komunikaciju sa Vama. To u velikoj meri ograničava to da mu možete biti podrška u nošenju i prevazilaženju tegoba bipolarnog poremećaja.
    Osobi se može pomoći, onda kada osoba sama misli da joj je pomoć potrebna.
    Savet za Vas bi bio da Vi potražite psihološku podršku na ovu temu, jer ste do sada uradili ono što možete i pretpostavljam da postoji patnja da gledate sina koji ne želi da prihvati lečenje. Ukoliko niste u mogućnosti da imate stručnu podršku, savet je da o tome pričate sa Vama bliskim prijateljima sa kojima možete da podelite svoju patnju
    Koliko ce mu trebati vremena da prihvati svoje stanje- to je individualna stvar, i pacijenti se po tome razlikuju. Takođe, u kom smeru će se razvijati stanje- da li će ostati na ovom nivou, ili može doći do poboljšanja ili pogoršanja, to ne bih mogla da kažem. Takve predikcije može da postavlja pacijentov psihijatar, u odnosu na informacije o pacijentu koje su poverljive.
    Ukoliko se pacijentovo ponašanje ugrožava njega ili druge, tada može doći do prinudne hospitalizacije.
    Moj savet je da o ovim pitanjima i stanju Vašeg sina razgovarate sa njegovim psihijatrom, tako ćete dobiti preciznije informacije o eventualnom daljem toku lečenja.

    Pozdrav,
    Bojana Škorić
    Psihološki centar Temenos

  11. Postovani,
    Zivim sa covjekom cija je dijagnoza bipolarni poremecaj. Nakon epozode manije i hospitalizacije, uz pomoc doktora i psihijatra krenuo je na bolje. U potpunosti je svjestan svog poremecaja i stanja u kojem se nalazi. Terapiju koja mu je propisana koristi redovno (valpronska kiselina + olanzapin). Redovno se edukuje o svom poremecaju i sedmicno ima razgovore sa psihologom koji prati njegovo stanje. Tri mjeseca nakon hospitalizacije i redovne navedene terapije primjetio je da mu se pojavljuje depresivna faza, te je o istome odmah obavijestio doktora. Doktor mu je ukljucio antidepresive u kombinaciji sa ostalim lijekovima i strogi nadzor zbog dejstva koje antidepresivi mogu imati na bipolarnu dijagnozu. Moje pitanje je, uz gore navedeno, kakve su prognoze za normalno funkcionisanje, odnosno sprecavanje pojave ponovo faze manije, kao i ostalih simptoma.

    Lijep pozdrav,

  12. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Nela,
    Čovek sa kojim živite se odgovorno poneo prema svojoj bolesti i na adekvatnom mestu potražio pomoć- kod psihijatra.
    Uz podatke koje imam, nezahvalno je davati bilo kakvu prognozu, jer psihijatar koji leči pacijenta ima najviše informacija o pacijentu i njegovoj bolesti.
    Psihijatrijsko lečenje bipolarnog poremećaja, uz adekvatnu kombinaciju lekova dovodi do redukcije simptoma. Koliko dugo i na koji način će proces lečenja trajati, to individualno.
    Zbog toga je savet da Vi, kao osoba iz pacijntove okoline, pričate sa psihijatrom i pitate ono što Vas zanima.

    Veliki pozdrav,
    Bojana Škorić
    Psihološki centar Temenos

  13. Postovana,
    Najiakrenije Vam se zahvaljujem na odgovoru. Medjutim, ono sto meni nije jasno jeste razlog pojave depresivne faze. Zar ne bi trebalo, ukoliko pije redovno navedene lijekove i ukoliko je terapije dobra, raapolozenje +/- biti pod kontrolom, uz moguce blage varijacije kao i kod svake osobe. Ako se uz navedene lijekove pojavila depresivna faza, kako da budemo sigurno da se nece pojaviti i mancna faza ne daj Boze. Doktor nam naglasava da sa ovim lijekovima manicna faza je pod kontroli, medjutim moramo priznati da smo oboje pod manjim srtesom zbog straha od vracanja iste.

    Jos jednom Vam se zahvaljujem.

    Lijep pozdrav,
    Nela

    • Bojana Škorić kaže

      Draga Nela,
      u psihijatrijskom lečenju različitih poremećaja, pa i bipolarnog, neretko se dešava da prva prepisana farmakoterapija- lekovi koji se daju, ima izmene u sadržaju lekova ili u visini doze već prepisanih lekova. Prava mera leka za pacijenta dobija se u odnosu na informaciju kako pacijent reaguje na njih. Odnosno, u slučaju koji ste opisali, moguće je da tip ili doza leka nije u potpunosti odgovarala pacijentu.
      Činjenica da je i pored farkamoterapije pacijent imao simptome depresivne epozode, ne znači nužno da će se javiti manična faza. Takođe, pacijenti znaju faze nelečenog bipolarnog poremećaja. U opvom slučaju pacijent je pod terapijom, pa i da zamislimo da se hipotetički manična faza javi, ona neće imati intenzitet kakav je imala prvi put. Zbog toga su važne kontrole kod psihijatra, gde pacijent izveštava lekara o svom stanju, a ukoliko je potrebno lekar menja farmakoterapiju.
      Ono što ste prvi put napisali, takođe smatram da je važno: psihološka podrška, odnosno psihoterapija, gde se radi na osnaživanju pacijentovih kapaciteta koji nisu bili aktivirani u svakodnevnom životu usled pristustva bipolarnih simptoma.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić
      Psihološki centar Temenos

  14. Imam bipolarni poremecaj 4 godine,to se desilo nakon drugog porodjaja.Mislim da je to sve zbog stresa i trauma iz djetinjstva.Zivot mi se pretvorio u uzas.Mislim da nikad vise necu moci da radim,niti da funkcionisem normalno.Najvise volim da sam sama i spavam dugo,nekad i citav dan prespavam

  15. Espadikulis kaže

    Citao sam vise tekstova o Bipolarnom poremecaju,aksioznosti i depresiji..I pronasao se u sve tri sfere,evo vec par godina zivim uz to,u mestu sam konstantno,nista ne mogu da uradim od zivota zbog straha koji mi je u stomaku i koji me paralise svakodnevno..Uzasno jedno stanje,ne pijem nikakve lekove i nisam isao kod lekara za svo ovo vreme,i nadam se da ce proci jednog dana ali znam da nece,bez nade sam.. ;Zivim u mraku sopstvenog uma,iskre svetlosti koje mi nedostaju ostale su u njenim ocima; treba mi pomoc :((

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani,
      Žao mi je sto imate takav doživljaj. Objektivno za takvu vrstu psihičkih problema postoji rešenje i pomoć. Nekada ljudi pokušaju sami da se izbore, ali kad vide da problem i dalje postoji onda je vreme da se potraži pomoć psihijatra i psihoterapeuta.
      Anksiozna i depresivna stanja mogu da imaju takav efekat da ljudi trenutno misle da ono što osećaju nikad neće proći, a zapravo nije tako.
      Zbog toga mislim da bi bilo korisno za vas da odete na razgovor sa psihijatrom, on će proceniti vaše stanje i predožiti tretman. Istrovremeno, psihoterapija je mesto gde možete razgovarati o svojim problemima i doći do boljeg psihičkog stanja.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić

  16. Bosiljka Brdar kaže

    Poštovanje. Lečim se na psihijatriji vec 20 godina. Uz nagadjanja mojih šifri psihičke bolesti, pre 5 godina psihijatar koji me sada leči, utvrdila je da bolujem od bipolarnog poremecaja. Imala sam težak život, preživela do sada 5 velikih trauma. Terapija mi je adekvatna. Veci deo moje bolesti je depresivno.stanje. Veoma sam odgovorna što se tiče lečenja. Uz redovnu farmakološku terapiju, dajem sve od sebe, i borim se. Ta borba sama sa sobom, zna da bude veoma iscrpljujuca. Pre tri godine mi se ubio otac, ja sam ga pronašla. Od tada sam u ne raspoloženju, i ne mogu ni da se nasmejem, ni da zaplaćem. Ta ” ravna linija “, vec dugo traje i muči me. Prestala sam da se borim. Mislim da bi mi psihoterapija u tome mnoga, ali nemam finansijska sredstva da idem kod psihoterapeuta. Interesuje me da li znate u kojoj zdravstvenoj ustanovi ima psihoterapeut, a da to nije “Laza Lazarevic” jer sam tamo imala ne adekvatnu psiho terapiju. Nisam izbirljiva. Volela bih ako ima neko iskustva sa psihoterapijom, da mi preporuči.Mislim na individualnu psiho terapiju. Unapred zahvalna.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Bosiljka,
      Obzirom da spominjete ustavovu ‘’Laza Lazarević’’ to me navodi na zaključak da ste iz Beograda ili okoline. Ne raspolažem konkretnim informacijama u kojoj zdravstvenoj ustanovi možete imati psihoterapiju. Ono što znam je da postoji više psiholoških savetovališta koje pružaju uslugu besplatne psihološke pomoći. Takođe ne raspolažem, detaljinim informacijama o radu ni jednog besplatnog savetovališta, zato ne bih mogla da istaknem ni jedno posebno ime.

      Ono što je najvažnije: usluge besplatnog psihološkog savetovanja postoje i zbog toga bih Vas ohrabrila i podržala da potražite po internetu ko u Beogradu pruža tu uslugu. To ne moraju biti zdravsveni centri, već i udruženja koja se time bave. Verujem da možete naći psihološku pomoć i podršku koja vam treba.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, psiholog
      Psihoverzum

  17. Moje iskustvo kaže

    Pozdrav drugari. Vec 6 godina imam bipolarni poremecaj, i od prvog dana sam na farmakoterapiji. Isao sam na brdo seansi kod privatnog psihijatra i jos uvek idem svake nedelje. Kada sam prvi put upao u stanje manije(plusa) imao sam dvadeset godina, poremetila mi se hemija u mozgu, poceo sam da placem mislio sam da sam poseban, i odma sam tu svoju posebnost povezao sa bogom, uputio sam se ka hramu svetog Save prelazeći ulicu kroz pune trake automobila, dobro sam preživeo. Taj dan sam potrošio sav novac koji sam imao ušteđeno…par dana sam bio u raznim tripovima, ali prvo sam bio andjeo, a kasnije bog. Roditelj me je odveo u Palmoticevu nakon par dana, i tamo mi je dijagnostikovan bipolarni poremecaj prvog dana. Godinama sam bio u plus fazi. Prva famakoterapija je bila brutalna, samo sam spavao. Moje samopouzdanje je drastično opalo, pravio sam se da je sve u redu, preteranim treninzima sam pokušavao da nadomestim manjak svog samopouzdanja, osećao sam se bezvredno. Priča je suviše komplikovana. Uglavnom na putu do odlaska psihijatru sam smišljao šta ću da mu kažem kako bih ga ubedio da je sve u redu. Potencirao sam to da mi smanjuje famakoterapiju jer sam mislio da ako ne pijem lekove da je sve u redu. Farmakoterapija me je držala u balansu, i kada bi mi lekar skinuo terapiju, plus faza bi se samo pogoršala. Na psihoterapiji kod psihijatra sedeo bih u fotelji preko puta psihijatra koji bi me gledao skoro ne trepćući i ne sklanjajući pogled, osećao sam se strašno neprijatno, i usled toga sam razvio strah od toga kako me drugi ljudi gledaju. Stalno bih pitao psihijatra šta misli, a on mi je na to odgovorio, a šta vi mislite? Trudio sam se da se prilagodim mišljenju drugih ljudi. Jer mi je značilo tuđe mišljenje više od sopstvenog. Trudi sam se da radim sve savršeno, ispravno jer sam mislio da tako više vredim, i da ako tako budem radio da ću pre ozdraviti, a opet nisam prihvatao da bolujem od bipolarnog poremećaja. Dan danas se plašim da ne upadnem u plus fazu, i tako upropastim sebi ugled, jer u plus fazi sam ubedjen da sam ja glavni batica, da su ostali ljudi oko mene niža vrsta i tako se prema njima i ponašam… Od dana kada sam upao u svoju prvu maničnu fazu, imao sam duže periode kada sam bio u normali, ali samo kada sam bio pod farmakoterapijom. Jednom sam 6 mesecio bio ok, prestao sam da idem kod psihijatra, i sebi skinuo neke lekove a ostavio samo karbapin, koji je stabilizator raspoloženja, upao sam u plus fazu, i usrao se sebi u život. Uglavnom oporavak posle plus faze traje više meseci, i jako je težak. U plus fazi pretežno pričam sve što mislim i pričam istinu, tako da se na taj način upišavam sebi u život. Jer realno ne valja biti mnogo iskren. 🙂 Nakon 6 godina od svoje prve faze, sam upao u još jednu fazu gde sam pravio neka sranja u javnosti, i tu sam prihvatio da imam bipolarni poremećaj, kupio sam knjigu o bipolarnom poremećaju koja se zove priručnik za samopomoć. Tek nakon šest godina sam rekao svojim najbližim prijateljima da patim od te bolesti, toliko mi je trebalo jer sam se plašio odbacivanja od drugih ljudi. Uglavnom nakon par meseci nakon toga sam upao u svoju prvu depresiju, bila je jako duboka imao sam suicidne misli, i da sam imao pištolj sada ne bih kucao ovaj tekst, preko gugla sam tražio videoklipove koji prikazuju ubistva, i kada sam video kako izgleda mrtav covek, odlucio sam da prestanem da razmišljam o suicidu već da naučim da izdržim depresiju i anksioznost koju sam osećao u grudima. Sve mi je bilo sivo, ništa me nije moglo oraspoložiti, ništa me nije zanimalo, stalno mi se vraćala misao na pamet kako da sebi oduzmem život. Uglanom sam otišao kod psihijatra na seansu, dobio sam Zoloft da pijem, bilo mi je bolje, kasnije smo zoloft zamenili sa efikasnijim lekom i lepo sam se osećao. Psihijatar mi je rekao da je depresija dobra za mene, jer ako mogu da izdržim da se osećam depresivno, da neću bežati od realnosti u stanje manije…Kasnije sam usled preopterećivanja opet upao u plus tj stanje manije, i usrao se sebi u ugled kod velikog broja ljudi. Uglavnom sada sam skoro godinu dana u ravnoteži, i drago mi je zbog toga, redovno uzimam svoju famakoterapiju. Raspoloženje mi varira iz osrednje – podnošljive depresije, ka normali, ka blagom pozitivnom raspoloženju. Na moje raspoloženje dosta utiču spoljni faktori kao što je društvo, životni uspesi i neuspesi, tako i unutrašni faktori odnosno kako ja sam sebe posmatram, uglavnom ako se stanje nastavi ovako kako jeste ja sam zadovoljan čovek.

    E da i da napomenem neke stvari koje mene karakterišu u plus fazi: To su povećana društvenost, upoznavanje devojaka na svakom koraku, priđem devojci kojoj nikad ne bih, prepun samopouzdanja, imam grandiozne planove koje planiram da ostvarim i veoma sam ubeđen da će uspeti, prodajem stvari iz kuće kako bih ulagao u svoje grandiozne planove koji su u mojoj glavi veoma optimistični a u realnosti stoji da su ti planovi totalno neostvarljivi… itd

    Nadam se da će ovo što sam napisao pomoći nekome.

  18. Hvala na ovom tekstu.
    Hodam u tvojim cipelama citavog zivota. Prava dijagnoza mi je uspostavljena pre 2 godine, kao i prava terapija koja drzi stvari na mestu. Lecenje krece mnogo ranije, 10 godina ranije ali pogresno, tretirana samo depresija i trauma iz ranog detinjstva. Moje manicno i magicno 🙂 raspolozenje niko nije gledao kao lose, vec kao neopisivu kolicinu energije koja ispunjava svaki prostor oko mene sve dok jednog trenutka ono nije doslo do svog vrhunca u verovanju da upravljam fizickim stvarima oko sebe svojom mentalnom snagom i eksplodiralo.
    Iako sam istrazivala na internetu o ovoj bolesti nikada nisam do sada zelela da pronadjem konkretne informacije pa ih nisam ni pronasla do danas. Terapiju i dijagnozu sam prihvatila prvog dana, pomirila se sa tim ali “cackanje po mozgu”, radi samoanalize nisam. Ovim ga prihvatam.
    Hvala jos jednom od srca za tekst. Potpuno sam se pronasla.

  19. Imam bipolarni por.deset godina i vec saedam god.se odlicno osecam imam savrsenog lekara,37 mi je godina i volela bih upoznati nekog ko je kao ja po pitanju dijagnoze.0600125040Sonja

  20. Mene interesuje da li je ova bolest – bipolarni poremećaj može izliječiti. Ono skroz. Inače, moja mama boluje od te bolesti 32 godine.

  21. Imam sina sa dijagnozom bipolarni poremecaj. Uzima bipodis i bensedin po preporuci psihijatra. Nedostatak samopouzdanja i izolovanost ga cine sve zatvorenijim i nedostupnim. Nekada je imao najlepsi osmeh, sada je to proslost.
    Da li postoje mesta gde moze da se druzi i da razgovara o svojim problemima bez straha od osude. Zivimo u Beogradu.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Đurđa,
      Nisam detaljnije upućena u aktuelne aktivnosti koje su u ponudi u Beogradu, te bih mogla da Vas usmerim da potražite informacije vezane za: grupnu psihoterapiju i psihološke radionice.
      U pitanju su različiti formati psiholoških aktivnosti. Ono što im je apriori zajedničko je grupa učesnika, a čini mi se da je to ono što procenjuete da bi moglo da koristi Vašem sinu.
      Utisak je, koliko sam informisana o psihološkim dešavanjima preko interneta, da se često realizuju radionice na različite teme.
      Još jedna opcija oko koje možete da se raspitate je opcija dnevne bolnice na Klinici za psihijatrijske bolesti, nekada u takvim okvirima postoji psihološki rad sa grupom učesnika kroz npr. radnu terapiju.
      Ono što bih takođe navela je opcija sadržaja koje se direktno nisu psihološki sadržaji, već sadržaji koji mogu da imaju znajačan pozitivan psihološki efekat- to su aktivnosti u kojima osoba može da razvija interesovanja vezana za hobi ili neke ranije veštine koje je možda vremenom zapostavila.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić
      Psiholog i psihoterapeut

  22. Postovana, bolujem od BPA dugi niz godina, prosla sam sve moguce simptome i pijem neku grupu lekova. Kod mene u porodici niko nije imao to ali ja mislim da se kod mene razvila bolest usled stresova koje sam prezivela… Mada su se oblici depresije javili u vrlo ranom detinjstvu sa 13 godina. Bila sam vrlo taentovano dete, slikala, pevala,igrala,recitovala….zavrsila sam i skolu gde sam slikala ali sada sebe ne mogu naterati na to. Znam da svi lekari pricaju da su lekovi neophodni za ceo zivot ali mene zanima da li covek snagom svoga uma moze prevazici ili barem nivelisati svoje preterane emocije. Ne mogu da podnesem vise lekove, sta da radim? Imate li odgovor na to pitanje, pri tom kad ih pijem, osecam se kao mrtva, kao da nemam emocija….? Da li se jos neko tako oseca? Volela bih da se dopisujem sa nekim. Pozdrav

  23. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Jasmina,
    Kod nekih psihijatrijskih stanja ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo šta je doprinelo da se ono razvije. Kada tegobe već postoje korisno je zauzeti stav ,,Šta treba da uradim da mi bude bolje? Koji su to načini da se tegobe umanje i kvalitet života poboljša?’’
    Vreme ne možemo da vratimo, ali možemo da utičemo na sadašnjost i na budućnost. Za tegobe koje Vi imate, važno je da imate poverenje u psihijatrijsko mišljenje- stav jeste da lečenje bipolarnog poremećaja treba redovno da se prati na kontrolama kod psihijatra. Kada imate doživljaj da Vam terapija ne odgovara, uvek je savet da to iskomunicirate sa psihijatrom. Farmakoterapija je važan deo lečenja, ali ne mora da bude jedini element (jeste nužan). Traženjem okolnosti koje Vam prijaju, razgovori sa ljudima koji Vas razumeju generalne su smernice kako možete, da iskoristim termin koji ste rekli- jačati snagu uma.
    Psihološkim rečnikom to je osnaživanje onog spontanog i kreativnog dela ličnosti.
    Psihoterapija isto jeste jedan od elemenata koji doprinose da se osoba bolje nosi sa tegobama i umanji ih.
    Iz izjave da biste želeli da se dopisujete sa nekim, biću slobodna da pretpostavim da procenjujete da bi vam prijao kontakt i razgovor sa drugim ljudima na ovu, ili druge teme. Zbog toga bih Vas podržala da u mestu gde živite ili Vašoj blizini potražite gde se održava neka vrsta psiholoških programa podrške. Npr. psihijatrijske ustanove često imaju opciju dnevne bolnice u kojima se kroz različite aktivnosti osobe sa psihijatrijskim tegobama aktiviraju, inspirišu i osnažuju. Takođe, traženje nekog hobija u kome biste imali kontakt sa drugima može biti korisna opcija.

