Sebičnost ili velikodušnost? Nauka objašnjava šta je bolje

Kategorija: Psihonauka

Da li je stvarno bitno da li ste sebični ili velikodušni? Iako većina savremenih religija i moralnih kodeksa gleda na velikodušnost kao na jako bitnu vrlinu, sebičnost prisvaja sve veću privilegiju u kulturama širom sveta.

Da li je bolje voditi računa o svojim potrebama (i možda voljenim osobama u okruženju) i ne brinuti o drugim ljudima? Ako svi vode računa o sebi, onda ne bi bilo potrebe da se gleda ili brine o bilo kome drugome, zar ne? Ili je bolje davati, pružati – možda i više od onoga što možemo – a sve u cilju kako bi pomogli i zaštitili one koji sebi ne mogu da pomognu?

Ovo je zapravo pitanje kojem vredi posvetiti nekoliko trenutaka. Pre svega, razlika između sebičnosti i velikodušnosti i nije toliko jasna kako se možda čini. Ono što nekad deluje kao sebično može s druge strane biti gledano biti velikodušno, i ono što je nekada velikodušno može se posmatrati kao sebično.

Kako je to moguće, pitate se? Prema Merriam Webster rečniku, definicija velikodušnosti obuhvata i uključuje „plemenitost, ljubaznost, dušebrižnost i slobodu u davanju i pružanju, to jest darežljivost” dok  je definicija sebičnosti „preterana ili isključiva briga o sebi: traganje i usredsređenost na sopstvenu prednost, uživanje ili blagostanje bez obzira na druge”.

Na prvi pogled dosta različito, zar ne? Sem dela gde se spominje „sloboda u davanju, odnosno darežljivost” koji može dovesti do toga da se osećamo lepo i korisno. Da li je tako u drugom slučaju? Da li biti sebičan može da pretpostavlja da čovek bude plemenit, ljubazan ili dušebrižan?

Postoji nekoliko onlajn kvizova koje možete iskoristiti da bi videli  koliko ste velikodušni, u slučaju da ne znate; ali ono što je najzanimljivije kod njih jeste što gotovo svi završe tako što pokazuju da postoji važan balans koji moramo postići između velikodušnosti i neke vrste mučeništva, brige o sebi i sebičnosti. Pronaći sredinu između ovih ekstrema nije uvek lako.

Na primer, John Stepper bloger i osnivač „Working Out Loud”, predlaže vežbu u kojoj držite vrata drugoj osobi i u tom procesu obraćate pažnju na sopstvene reakcije. Da li ste zadovoljni sobom jer ste učinili nešto lepo? Da li ste zadovoljni ako vam se druga osoba zahvali na tome? Ili ste iziritirani ako vam se ne zahvali?

„Previše često,” Stepper navodi, „velikodušni smo i dajemo iz želje da naša velikodušnost bude prepoznata i priznata, i da za nju budemo nagrađeni. Što mislim da nije najgori rezultat nečije sebičnosti.”

Ali kada postanemo isfrustrirani i prestanemo da budemo velikodušni onda kada ne dobijemo reakciju ili rezultat koji smo želeli, ili ako smo očekivali ili zahtevali nešto zauzvrat od ljudi kojima smo činili, tada velikodušnost prelazi u nešto drugo – nešto što uključuje kontrolu, zahtevanje pa čak i manipulaciju – a to je sasvim suprotno od velikodušnosti.

Stepper govori i o nečemu što Reid Hoffman, suosnivač Linkedln-a, pominje u svojoj knjizi The Start-Up of You – a theory of ‘small gifts’”.

Evo šta je Reid napisao:

„Čini se kontraintuitivno, ali što je više vaš stav altruistički, više koristi ćete dobiti iz nekog odnosa. Ako insistirate na načinu „usluga za uslugu” svaki put kada pomažete drugima, imaćete dosta manju lepezu i mogućnost šansi i prilika. Nasuprot tome, ukoliko se odlučite da pomažete drugima… samo zato što smatrate da je to prava stvar za učiniti, vrlo brzo ćete ojačati svoju reputaciju i proširiti spektar svojih mogućnosti.”

Mali pokloni, dati slobodnom voljom, su poklon za obe strane. Za onog koji daje, ovaj doprinos je autentičan i iskren jer ne obavezuje. Lakše je davati jer nema manipulacije niti nekog oblika promocije, već samo iskazivanje darežljivosti. Primalac, osećajući sve ovo, nije više opterećen obavezom uzvraćanja i poklon više ne predstavlja neželjenu transakciju.”

Suze Orman navodi: „Prava velikodušnost je poklon: dat svojevoljno i iz čiste ljubavi. Bez obaveza. Bez očekivanja i koristi. Vreme i ljubav su najdragocenije stvari koje možete da pružite i date.”

Zanimljivo je to da, prema Adamu Grantu, profesoru na Whartonu, koji je vodio istraživnje gde je pokušavao da razume zašto pojedini ljudi pružaju, a drugi uzimaju (pogledajte njegovu knjigu „Give and Take”), oni koji daju a koje naziva „retka vrsta ljudi koji pružaju, a ne očekuju ništa zauzvrat”, su jedni od najuspešnijih preduzetnika.

Opet, sa druge strane, i oni koji daju moraju voditi računa o sebi. Iako nas velikodušnost može oplemeniti na jako mnogo načina, važno je ne zaboraviti da postoji granica kada je u pitanju naša energija i njen limit. S tim u vezi, svi bi uradili najbolje kada bi se vodili čuvenom rečenicom koju čujemo u avionu: „Najpre sebi stavite masku sa kiseonikom, pa tek onda pomognite drugima oko vas.“

Iako smo toliko puta čuli ovu rečenicu da joj više i ne pridajemo toliko važnosti (sem kada su šale u pitanju), ona je odlična mantra za   život. Ako pokušamo da brinemo o drugima, a pri tome zapostavimo sebe, možemo suviše istrošiti – kiseonik ili energiju ili unutrašnju snagu – da bi smo bili ikome od pomoći. Ovo naravno ne znači da, bukvalno ili simbolično, treba da stavimo svoju masku, uzmemo sav kiseonik, i ignorišemo druge; ali da bi smo pomogli drugima moramo imati dovoljno unutrašnje snage za njihove potrebe. Filozof Kahlil Gibran je to ovako opisao u svojoj knjizi „The Madman”: “Velikodušnost je davati preko granica svojih mogućnosti, a ponos uzeti manje od onog što ti je potrebno.“

Ne uzeti ono što ti je potrebno može voditi ka neznatno zaobilaznom putu, i to ka neuspehu ili saosećanju za druge. Autor spiritualnog vodiča Pema Chodron ističe značaj saosećanja za sebe u cilju saosećanja za druge. Ali ona pojašnjava da saosećanje za nju podrazumeva iskren i otvoren pogled na sopstvene nedostatke, slabosti i neuspehe, kao i sopstvene pozitivne i jake strane. Ovakav način samoprihvaćanja čini da bude moguće prihvatanje tuđih ograničenja, što čini da budemo još velikodušniji prema njima.

Tokom perioda koji jeste jedan od najstresnijih i najužurbanijih perioda godine, dolazi do najčešćih sudara sebičnosti i velikodušnosti i to mnogo jasnije nego ostatkom godine. Pronalaženje načina za balans ove dve suprotne strane može biti teško. Ali, konstantno traženje i pronalaženje načina da se povrati ovaj balans jeste ono što čini razliku između velikodušnosti i patnje, i brige o sebi i sebičnosti.

Autor: F. Diane Barth

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Tamara Šćepović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.