Znate li kako možemo spasiti svet?

Ako se osvrnete oko sebe i malo pogledate kako izgleda svet, biće vam jasno da tu mnoge stvari ne funkcionišu kako bi trebalo. Svi problemi kojima smo kolektivno izloženi – bili oni politički, ekonomski ili ekološki – odgovornost su čoveka, najrazvijenije evolutivne kreacije. Mi, kao ljudska vrsta, istovremeno smo njihovi pokretači i njihove žrtve. A nemoguće je ne primetiti da u svetu, bez obzira da li svetom smatramo svoju ulicu ili celu planetu, vlada haos. Toliko mržnje, nasilja, jurenja za materijalnim interesom, borbe za moć… Toliko zla.

Šta može da se desi kako bi se to promenilo? Šta nas može spasiti? Obrazovanje? Evolucija? Božanska intervencija? Meteor?

Moj odgovor na to je: može nas spasiti samo ljubav.

Da li to zvuči suviše dramatično? Hipi? Možda kao da je u pitanju nekakva limunada, vikend ljubavni roman, naziv nove meksičke telenovele? Pre nego što ovu ideju otpišete kao suvišnu patetiku, zastanite na trenutak i dajte joj šansu.

Upravo je nedostatak ljubavi koren svih zala koje opsedaju ovu planetu otkad smo shvatili kako se pali vatra i koje su prednosti imanja palca (opozicija palca je jedan od ključnih događaja u evoluciji čoveka). Pohlepa, mržnja i svi ostali negativni, ali ipak ljudski oblici ponašanja i delanja samo su posledica, ne i uzrok.

Ovde je reč o ljubavi kao fenomenu, kao sili koja uključuje ne samo romantičnu, partnersku ljubav, već sve vrste ljubavi koje postoje: ljubav prema prirodi, ljudima, životu… Ljubav prema zanimanju, prema umetnosti, prema porodici, prema prijateljima, prema sebi.

Ljubav je ono što nas (ras)formira

Znamo koliko su rana iskustva iz detinjstva važna za formiranje ličnosti. Ako se osvrnete na biografije većine ljudi koji su počinili strašne zločine, pronaći ćete da su oni veoma često, u detinjstvu, bili žrtve zlostavljanja. Da su obrazac nasilja naučili u detinjstvu i da nikada nisu imali priliku da nauče neki drugi. Time su ovi ljudi ne samo zločinci, već su i žrtve.

Kada se tek rodimo, odnos koji imamo sa roditeljima ili starateljima je za nas čitav svet, sve što znamo. Ako su oni topli i podržavajući, mi učimo da je svet lepo i bezbedno mesto. Da ćemo, kad padnemo i udarimo se, imati uvek mesto na koje ćemo doći i gde će neko poljubiti da prođe. Ako nemamo takvu sigurnu bazu, već smo izloženi nemaru, emocionalnoj hladnoći ili nasilju u ma kojoj formi, mi učimo da je svet neprijateljsko mesto. Da moramo da gazimo ili da budemo gaženi. Da bol možemo možda na trenutak da prigušimo samo izazivanjem bola kod drugih.

Stvari, naravno, nisu ovako pravolinijske. Ne postaju sve žrtve zlostavljanja u detinjstvu nasilnici, niti su svi nasilnici žrtve zlostavljanja u detinjstvu. Ali, obrazac postoji, a uloga ranih iskustava se sa pravom smatra ključnom u razvoju ličnosti. To jest, u razvoju načina na koji vidimo sebe, druge ljude i svet.

Spoljašnji svet je platno na koje projektujemo sebe

U detinjstvu, dakle, učimo da na određen način doživljavamo sebe i druge ljude. To što je naučeno nije nepromenljivo: destruktivni obrazac se može prekinuti, ali isto tako se i konstruktivni može ugroziti. Traumatskim iskustvima, recimo, koja, kada ne uključuju prirodne katastrofe, opet dolaze od drugih ljudi.

Način na koji interpretiramo svet oko nas je pod velikim uticajem našeg unutrašnjeg sveta. Mi, veoma često i ništa manje intenzivno, projektujemo sebe na spoljašnje okolnosti, čak i na druge ljude. Naše misli, emocije, stavovi i ponašanja su pod snažnim uticajem unutrašnjih faktora. Da li ćemo staricu na ulici posmatrati kao dobroćudnu baku ili kao matoru veštičaru, bez ikakvih dostupnih podataka, zavisi od toga kako su stvari podešene u našoj glavi. Čak i ako imamo dodatne informacije, skloni smo da ih tumačimo u skladu sa onim što smo već formirali kao svoj utisak, na osnovu sopstvenih interpretacija koje su pod dirigentskom palicom naše percepcije drugih ljudi i sveta.

U osnovi mržnje stoji doživljaj da se svi mi ljudi međusobno razlikujemo i da su te razlike nepomirljive. A to po čemu se razlikujemo je, u odnosu na ono po čemu smo slični, minorno. Da li stvarno moramo da se ubijamo zato što verujemo u drugačije bogove? Moramo li da se ne podnosimo jer imamo drugačije stavove, seksualne orijentacije, nacionalne pripadnosti? Činjenica je da ne moramo. Ali, često smo izmanipulisani upravo ovakvim razlikama, bez ukazivanja na sličnosti. Izmanipulisani smo od strane onih koji takođe, iz sopstvene mržnje, ne haju da steknu korist u vidu moći ili novca krvavim rukama. Ili od strane onih koji uživaju u nanošenju bola drugima. Rezultat je isti.

A zamislite sad šta bi bilo kada bismo svi shvatili da su sve ove razlike zapravo kozmetičke prirode. Da one ne govore o suštini niti jednog ljudskog bića. Da smo zapravo mnogo sličniji nego što mislimo. Da se svi rađamo i umiremo, da vodimo iste životne bitke, da plačemo i smejemo se zbog istih stvari. Da smo svi napravljeni od istog materijala. Da delimo samo jedan trenutak u beskraju vremena. I onda ga provedemo mrzeći se i ubijajući se zato što nam, između ostalog, boja kože nije iste nijanse.

Šta je sve ljubav

Početkom februara ove godine, jedan muškarac u metrou u Vankuveru počeo je da se ponaša agresivno. Čovek je glasno vikao i psovao, krećući se po vagonu brzo i nervozno. Situacija je pretila da eskalira. Drugi su to svakako primetili, ali niko nije reagovao. Osim jedne 70-ogodišnje bake. U jednom trenutku, ona mu je ispružila ruku i čekala da joj se približi. Što je on i uradio, prihvativši pruženu ruku. Tek tako.

Ovaj gest je čoveka potpuno umirio. Seo je na pod, držeći staricu za ruku, sa suzama u očima. Držali su se tako oko 15, 20 minuta, sve dok nije stigao do svoje stanice. Jedna putnica je scenu zabeležila kamerom svog mobilnog telefona:

Foto: Facebook

Ona se, kada je muškarac izašao, zahvalila starici, koja je rekla da je majka i da je njemu bilo potrebno da ga neko dodirne. U tom trenutku baka je počela da plače, dirnuta silinom emocija koju je ovaj događaj izazvao.

Ovo je neverovatan i svakako nesvakidašnji primer toga koliko je zapravo lako dopreti do nekoga ko se agresijom brani od svoje ranjivosti. Sigurno da nije univerzalno primenljiv pristup, ali je isto tako moćna demonstracija toga šta samo jedan mali čin ljudskosti i topline može da učini.

Hrabra baka nam je pokazala nešto što već i sami znamo, ali brzo i lako smetnemo sa uma. A to je da ljubav ima mnoge pojavne forme.

Ljubav je kada nekog prihvatamo onakvim kakav jeste.
Ljubav je kada saosećamo sa nečijim bolom.
Ljubav je kada pomognemo nekome ko je u nevolji.
Ljubav je kada smo ljubazni i prijateljski nastrojeni. Iskreno i od srca.
Ljubav je kada promišljamo svoje reči i akcije kako one nekoga ne bi povredile.

Ljubav je, baš zato, jedina sila koja može spasiti svet. Dok je još uvek ostalo šta da se spašava.

Autor: Ina Borenović

Comments

comments