Jednog od poslednjih dana leta, Eni i njen muž Migel odveli su svog 9-ogodišnjeg sina Majkla u školu na Floridi na prvi dan onoga što je ova porodica izabrala da zove “letnji kamp”. Eni i Migel su godinama pokušavali da shvate svog starijeg sina, elegantnog dečaka sa izraženim jagodicama na licu, krupnim očima i kovrdžavom smeđom kosom, čiji periodični napadi besa se smenjuju sa trenucima smirene odsutnosti. Majklov osmonedeljni program zapravo je bio visokostrukturisana psihoška studija – manje letnji kamp, a više poslednje utočište.
Majkova majka kaže da su njegovi problemi počeli kada je imao oko 3 godine, nešto nakon rođenja njegovog brata Alena. U to vreme Majkl se uglavnom ponašao “poput derišta”, ali njegovo ponašanje ubrzo bi eksaliralo do napada snažnog besa tokom kojih bi mahnito vrištao. To nije bilo uobičajeno ponašanje za dečaka njegovog uzrasta. “Nije bilo u smislu ‘Umoran sam’ ili ‘Ljut sam’, kao što deca obično govore,” priseća se En. “Njegovo ponašanje bilo je zaista neobično. Trajalo bi satima i satima svakog dana, bez obzira na to šta radili.” U periodu od nekoliko godina, Majkl je vrištao svaki put kada bi mu roditelji rekli da skloni svoje cipele ili uradi neki od uobičajenih dnevnih zadataka, kao što je spremanje igračaka. “Sve bi ga uznemiravalo – bilo da negde idemo ili ostajemo kod kuće,” kaže Migel. Ovi napadi trajali su i nakon što je porastao. Kada je imao 8 godina, Majkl je i dalje imao napade besa kada bi En ili Migel pokušali da ga spreme za školu, udarajući u zidove i vrata. Ukoliko bi ga ostavili bez nadzora, on bi isekao svoje pantalone makazama ili metodično čupao svoju kosu. Ventilirao bi svoj bes i kroz udaranje daske za WC šolju sve dok se ne bi slomila.
“Sve smo probali”
Kada su En i Migel prvi put odveli Majkla kod psihologa, on mu je dao dijagnozu “sindroma prvorođenog deteta”: odigravanje koje je uzrokovano rođenjem mlađeg brata. I dok su se oba roditelja složila da je Majkl bio veoma agresivan prema bebi, rivalstvo među braćom nije se činilo dovoljnim da objasni ovakvo dosledno ekstremno ponašanje.
Do vremena kad je napunio 5 godina, Majkl je razvio snažnu sposobnost da se u jednom trenutku iz stanja potpune razbesnelosti “prebaci” u stanje čiste racionalnosti ili proračunatog šarma – veština koju je En opisala kao duboko uznemirujuću. “Nikad niste znali da li je ono što vidite zaista prava emocija,” kaže majka. Seća se jedne njihove svađe oko domaćeg zadatka, kada je Majkl vrištao i plakao dok je ona pokušala da se sa njim raspravi. “Rekla sam mu: ‘Majkl, da li se sećaš šta smo se dogovorili juče? Sve što treba je da svoje misli pretočiš u rečenice i gotovo!’ On je i dalje besno urlao i psovao, a zatim se u jednom momentu okrenuo ka meni i rekao svojim najsmirenijim, “najodraslijim” glasom: ‘Pa, nisi mi to baš najjasnije objasila, zar ne?'”
En i Migel žive u malom obalskom gradu na jugu Majamija, u mestu gde deca voze svoje bicikle na dobro održavanim stazama. (Kako bi se sačuvala privatnost ljudi u ovoj priči, navedena su samo njihova prva ili srednja imena). Jutro kada se Dženifer (autorka članka) srela sa njima bilo je oblačno i toplo. Sedeli su na kauču u svojoj prostranoj dnevnoj sobi, a En je svojim mlađim snovima – Alanu koji ima 6 i Džejku koji ima 2 godine sipala sok, dok su se oni igrali na tepihu. Za sada, govorila je majka, njeni mlađi sinovi nisu ispoljavali probleme slične Majklovim.
“Imamo police pune knjiga poput “Prkosnog deteta”, “Naprasitog deteta””, kaže En. “Sve ove knjige nude različite strategije i sve smo ih isprobali. Nekada se činilo da deluju na par dana, ali onda bi se stvari ubrzo vratile na staro.” Bivša učiteljica sa diplomom iz dečje psihologije – En, priznala je da se osećala očajno uprkos svom obrazovanju. “Osećali smo se kao da se vrtimo u krug”, rekla je. “Da li je do nas? Ili do njega? Možda oboje? Svi ti doktori i sva ta znanja. Ali niko nije bio u stanju da nam pomogne. Govorili bi nam: ‘Evo u čemu je problem, evo šta treba da uradite.'”
Sa svojih 37 godina, En je bila neposredna i pričljiva. Nedavno je počela da vodi posao prodaje hrane na štandovima-kamionima, a dana kada su se Dženifer i En susrele, bila je u svojoj poslovnoj uniformi, koja je uključivala Bluetooth slušalice i iPhone, farmerke i fluoroscentni zeleni prsluk sa natpisom svoje firme. Migel je bio rezervisaniji. On je bivši komercijalni pilot koji sada radi kao agent za nekretnine i često se ponaša kao medijator u porodici – sa periodima punim tenzije nosi se sa mirnoćom čoveka koji je prizemljivao avione u teškim vremenskim uslovima.
“U početku, mislio sam da je do nas,” rekao je Migel, dok su se njegova dva sina bučno igrala sa automobilom-igračkom. “Ali, Majkl prkosi logici. Mi radimo stvari kako bi trebalo, ‘po knjizi’, a on ostaje imun na sve to. Postali smo umorni od borbe sa njim pred drugim ljudima tako da smo svoj društveni život sveli na minimum.”
Tokom poslednjih šest godina, Majklovi roditelji vodili su ga kod osam različitih psihoterapeuta i dobili pozamašan broj dijagnoza. “Tako puno ljudi govorilo nam je skroz različite stvari”, kaže En. “‘O, pa to je poremećaj pažnje – čekajte, ipak nije. To je depresija – a možda i nije.’ Mogli ste da otvorite DSM priručnik i uprete prstom u prvu stvar na koju naiđete – šanse da on ima neke elemente tog poremećaja su sasvim izvesne. On ima karakteristike opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ima i karakteristike poremećaja senzorne integracije. Niko ne zna šta je dominantna karakteristika, u svrhe lečenja. To je ono što nas najviše frustrira.”
“Vaše dete je psihopata”
Proleća 2012. godine, psiholog koji je radio sa Majklom uputio je njegove roditelje na Dena Vešbuša, istraživača sa Internacionalnog univerziteta na Floridi. Nakon niza procena, En i Migelu predstavljena je još jedna moguća dijagnoza: njihov sin Majkl je možda psihopata.
U poslednjih 10 godina, Vešbuš je proučavao “neosetljivu i bezosećajnu” (eng. “callous-unemotional”) decu – to jest, onu koja su pokazivala manjak afekta, kajanja ili empatije i za koju se smatralo da su pod rizikom da u odraslom dobu postanu psihopate. Kako bi procenio Majkla, Vešbuš je koristio kombinaciju psiholoških testova i skala za procenu od strane učitelja i roditelja, uključujući Inventar za procenu crta bezosećajnosti, Dečju skalu psihopatije i modifikovanu verziju Testa za skrining antisocijalnih procesa – svi ovi alati dizajnirani su kako bi merili hladnokrvno, predatorsko ponašanje koje je najverovatnije povezano sa psihopatijom u odrasloj dobi (termini “sociopatija” i “psihopatija” su u principu identični, koriste se u zavisnosti od konteksta). Pomoćni istraživač intervjuisao je Majklove roditelje i učitelje o njegovom ponašanju kod kuće i u školi. Kada su svi dobijeni podaci obrađeni, Majkl je bio za skoro dve standardne devijacije izvan normalne raspodele za neosetljivo i bezosećajno ponašanje, što ga je pozicioniralo na sam kraj distribucije.
Trenutno ne postoji standardizovan test za procenu psihopatije kod dece, ali sve veći broj psihologa veruje da je psihopatija, kao i autizam, posebno neurološko stanje koje može biti identifikovano čak i na uzrastu od 5 godina. Za ovu dijagnozu ključne su crte neosetljivosti i bezosećajnosti za koje većina istraživača veruje da razlikuju buduće psihopate od “običnog” poremećaja u ponašanju, koje takođe karakterišu impulsivnost, nekontrolabilnost i agresivno i nasilno ponašanje. Prema nekim studijama, oko jedne trećine dece sa izraženim problemima u ponašanju – kao što su agresivna neposlušnost kakvu ispoljava Majkl – takođe su izvan normalne raspodele crta bezosećajnosti i neosetljivosti. (Narcizam i impulsivnost, koji su deo dijagnostičkih kriterijuma za odrasle, teško se odnose na decu, koja su narcistična i impulsivna po svojoj prirodi.)
Mali monstrumi
Kog neke dece, pomenute crte manifestuju se na očigledne načine. Pol Frik, psiholog sa Univerziteta u Nju Orleansu, dvadeset godina je proučavao faktore rizika za razvoj psihopatije kod dece. On je opisao jednog dečaka koji je kuhinjskim nožem porodičnoj mački sekao rep deo po deo, što je trajalo nedeljama. Dečak je bio ponosan na svoju seriju amputacija koje roditelji isprva nisu ni primećivali. “Kada smo razgovarali o tome, on je bio vrlo iskren,” priseća se Frik. “Dečak bi rekao: ‘Ja želim da budem naučnik, pa sam eksperimentisao. Želeo sam da vidim kako će mačka reagovati.'”
U drugom poznatom slučaju, devetogodišnji dečak po imenu Džefri Bejli gurnuo je malo dete u bazen jednog motela na Floridi. Kada se dete borilo da ostane na površini i na kraju završilo na dnu bazena, Bejli je privukao stolicu kako bi mogao udobno da posmatra šta se dešava. Kada ga je policija ispitivala, on je objasnio da je bio radoznao da vidi kako izgleda kada se neko davi. Kada je odveden u pritvor, nije se činio nimalo uznemirenim činjenicom da je u zatvoru, ali je uživao u tome što je bio u centru pažnje.
Kod mnoge dece, ipak, ovi znaci su nešto suptiliniji. Deca koja imaju crte bezosećajnosti i neosetljivosti mogu biti vrlo manipulativna, smatra Frik. Ona takođe često lažu, i to ne samo da bi izbegla kaznu (što je razlog zbog god deca inače najčešće lažu), već i zbog bilo kakvog razloga, pa čak i nikakvog. “Većina dece će, ako ih uhvatite u krađi slatkiša iz ostave pre večere, izgledati kao krivci”, kaže Frik. “Oni žele te slatkiše, ali se isto tako osećaju loše. Čak i deca sa velikim poremećajem pažnje: ona mogu imati slabu kontrolu impulsa, ali će se osećati loše kada uvide da je njihova mama ljuta na njih.” Neosetljiva i bezosećajna deca ne pokazuju kajanje. “Oni ne mare ukoliko je neko ljut na njih,” objašnjava Frik. “Oni ne mare ukoliko povrede nečija osećanja.” Kao i odrasle psihopate, oni izgledaju kao da im nedostaje ljudskosti. “Ako mogu da dobiju ono što žele bez da budu okrutni, to je za njih odlično,” primećuje Frik, “ali sve u svemu, oni će uraditi ono što daje najbolje rezultate po njih.”
Ideja da tako mlada deca mogu imati psihopatske tendecije još uvek je kontroverzna među psiholozima. Lorens Štajnberg, psiholog sa Temple univerziteta, smatra da je psihopatiju, kao i druge poremećaje ličnosti, skoro nemoguće precizno dijagnostikovati kod dece, čak i kod tinejdžera – najviše iz razloga što se njihovi mozgovi još uvek razvijaju i što normalna ponašanja za ove godine mogu pogrešno biti protumačena kao psihopatska. Drugi se plaše da je, čak i ako se takva dijagnoza može precizno uspostaviti, cena koju ta deca, se etiketom psihopatije, plaćaju u društvu – jednostavno prevelika. (Ovaj poremećaj tokom istorije se smatrao neizlečivim.) Džon Idens, klinički psiholog sa A&M univerziteta u Teksasu, upozorio je na količine sredstava koje se izdvajaju za istraživanja rizika za razvoj psihopatije kod dece. “Ovo nije kao autizam, gde će deca i roditelji pronaći podršku,” smatra Idens. “Čak i ako je tačna, to je pogubna dijagnoza. Niko neće saosećati sa majkom jednog psihopate.”
Može li im se pomoći?
Mark Dads, psiholog sa Univerziteta u Nju Saut Velsu koji proučava antisocijalno ponašanje dece, smatra da “se niko ne oseća prijatno kad ‘obeleži’ petogodišnje dete kao psihopatu”. Ali, kaže on, ignorisanje ovih crta može biti još gore. “Istraživanja pokazuju da postoji ovakav temperament i da može biti prepoznat kod dece sa priličnom sigurnošću.” Nedavno sprovođene studije otkrile su značajne anatomske razlike u mozgovima adolescenata koji su postizali visoke skorove na Ček-listi psihopatije prilagođenoj njihovom uzrastu, što je pokazatelj da ove crte mogu biti urođene. Druga studija, koja je pratila razvoj 3000 dece tokom perioda od 25 godina, našla je da znaci psihopatije mogu biti detektovani čak i kod trogodišnjaka. Mali, ali rastući broj psihologa, među kojima su i Dads i Vešbuš, smatraju da, što se ranije suoči sa problemom, veća je mogućnost da se ovoj deci može pomoći. Oni se nadaju da, na primer, kapacitet za empatiju, koji kontrolišu određeni delovi mozga, može u maloj meri postojati kod dece sa izraženim psihopatskim crtama, što znači da se na njemu može raditi.
Korist od uspešnog lečenja može biti ogromna. Procenjuje se da u populaciji postoji 1% psihopata, a među zatvorenicima od 15 do 25%, uzimajući u obzir one koji su odgovorni za brutalne zločine i ubistva. Nedavna procena Kenta Kiela, neronaučnika, pozicionirala je troškove lečenja psihopatije iznad troškova lečenja depresije, koji su desetostruko manji. Razlog tome je delimično u činjenici da psihopate brzo budu uhapšene. (Međutim, cena koju društvo plaća zbog nenasilnih psihopata verovatno je još veća. Robert Har, koautor knjige “Zmije u odelima”, nudi dokaze da među finansijerima i bankarima ima psihopata; on Bernarda Medofa svrstava u ovu kategoriju.) Potencijal za poboljšanje je i ono što razdvaja dijagnozu od determinizma: bolje je lečiti decu psihopate nego ih slati u zatvore. “Što bi kaluđerice rekle: ‘Bavite se njima dok su još mladi i dok mogu da se menjaju,'” dodaje Dads. “Moramo da se nadamo da je to tačno. Inače, šta nam preostaje? Monstrumi?”
Sposobnost mimikrije
Pri prvom susretu Majkla i Dženifer, on se činio kao stidljiv dečak primernog ponašanja. Dok je njegov brat Alen trčao kroz kuću sa plastičnom kesom koju je držao iznad sebe kao padobran, Majkl je neprimetno ušao u sobu, a zatim se sklupčao na kauču u dnevnoj sobi, prekrivajući svoje lice jastucima. “Možeš li da dođeš i da se javiš Dženifer?”, pitala je En. On je pogledao u Dženifer, a zatim veselo skočio na svoje noge. “Naravno!”, rekao je, trčeći da zagrli mamu. Ona ga je prekorila što se igrao sa loptom u kuhinji, na šta je on prevrnuo očima, baš kao što bi svaki devetogodišnjak učinio, a zatim mirno izašao napolje. Nekoliko minuta kasnije, vratio se u kuću i glupirao pred Džejkom, koji se igrao sa svojim malim trotinetom. Kada se trotinet prevrnuo, Majk je dramatično uzviknuo i dotrčao do brata. “Džejk, jesi li dobro?”, pitao je očiju raširenih od brige. Nežno je pomazio kosu svog malog brata, a zatim se okrenuo ka Dženifer, uputivši joj pobednički osmeh.
Čak iako je ovaj čin bratske ljubavi bio lažan, bilo je teško videti ga takvim. Postepeno se, ipak, Majklovo ponašanje počelo transformisati. Dok je čekao svoj red da gleda “Pokemon” video na porodičnom kompjuteru na spratu, Majkl se okrenuo ka Dženifer i jasno rekao: “Kao što vidiš, ja baš i ne volim Alena.” Kada ga je Dženifer pitala da li je to tačno, rekao je: “Da, tačno je,” a nakon toga je bezbojnim glasom dodao: “Mrzim ga.”
Nekoliko sekundi kasnije, primetio je digitalni diktafon koji je Dženifer donela na stolu. “Da li si to snimila?”, pitao je, a ona mu je odgovorila da jeste. On je nakratko zurio u nju, a zatim se ponovo okrenuo ka kompjuteru. Iznenadna buka iz susedne prostorije privukla je pažnju Dženifer i dok je odvratila pogled na trenutak, Majkl je iskoristio priliku, zgrabio diktafon i pritisnuo dugme za brisanje. (Vešbuš je kasnije primetio da je tako kalkulisano i munjevito delanje prilično neobično za jednog devetogodišnjaka, koji bi se inače odmah ustremio na diktafon ili prosto plakao i durio se.)
Kakva je porodična dinamika?
Bilo je zanimljivo proučiti En i Migela radi potrage za znacima disfunkcionalne porodične dinamike koja bi mogla biti uzrok Majklovog čudnog ponašanja. Ali porodica se činila u potpunosti normalnom. Posmatrajući En sa njena dva mlađa sina tog popodneva, Dženifer je pomislila da je gruba i direktna. Kada je Alen počeo da trči po dnevnoj sobi i zabio se u jastuke na kauču, En je oštro rekla: “Alene, prekini!” (I poslušao ju je.) Kada su Džejk i Alen počeli da se koškaju zbog zajedničke igračke, ona je presudila ogorčenim i strpljivim tonom koji je poznat većini roditelja: “Samo ga pusti da se igra sa tim nekoliko minuta, Alene, a onda će doći tvoj red.” Kada dođe do “pipavih” pitanja roditeljstva, En pribegava strukturi i striktnim pravilima; Migel je sklon popustljivosti – on tiho sluša, a zatim pribegne svom opuštenom pristupu koji može dati “optimistične” rezultate.
Tako se i činilo. Kako je noć odmicala, Majklovo ponašanje postajalo je sve nasilnije. U jednom trenutku, dok je Majkl bio na donjem spratu kuće, Džejk se nespretno popeo na stolicu ispred kompjutera i slučajno pustio Majklov video sa Pokemonima (koji je bio pauziran). Alen se zakikotao, čak se i Migel glasno nasmejao. Ali zabava je trajala kratko. Čuvši Majkla na stepenicama, Migel je rekao: “O-o!” i poterao Džejka sa stolice.
Nije bio dovoljno brz. Videviši da video nije pauziran, Majkl je oštro vrisnuo, a zatim počeo da pregleda po sobi, predatorski tražeći krivca. Njegov pogled spustio se na Alena. Uzimajući drvenu stolicu, podigao ju je iznad glave i, spreman da je baci, sačekao par sekundi, što je Migel iskoristio kao priliku da mu je otme. Vrišteći, Majkl je otrčao u kupatilo i počeo silovito da udara po dasci WC šolje. Izvučen je odatle i poslat u svoj krevet, jecajući. “Tata! Tata! Zašto mi ovo radiš?”, zapomagao je, ali Migel ga je i dalje nosio ka njegovoj sobi. “Ne, tata! Ja imam snažniju vezu sa tobom nego sa mamom!” Celog narednog sata, Majkl je jecao i vrištao, dok je Migel pokušavao da ga smiri. U hodniku ispred njegove sobe, Majkl je Dženifer uputio izvinjenje, dodajući da je ovo bila “neuobičajeno loša noć”.
“Ovo što ste videli, to je bio stari Majk,” nastavio je Migel. “Bio bi takav po ceo dan. Šutanje, udaranje, onda slamanje daske od WC šolje.” Ali, on je dodao i da je Alen isprovocirao Majkla, koji mu se u jednom trenutku narugao zbog plakanja. “On voli da ga s vremena na vreme zadirkuje,” rekao je Migel.
Iz spavaće sobe čuo se Majkl: “On zna koje su posledice, tako da ja ne znam zašto to radi. Povrediću ga.”
Migel: “Ne, nećeš.”
Majkl: “Dolazim po tebe, Alene.”
Sat vremena kasnije, nakon što su dečaci konačno zaspali, Migel i Dženifer seli su za kuhinjski sto. On je rekao kako je tokom odrastanja takođe bio teško dete – doduše, ne tako problematičan kao Majkl. “Mnogi roditelji me nisu želeli u blizini svoje dece, zato što su mislili da sam lud,” rekao je, zatvarajući oči, kao da se priseća. “Nisam slušao odrasle. Uvek sam bio u nekakvoj nevolji. Moje ocene u školi bile su očajne. Išao bih ulicom i čuo bih kako viču, na španskom: ‘Hej, evo ga ovaj ludak!'”
Migel navodi da je njegovo antisocijalno ponašanje potrajalo do kraja puberteta, a onda je, kako kaže, odrastao. Kada ga je Dženifer pitala šta je uzrokovalo promenu, izgledalo je da nije siguran. “Naučiš da ukrotiš zver,” rekao je najzad. “Jednostavno se desilo. Naučiš da kontrolišeš sebe iznutra.”
Ukoliko je Migel verovao da njegov razvojni put nudi nadu za Majkla, En je ostala sumnjičava. Prisećajući se nežnog zagrljaja na Majklovu inicijativu, odmahnula je glavom. “Dva zagrljaja za 10 minuta?”, rekla je. “Obično ne dobijem dva zagrljaja ni za dve nedelje!” En je sumnjala da Majkl pokušava da izmanipuliše Dženifer i da koristi slične trikove kako manipulisao svojim terapeutima: navodeći ih da veruju da napreduje u popravljanju svog ponašanja tokom seanse. “Migel voli da veruje da Majkl odrasta i sazreva”, rekla je. “Mrzim što ću ovo reći, ali mislim da on jednostavno razvija više veština za manipulaciju.” Stala je. “On zna kako da dobije to što želi.”
Letnji kamp za male “psihopate”
Jednog jutra, Dženifer se sastala sa Vešbušom na mestu gde se održavao letnji program lečenja – u maloj osnovoj školi smeštenoj u severozapadnom delu kampusa na Floridi. Pre nego što je postao zainteresovan za izučavanje psihopatije, Vešbuš se specijalizirao za oblasti poremećaja pažnje, odnosno hiperaktivnosti i u proteklih osam godina je pomagao lečenju u formatu letnjeg kampa za decu sa teškim oblicima poremećaja pažnje. Poslednja godina bila je prva tokom koje je formiran odvojen program za bezosećajnu i neosetljivu (u daljem tekstu B. N.) decu. Program je obuhvatao decu uzrasta od 8 do 11 godina. Majkl je bio jedan od najmlađih polaznika.
Vešbušova studija jedna je od prvih koja se bavi tretmanom B. N. dece. Za odrasle psihopate je poznato da mnogo češće reaguju na nagrade nego na kazne; Vešbuš se nadao da će testirati da li ovo važi i za decu. Ali, proces je bio izazovan. I dok su deca sa poremećajem pažnje bila teška za rad u smislu da su lako gubila fokus i bila su teško kontrolabilna, B. N. deca su pokazala kapacitet za revolt – vrištanje, prevrtanje stolova, trčanje po učionicama – sve to Vešbuš je nazvao neuobičajenim spram onoga kako su ova deca najčešće opisivana.
“Imamo decu koja pokušavaju da se uspenju uz ogradu i otrče napolje tokom fizičkog, decu koja moraju biti odstranjena sa časa nekoliko puta u toku dana,” žalio se Vešbuš Dženifer dok su išli ka igralištu. “Ovo nas je stvarno izmorilo.” Sa kratko ošišanom tamnosivom kosom i na iskren, pomalo rastrojen način, Vešbuš je bio iznenađujuće veseo, istovremeno i oprezan. Dok je vodio Dženifer ka glavnom školskom holu, pažljivo je osmotrio svaku učionicu pored koje su prošli, kao da želi da se uveri da nijedno dete neće iznenada izleteti na hodnik. Studija je imala pravilo: srazmera savetnika i dece bila je 1:2. Ali deca, rekao je Vešbuš, su brzo shvatila da mogu da naruše dogovoreni red epizodama masovnih “ispada”. Jedno dete je izmislilo šifrovane reči koje bi trebale biti povikane u ključnim momentima, što je za ostalu decu bio signal da se razbeže naokolo.
Majstori manipulacije
“Ono što me je najviše iznenadilo jeste manipulativnost koju neka od ove dece pokazuju,” rekao je, klimajući svojom glavom u čudu. “Oni nisu kao deca sa poremećajem pažnje koja se prosto ponašaju impulsivno. I oni nisu kao deca sa poremećajem u ponašanju, koja su u maniru: ‘Dođavola sa vama i vašim pravilima! Šta god da mi kažete, ja ću uraditi obrnuto!’ B. N. deca su veoma sposobna da pažljivo slede pravila. Samo što ih ona koriste za postizanje sopstvenih ciljeva.”
Dok je razgovarao sa Dženifer, Vešbuš ju je odveo do košarkaškog terena u dvorištu škole, gde je visoko strukturisana igra bila u toku. U početku, igra se činila skoro potpuno normalnom. Stajavši u krugu, deca su pokušavala jedni drugima da dodaju loptu, preko glave detetu koje je stajalo u sredini, dok su savetnici sve vreme davali povratnu informaciju – hvaleći fokusiranost i sportski duh, istovremeno zapisujući bilo kakve znake nedoličnog ponašanja. Kada je lopta ispala van kruga, krupni dečak sa kratko podšišanom kosom, uputio je onome kome je lopta ispala preteći pogled. “Taj bes – njega nećete uobičajeno videti kod dece,” rekao je Vešbuš. “Ova deca se vrlo lako uvrede i reaguju neadekvatno. Često su i zlovoljni. Ukoliko neko dete postigne pogodak na štetu drugog”, tiho je dodao Vešbuš, “pobesneo bi. Bio bi besan na to dete danima.”
Dženifer je takođe primetila intenzivan i fokusiran bes kod Majkla. Jedne noći, dok je Majkl gledao Pokemone na kompjuteru, Alen se popeo na stolicu pored njega sa trakom od male igračke koja mu je virila iz ista. Majkl ga je pogledao sa mržnjom, a zatim se mirno okrenuo nazad ka kompjuteru. Posle tridesetak sekundi Majkl se iznenada okrenuo, zgrabio igračku sa velikom snagom i bacio je na drugi kraj prostorije.
U letnjem kampu, doduše, Majkl se činio manje nasilnim i zlovoljnim. Nosio je crveni šorts i plavu bejzbol kapu, a njegova igra bila je dobra, ali odsutna. Činilo se da mu je dosadno u grupnoj evaluaciji koja je došla posle igre. Dok je savetnik sabirao poene, Majkl je legao na zemlju, ležeći na svojoj savijenoj majici koju je prethtodno skinuo.
Letnji program sada je već trajao sedam nedelja, a na većini dece je tek bilo da pokažu znake poboljšanja. Neki od njih, uključujući i Majkla, zapravo su bili još gori; jedno dete počelo da je ujeda savetnike. Na početku programa Vešbuš je primetio da je Majklovo ponašanje bilo dobro u poređenju sa ostalima: ponekad bi odskočio od svog stola i trčao po učionici, ali retko su morali da ga prisilno sklanjaju, kao što je to bio slučaj sa nekoliko dece. Od tada, njegovo ponašanje postajalo je gore. Vešbuš je smatrao da je to delimično zbog toga što Majkl nastoji da impresionira jednu devojčicu koja je takođe u programu. Njeno ime počinjalo je slovom L. (nije napisano u celosti kako bi se sačuvala njena privatnost.)
Šarmantna, ali promenljive ćudi, L. je ubrzo našla način da dečake nahuška jedne protiv drugih. “Neke manipulacije kojima su devojčice sklone su tipične,” rekao je Vešbuš dok su deca ulazila unutra. “Ipak, količina i preciznost sa kojom ona to radi – to je nepojmljivo.” Tako je, recimo, prošvercovala nekoliko malih igračaka u kamp, a zatim ih dodeljivala kao nagradu deci koja su se ponašala nedolično na njenu komandu. Ova strategija činila se posebno efikasnom na Majklu, koji je često išao na kaznenu nastavu vrišteći njeno ime.
“Toplokrvni” i “hladnokrvni”
Vešbuš objašnjava da se proračunato ponašanje kakvo pokazuje L. razlikuje takozvani “toplokrvni” poremećaj u ponašanju od “hladnokrvnih” u kakvo spada psihopatija. “‘Toplokrvna” deca ponašaju se vrlo impulsivno,” dodao je dok je pratio decu unutra. “Jedna teorija kaže da je to zato što oni razvijaju hiperaktivni sistem za detekciju pretnje. Oni veoma brzo mogu da prepoznaju bes i strah.” Hladnokrvna, bezosećajna i neosetljiva deca su, sa druge strane, sklona impulsivnosti, ali njihovo nedolično ponašanje često se čini proračunatim. “Umesto nekoga ko ne može da sedi mirno, imate pred sobom osobu koja može postati hostilna kada je isprovocirana, ali uz istovremnu sposobnost za hladnoću u ponašanju. Njihov stav je ‘Hajde da vidimo kako mogu ovu situaciju da preokrenem u svoju korist, bez obzira na to ko će biti povređen time.'”
Istraživači su hladnokrvna ponašanja povezali sa niskim nivoom kortizola i smanjenom funkcijom amigdale, koja je deo mozga zadužen za procesuiranje straha i drugih neprijatnih društvenih emocija poput stida. Želja da se izbegnu ova neprijatna osećanja, smatra Vešbuš, deo je onoga što motiviše ovu decu na ovakvo ponašanje. “Normalno, kada dvogodišnjak gurne svoju sestru koja je beba i ona počne da plače, roditelji ga prekore, a takva njihova reakcija čini da se dete oseća neprijatno,” nastavlja on. “I ta neprijatnost čini da oni to više ne rade. Razlika između ove i bezosećajno-neosetljive dece je u tome što se ona ne osećaju neprijatno. Oni, dakle, ne razvijaju istu averziju prema kazni ili povređivanju drugog.”
Vešbuš spominje jednu studiju koja je upoređivala kriminalne dosijee 23-godišnjaka sa njihovom osetljivošću na neprijatne stimuluse kada su imali 3 godine. U toj studiji, 3-godišnjacima je puštan jednostavan ton, nakon kog je usledila kratka neprijatna i nerazgovetna buka. Iako su sva deca razvila mogućnost da predvide kada će buka nastupiti, većina onih koji su u odraslom dobu postala kriminalci nisu pokazali iste znake averzije – nervozu ili preznojavanje – kada je usledila neprijatna buka.
Sistem nagrade i kazne
Hipoteza je da će B. N. deca biti manje osetljiva na nagradu ili kaznu nego prosečna deca. Tako je Vešbuš upostavio sistem u kom su deca dobijala nagrade poene za dobro ponašanje i kaznene poene za loše, a zatim je modifikovao šemu tako da je ona sada uključivala nedelje u kojima se ni nagradni ni kazneni poeni neće povećavati. Na kraju svake od tih nedelja, deca su birala nagrade shodno broju poena koje su prikupila. Svakoga dana, Vešbuš i njegovi savetnici posmatrali su ponašanje svakog deteta – bilo kakve napade besa ili pokazatelje lepog ponšanja – a rezultate su beležili za svako dete ponaosob. Vešbuš je primetio da su, sa dvanaestoro dece u programu, njihova opažanja dečjeg ponašanja više su bila nalik na studije slučaja nego na statističke podatke. Ipak, nadao se da će ovi podaci obezbediti početnu poziciju za istraživače koji rade na lečenju B. N. dece.
“Tako malo se zna o tome kako ova deca funkcionišu,” rekao je Vešbuš, dok su se on i Dženifer kretali po unutrašnjosti škole. Čak je i sada ideja da B. N. deca mogu različito reagovati na tretman nedovoljno testirana. “Ovo je nepoznata teritorija,” priznao je. “Ljudi se brinu oko etiketiranja, ali ako bismo mogli da identifikujemo ovu decu, imali bismo makar šansu da im pomognemo,” zaustavio se. “Ako propustimo ovu šansu, drugu možda nećemo ni dobiti.”
Jutro nakon što je Dženifer posetila školu, Vešbuš ju je pozvao da pogleda snimak napravljen tokom jedne od seansi. Prostorija u kojoj je bio postavljen mali televizor bila je pretrpana stolicama, a svratio je i Vilijam Pelham, šef Internacionalnog departmana za psihologiju na Floridi. “Den (Vešbuš) će prevenirati narednog Teda Bandija”, našalio se Vilijam.
Vešbuš je zatim zainteresovano gledao u ekran. Kako se kamera kretala po učionici, video se Majkl kako neudobno sedi za svojim stolom, a zatim uznemireno gura svoju stolicu unazad. “Majkl, ne radiš svoj zadatak,” savetnik ga je nežno prekorio. “Dobro!”, besno je odbrusio Majkl. Pored njega, sitan dečak sa naočarima je nekoliko puta baca svoju olovku na pod, a nakon opomene se pravio da jede sopstvenu ruku.
Nakon ručka, situacija se pogoršala. Tokom časa, L. se dobacivala gumicom sa drugom devojčicom, ali gumicu je uhvatio dečak sa tamnom kosom, koji je hitro pomerio svoju stolicu unazad, udarivši u sto iza njega. Posmatrajući L. kako juri dečaka kroz učionicu, Vešbuš je odbacio ideju da je ona jednostavno van kontrole. “Ovo je planirano,” rekao je mrko. “Ona izgleda kao da tačno zna šta radi.” Kada je savetnik naredio L. da sedne na svoje mesto, ona se vratila na stolicu i narednih nekoliko minuta mirno crtala, čime je zaradila 10 nagradnih poena. “To je ono što pravi razliku, baš ovde,” rekao je Vešbus, upirući prstom u ekran. “Ukoliko je ovde bilo impulsivnosti, ona bi opet bila na nogama, ponovo trčeći okolo.”
Jedan od izazova u radu sa ovako “teškom” decom, primetio je Vešbuš, bio je u prepoznavanju uzroka njihovih problema u ponašanju. Ovo posebno važi za bezosećajno-neosetljivu decu, zbog njihovog ponašanja koje predstavlja mešavinu impulsivnosti, agresije, manipulativnosti i inata – što se često poklapa i sa drugim poremećajima. “Dete poput Majkla je različito iz minuta u minut,” rekao je Vešbuš. “Zašto onda ne kažemo da impulsivni deo pripada poremećaju pažnje, ostatak se odnosi na B. N.? Ili kažemo da on fluktuira gore-dole, kao kod bipolarnog poremećaja? To je dete koje ne obraća pažnju, da li onda to predstavlja opozicionalno ponašanje: ne obraćaš pažnju zato što ne želiš? Ili je u depresiji, pa ne obraća pažnju zato što nema energije za to?”
Neurološki i genetski faktori?
Kako bi dodatno poboljšao psihološko merenje crta bezosećajnosti i neosetljivosti kod dece, Vešbuš se nada da će uspeti da rasvetli zašto neka B. N. deca odrastu u istinski poremećene odrasle, a druga ne. Snimanje mozga odraslih psihopata magnetnom rezonancom pokazalo je značajne anatomske razlike: manji subgenualni korteks i od 5 do 10% smanjena aktivnost paralimbičkog sistema – regije mozga koja se povezuje sa empatijom i socijalnim vrednostima, kao i donošenjem moralnih odluka. Džejms Bler, kognitivni neuronaučnik sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, smatra da su dve od ovih oblasti – orbitofrontalni korteks i repato (bazalno) jedro od ključnog značaja za osnaživanje pozitivnih i obeshrabrivanje negativnih ponašanja. Kod bezosećajno-neosetljive dece, smatra Bler, ova veza može biti defektna, usled čega negativan fidbek ne prolazi isti put kao kod normalne moždane aktivnosti.
Ove razlike, smatraju istraživači, najverovatnije imaju genetsko poreklo. Jedna studija našla je da naslednost bezosećajno-neosetljivih crta iznosi 80%. Donald Linam, psiholog sa Perdju univerziteta, proveo je dvadeset godina proučavajući “mlade psihopate”. On je pronašao da ove razlike mogu doprineti učvršćivanju neobične kombinacije inteligencije i hladnoće kakva karakteriše odrasle psihopate. “Pitanje nije: ‘Zašto neki ljudi rade loše stvari?”, objasnio je Linam Dženifer preko telefona. “Pitanje je: “Zašto više ljudi ne radi loše stvari?’ A odgovor je – zato što većina nas ima inhibicije. Na primer, brinemo da ne povredimo druge ljude, zato što smo empatični. Ili brinemo da se nećemo dopasti drugima. Ili se brinemo da ćemo biti uhvaćeni. Kada počnete da otklanjate ove inhibitore, mislim da tu počinje psihopatija.”
Iako su šanse da je predispozicija ka psihopatiji nasledna realne, smatra Linam, one nisu ništa veće nego šanse da su anksioznost i depresija nasledni, a oni takođe imaju značajne faktore rizika koji su nasleđeni, ali su ljudi koji od njih boluju i dalje responzivni na tretman. Vešbuš se sa ovim složio. “Po mom mišljenju, ovoj deci trebaju intenzivne intervencije kako bi se vratila u normalu – i to one strategije koje će imati efekta tamo gde su druge omanule. Ali, zauzeti stanovište po kom je psihopatija neizlečiva zato što je nasledna – to je netačno. Postoji uvreženo mišljenje da su najteži oblici psihopatije prisutni kod nasilnih kriminalaca. Ja strahujem da, ako ovu decu nazovemo “pretpsihopatskom”, ljudi će uvideti sličnost i misliti da ovaj kvalitet ne može biti promenjen, da je on postojan. Ne verujem u to. Fiziologija ne određuje našu sudbinu,” objasnio je Vešbuš.
Prediktor – šta s njim?
Sedamdesetih godina prošlog veka, istraživač iz oblasti psihijatrije Li Robins, sproveo je niz studija sa decom koja su imala probleme u ponašanju, a zatim je pratio njihov razvojni put sve do odraslog doba. Ove studije ukazale su na sve stvari: prva je da skoro svaki odrastao psihopata bio veoma antisocijalan tokom detinjstva, a druga je da skoro 50% dece koja su postizala visoke skorove na skalama za merenje antisocijalnih tendencija nisu postala psihopate kada su odrasla. Visoki testni skorovi, dakle, bili su nužan ali ne i dovoljan prediktor psihopatskog i nasilnog ponašanja u odrasloj dobi.
Ova razlika je ono što istraživačima daje nadu. Ukoliko je genetska predispozicija za psihopatiju faktor rizika, onda je logično da rizik može biti smanjen kroz uticaje sredinskih faktora – isto kao što balansirana ishrana može da pomogne da se prevenira urođena sklonost ka srčanim oboljenjima. Kao i mnogi drugi psiholozi, Frik i Linam takođe sumnjaju u čuvenu “nepromenljivu” prirodu psihopatije, koja može biti “prenaduvana” i posledica loših strategija za prevazilaženje. Istraživači su sada vrlo obazrivi na razliku između crta bezosećajnosti i neosetljivosti koje su uočene kod dece i razvijene psihopatije kod odraslih koja, kao i većina drugih psiholoških poremećaja, može postati teža ukoliko se ne tretira na odgovarajuć način.
Ipak, Frik smatra da je još uvek nejasno kakve bi te svrsishodne intervencije trebale biti. “Pre nego što razvijemo efektivne tretmane, trebaće nam nekoliko decenija osnovnih proučavanja, samo kako bismo shvatili kakva su ova deca i na šta ona reaguju,” rekao je Flik. “To je ono što sada radimo, ali trebaće nam neko vreme da bismo videli efekte.”
Tu su i drugi izazovi. S obzirom da je psihopatija delom nasledna, Linam smatra da dete koje je hladno ili neosetljivo, verovatno ima roditelja koji je isto takav. I zato što se roditelji ponekad ne vezuju za svoju decu koja se ponašaju na okrutan način, ova deca češće bivaju kažnjavana, a manje negovana, što kreira “samoispunjujuće proročanstvo“.
“Tako dođe do trenutka kada roditelji prosto prestanu da se trude,” kaže Linam. “Potrebno je mnogo truda kako bi se istrajalo u ovakvoj borbi, zato što roditelji osećaju da su isprobali sve i da ništa od toga ne funkcioniše.”
Dobitnik Nobelove nagrade ili serijski ubica
En je Dženifer priznala da je ovo bio njen slučaj. “Iako je ovo užasno da kažem kao majka, ali istina je da ste saterani u ćošak. To je kao da ste u vojsci i svaki dan se susrećete sa baražnom vatrom. Morate da zaštitite sebe od napada gneva i mržnje.”
Kada je Dženifer pitala En da li je zabrinuta oko toga da li Majklovo ponašanje ima uticaja na njene mlađe sinove – posebno Alena, za koga se činilo da obožava Majkla – ona je bila iznenađena ovom idejom. Onda joj je ispričala da je prethodne nedelje Alen “pobegao” u kuću svog drugara, koja je udaljena oko 2 kilometra od njihove kuće. “Naravno, premrli smo od brige,” brzo je dodala. “Ali u Alena i dalje imamo poverenja.”
En je pobornik stroge discipline, kako kaže, posebno kada se reč o Majklu, za koga se brine da bi u drugačijim okolnostima postao potpuno van kontrole. Spomenula je epizodu televizijske serije “Zločinački umovi” u kojoj je mlađeg sina jednog para ubio njegov stariji brat od deset godina. “U toj epizodi, stariji brat nije pokazao nikakvo kajanje. Prosto je rekao: ‘On je to zaslužio, zato što je slomio moj avion.’ Kada sam to videla, rekla sam: ‘O bože, uopšte mi ne treba da ova epizoda postane moja životna priča.'” Nelagodno se nasmejala, a zatim odmahnula glavom. “Oduvek sam govorila da će Majkl, kad poraste, postati ili dobitnik Nobelove nagrade ili serijski ubica.”
Kada joj je Dženifer ukazala na to da bi drugi roditelji bili šokirani kad bi je čuli da tako govori, uzdahula je, a zatim nakratko zaćutala. “Njima bih poručila da ne sude dok ne osete to na svojoj koži,” najzad je rekla. “Zato što, znate, sve to uzima danka. Nema mnogo radosti i uživanja u podizanju deteta kao što je Majkl.”
“Naučimo ih empatiji”
I dok još uvek nije do kraja jasno na koji način je moguće promeniti ponašanje deteta sa crtama neosetljivosti i bezosećajnosti, još manje je jasno da li je moguće uticati na neurološki deficit koji je u osnovi, a ispoljava se kao manjak empatije. U jednoj često citiranoj studiji, članovi zatvorene terapijske grupe prepolovili su svoje recidive kao nasilni zatvorenici, odnosno povećali su stopu svojih “uspešnih” zločina, tako što su poboljšali svoju sposobnost da imitiraju željenje i self-refleksiju. U istom članku se pretpostavlja da lečenje antisocijalne dece Ritalinom može biti opasno, zato što ovaj lek suzbija impulsivno ponašanje, što im može omogućiti da još hladokrvnije sprovode svoje planove i prikrivene odmazde.
U još jednoj studiji, istraživač Mark Dads našao je da, kada B. N. deca sazru, često uspeju da razviju sposobnost da simuliraju zainteresovanost za osećanja drugih ljudi. “Ova studiju se zove ‘Learning to ‘talk the talk‘,” rekao je Dads. “Oni obično nemaju nikakvu emocionalnu empatiju, ali imaju kognitivnu; oni mogu da kažu šta drugi ljudi osećaju, ali ne i da sami to osete ili da ih bude briga.” Kada je En počela da brine da je Majkl počeo da manipuliše svojim terapeutima – lažirajući određena osećanja kako bi postigao cilj – moguće je da je bila u pravu više nego što sluti.
Većina istraživača koji proučavaju bezosećajno-neosetljivu decu, ipak, ostaju optimistična i pri svojim tvrdnjama da pravilno lečenje može ne samo da izmeni njihovo ponašanje, već i da poduči ovu decu intelektualnom moralu koji neće biti samo dimna zavesa. “Ukoliko osoba nema odgovarajuć ‘hardver’ za emocionalnu obradu, onda nećemo moći da ih naučimo,” smatra Donald Linam. “To je kao sa dijabetesom: nikada ga zapravo nećemo izlečiti. Ali, ukoliko se ideja uspeha u ovom poduhvatu sastoji u veri da ova deca ne moraju nužno postati nasilna i završiti u zatvoru, onda postoji velika mogućnost da će lečenje biti uspešno.”
Frik je voljan da ide korak dalje. Ukoliko bi se sa tretmanom otpočelo na vreme, on smatra da bi bilo moguće “premostiti” sporne delove mozga, kako bi B. N. deca bila u stanju da razviju dublju empatiju, kroz terapiju koja bi ih podučavala svemu: od prepoznavanja emocija (B. N. deca imaju probleme sa prepoznavanjem straha kod drugih ljudi) do svih zlatnih pravila emocionalnog ponašanja. Niko još uvek nije sproveo takav tretman na B. N. deci, ali Frik se priseća da je jedna rana studija pokazala da toplo, negujuće roditeljstvo može da umanji emocionalnu neosetljivost kod B. N. dece tokom vremena – čak i kod dece koja su isprva odbijala ovu vrstu bliskosti.
Do januara prošle godine, Vešbušove analize strategija “nagrade nasuprot kazni” pokazale su slabu doslednost – verovatno zbog toga što je grupa na kojoj se sprovodio tretman bila isuviše mala. On namerava da idući put proširi svoj program sa jedne grupe na četiri: svaka grupa bi se sastojala od B. N. i dece sa poremećajima u ponašanju. Vešbuš se nada da će poređenjem ova dva poremećaja uspeti da uvidi razlike između njihovih reakcija na tretman.
Sličnosti između oca i sina
Što se tiče Majkla, teško je reći da li je njemu program pomogao. Tokom poslednje nedelje kampa, ujeo je jednog od savetnika za ruku, što nikada ranije nije u radio. Kod kuće, Migel kaže da je postao prepredeniji u svojoj neposlušnosti. “Više ne vrišti toliko,” rekao je Migel Dženifer. “Sada samo radi ono što hoće i onda laže u vezi sa tim.”
Migel je takođe rekao da se još uvek nada da će Majklov razvoj imati sličnu putanju kao njegov. “Ponekad, kad Majkl radi sve te stvari, tačno znam zašto ih radi,” rekao je, slegnuvši ramenima. “Zato što sam i ja radio iste te stvari.” U međuvremenu, on savetuje Majkla u vezi sa njegovim ponašanjem. “Pokušam da mu objasnim: ‘Ovde si sa mnogo drugih ljudi, svi oni imaju svoje ideje u vezi sa tim šta žele da rade. Sviđalo se to tebi ili ne, jednostavno ćeš morati to da prihvatiš.'”
Autor: Dženifer Kan
Izvor: New York Times
Prevod i adaptacija: Ina Poljak
1 komentar
Predivan tekst.