Ona je uspešan profesor prava i učitelj u nedeljnoj školi, sa mnoštvom porodice i prijatelja. Ali, njena društvenost koncentrisana je na to kako manipulisati i nadmudriti sve te ljude. Dobrodošli u svet nemilosrdnih, proračunatih, šarmantnih i grandioznih. Dobrodošli u svet sociopatije.
“Nikada nisam nikoga ubila, ali sam to svakako želela. Možda sam poremećena, ali nisam luda. U svetu koji je turoban i prepun prosečnosti, ljudi bivaju privučeni mojom posebnošću kao moljci plamenom. Ovo je moja priča.
Jednom dok sam bila u poseti Vašingtonu, vozila sam se liftom koji je bio zatvoren zbog održavanja i radnik u metrou je pokušao da učini da se posramim.
On: “Zar niste videli žuti znak?”
Ja: “Žuti znak?”
On: “Upravo sam ga stavio tamo, a vi ste trebali da ga zaobiđete.
Ja: Ćutim, bezizražajnog lica
On: “To je nezakonit ulaz! Ne sme se nezakonito ulaziti, lift je bio zatvoren, vi ste prekrišili zakon!”
Ja: U tišini zurim u njega.
On: Vidljivo zbunjen nedostatkom moje reakcije. “Pa, sledeći put, nema nezakonitog ulaza, dobro?”
Nije bilo dobro. U objašnjavanju svojih groznih dela, ljudi često kažu da su “samo pukli”. Znam taj osećaj. Stajala sam tamo na trenutak i dopuštala svom besu da stigne do dela mog mozga koji je zadužen za donošenje odluka i iznenada sam se osetila ispunjenom osećajem mirnoće. Trepnula sam i namestila vilicu. Počela sam da ga pratim. Adrenalin je nagrnuo; u ustima sam osećala ukus metala. Borila sam se da održim periferni vid u fokusu, hipersvesna svega oko sebe, pokušavajući da predvidim kretanje mase. Nadala sam se da će on odšetati u prazan hodnik gde ću ga pronaći samog. Osećam se tako samopouzdano, tako fokusirano ka jednoj jedinoj stvari koju imam da uradim. Slika je bila jasna u mom umu: moje ruke oko njegovog vrata, moji palčevi koji se zabijaju u njegovo grlo, njegov život koji curi pod mojom neumoljivom silom. Kako se to čini ispravnim. Ali znam da me je obuzela megalomanska fantazija. Na kraju, nije bilo ni važno – nestao je iz mog vidokruga.
Ja sam sociopat
Za mene je kajanje nepoznanica. Imam sklonost ka obmanjivanju. Uglavnom sam pošteđena vezujućih i iracionalnih emocija. Ja sam lukava i puna takta, inteligentna i samopouzdana, ali se isto tako borim sa time da reagujem prikladno zbunjujućim i dramatičnim društvenim signalima drugih ljudi.
Nisam žrtva zlostavljanja u detinjstvu i nisam ubica niti kriminalac. Nikada se nisam našla iza zatvorskih zidina; preferiram da moji zidovi budu prekriveni bršljanom. Ja sam ostvareni advokat i profesor prava, vrlo poštovan mladi akademski građanin koji redovno piše za pravničke časopise i razvija pravne teorije. 10% svojih primanja doniram u dobrotvorne svrhe, a radim i u nedeljnoj školi Mormonske crkve. Imam uzak krug porodice i prijatelja koje volim i koji vole mene. Da li to zvuči kao tvoj opis? Najnovije procene kažu da je jedan od 25 ljudi sociopata. Ali, ti nisi serijski ubica i nikad nisi bio/bila u zatvoru? Većina nas nije. Samo 20% muških i ženskih zatvorenika su sociopate, iako smo mi verovatno odgovorni za oko polovinu počinjenih ozbiljnih zločina. Većina sociopata nije zatvorena. Zapravo, ogromna većina sociopata živi slobodno i anonimno, sa svojim poslovima, brakovima, decom. Mi smo čitava armija ljudi i vrlo smo raznovrsni.
Svidela bih ti se kada bi me upoznao/la. Imam ljubazan osmeh koji je uobičajen među likovima u televizijskim serijama i redak u stvarnom životu, savršen sa blistavim zubima i sposoban da izrazi ljubazan poziv. Ja sam od onih pratilja koje biste voleli da povedete na venčanje svojih bivših – zabavna, uzbudljiva, savršena pratnja. I taman sam toliko uspešna da bi tvoji roditelji bili oduševljeni kada bi me doveo kući.
Možda je najuočljiviji aspekt mog samopouzdanja zapravo način na koji održavam kontakt očima. Neki ljudi to nazivaju “predatorskim buljenjem”. Sociopate nemaju problem sa uspostavljanjem neprekidnog kontakta očima. Naša nemogućnost da ljubazno odvratimo pogled percipira se kao agresivna ili zavodljiva. Mogu ljude da izbacim iz takta, ali na uzbudljiv način koji je nalik na onaj nespokojni osećaj zaljubljenosti. Da li nekada uhvatite sebe kako koristite šarm i samopozdanje kako biste naveli ljude da rade stvari koje inače ne bi radili? Neki to zovu manipulacijom, ali meni se dopada da mislim da prosto koristim ono što mi je bog dao.
Haotični uslovi života
Bila sam bistro dete, ali nisam mogla ni na koji način da se povežem sa drugim ljudima osim da ih zabavljam, što je zapravo za mene bio samo još jedan način da učinim da se ponašaju onako kako ja želim. Nisam želela da me dodiruju i odbijala sam bliskost. Jedini fizički kontakt za koji sam znala podrazumevao je nasilje. Otac mog prijatelja iz srednje škole morao je da me skloni sa njegove ćerke i zamoli me da prestanem da je tučem. Ona je bila niska i sitna, za karakterističnim smehom… kao da je tražila da je tučemo. Nisam imala osećaj da činim nešto loše. Nije mi ni palo na pamet da bih mogla da je povredim ili da se to njoj možda ne bi svidelo.
Bila sam srednje dete u porodici sa nasilnim ocem i ravnodušnom, ponekad histeričnom majkom. Prezirala sam svog oca. On je bio izuzetno nepodoban roditelj, a često nam u kući nije bilo struje jer mesecima ne bismo plaćali račun. On je trošio hiljade dolara na skupe hobije, dok bismo mi za ručak donosili narandže koje su rasle u dvorištu škole. Prvi san koji sam imala iznova i iznova je kako ga ubijam svojim golim rukama. Bilo je nečeg uzbudljivog u nasilnosti tog čina, udarati vratima u njegovu glavu nekoliko puta, sve se više smejati tome kako nepomično pada na pod.
Nije mi bio problem da se svađam sa njim. Nisam lako odustajala od naših sukobljavanja. Jednom, u mojim ranim tinejdžerskim godinama, posvađali smo se oko značenja filma koji smo upravo pogledali. Rekla sam mu: “Veruj u šta hoćeš” i otišla. Otrčala sam u kupatilo na vrhu stepenica, zalupivši i zaključavši vrata. Znala sam da je mrzeo taj izraz (majka ga je ranije vrlo često koristila) i da će moje ponavljanje za njega značiti podsećanje na još jednu generaciju žena u njegovog kući koja odbija da ga poštuje i umesto toga mu se ruga. Takođe sam znala da mrzi zaključavanje vrata. Znala sam da će ga ove stvari uznemiriti, a to je bilo baš ono što sam htela.
“Otvaraj! Otvaraj!” Probio je rupu na vratima i mogla sam da vidim da mu je ruka krvava i otečena. Nije me bilo briga za njegovu ruku, ali mi nije bilo ni drago što je povređen, zato što sam znala da će mu to pružiti toliko zadovoljstvo da će skroz zaboraviti na bol i povredu. On je nastavio da proširuje rupu dok nije bila dovoljno velika da kroz nju provuče glavu; smejao se tako široko da sam mu videla sve zube.
Moji roditelji ignorisali su moje očigledne i čudne pokušaje manipulacije, obmane i nagovaranja drugih. Oni su odbijali da primete da sam se sa svojim poznanicima iz detinjstva družila bez pravog drugarstva i bliskosti, da ih nikada nisam posmatrala kao nešto više od stvari koje se kreću. Stalno sam lagala. Takođe, krala sam stvari, ali sam mnogo češće varala decu kako bi mi ih ona sama davala. Ljude u svom životu zamišljala sam kao robote koji bi se gasili onda kada ja ne bih bila u kontaktu sa njima. Ušunjavala bih se u kuće drugih ljudi i njihove stvari stavljala na druga mesta. Slamala bih stvari, palila ih i povređivala ljude.
Ulagala bih minimum napora kako bi drugi ljudi procenili da imam dobre namere, pa bih tako dobijala sve što bih htela: hranu, onda kada bi porodične zalihe bile iscrpljene, prevoz kući ili na razna druga mesta kada bi moji roditelji negde nestali, pozivnice na žurke i, najviše od svega, strah koji sam ulivala u druge. Znala sam da sam ja ta koja ima moć.
Agresija, preuzimanje rizika i nedostatak brige za sopstvenu dobrobit, kao i za dobrobit drugih glavne su odlike sociopatije. Kada sam imala osam godina, malo je falilo da se udavim u okeanu. Mama mi je kasnije pričala da, kada me je spasilac izvukao iz vode i pružio prvu pomoć, moja prva reakcija bio je napad smeha. Tada sam uvidela da smrt može doći u bilo kom trenutku, ali nikada nisam razvila strah od nje.
Pre mog šesnaestog rođendana, jako sam se razbolela. Ovakve stvari obično sam držala za sebe. Nije mi se dopadalo uključivanje drugih u moje lične probleme, zato što je otvaralo drugima mogućnost da se mešaju u moj život. Ali, tog dana sam majci rekla da osećam oštar bol u stomaku. Nakon što je iskazala svoju uobičajenu ogorčenost, dala mi je biljne lekove i rekla mi da se odmaram. Vratila sam se u školu iako sam bila bolesna. Svakog dana, moji roditelji su imali novi lek: svuda sa sobom sam nosila malu kesu sa lekovima – analgetike, homeopatske univerzalne lekove.
Ipak, i dalje me je bolelo. Energija koju bih obično koristila da se uklopim i šarmiram druge bila je preusmerena u kontrolisanje bola. Prestala sam da se smeškam i klimam glavom; umesto toga, zurila sam u njih mrtvačkim očima. Nisam imala filter sa svoje tajne misli; prijateljima bih govorila kako su ružni i da su zaslužili loše stvari koje su im se događale. Bez snage da podešavam svoj uticaj na druge ljude, prigrlila sam svoju zlobu.
Abdominalni bol preselio se na moja leđa. Jednom sam provela popodne spavajući u automobilu svog brata. Kasnije, tata je pogledao u moj torzo i shvatio da nešto nije u redu. Oklevajući, rekao je: “Sutra te vodimo kod lekara.”
Sledećeg dana, u ordinaciji, lekar je besneo. Moja majka je bila u svom poznatom, zaleđujućem poricanju, što je stanje u kom je redovno bila kada bi moj otac postajao agresivan. Lekaru nije bilo jasno: ako sam osećala bol, šta sam radila proteklih 10 dana? Zatim sam se onesvestila. Kada sam došla sebi, čula sam viku i mog oca koji ubeđuje lekara da ne zove hitnu pomoć. Mogla sam naslutiti da mu oni uopšte ne veruju.
U očima mog oca videla sam divlju paniku. Kasnije sam saznala da su me on i majka ostavili da više od nedelju dana patim zato što više nismo imali zdravstveno osiguranje. Nakon što sam se probudila posle operacije, videla sam svog oca kako stoji nadamnom, umoran i besan. Puklo mi je slepo crevo i otrovi su se rasuli po mom stomaku, dobila sam sepsu, a moji leđni mišići su postali gangrenozni. “Mogla si umreti; lekari su veoma besni,” rekao je moj otac, kao da bi ja sada trebalo svima da se izvinjavam. Mislim da je u najvećoj meri okidač za moju sociopatiju to što nikad nisam naučila kako da nekome verujem.
Zašto je pravo sociopatska fantazija
Narcizam mog oca učinio je da me on voli zbog mojih postignuća, zato što su ona lepo odražavala na njega, ali me je, istovremeno, zbog njih i mrzeo, zato što nikada nisam poverovala u sliku koju je on želeo da ostavi pred drugima, a što je bilo jedino za šta je mario. Mislim da sam i sama radila mnoge stvari koje je radio i on – igrala sam košarku, postala član benda, studirala pravo – samo da bi on znao da sam ja u svemu time bila bolja od njega.
Volela sam da imam dobre ocene u školi; to je značilo da mogu da se izvučem s onime što drugim učenicima nije prolazilo. Kad sam bila mlađa, uzbuđivalo bi me da otkrijem koliko malo mogu da učim a da i dalje dobijam petice. To je bilo isto što i biti advokat. Tokom polaganja pravosudnog ispita, neki ljudi su plakali od stresa. Sala u kojoj smo polagali izgledala je kao centar za zbrinjavanje žrtava nekakve katastrofe; ljudi su očajnički pokušavali da se sete svega što su pamtili i do dva meseca u nazad, kada sam ja bila na odmoru u Meksiku. Uprkos tome što sam bila strahovito loše pripremljena po brojnim standardima, uspela sam da ostanem pribrana i fokusirana do te mere da se prisetim svega što sam naučila. Položila sam ispit, dok su mnogi drugi pali.
Nezavisno od moje lenjosti i opšteg nedostatka interesovanja za bilo šta, zapravo sam bila odličan advokat onda kada sam se trudila. U jednom trenutku, bila sam zaposlena kao javni tužilac u odeljenju za prekršaje. Moje sociopatske crte učinile su me izvrsnim pravnikom. Pod pritiskom sam odlično funkcionisala. Nisam imala probleme sa osećajem krivice ili griže savesti, što je vrlo zgodno u ovako prljavom poslu. Tužioci u ovoj branši obično dobijaju slučajeve sa kakvima se ranije nisu sretali. Sve što tada možeš da učiniš jeste da blefiraš i da se nadaš da te niko neće razotkriti. Još jedna odlika sociopatije je ta što mi retko osećamo strah. Pored toga, priroda zločina za mene nije pitanje morala; mene zanima samo pobeda u toj pravnoj igri.
Dok sam radila za jednu advokatsku kancelariju, trebalo je da sarađujem sa Džejn, senior partnerom u toj firmi. Ja sam bila pozicionirana u jednom od isturenih odeljenja firme, pa sam je viđala jednom u nekoliko nedelja. U advokatskim kancelarijama, od vas se očekujete da svoje senior kolege tretirate kao ultimativni autoritet, a Džejn je ovu hijerarhiju shvatala vrlo ozbiljno. Moglo se videti da ni u jednoj drugoj oblasti svog života ona nije uživala toliku moć. Njena bleda koža prošarana borama, upadljiva mršavost i osrednji higijenski standardi jasno su govorili da je svoj život provela izvan kruga društvene elite. Ona je želela da svoju moć nosi dobro, ali je u tome bila nespretna – u nekim situacijama bila je jako stroga, dok je u drugim bila previše popustljiva. Ona je bila zabavan spoj moći i nedostatka samopouzdanja.
Nisam bila njen omiljeni saradnik, jer je Džejn verovala da nisam zaslužila sve ono što sam postigla. Ona je mnogo truda ulagala u oblačenje, dok sam ja u svim mogućim situacijama u kojima sam mogla nosila japanke i kežual majice. Dok je ona radila do same granice svoje izdržljivosti, ja sam iskorišćavala nepostojanje politike godišnjih odmora tako što su mi vikendi trajali po tri dana ili sam uzimala godišnji odmor od nedelju dana van zvaničnog vremena predviđenog za to.
Jednog dana smo se zajedno obrele u liftu. Unutra su se već nalazila dva visoka, zgodna muškarca. Oni su radili u velikoj firmi koja je bila locirana u istoj zgradi. Po njima bi se reklo da su upravo dobili multimilionske bonuse i da su u zgradu stigli nekim od Maseratija koji su inače stalno parkirani ispred. Pričali su o simfonijskom koncertu na kom su bilo sinoć, a na kom sam bila i ja, mada nemam običaj da posećujem takve koncerte. Neobavezno sam ih pitala nešto o tome.
Njihova lica su zablistala. “Kakva sreća što smo te sreli! Możda možeš da nam pomogneš da presudimo; moj prijatelj misli da je sinoć izvođen drugi Rahmanjinovov concerto piano, dok ja mislim da je treći.” “Bio je drugi.” Ni najmanje nije bilo važno koji odgovor je tačan.
Momci su nam se zahvalili i izašli iz lifta, ostaviviši Džejn i mene da do njene kancelarije hodamo u tišini u kojoj je mogla da razmišlja o dimenzijama moje intelektualne i društvene superiornosti. Do trenutka kada smo ušle u kancelariju bila je toliko nervozna, da uopšte nismo razgovarale o našem projektu, već o njenim životnim izborima još otkad je imala 18 godina, o njenim brigama i nesigurnostima povodom njenog posla i tela, o njenoj privlačnosti ka ženama uprkos tome što je verena za muškarca.
Nakon toga, znala sam da, kad god bi me videla, njeno srce bi uzdrhtalo; brinula bi o svojoj ranjivosti koju mi je u tajnosti pokazala i pitala se kako bi bilo kada bih se i ja njoj razotkrila ili, još bolje, kad bi mogla da me tresne po licu. Znam da sam je dugo proganjala u snovima. Moć ima svoje pogodnosti, ali sa ovako uspostavljenom dinamikom, svoju prednost stečenu nad Džejn iskoristila sam na drugi način – kroz tronedeljni plaćeni godišnji odmor.
Ljubavni trougao
Volim da zamišljam kako upropašćujem ljude ili nekoga zavodim do mere do koje je zauvek moj. Zabavljala sam se neko vreme sa Kasom, ali sam ubrzo izgubila interesovanje za njega. Sa njim to nije bio slučaj, tako da sam pokušavala da mu nađem neku drugu svrhu. Jedne noći on i ja smo otišli na zabavu gde smo upoznali Lusi. Ona je bila vrlo upečatljiva, posebno u onim stvarima u kojima smo bile slične, što je kod mene izazvalo impuls da je uništim. Proračunala sam – Lusi se sviđa Kas, Kasu se sviđam ja, što znači da imam neočekivanu moć nad Lusi. Po mom planu, Kas je počeo da prilazi Lusi. O njoj sam saznala sve što sam mogla on njenih bliskih prijatelja: Lusi i ja rođene smo istog dana, sa samo nekoliko sati razmaka; imale smo slične afinitete, iste stvari su nas nervirale i delile smo identičan rasejan, kvazi-formalan stil komunikacije. U mojoj glavi, ona je bila moj alter ego.
Dok god se Lusi zabavljala sa Kasom, držala sam ga u blizini: naterala bih ga da sa njom zakaže sastanak, a zatim da ga otkaže kako bi bio sa mnom. Znao je da ga iskorišćavam kako bih se poigravala sa njom. Kada je počeo da oseća prigovore savesti, raskinula sam sa njim. Zatim sam čekala da svu svoju pažnju usmeri ka Lusi, dok se kod nje ne probudi nada, a zatim sam ga ponovo zvala. Rekla sam mu da smo mi suđeni jedno drugom i da sam ga samo testirala.
Lusi je učinila stvari gorim po nju – nije imala osećaj za čuvanje privatnih stvari u tajnosti, posebno od ljudi koji su te informacije mogli da iskoriste protiv nje. Pored toga, njeni prijatelji su nas povremeno mešali – mislili su da sam ja ona. Stvari nisu mogli bolje da se odvijaju.
Ono što mi je bilo posebno interesantno je moja iskrena simpatija prema Lusi. Skoro da sam želela da budemo prave prijateljice. Samo razmišljanje o tome me uzbuđivalo. Ali kada mi je ta ideja postala previše realna, počela sam da je izbegavam. Čak sam i Kasa naterala da sa njom raskine, ovoga puta zauvek.
Šta sam ja zapravo učinila Lusi? Ništa. Ona je zgrabila momka i poljubila ga. Meni se sviđao taj momak. Ona ga je viđala nekoliko puta nedeljno, ponekad sa njegovom jezivom prijateljicom – sa mnom. Posle nekog vremena, to nije funkcionisalo. I kraj. Nisam joj ništa upropastila. Sada je udata i ima dobar posao. Najgora stvar koju sam učinila je što sam je navela da veruje da je njihova romansa iskrena, dok sam ja izvela (najbolje što sam mogla) da ispadne tako da njeno srce bude slomljeno. Znala sam da je moje srce tamnije i hladnije nego što je kod većine ljudi; možda mi je zato tako privlačno da slamam njihova.
Šta je, zapravo, zlo?
Crkva Poslednjih Svetaca je san svakog sociopate. Mormoni veruju da svako ima potencijal za dobrotu – a ja verujem da se to odnosi i na mene. Svako ima mogućnost spasenja; moja dela su ono što je važno, ne moje nemilosrdne misli ili moja motivacija za zlo. Svako je grešnik, a ja nikada nisam imala osećaj da sam izvan ovog pravila.
Kada sam bila na Brigam Jangu – gde studenti imaju viši stepen vere od prosečnog mormona – tu je bilo bezbroj mogućnosti za varanje. Krala sam iz “Izgubljeno-nađeno”, govoreći da sam izgubila knjigu, a onda bih uzela jednu od pronađenih knjiga i prodala je. Ili bih uzimala nezaključan bicikl koji je danima stajao na istom mestu. Ko nađe – njegovo.
Ali, funkcionalno, ja sam dobra osoba – kupila sam kuću svojoj najboljoj prijateljici, bratu sam dala 10.000 dolara i smatram se uspešnim profesorom. Volim svoju porodicu i prijatelje. Ipa, ne motivišu me niti odbijaju iste stvari koje to rade većini ljudi.
Ne pokušavam da ostavim utisak kao da ne biste trebali brinuti o sociopatama. Samo zato što sam ja visokofunkcionalna i nenasilna ne znači da tamo negde ne postoje glupi, neinhibirani ili opasni sociopati. I sama pokušavam da pobegnem od takvih ljudi; nije kao da smo svi u međusobnom dosluhu.
Iako sam to mnogo puta zamišljala, nikad nikome nisam prerezala grkljan. Pitam se, pak, šta bilo da sam odrastala u nasilnijoj porodici od moje, da li bih onda imala krvi na rukama. Ljudi koji počine jezive zločine – bili sociopati ili ne – nisu ništa više “oštećeni” od drugih ljudi, već je stvar u tome što oni imaju manje toga da izgube. Lako je zamisliti 16-godišnju verziju mene sa lisicama i u zatvorskoj uniformi. Da nisam imala nikoga koga bih volela i ništa za šta sam se borila, možda. Teško je reći.”
Odlomak iz knjige "Ispovesti sociopate"
Autor: M. E. Tomas, dijagnostikovani sociopat, profesorka prava i osnivač sociopathworld.com sajta
Prevod i adaptacija: Ina Poljak
6 Comments
ako je sociopat zar ne bi izmislila i ovu pricu , posto sociopate neprestano lazu i izmisljaju price
Iskreno, priča nakon par odlomaka postaje strahovito zamorna i dosadna. Ne znam jel stvar u nedostatku stila autorice, koja nije u stanju zadržati čitateljevu pozornost ili je stvar u upravo autentičnom opisu sociopate koji je meni jednostavno zamoran i neinteresantan, rekla bih : predvidljiv (iz ovog proizlazi: odaberi najhladniju i najružniju reakciju i dobio si sociopata)… Nakon 3 minute čitanja jedino na što mislim je: dobro, dobro, ti, ti, ti, najbolja, najpametnija, najmudrija, snalažljiva, neprobojna.. NAPORNO…
po meni da je u stvari sociopata , nikada to nebi rekla nikome jer sociopate isto kao psihopate kriju svoju pravu ličnost ,Sociopata se postaje a Psihopata se rađa ,Autor ove priče izgleda kao da nije zapravo intervjuisao “pravog sociopatu” jer niko nije lud da odgovori na pitanje jesi li ti sociopata ” da naravno i drago mi je to što jesam ” jer bi i taj sociopata taj odgovor kao i oni normalni ljudi shvatio kao uvredu jer sociopate su prilično agresivne osobe a psihopate mogu da budu mirni .A za ovu mladu damu označena kao sociopata nisi ti sociopata draga ti si narcisodna
Dosadno veoma dosadno svaka čast za trud ali šteta slova malo si se dušo moja uletela u pogrešan momenat inspiracije ,to jeste hoću da ti kažem da si prerano iskoristila svoj momenat inspiracije , kao da si inspiraciju za ovu nazovi dugačku biografiju uzela iz američke stranice ,mladih ljubitelja horora “creppypasta”. plus autor deluje zbunjeno, ili ja što uopšte čitam ovo i pišem ovaj bezvredni komentar bez ikakvog smisla , autor treba da se usavršava da doda priči malo uzbuđenja ..profesionalizam a ne amaterizma. kao prvo inspiracija ti nije dobra , fali mnogo što šta da se doda ,moj komšija kod Sremske Mitrovice bi mogao da napiše
bolju priču . Ne ide nikako priča deluje kao školska lektira sa temom šta sam radila za vreme
školskog raspusta , uglavnom ti nedostaje profesionalizma što se vidi iz aviona drugi put ili kada ti pada napamet da napišeš ovako nešto ti se prvo potrudi . Toliko od mene
Ta nazovi književnica M.E. Thomas nije uopšte sociopat nego narcis sebe uzdiže svima je
jasno nije teško da prepoznate narcisa .čak i Dr .Phil to zna mada se pravi glup i blesav što inače i jeste , njegovi pacijenti pardon gosti su ništa drugo nego isti kao i sami voditelj te emisije . cela Amerika ga mrzi svi ga ismejavaju ,nikoga ne smatra za psihijatra , nego kao nekog klovna koji se reklamira na TV-u jer nema šta drugo da radi plus nema nikakav talenat uopšte .Bila je kod njega u emisiji bila je poznata samo nekoliko dana prvo kada je gostovala u njegovoj jadnoj emisiji ,A drugo kada je predstavila njenu novu knjigu njena slava je kratko trajala kao i njena inteligencija posle te “slave” ( koja nije ni postojala) nestala je neki kažu da se udala ( narcis je teško da će je neko hteti takvu al ajd’ da kažemo ,verovatno) i da je prestala da piše knjige i da se bavi normalnim poslom kao i svi ljudi ovog sveta , knjiga je bezveze kao i sam autor .
Ovo je pre psihopata nego socoipata. Sociopate ne nanose drugima bol promisljeno, vec uglavnom usled manjka samokontrole, besa i frustracije.