[Drugačiji] pogled na svet iz ugla paranoidnog shizofreničara

“Zaista nemam potrebu da izazivam sažaljenje kod drugih ljudi, međutim, upravo među tim ljudima kao reakcija na moju pozitivnost i ljubav prema životu, postoje „govorkanja“ da potcenjujem shizofreniju i ne shvatam ozbiljno koliko je ona strašna i teška.

Da ne bude zabune, pišem o mnogim stvarima vezano za shizofreniju uključujući stigmu, empatiju, simptome i različitost. Ali ideja da pišem o tome kako je moj život užasan zbog shizofrenije nikada mi nije pala na pamet zbog toga što moj život nije užasan.

Bar ne većinom vremena.

Imam i ja „svoje dane“, kao i svi drugi.

Ako bih morala da biram jednu stvar, koju bih kao paranoidni shizofreničar želela da podelim sa svetom o svojoj bolesti, to bi bila činjenica da i jedna najmanja stvar – naizgled nevažna nekom ko nikad nije iskusio psihozu – može biti kraj sveta.

Zapravo je strah ono što vodi bolest. Svaki ekspert koji iole vredi složio bi se da su shizofreničari uplašeni, ne nasilni. Šta biste vi uradili da ste saterani u čošak? Nadam se da bi vaši ljudski instinkti za preživljavanje proradili i da biste sve uradili da preživite. Samoubistvo ubija shizofreničare mnogo više nego što bismo želeli da priznamo, i to je još jedan pokazatelj da se shizofrenija hrani strahom. Strah je najzahtevniji deo ljudi, on uništava sve. Razbija ljubav, lomi ljude na pola i ograničava uspeh.

„Sve što želite nalazi se na drugoj strani straha.“ – Džek Kanfild

Koliko god ja odbijala da dozvolim strahu da me slomi, koliko god obećavala sebi da ću svakog dana završiti ono što mi je važno i u čemu sam strastvena, koliko god da preduzimam korake kako ne bih dozvolila strahu i preteranom analiziranju da mi unište veze (kao što je bio slučaj kada mi je prvi put dijagnostikovana bolest), istina je da je moja stvarnost iskrivljena i da ja pravim greške na društvenom nivou koje prosečna osoba ne bi.

Ja govorim nepovezano o stvarima koje neko drugi nikad ne bi izgovorio naglas; imam poteškoća da odredim nivo prikladnosti u različitim sredinama, kao što su korporativna Amerika, društvene mreže ili druženje sa bliskim ljudima i prijateljima, zbog čega u svakom slučaju mislim da je mnogo efikasnije za moj razum i za razum drugih da ne govorim ništa. Potrebno je da mi bude potpuno prijatno i da vam potpuno verujem (ili da budem pijana) da bih bilo šta rekla naglas. Moji najbliži prijatelji smatraju mene – veoma otvorenu osobu – tihom u društvu nepoznatih ljudi. Na njihovo pitanje zašto – moj konačan odgovor je: paranoidna shizofrenija. Smatram da je ovo idealno, s obzirom na to da ne uzimam lekove.

Halucinacije su rasprostranjene u mom životu i javljaju se svakodnevno. Bez obzira na to koliko sam radila sa doktorima u svim poljima medicinske industrije, terapeutima i na kraju sa samom sobom, godinama unazad, mojim lošim danima vlada emocionalna razdražljivost, a kada bolujete od bolesti zbog koje čujete glasove koji vam govore da se ubijete, da biste izašli iz rupe koju ste sebi iskopali potrebno je tri puta više vremena nego što je trebalo da u nju upadnete.

Loši dani, poput ovog danas.

Prva stvar koju sam videla i čula kada sam se probudila ovog jutra bila je manifestacija nečega što zapravo nije bilo tamo – naglašavam to zbog komentara o tome da potcenjujem shizofreniju – i onda je trebalo da uradim nešto što je definitivno bila najteža emocionalna stvar koju je ikad trebalo da uradim (a što bi za nekoga bilo potpuno svejedno). Moj prijatelj se uznemirio zbog nečega što sam uradila – a što je uzrokovano iskrivljenom realnošću o kojoj sam govorila – i izgubila sam ga. Legla sam i plakala satima. Sve ovo se naravno dešavalo za vreme mog radnog vremena i mnogi autori su baš u tim trenucima tražili stvari od mene, takođe desetak osoba je tražilo moj savet ili sam im bila potrebna da uradim ovo ili ono, što moj posao zahteva. To je život koji sam stvorila za sebe – život u kome nikad nemam dovoljno vremena da uradim sve što je tog dana trebalo, u kome ne mogu da priuštim sebi luksuz izležavanja u krevetu po ceo dan – to je život koji volim i u kome sam dobra.

Ono čega sam se setila u ovom slučaju je e-mail koji sam dobila prethodnog dana od žene koja takođe boluje od shizofrenije i koja me je molila da odaberem samo jednu ili dve stvari koje ću raditi u životu, jer inače ne mogu sebi da priuštim psihotičnu epizodu. Međutim, istina je da su psihotične epizode deo mog života. One se dešavaju sve vreme. Najmanje nekoliko puta mesečno. Ministarstvo zdravlja još uvek nije pronašlo lek za shizofreniju za koji ja znam i koji je proveren, a koji ne izaziva niz nusefekata (bar kod mene) koji postaju deo života. Izborim se sa psihotičnom epizodom i nastavim dalje. Mogu da je podnesem. Ja sam snažna i nezavisna žena koja odbija da odustane i ako me nešto slomi, ja ću ponovo ustati.

Zaista mi se mogu javljati užasni simtomi ove bolesti iz dana i dan. To je zastrašujuće i srceparajuće i jako je, ali jako teško biti shizofreničar sa nekoliko poslova sa punim radnim vremenom i ni sa kim na koga se možete osloniti – nije da ja ne želim, feminizam na stranu, ideal muškarca koji je uvek tu za ženu je utešan koncept o kome svi mislimo. Iskreno, mogla bih da napravim listu, ali to nije tip zagovaranja mentalnog zadravlja za koji se ja interesujem i u kome sam najstrastvenija.

Želim da svojim glasom, slomim stigmu povezanu sa shizofrenijom.

Želim da se ljudi ne osećaju neprijatno kada se reč „shizofrenija“ izgovori.

Želim da ljudi shvate da ih samo zbog toga što su halucinacije sastavni deo mog života, neću ubiti dok spavaju.

Želim da moja država više brine o bolesti i o meni, njenom zakonitom građaninu.

Dakle, naglasak u mom pisanju je na pozitivnim stvarima koje sam postigla, drugačijim pogledom na bolest i to šta znači bolovati od shizofrenije u svetu koji je preplavljen normalnošću. Meni je to važnije od pričanja o tome koliko je teško biti shizofreničar.

Iz mog ugla, život je zaista predivna stvar, a shizofrenija nije zastrašujuća ili užasna stvar o kojoj bi se moglo govoriti samo u negativnom smislu. Po mišljenju paranoidnog sihozfreničara u jednom od njenih najgorih dana, to je kontraproduktivno i zaista, potpuno nevažno.”

Autor: Ali Burk

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments