Zašto kažnjavanje ne funkcioniše?

„Kažnjavanje može da učini da se povinujemo naređenjima koja su nam data, ali će nas, u najboljem slučaju, samo naučiti poslušnosti prema autoritetu, ne i samokontroli koja nam poboljšava samopoštovanje.“Bruno Betelhajm

Jedno od najvećih prosvetljenja dobijeno u psihološkim eksperimentima, jeste otkrivanje jednog od nekoliko osnovnih zakona prirode u psihologiji, a uključuje kažnjavanje laboratorijskih pacova. Prvo uspostavite rutinu, zainteresujete pacova da pritiska polugu (povremeno ga potkrepljujući). Nakon uspostavljanja rutine, oslobodite polugu svih stvari koje mogu zainteresovati pacova i pacov će pritisnuti polugu 100 puta (u početku mnogo češće, a kasnije sve ređe) pre nego što odustane i izgubi interes. Na takav način stvarate interesovanje za pritiskanje poluge koje je merljivo: 100 pritiska do potpunog prestanka.

Sada, umesto da ništa ne radite nakon uspostavljanja rutine, vi kaznite pacova za pritiskanje poluge (na primer, šokirajte ga naelektrisavanjem poluge), a onda je oslobodite svih bitnih stvari kao i ranije. Neko vreme, pacov izbegava polugu, isto kao što i mi izbegavamo lampu koja nas je pecnula. Nakon nekog vremena, veza između šoka i poluge nestaje i pacov ponovo isprobava polugu i vidi da više nema šoka, ali kao i ranije da nema ni potkrepljenja. Koliko će puta pritisnuti polugu? Sto, isto kao i ranije. Samo ovaj put, u početku polako sa više pažnje, a onda brže, i na kraju se sužava do potpunog prestanka.

Na osnovu ovog fenomena možemo se osloniti na to da kazna ne menja sklonost ka upuštanju u kažnjivo ponašanje. Umesto toga, ona čini da osoba ili pacov žele da izbegnu izvor kazne. Čim dete uvidi da ga više ne posmatraju (čim se situacija učini na neki način drugačijom), sklonost ka upuštanju u ponašanje će se obnoviti. Kažnjena deca, rade ono za šta su kažnjena samo iza roditeljskih leđa, ili čim krenu na fakultet. Naravno, totalitarna država se uvek može pobrinutni da se osoba u svakom trenutku oseti posmatranom i da na taj način trajno istrebi neželjeno ponašanje, ali pod okriljem anksioznosti, zatupljenosti i mržnje (emocija koje kazna izaziva). Pa čak i tad, sklonosti (ili želja) da se pristupi ponašanju se neće promeniti.

Ponekad naravno, kazna je neophodna, kao kada želite da zaustavite dete da pretrčava ulicu. Ali ako želite da se to zadrži, moraćete da potkrepite ponašanje koje se suprotstavlja istrčavanju na ulicu (a to je zaustavljanje i čekanje zelenog svetla). Ne možete se osloniti samo na kaznu, inače će vaša deca pretrčavati ulicu kada vi niste sa njima.

Zašto onda kažnjavamo decu? Postoje dva glavna razloga za to. Prvi je što nam izgleda kao da kazna funkcioniše čak i ako to nije slučaj. Zato što su deca poslušna u našem prisustvu, mi lako poverujemo da će takva biti i u našem odsustvu. Međutim, kazna stvara učtivost, ne moral. Dakle, inhibirana, poslušna deca nenamerno potkrepljuju roditeljsko kazneno ponašanje glumeći poslušnost (za one tipove roditelja koje poslušnost potkrepljuje).

Drugi važan razlog zbog koga kažnjavamo decu je zato što smo ljuti na njih. Ljutnja je emocionalno stanje koje biva potkrepljeno nanošenjem štete objektima ljutnje. Nekontrolisano i neposlušno dete svakoga će u nekom trenutku naljutiti, ali većinu ljudi naljutiće u većini vremena. Kažnjavanje ih rasplače ili uznemiri, suze i uznemireni izgled su potkrepljenje za bes roditelja. (Za većinu roditelja nanošenje previše štete detetu bilo bi neprijatno.) Da nismo zaslepljeni besom, znali bismo da naša ljutnja prema deci stvara njenu konstruktivnu primenu, umesto pravljenja da nismo ljuti i puštanja da se želja za kaznom izgubi. Umesto toga, mi zavaravamo sebe mišlju da nismo ljuti na svoju decu, već da ih samo usmeravamo, a onda uživamo povređujući ih svojim kaznama bez osećanja krivice kada prepoznamo da uživamo u tome.

Izvor: PsyBlog

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments