Kako nastaju serijske ubice?

Kategorija: Psihonauka

bundy_velika

“Nisam znao šta je to što tera ljude na prijateljstvo. Nisam znao šta je to što ljude međusobno privlači. Nisam znao šta se nalazi u osnovi socijalne interakcije.”

“Ne osećam krivicu ni zbog čega. Žao mi je osoba koje osećaju krivicu.”

“Ja sam hladan drkadžija na kog uvek uperite vaše jebene oči. Nije me briga za te ljude.”

Ovi jezivi citati Teda Bandija, slikovito predstavljaju osnovne osobine psihopate: neosetljiva osoba koja iskorišćava druge, sa tupim emocijama, impulsivnim postupcima i nesposobnošću da oseti krivicu ili kajanje.

Uzroci psihopatije i dalje su misterija. Čak nemamo ni zadovoljavajući odgovor na pitanje da li je psihopatija proizvod majke prirode ili je stečena vaspitanjem. Jedan od najboljih izvora informacija o poreklu psihopatije je Minesota studija blizanaca.

Minesota studija blizanaca je projekat koji je prvobitno vodio profesor psihologije Tomas Džozef Bučard mlađi. Ova studija pokazala je da je psihopatija 60% nasledna. Procenti pokazuju da psihopatske osobine više zavise od DNK nego od vaspitanja. Skorašnje genetske studije blizanaca pokazuju da jednojajčani blizanci ipak ne moraju biti genetički identični kao što je do sada pretpostavljano. Samo par stotina mutacija dogodi se u ranoj fazi razvoja fetusa, a njihov broj se još više povećava tokom godina i to sve dovodi do ogromnih genetskih razlika. Sve ovo ostavlja otvorenu mogućnost da su psihopatske osobine uglavnom genetski određene.

Ako je psihopatija određena nasleđem, onda treba očekivati neku abnormalnost u mozgu, koja je izvor psihopatskih osobina. Mogući kandidat za mesto ove abnormalnosti je skoro identifikovan u studiji Univerziteta u Viskonsinu. Skeniranjem mozga otkriveno je da je psihopatija kod kriminalaca povezana sa smanjenom komunikacijom između amigdale – subkoritkalne strukture mozga koja obrađuje negativne draži – i ventromedijalnog prefrontalnog korteksa (vmPFC) – prednjeg dela mozga koji tumači signale amigdale. Kada je komunikacija između ova dva regiona slaba, negativni stimulusi obrađeni u amigdali ne prevode se ni u kakve snažne negativne emocije. Ovo se uklapa u sliku koju imamo o psihopatama. Oni ne osećaju nervozu ili stid kada su uhvaćeni da rade nešto loše. Takođe se ne saosećaju sa drugim ljudima kada vide da pate. Osećaju fizčku bol, ali ne i emocionalnu.

dnk

Viskonsin studija pokazuje povezanost između kriminalne psihopatije i abnormalnosti mozga. Kako ova moždana abnormalnost kod većine kriminalaca psihopata nije naglo stečena, postoji dobar razlog da verujemo da je utemeljena u DNK psihopata.

Međutim, postoje određeni nedostaci ovog istraživanja. Subjekti su bili kriminalci psihopate. Nisu sve psihopate kriminalci. Većina psihopata je manipulativna, agresivna i impulsivna, ali ove karakteristike ne dovode uvek do kriminalnih aktivnosti. Ostaje da utvrdimo da li i psihopate koje nisu kriminalci, poput svojih kolega kriminalaca, imaju smanjenu komunikaciju između amigdale i vmPFC. Još jedan nedostatak istraživanja je što ne pokazuje da je smanjena veza između amigdale i vmPFC, abnormalnost koja je povezana sa psihopatijom više nego sa drugim nizom mentalnih stanja koja takođe izazivaju ozbiljne kriminalne aktivnosti, kao npr. paranoidna shizofrenija ili neke vrste seksualnih fetiša.

Iako Vinskonsin studija pruža neke odgovore o tome šta bi mogao biti uzrok psihopatije, psihopatija i dalje ostaje zagonetna. Ne znamo razlog smanjene komunikacije u emocionalnom sistemu. Ona može biti izazvana disfunkcijom neurotransmitera, na primer, poremećajem glavnog ekscitatornog neurotransmitera glutamata. Takođe, psihopatija može biti degenerativna bolest koja dovodi do smanjenja bele mase u mozgu, a samim tim i do smanjenja povezanosti među neuronima. Odgovor na ovo pitanje pomogao bi da se reše neka od najvećih pitanja o psihopatiji, kao što je pitanje da li je ovaj poremećaj delimično baziran na socijalnim (ili sredinskim) faktorima ili se primarno zasniva na nasleđu.

Socijalni faktori igraju ulogu (makar i samo malu) u nastanku psihopatije. Ali i nakon dugog niza godina proučavanja uma psihopata, istraživači još uvek nisu uspeli da pronađu one faktore koji bi mogli da doprinesu razvoju pishopatiskih osobina. Zlostavljanje u ranom detinjstvu ili zanemarivanje često dovode do posstraumatskog stresnog sindroma ili fobija. Međutim, za anksiozne poremećaje poput ovih karakteristična je ili prevelika komunikacija između amigdale i vmPFC ili disfunkcija vmPFC koja dovodi do nemogućnosti da se obrade negativne informacije iz amigdale. Takođe, mi ne možemo isključiti činjenicu da zlostavljanje u detinjstvu ili zanemarijvanje deteta mogu biti faktori koji navode psihopate da se uključe u kriminal, ali to nisu faktori koji dovode do razvoja same psihopatije. Osim toga, iako su serijske ubice poput Čarlsa Mensona zlostavljane i zapostavljane kao deca, postoji duga lista serijskih ubica sa normalnim detinjstvom. Poznate serijske ubice kao što su Ted Bandi, Džef Dahmer i Denis Rajder odrasli su u zdravom domaćinstu sa potpornim članovima porodice.

norman bates

Elza Ermer i Kent Kil, sa univerziteta Nju Meksiko u Alberkurkiju, otkrili su da psihopate iako u potpunosti razumeju pravila zasnovana na moralnim normama, imaju poteškoća da ih se pridržavaju. Čini se da tupe emocije kod psihopata igraju ulogu u njihovom sprečavanju da poštuju pravila. Međutim, i ovome se može naći zamerka. Znamo da ljudi sa autističnim poremećajem imaju poteškoća u tumačenju društvenih znakova i u snalaženju u socijalnoj situaciji. Ali postoje i ljudi koji su visokofunkcionalni iako imaju ovaj poremećaj, oni su naučili  da šalju tačne signale u socijalnim situacijama. Na primer, naučili su da ostvaruju kontakt očima prilikom razgovora i da pokazuju zainteresovanost. Ponekad ovo zahteva godine treninga sa terapeutom ili medicinskim profesionalcem. Oni moraju da nauče ono što ostali uče interakcijom sa članovima porodice i vršanjcima. Ako ljudi sa autizmom, naslednom bolešću, mogu postati visokofunkcionalni i naučiti  socijalne znakove, onda pretpostavljamo da i neke psihopate mogu naučiti da poštuju moralna pravila pohađanjem intenzivnog treninga.

Jedan od mogućih socijalnih faktora koji bi mogao pokrenuti genetičku dispoziciju za razvoj psihopatije je sledeći: oni nisu imali posebu obuku u poštovanju pravila. S obzirom na njihove zatupljene emocije, moglo bi se eksperimntisati sa programima za obuku koji povećavaju obradu negativnih emocija i uče psihopate da povezuju intenzivne negativne emocije sa nemoralnim ponašanjem. Određeni halucinogeni kao što je psilocibin mogu biti korisno sredstvo.

Važno je napomenuti da su veliki broj najjezivijih zločina počinili psihotični, a ne psihopate. Psihoza i psihopatija su različite vrste psihičkih poremećaja. Psihoza je gubitak svesti o realnosti. Psihopatija je poremećaj ličnosti, slična narcisitčkom poremećaju ličnosti. Poremećaji ličnosti su trajniji i teže izlečivi od psihotičnih poremećaja.

Psihotični i psihopate mogu imati zajedničke osobine, kao npr. tupe emocije, ali se razlikuju po tome da li imaju svest o realnosti. Psihopate su proračunljive i manipulativne, ali ne pate od deluzija i halucinacija. Ne čuju tuđe glasove u svojoj glavi, niti imaju razrađene lažne teorije o svetu. Serijski ubica Koral Judžin Vats zadavio je nekoliko žena jer je video zlo u njihovim očima. Bel Sorenson Gines zaklala je svoje muževe jer je verovala da su bili zli. Ed Gejn je iskopavao leševe, skidao im kožu i nosio je jer je želeo da bude žena i verovao je da će mu biti potrebni delovi tela u zamenu za seks (ili da napravi repliku svoje majke). Ričard Trenton Čejs je pio i kupao se u krvlju svojih žrtava. Verovao je da će na taj način sprečiti Naciste da pretvore njegovu krvu u prah, otrovom koji su sakrili ispod njegovog sapuna.

Psychosis

Jedna od hipoteza o psihotičnim poremećajima, poput shizofrenije i bipolarnog poremećaja, je da je sistem glutamata poremećen. Preveliko lučenje može dovesti do maničnih faza, deluzija i halucinacija. Nedostatak glutamata može dovesti do zatupljenja ili negativnog afekta. Prekomerno lučenje i nedostatak mogu se destiti istovremeno na različitim receptorima. Mehanizmi u osnovi psihopatije i psihoze s obrirom na zatupljeni ili negativni afekt mogu se preklapati.

Autori: Kristian Marlou i Berit Brogard, D.M.Sci., Ph.D.
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *