Ljudi imaju neverovatan kapacitet za pamćenje i prepoznavanje lica. Većina istraživača navodi da je uzrok za ovo značaj koji drugi ljudi imaju za naše živote, a koji je ostao nepromenjen tokom evolucije. Prepoznavanje lica omogućava da uočimo prijatelja u gomili, ali i potencijalnu opasnost koja dolazi sa neprijateljima.
Psihološka istraživanja iz oblasti percepcije navode da se ljudi oslanjaju na detalje na licu poput obrva i nosa ili ugla usana, kada zaključuju o tome ko se nalazi na fotografiji. Iako je ovo urođena sposobnost, nismo svi jednako uspešni u prepoznavanju lica. Istraživanja pokazuju da ljudi prosečno tokom života zapamte 5.000 lica, ali se pojedinačni slučajevi međusobno dosta razlikuju, pa tako neko upamti svega 1.000, a neko i do 10.000 lica.
Ove godine je jedan policajac u Americi dobio nagradu za posebne zasluge upravo zbog svoje neverovatne sposobnosti da prepoznaje lica. Za pet godina svog rada uspeo je uspešno da identifikuje 1.000 počinilaca kriminalnih dela. Uobičajena učestalost prepoznavanja je deset puta manja.
Ričard Rasel, profesor psihologije na Getisburg koledžu skovao je naziv za ljude sa ovom neverovatnom sposobnošću da identifikuju ljudska lica. On ih naziva „superprepoznavaociˮ (eng. super recognisers). Osim što su u stanju da zapamte ogroman broj lica, oni mogu i da ih se prisete i godinama nakon što su videli lice, makar i samo na trenutak. Raselovo istraživanje došlo je i do podatka da „superprepoznavaociˮ, u odnosu na kontrolnu grupu, uspešnije prepoznaju lica i kada su ona prikazana sa izmenjenim emocijama, bez kose ili kada su u eksperimentu korišćene fotografije iz različitih perioda života (na primer, kada su bili tinejdžeri).
Pomenuti autor svojim istraživanjima na ovu temu nije došao do odgovora po čemu se razlikuje percepcija superprepoznavalaca u odnosu na tipičnog pojedinca, odnosno nije utvrdio da postoji nekakav kognitivni obrazac ili sistem. Druga istraživanja na istu temu su pokušavala da utvrde zašto se ova sposobnost javlja i postoje indicije da je genetika značajan faktor, a da se sama sposobnost javlja kod svega 1-2% ljudi na svetu.
Čemu služi i da li radi?
Kako postoji mali broj zabeleženih slučajeva super prepoznavalaca, a samim tim i skroman broj istraživanja, ne pokazuju svi jednako oduševljenje i spremnost da se oslone na procene koje daju ljudi sa ovom sposobnošću. Svedočenja ljudi povezana sa kriminalnim slučajevima, odnosno identifikacija zločinaca, uzima se kao jedan od najvažnijih faktora prilikom hapšenja ili donošenja presude. Ima onih koji upozoravaju na to da i ljudi sa superpercepcijom lica greše, i to u nekih 10% slučajeva. Takođe, oni se oslanjaju na neki „unutrašnji osećajˮ, a ne na analizu prilikom zaključivanja. Uprkos tome, zabeležen je slučaj jednog specijalno oformljenog policijskog odeljenja čiji su članovi tokom 2006. godine uspešno prepoznali 2.500 počinilaca. Poređenja radi, forenzička odeljenja (odeljenje za DNK i analizu otisaka) zajedno su rezultirali sa 4.500 uspešno identifikovanih počinilaca.
Pitanje koje se može postaviti u ovom trenutku je od kakve je važnosti ova sposobnost, pogotovo kada se uzme u obzir da danas postoje sotfveri za prepoznavanje lica koji se uspešno koriste širom planete. Ima onih koji ipak preferiraju procenu koju vrše ljudi (američke policijske stanice redovno angažuju „superprepoznavaoceˮ). Neki će pronaći argument u činjenici da i mašine greše, drugi u prethodno navedenim sjajnim statističkim podacima.
Bez obzira na to da li ova pojačana sposobnost ima svoju upotrebnu vrednost ili ne, nama psiholozima je svakako zanimljiv fenomen.
Reference:
Moshakis, A. (2018, November 11). Super recognisers: The people who never forget a face. Preuzeto 1. 3. 2018. sa https://www.theguardian.com/uk-news/2018/nov/11/super-recognisers-police-the-people-who-never-forget-a-face
Russell, R., Duchaine, B., & Nakayama, K. (2009). Super-recognizers: People with extraordinary face recognition ability. Psychonomic bulletin & review, 16(2), 252-257.
Autor: Jelena Milošević
