„A, to si samo ti”: Šta je to što krijete čak i od sebe?

Kategorija: Psihosaveti

Ljudi su majstori samoobmane. Baveći se sobom, Niče je zaključio da je svako najudaljeniji od sebe. Jer, ako želite da sačuvate tajnu, morate da je sakrijete i od sebe. Ali, te tajne mogu da se pojave niotkuda, i u skoro svemu: od neumesnih šala do strašnih zločina. Ta senka u nama pravi rupe u maskama koje nosimo, navodi nas da delujemo iracionalno, i pritom da se zbog osećaja srama, zbunjenosti, neprihvatanja, tuge, odričemo tog dela sebe i odgovornosti za ono što radimo ili govorimo.

Strah da će nas neko prozreti, da će skinuti masku i reći „oh, to si samo ti” nije jedini razlog skrivanja. Skrivamo se i od sebe i sopstvenog zaključka „a, to si samo ti”.

Ono što o sebi krijemo pred sobom su stvari sa kojima se nismo suočili, a to se najčešće dešava jer je takvo suočavanje suviše bolno, kaže za Nedeljnik Ina Borenović, psiholog i urednica sajta „Psihoverzum”. Ponekad je, kako zaključuje naša sagovornica, ono od čega bežimo u nesvesnom, pa se raznim mehanizmima odbrane borimo da tamo i ostane, jer je tako – naizgled – bezbednije. „Još je Frojd pisao o potiskivanju kao primitivnom, ali moćnom mehanizmu odbrane. Potiskujemo (ili koristimo neki drugi mehanizam odbrane; na primer negiramo ili maskiramo u nešto drugo) upravo ono sa čime nam je neprihvatljivo da se nosimo, a s obzirom na to da smo društvena bića, onda se takvo potiskivanje dobrim delom odnosi na one aspekte nas koji su povezani sa kontaktom sa drugim ljudima. I taj deo odlično objašnjava Jungov pojam Senke, koja je takozvani tamni deo naše ličnosti.”

Ljudi su vrlo kreativni i spretni u tome da izbegavaju ono od čega beže, zato što je to neprijatno ili bolno. I to neretko može biti vidljivo i laicima, kaže Ina. „Ono što krijemo, uvek izbija na površinu, samo je pitanje na koji način. U osnovi mnogih psihičkih problema nalaze se upravo nerazrešeni konflikti raznih vrsta, među kojima su i konflikti koje imamo sa samima sobom. Bežanje – tačnije izbegavanje nečega – uvek služi nekoj svrsi, koja je najčešće zaštita nas samih od bola i neprijatnosti. Dugoročno, ta „zaštita” dolazi sa velikom cenom, pošto bi to bilo isto kao da vozite automobil kom je otpao auspuh i umesto da ga popravite, vi i dalje vozite, nadajući se da će sve biti, nekim čudom, u redu. Auspuh će otpasti u najgorem trenutku – posred poljane gde nemate signal za mobilni. I iskobeljati se iz te situacije biće drastično teže i skuplje nego da ste odmah popravili auspuh. Potpuno je isto i sa našim unutrašnjim svetom – što više negiramo ili ućutkujemo ono što nalazimo nepodobnim da bude deo nas samih, to je cena koju ćemo kasnije, kada trenutak suočavanja postane neminovan, platiti potencijalno veća. Ne postoji efikasan način da pobegnemo od samih sebe.”

Ina kaže da ono što krijemo od sebe i drugih, a nesvesno je, može se manifestovati na brojne načine: kroz snove, omaške u govoru (o čemu je opsežno pisao Frojd), pa kroz ponašanja koja su naizgled nelogična i neutemeljena, a u stvari su objašnjiva onim što nesvesno biramo da ne pokazujemo. „Kada nešto „dobro” (dobro u smislu efikasno, ne i konstruktivno) krijemo od sebe, može proći mnogo vremena dok ne otkrijemo šta je to. Ako je to nešto što nam je važno, onda nas to što krijemo može sputavati u tome da postižemo svoje ciljeve ili živimo ispunjen život. Zato je važan aspekt mentalnog zdravlja samorefleksija, odnosno razvoj i podsticanje samosvesti. Drugim rečima: sedi i malo razmisli o svojim postupcima, obrascima mišljenja i emocionalnog reagovanja, pa izvuci iz toga neke lekcije i zaključke za ubuduće.”

Kad se osetimo poniženo zbog nekog neprihvatljivog aspekta sebe samih susrećemo se s unutrašnjim saboterom. Kada reagujemo emocionalno na nekoga ili nešto, jer nas podseća na nešto nerešno u našim životima. Kada mislimo da smo uvek u pravu, tj. verujemo pre sopstvenim mislima. Kada ne priznajemo sebi da nešto osećamo, recimo ljubomoru iako proveravamo partnerove poruke. Kako da znamo da obmanjujemo sebe? Da li i tada sebe obmanjujemo da znamo šta to krijemo od sebe tj. kako da znamo da nas naša podsvest ne laže podmećući nam pogrešne uzroke kako bi sebe spasla? Postoje dobri razlozi zbog kojih nikad ne pogledamo u sebe. Onda kada se samoubeđujemo da se držimo pod kontrolom, može da se dogodi da nam je baš sve izmaklo ispod nogu.

„Ono što krijemo često sami ne možemo videti baš zato što spada u sadržaj nesvesnog, što znači da mi nemamo kontrolu nad njegovim ispoljavanjem”, kaže Ina Borenović. „Zanimljiv primer bio bi neki drugi mehanizam odbrane u ovom kontekstu: recimo, reakciona formacija. To je mehanizam odbrane u kom se neki za nas neprihvatljivi impulsi ili obrasci ponašanja i mišljenja pretvaraju u svoju suprotnost. Na praktičnom primeru, to je osoba koja vam se smeši i prijatna je, ali vi prosto osećate da se ona smeši previše, da je u njenom stavu nečeg neprirodnog. Ako umete da gledate, osoba vam daje do znanja da smeškanje ima funkciju prikrivanja onoga što stvarno misli o vama. Mi to možemo videti, ali ne možemo znati da li osoba to čini svesno ili ne. Od sebe i od drugih možemo kriti ono što procenjujemo da treba sakriti i na svesnom i na nesvesnom nivou.”

Kako te „mračne” tajne izmamiti u svesnost? Kako naterati sebe da se suočimo sa sopstvenim najboljim i najgorim: neprijatnim mislima, skrivenim fantazijama, marginalnim osećanjima, tabuima?

„Bežanje od stvari koje su nam bolne i teške na neki način jeste automatska reakcija za mnoge od nas, pošto niko ne želi da ga boli i da mu bude teško”, kaže Ina Borenović. „Međutim, trenutak kada princip realnosti mora da zameni princip zadovoljstva dođe uvek – i zato je bolje da ga sami upriličimo i to što pre. Kako prolazi vreme, zadatak Ega je da premosti jaz između Superega i Ida i zato upravo na njegovom osnaživanju je pametno da radimo. I kao što piše na ulazu u drevno starogrčko proročište Delfi, „Upoznaj samoga sebe”, to je prvi korak ka tome da sa sobom budemo u dobrim odnosima: da nam Superego ne guši Id, niti da Id pravi ekscese sa kojima Superego ne zna kako da se nosi, dok je Ego rascepljen između ove dve sile, od kojih svaka vuče na svoju stranu. Ono što je nesvesno, a želimo ga prevesti u svesno, može se osvestiti na nekoliko načina – samorefleksijom, kroz razgovor sa ljudima koji nas poznaju, kroz spoznaju na koji način funkcioniše ljudska psiha, te kroz ciljem vođene akcije suočavanja sa onime od čega bežimo. To se najefikasnije postiže kroz psihoterapiju ili neku drugu formu psihološkog osnaživanja.”

Spoznaja sebe – odnosno introspektivni razgovor sa samim sobom – nije nešto čemu smo mi ljudi, kao vrsta, skloni. Introspekcija može da bude vrlo bolna i neprijatna. U pitanju je disciplina koju moramo da vežbamo i usavršavamo, jer odnos koji imamo sa samima sobom najvažniji je odnos koji ćemo u toku života izgraditi, kaže Ina. ”Od tog odnosa zavisiće i svi naši drugi odnosi. Bilo bi odlično kada bi se ljudi podsticali na mentalnu gimnastiku samorefleksije isto koliko ceo svet histeriše oko ove druge, fizičke. Kada bi se, barem povremeno i mestimično, „Spremite svoje telo za leto”, zamenilo sa „Naučite kako da komunicirate sa sobom”. Ili kada bi svi ljudi, jedan sat dnevno, gasili ekrane svojih televizora i računara. I onda bi morali sat vremena da na crnom ekranu gledaju svoj odraz. Da malo propitaju tu osobu koja im uzvraća pogled „Ko si ti?”, „Šta želiš?”, „Čemu se nadaš?”, „Gde te boli?”… „Mogu li da te zagrlim da prođe?”.”

Autor: Zorica Marković

Izvor: Nedeljnik

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.