Cyberbullicide: kada virtuelna stvarnost postane realan problem

Kategorija: Psihonauka

Zlostavljanje u školi (takozvani „bullying”) dobija sve veću medijsku pažnju zbog tragičnih okončanja pojedinih života vrlo mladih ljudi i dece. Sa sve većom dostupnošću moderne tehnologije i razvojem brojnih platformi za komunikaciju, javile su se i nove forme zlostavljanja o kojima se ne govori dovoljno.

Društvene mreže postale su leglo ružnih komentara, maska iza koje se kriju omalovažavanja i oruđe za slanje poruka mržnje. Ovakva zloupotreba društvenih mreža usmerena na pojedinca ili grupu, naziva se ,,cyberbullyingˮ.

Šta je cyberbullying?

Cyberbullying se najjednostavnije definiše kao voljno repetetivno nanošenje štete drugom licu posredstvom kompjutera, mobilnih telefona i drugih elektronskih uređaja. Dakle, nanošenje štete nije slučajno i podrazumeva obrazac ponašanja zlostavljača, a ne izolovanu akciju. To ponašanje podrazumeva slanje pretećih poruka (SMS li e-mail), ostavljanje pogrdnih komentara o nekome na sajtu ili društvenim mrežama (Facebook, Instagram, Youtube…) ili zastrašivanje drugih u online okruženju. Blaži oblici uključuju ignorisanje, nepoštovanje, začikavanje i gnjavljenje, a navode se i širenje glasina, proganjanje i direktne pretnje posredstvom medija.

Najvažnije specifičnosti cyberbullying-a u odnosu na tradicionalno zlostavljanje su sledeće:

Od njega se ne može pobeći. Tradicionalno zlostavljanje u školi podrazumeva delovanje zlostavljača samo u određeno vreme i na određenom mestu, a deca dolaskom kući bivaju sklonjena i, samim tim, spašena od zlostavljača. Ovo nije slučaj sa cyberbullying-om jer ono nije vremenski i prostorno ograničeno. Preteća poruka ili omalovažavajuća fotografija mogu biti poslati i primljeni u svakom trenutku ili postati dostupni na različitim online platformama.

Neuporedivo veći broj potencijalnih svedoka nečijeg zlostavljanja. Tradicionalnom zlostavljanju svedoči ograničen broj vršnjaka koji se zatekao na mestu zlostavljanja ili oni koji u njemu direktno učestvuju. Kod cyberbullying-a publika može biti značajno veća jer video-klip postavljen online ili ostavljen komentar na Facebook-u postaje dostupan svima. Osim toga, takav sadržaj je praktično uvek dostupan i publika može uvek da mu se vraća.

Anonimnost zlostavljača. Kod tradicionalnog zlostavljanja zlostavljač i žrtva su suočeni, kontakt je licem u lice. Cyberbullying može obezbediti potpunu anonimnost zlostavljaču (recimo pravljenjem lažnih profila na mrežama).

Odsustvo znanja o posledicama zlostavljanja. Osim što žrtva ne zna ko pokušava da je povredi, zlostavljači, usled nemogućnosti da vide reakciju svojih žrtvi, često nisu svesni negativnih posledica svojih akcija.

Učestalost cyberbullying-a nije zanemarljiva. Prva istraživanja na ovu temu 2004. su navodila da oko petina internet korisnika starosti od 10 do 17 godina učestvuje u ovoj vrsti zlostavljanja, bilo kao zlostavljač ili žrtva. Kasnija istraživanja navode da od 15 do 35% učesnika trpi zlostavljanje, dok je njih 10 do 20% priznalo da su bili u ulozi zlostavljača.

Ponovljena istraživanja u Velikoj Britaniji dolaze do sličnih rezultata. Od 770 dece ispitane 2005. godine njih 20% bilo je žrtva, a 11% zlostavljači. Godinu dana kasnije jednim istraživanjem obuhvaćeno je više od 11.000 učenika starosti od 11 do 15 godina i došlo se do rezultata po kome gotovo 7% učenika povremeno dobija preteće poruke i mejlove i to češće devojčice nego dečaci. Slični statistički pokazatelji dobili su se u istraživanjima sprovedenim u Kanadi, SAD-u, Skandinaviji i Australiji.

Posledice cyberbullying-a

Cyberbullying se dovodi u vezu sa brojnim negativnim posledicama. Osim što doprinosi građenju neprijateljske, frustrirajuće i stresne sredine, može rezultirati emocionalnim i fizičkim problemima, padom profesionalnog ili akademskog postignuća, padom samopouzdanja, kliničkom depresijom, a u najgorem slučaju – suicidom.

Prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti (SAD), stopa suicida je opala u periodu između 1990. i 2004. Međutim, 2003. i 2004. beleži se porast stope suicida za kategoriju dece, odnosno mladih od 10 do 19 godina starosti. Suicid se navodi kao treći najčešći uzrok smrti adolescenata 2004. godine. Psiholozi navode da je zlostavljanje u školi ili kvartu povezano sa suicidalnim ideacijama. I oni koji su žrtve i oni koji su zlostavljači su pod povećanim rizikom za javljanje misli o suicidu, za pokušaje i uspešno realizovane suicide. Povezanost zlostavljanja i suicidalnih ideacija objašnjava se time što zlostavljanje doprinosi padu samovrednovanja, depresiji, osećanju beznađa i usamljenosti, što su prediktori suicida ili razmišljanja o istom.

Poseban slučaj su pokušaji i realizacije suicida kao rezultat zlostavljanja putem društvenih mreža. Mada su ovi suicidi izolovani slučajevi, bili su dovoljno upečatljivi da je uveden i termin ,,sajberbulisidˮ (eng. cyberbullicide). Istraživanja su pokazala da i pojedinci koji tek povremeno trpe cyberbullying imaju visoko izražene suicidalne misli.

Kako je ova tema tek nedavno pobudila interesovanje istraživača, dosadašnja istraživanja su se uglavnom bavila utvrđivanjem zastupljenosti i učestalosti ove vrste zlostavljanja među mladima, dok je malo istraživanja na temu posledica. Pretpostavlja se da se sve negativne posledice koje se javljaju usled tradicionalnog zlostavljanja, javljaju i u slučaju cyberbullying-a. Pitanje na koje tek treba dati odgovor je – koje su dugoročne posledice cyberbullying-a. Longitudinalna istraživanja mogla bi dati odgovor na ovo pitanje, ali i ukazati na to na koji način ovakvo zlostavljanje evolvira i eskalira.

Ono što pouzdano znamo ovog trenutka je da maliciozni komentari, ismevanja i uznemiravajuće poruke nanose štetu drugima. Učeći decu da brinu o tome kako će se drugi osećati nakon što ih pročitaju, smanjujemo verovatnoću da deca ispolje ovakva ponašanja, a samim tim, i da povrede nekog. Za ovo nam nisu potrebna istraživanja, samo empatija.

Reference:

Bios, W., & Palmeri, J. M. (2018). Cyberbullicide: When Cyberbully Victims Can’t Escape. In Applied Psychology Opus.

Hinduja, S., & Patchin, J. W. (2010). Bullying, cyberbullying, and suicide. Archives of suicide research14(3), 206-221.

Patchin, J. W., & Hinduja, S. (2006). Bullies Move Beyond the Schoolyard: A Preliminary Look at Cyberbullying. Youth Violence and Juvenile Justice, 4(2), 148-169.

Slonje, R., & Smith, P. K. (2008). Cyberbullying: Another main type of bullying?. Scandinavian journal of psychology49(2), 147-154.

Autor: Jelena Milošević

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.