    Veliki pozdrav,
    Bojana Škorić
    Psiholog i psihoterapeut

  24. Ja sam zauzeo stav da prihvatim pomoć . Bio godinama na grupnim terapijama, individualnim , hospitalizovan., vise psihijatara, psihologa.Preko deset epizoda manije prošao uglavnom zbog zloupotrebe alkohola i marihuane( sto ide sa ovom bolešću) a ostale zbog stresova tokom deset godina.Niko mi u familiji nije ovo imao .na eng jeziku zovu ga poremećajem od gojeg osoba pati. I to je to stvarno. Patnja.tesko je sebe osloboditi iracionalnih postupaka i doživljaja u prošlosti pogotovu kada nastupi minus fazai ne znam kako se ostali sa ovime nose( sem da kada si aktivan ne razmišljaš o tome).da potrebna je podrška i sve ali danas kada ne konzumiram nikakave psihoaktivne supstance i trudim se i želim da imam porodicu i posao … pa .. budućnost i dalje izgleda veoma neizvesno iako imam i partnera podršku i posao. Neki put sam 30 posto neki put puno radno vreme neki put sa vise sapouzdanja … a dugi periodi depresije su strašni za izdržati bez obzira na vidjanje sa psihajtrom i lekove.takodje talentovan sam bio za sve i svasta , perspektivan kao student…sada ne znam kakav cu i dokle stići za jos 10 godina..prijatelji i okolina bliski ljudi upoznati su sa mojim problemom. Eto kratka ispovest kao pomoć za ostale. Svega jednu osobu dve sam zaista upoznao sa ovim problemom. Doktori kažu da smo svi specifični i različiti pacijenti. U ovom društvu i okolnostima mislim da je nama mnogo teze nego po drugim zapadnim zemljama gde vec imaju svest i obraćaju pažnju na ovakve ljude daju kraće radno vreme itd . Ne dajte se saborci.

  25. Da ,37 god mi je.najgoru fazu pamtim samo jednom kada sam stigao i do halucinacija pa nastavio dalje nikada nisam povredio ili digao ruku na nekog u fazama manije, vec bio naporan za moju blisku okolinu i prema njoj razdražljiv u stanju hiperaktivnosti …, i pored svega do sada imao sam čudesne i lepe trenutke, plodne u zivotu ,zasta sam zahvalan svevisnjem .nadam se lepim stvarima u budućnosti jer znam da mogu da budem jos bolji nego sada .mislim da je suština ove bolesti da se sto pre vratiš na ” normalno” uz lekove , fizicke aktivnosti , socijalizaciju , posao i kada ” ispadneš” . Pogledajte 5 htp triptofan na internetu kao dodatak ishrani on mi je pomagao u depresivnim stanjima a nije antidepresiv počeću ponovo ovih dana da ga uzimam . (:)

  26. Parafraziram mog lekara : trebali bi da budemo jednaki kao drugi bez obzira na ” hendikep”. Sto je teško kada te stigmatizira primitivno drustvo i okolina.sustina života trebala bi da bude da radimo ono sta volimo i provodimo vreme sa ljudima koje volimo.ne odustajte. Toliko od mene.

  27. Milica kaže

    Poštovani,
    Mom ocu je dijagnostikovan ovaj poremećaj, već tri nedelje je na terapiji, simptomi su slični kao gore u navedenim komentarima, trošenje novca, prevelika energicnost, samopuzdanje, osecaj nadmoći, ja sam iznad svih, intelektualna nadmoć, sve je to uzrokovano velikom količinom stresa koja ga je zadesila u poslednjih par meseci i ovaj poremećaj se javio. Nikako u svom poremecaju ne bi pristao na pomoć psihijatra, stanje je bilo beznadežno, medjutim dosetili smo se u porodici da ga nažalost na fin način prevarimo i osobi u koju ima puno poverenja je kroz emotivni pristup da njoj treba pomoć i razgovor sa psihijatrom
    Ubedila njega da i on ode sa njom. Pristao je i bez pogovora konzumira terapiju. Naravno psihijatar je prethodno bio obavešten da se dolazi zbog jedne osobe na razgovor. Psihijatar u privatnoj režiji. Na terapiju reaguje dobro, Eftil 3×1, onazapin uveče samo. Zanima me kada će doći odokativno do izlečenja. Napadi agresije se jave ponekad, dobro spava, apetit se pojačao, smiren je, novac troši u mnogo manjoj količini. Sve se smanjuje. Jako se bojim za stanje depresije koje se javlja nakon lečenja ovog poremećaja, pa Vas molim za savet? Naravno i kada mogu da očekujem potpuno izlečenje…

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Milice,
      Prvo, moram napomenuti da adekvatne i detaljnije informacije vezane za tretman pacijenta može dati jedino psihijatar koji vodi pacijenta. U odnosu na opis koji ste napisali ja mogu dati generalnije mišljenje vezano za opisano stanje.

      Bipolarni poremećaj može da se manifestuje i na način da je osoba ima tendenciju ka hipomaničnom ili maničnom stanju bez depresivne epizode. Ukoliko je ovo prvi put da ste primetili takve promene u ponašanju kod oca, zapravo ne postoji nužno pravilo da se depresivna epizoda mora pojaviti.
      Zbog toga, u ovoj fazi lečenja je važno da okolina ume da opiše ponašanje pacijenta- Vi ste primetili razilku, primetili ste povlačenje simptoma i značajno je da i dalje pratite, da biste mogli, ukoliko bude bilo potrebe, da pružite heteropodatke o pacijentovim tegobama psihijatru.

      Kada osoba ima problem sa bipolarnim poremećajem, pred sobom ima zadatak da se odgovorno postavi prema sebi i tretmanu neželjenog stanja, što podrazumeva redovno uzimanje prepisane farmakoterapije od strane psihijatra i redovne odlaske na kontrole. Radi se o takvoj vrsti psihopatološkog stanja za čije lečenje je potreban kontinuitet i istrajnost. Povlačenje uočljivih simptoma bolesti i uspostavljanje kvaliteta svakodnevnog života koji liči na period kada simptomi nisu bili prisutni, jeste jedan od važnih ciljeva u tretmanu.
      Redovnim odlaskom na kontrole kod psihijatra, stvara se mogućnost da se bilo kakva promena u ponašanju primeti i da se na nju blagovremeno reaguje.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić- MA psiholog i psihoterapeut

      Psihološki centar Introspektiv
      http://www.introspektiv.com

  28. Zdravko Plećaš kaže

    Imam situaciju u porodici gde majka jasno pokazuje znakove i simptome bipolarnog poremećaja .
    Molim za savet , pomoć , konsultaciju , uputstva kako i na koji način pomoći prevashodno njoj a zatim i ostalim članovima porodice .
    Moguć kontakt tel 064/130-58-37
    e mail zdravko.plecas@dunav.com

    • Obratite se dr Spiricu, možete naći na netu Mediana ordinacija, nas je spasio, morate da ubedite majku da odete zajedno na razgovor i dobićete adekvatnu terapiju koju mora da uzima. Posle nedelju dana vidi se veliki pomak. Pozdrav
      Marija

  29. Bojana Škorić kaže

    Poštovani Zdravko,
    Obzirom da ste zabrinuti, savet bi bio da ne čekate, već da porazgovarate sa majkom i budete podrška za odlazak na psihijatrijski pregled.
    Psihijatrijski pregled nije nikakva vrsta kazne, već krajnje adekvatno mesto gde osoba sa problemom može da iznese sadržaje vezano za to kako se oseća, da li joj nešto smeta isl, … i dobije mišljenje stručnjaka uz eventualne dalje smernice kakvu vrstu terapije (farmakoterapiju i/ ili psihoterapiju) predlaže kao način za redukovanje tegoba.

    Što se tiče ostalih članova porodice- tu od značajne pomoći porodici ili pojedincu može biti psihološko savetovanje kod psihologa. Psihijatrijski problem jednog člana može da utiče na ostatak ukućana na različite načine. Psihološko savetovanje je mesto gde se jasnije prepoznaje aktuelna dinamika u porodičnom sistemu, uočava kako takvo stanje utiče na drugog člana porodice i pravi smernica za sistem i/ili pojedinca kako da se prevaziđe trenutno disfunkcionalno stanje.

    Veliki pozdrav,
    Bojana Škorić, MA psiholog
    Introspektiv- psihološki centar
    http://www.introspektiv.com

    • Postovani!
      Moj brat ima dijagnozu vec od Oktombra 2019. Tada je bio u manicnoj fazi. pretpostavljamo da je pred manije imao depresiju i sam je koristio Asentru. Od dijagnoze su poceli sa terapijom. Meni je krivo sto zivimo u razlicitim drzavama i imamo samo kontak online. Od januara je u deresiji, evo vec smo april. ne ide na posao, nema volje za nista i retko komunicira, lezi po ceo dan. Familijaran je covek ali tesko i retko i sa njima nesto radi. Zaradi situacije sa koronom nema kontrole kod psihijatra samo mu je telefonski rekao da mu je tesko i rekli su mu da nemogu nista promeniti u terapiji zaradi opasnosti od manije. Kod psihoterapevta je isto prekinuo pred dva meseci jer mu je psihijatar rekao da je rano i da moze preci u psihozu…Zabrinuta sam! Dugacak perijod mu je tesko!!! Neznam sta je pametno u ovim teskim vremenima.

      • Poštovana,
        Kada osoba ima psihijatrijski problem jedna od olakšavajućih okolnosti u procesu lečenja je da ima porodicu koja može da prati pacijentovo stanje, jer ukoliko dođe do pogoršanja mogu da reaguju.

        Vanredno stanje kao što je aktuelno zbog pandemije COVID-19, gde je ograničena sloboda kretanja i stručne službe ne rade na način kao ranije može naročito da utiče na psihijatrijske pacijente kojima je potrebna određena svakodnevna rutina i pomoć stručnjaka.

        U situaciji koju ste opisali, dobro je da je pacijent u socijalnoj sredini, da nije izlovan. Verujem da je i zbog Vas lično važno da redovno održavate kontakt sa njim. Ukoliko se brat izjašnjava o pogoršanju stanja ili ukućani primete negativne promene u ponašanju, imajte na umu da se uvek možete obratiti Klinici za psihijatriju u gradu u kom brat živi ili opštoni kojoj pripada.

        U ovim teškim vremenima važno je znati da rešenja postoje.

        Bojana Škorić, MA psiholog
        http://www.introspektiv.com

  30. Sto puta sam ušla i izašla, hoću da pišem…onda možda i ne bih. Lečim se od depresije već neko vreme ali mi je dr na prošloj kontroli spomenula BPP. I pored antidepresiva koje uzimam ja ima jezive promene ponašanja.
    Često se saplićem o sopstvene misli, sanjam realno i mnogo. U nekim momentima toliko različitih misli da mi se zavrti u glavi. Paničim, tako jako da se gadim na hranu, gubim kilograme, tresem se. Boli me svetlo, bole me zvuči, želim samo da ležim u mraku, sama. Naporno mi je da budem žena, da budem mama. U tim momentima besomučno pišem mračne tekstove koji nekako sami izlaze iz mene, ruke kao da nisu moje. Pišu same. Nerealna inspiracija.
    Ima dana kada se probudim puna energije, sredim sve do te mere da kuća izgleda kao apoteka, vadim sve, perem, slažem po boji i veličini, skupljam svaku mrvicu i bilo kakvo iskakanje mi stvara nelagodu…
    Smejem se preglasno, igram sa decom, puštam glasnu muziku. Mislim da sam najzgodnija, pravim razne fotografije koje želim da šaljem drugima.
    Muža volim, želim a onda kada me dodirne meni smeta. Samu sebe bunim. Ponekad mi je tako teško da imam osećaj da me boli telo, želim da se povredim, da fizičkim bolom skrenem pažnju (što sam i radila u tinejdžerskom dobu).
    I sad se plašim dok sve ovo pišem…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.