Samoprekidanje – još jedan način na koji sabotiramo sami sebe

Kategorija: Psihonauka

Na poslu ili u učenju, kad god odaberemo da se udaljimo od svog glavnog zadatka kako bismo uradili nešto drugo – kao ostavljanje mejla koji upravo pišete kako biste proverili Facebook – mi efektivno ometamo sami sebe. Očigledno je da samoprekidi nose rizik narušavanja naše pažnje, ali možda ne shvatamo do koje mere.

Nova studija u časopisu Computers in Human Behaviour pokazuje da, u određenim situacijama, prekidanje sebe može biti štetnije od spoljašnjeg prekidanja. Ovo ima veze sa moždanim kapacitetom koji je potreban za donošenje odluke da se pauzira glavni zadatak kako bi se obavilo nešto drugo.

Ioana Katidioti i njene kolege na Univerzitetu u Groningenu imali su 28 mladih odraslih ispitanika kojima su zadali zadatak na kompjuteru. On je bio napravljen da simulira tipičnu situaciju na poslu, u kojoj je primarni cilj bio odgovaranje na mejlove klijenata, dok je sekundarni cilj bio učešće u četovanju sa prijateljem. Odgovaranje na mejlove klijenata uključivalo je zapamćivanje proizvoda oko kojeg se klijent raspitivao, traženje njegove cene u pretraživaču, i zatim slanje mejla sa odgovorom. Četovanje sa prijateljem podrazumevalo je odgovaranje na pitanja u vezi omiljenih stvari, kao što su knjige i restorani.

Ispitanicima je rečeno da treba da odgovore na 10 mejlova klijenata i razmene 15 poruka sa prijateljem kako bi završili svaku fazu eksperimenta. Najvažniji detalj je da su u nekim fazama ispitanici birali kada prelaze sa odgovaranja na mejlove na četovanje (situacija samoprekida), dok je u drugim fazama početak četovanja bio nametnut spolja (situacija spoljašnjeg prekidanja – prozor za čet se pojavljivao na ekranu kompjutera, dok je prozor za mejlove odlazio iz fokusa).

Još jedna stvar u vezi sa postavkom zadatka – istraživači su programirali simulaciju tako da su se spoljašnja prekidanja zapravo događala u istim momentima procesa odgovaranja na mejlove i traženja cena kao i samoprekidi, kako bi se isključio efekat tajminga prekida na rezultate (više o ovome u daljem tekstu).

Čini se kontraintuitivno, ali ispitanicima je zapravo trebalo više vremena da odgovore na mejlove klijenata u fazama eksperimenta koji su podrazumevali samoprekide, u poređenju sa spoljašnjim prekidima – u proseku 24.83 sekunde za odgovaranje na 10 mejlova, u poređenju sa 23.36 sekundi (statistički značajna razlika).

Ranija istraživanja su pokazala da su prekidanja na poslu često posebno štetna zbog vremena koje nam je potrebno da se vratimo na primarni zadatak. Međutim, u ovoj studiji, sporiji učinak u fazama samoprekida nije bio rezultat toga što je ispitanicima bilo potrebno više vremena da se vrate pisanju mejlova nego u fazama spoljašnjih prekidanja.

Ovo je podstaklo Katidioti i njene kolege da pretpostave da je veća cena samo-prekida rezultat onoga što se događa pre samog prekidanja. Da ovo proverili, oni su ponovili prvi eksperiment sa više ispitanika, i ovog puta, snimali su njihovo širenje zenica – dobro ustanovljen pokazatelj mentalnog napora. Pronašli su da se širenje zenica događalo jednu sekundu ranije, kada su u pitanju samoprekidi, u poređenju sa spoljašnjim prekidanjima, što ukazuje na to da odluka da li i kada prekinuti samog sebe zahteva određeni stepen mentalnog napora, koji ima štetan efekat na potonji učinak na primarnom zadatku slanja mejlova.

Ovi rezultati ukazuju na to da kada radite na svom kompjuteru i pri tom imate otvorene društvene aplikacije u pozadini, ovo će se značajno odraziti na vaš učinak, čak i ako ste isključili sve notifikacije. To se dešava upravo zato što u tom slučaju ulažete mentalni napor u odluku da li i kada da prekinete ono što radite, da biste proverili aplikacije. Suprotno tome, kada su vam notifikacije uključene, ili telefon zazvoni, ili je neko na vratima, ta odluka je doneta umesto vas.

Ovde postoji jedan veliki prigovor u vezi sa tajmingom prekidanja. Jedan razlog zbog kojeg spoljašnja prekidanja mogu biti mnogo štetnija od samoprekida jeste taj što se ona mogu desiti u posebno zahtevnom delu vašeg primarnog zadatka, dok kod samoprekida, vi možete da se pobrinete za to da menjate zadatke u prikladnijim momentima. Ova studija je uklonila ovaj faktor iz jednačine usklađujući tajming spoljašnjih prekida sa samoprekidima.

Šta sve ovo znači za rad u stvarnom životu? Istraživači kažu da njihovi rezultati sugerišu da bi idealna situacija bila da postoje spoljašnji prekidi (kao notifikacije sa aplikacija), koji su programirani da se dešavaju samo u manje zahtevnim momentima primarnog zadatka. Na primer, možda će jednog dana Facebook-ova ili druga obaveštenja biti dizajnirana tako da nadgledaju vaše radno ponašanje i pojave se na ekranu samo onda kada radite nešto što ste identifikovali kao relativno lako. Takva postavka bi uštedela vaš mentalni napor, za koji ova studija ukazuje da je umešan u samoprekide, a u isto vreme bi uklonila i glavnu manu spoljašnjih prekidanja – njihov nesmotren tajming.

Autor: Kristijan Džeret

Izvor: BPS Research Digest

Prevod i adaptacija: Bojana Većkalov

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *