6 terapeuta, psihijatara i savetnika na temu samoubistva

Kategorija: Psihovesti

Zaposleni u oblasti mentalnog zdravlja govorili su kako oni vide aktuelnu američku suicidalnu krizu (objavio je Njujork Tajms, a mi prenosimo).

Nedavno smo videli dva slučaja kako razjareni fanovi, prijatelji i porodica reaguju na samoubistvo voljenih javnih ličnosti. Takođe smo stekli uvid u nešto što nam možda i nije bilo baš toliko jasno: ugao gledanja zaposlenih u oblasti mentalnog zdravlja koji se protiv samoubistava u Americi bore na prvom frontu.

Kada su vesti o samoubistvu Kejt Spejd i Entonija Burdejna došle do javnosti, zaposleni u oblasti mentalnog zdravlja prokomentarisali su Njujork Tajmsu kako to izgleda njima.

Neki od njih pričali su kako su reagovali na depresiju i samoubistvo sopstvenih prijatelja i pacijenata. Drugi su nas upoznali sa preprekama sa kojima se susreću u svom poslu.

Ovde smo izdvojili nekoliko komenara.

„Moja pacijentkinja je sebi oduzela život”

TheraP, the Midwest

Moja pacijentkinja je sebi oduzela život dve nedelje pre jedanaestog septembra. Dugo sam se osećala „uništeno” – posebno jer sam se konsultovala sa dosta kolega nedelju dana pre njene smrti.

Ljudi osećaju da su mogli nešto da učine, ili da su morali da znaju. Ovo je ili kolektivan osećaj krivice, ili trud da se ospori i prebaci odgovornost na nekog ili nešto drugo.

Ukoliko se suicidna osoba obrati vama, ne plašite se da zovete policiju, posebno u slučaju kada se osećate nemoćnim da ukažete pomoć. Ukoliko je ta osoba u depresiji, ne plašite se da je pitate da li je razmišljala o tome da naudi sebi.

Ipak, ljudi su izvršavali samoubistva i u psihijatrijskim ustanovama dok su bili okruženi stručnjacima. To je uvek tragično. Oni odu, a ostanete vi, sa svim bolom su ostavili za sobom.

„Prioritet imaju samo najteži slučajevi”

Carolyn, Los Angeles

Ja sam licencirani terapeut koji je radio u velikoj osiguravajućoj kompaniji 9 meseci tokom 2007. godine, na njihovoj SOS telefonskoj liniji.

Osobe za pojedinačnim osiguranjem nisu predstavljale trošak za kompaniju, pa je njihovo hospitalizovanje bilo jednostavno, bez (ne)potrebnih izveštaja sa pregleda.

Sa druge strane, osobe sa redovnim osiguranjem bile su veći trošak, jer je kompanija morala da plati usluge bolnice za svaku noć koju je pacijent proveo tamo, i što pre osoba napusti bolnicu, to više para ostane kompaniji.

S obzirom na to, samo nekolicina veoma bolesnih pacijenata dobijala je odobrenje da budu primljeni u ustanovu, pri čemu je to odobrenje važilo samo 24 časa. Svaki sledeći dan vršili su se pregledi u trajanju od 30 do 60 minuta kako bi se odobrenje produžilo na još jedan dan.

Ovi pregledi oduzimali su dosta vremena i bili su dosta ponižavajući i za lekare i za osoblje, pošto su morali da obavljaju preglede na drugačiji način od uobičajenog, a zatim da se konsultuju sa osiguravajućom kućom koju vrstu tretmana mogu, a koju ne mogu da pruže pacijentu.

Zaposleni u bolnici nisu mogli da postignu da na takav način pregledaju sve pacijente, stoga su prioritet uvek imali samo najbolesniji. U ovoj farsi sam opstala devet meseci, ali sam ipak zahvalna što sam naučila koju vrstu osiguranja nikad ne bi trebalo uzeti.

„Lekari i apotekari ne znaju pravilno da doziraju lekove.”

Greeley Miklashek, M.D., Spring Green, Wis.

Kao psihijatar, proveo sam 41 godinu pokušavajući da preusmerim svoje pacijente (njih 25.000) sa puta samouništenja, na put ka srećnom i ispunjenom životu.

Tokom karijere, napisao sam milion recepata i pronašao pravi način da kombinujem psihofarmake, tako da uspostavim i održim normalno raspoloženje pomoću lekova bez ikakvih nuspojava.

Ipk, većina lekara i apotekara ne ume pravilno da dozira lekove, te se vode priručnikom Big Pharma-e, što dovodi do toga da se pacijenti zapravo osećaju još gore i da potpuno potonu u depresiju, ali i da izvrše samoubistvo.

Koliko znam, ja nikada nisam izgubio pacijenta zahvaljujući samoubistvu, i za to zahvaljujem Bogu.

„Najgore je gledati kako se vaši klijenti nemilosrdno muče.”

Mary, Illinois

Kao neko ko radi u oblasti mentalnog zdravlja, primetim da uslovi u kojima ljudi moraju da borave, znatno otežavaju i oporavak i pružanje usluga. To čak i mene čini suicidnom!

Nekoliko puta sam „pregorela“ od posla u prethodnih par godina. Radila sam besplatno satima, bez povišice godinama, bez penzije ili benefita, a nakon 22 godine u tom sektoru dobila sam jednu povišicu. Par godina kasnije i ona je povučena zbog višegodišnje ekonomske krize u državi.

Nastavnici imaju sindikat. Ta opcija ne postoji za kliničare sa licencom koji su mnogo manje plaćeni od hronično neplaćenih profesora.

Ipak, najgore od svega jeste posmatranje kako se moji klijenti muče. Bez ikakve milosti, država im „stoji“ na vratu dok oni strpljivo čekaju posao koji će im omogućiti da brinu o sebi i koji će im uliti nadu da postoji šansa da prožive pristojan život.

„Možda nam je potreban nacionalni program koji se zove ‘Osloni se na mene’”

KH, California

Ova zemlja je u krizi. Kao lekar, primetila sam da sa mladim ljudima sve više pričam o samoubistvu. Ja to nazivam „autizmom modernog doba” zbog čistog porasta ispoljavanja suicidnih misli među tinejdžerima, ali i tuge i depresije.

Možda nam je potreban nacionalni program koji se naziva „Osloni se na mene” i koji bi bio dostupan u školama, radnim mestima i službama za hitnu pomoć. Obučeni pojedinci sa „širom otvorenim vratima” bili bi dostupni 24/7 na telefonu ili čak i lično.

Kao počast gospodinu Burdejnu, volonterska donacija u restoranima bi trebalo da bude prikačena za račun kako bi se program isfinansirao.

„Prestanite da se ponašate kao da ‘sistem za očuvanje mentalnog zdravlja’ u ovoj zemlji postoji”

Patricia Veech, Santa Fe, N. M.

Kao neko ko se bavi psihoterapijom već 26 godina, zahvalna sam što se toliko pažnje ukazuje javnim ličnostima koje su nedavno izvršile samoubistvo. Verujem da je bitno da se o ovom problemu priča i da je od presudnog značaja da se ovako ozbiljnim stvarima posveti pažnja.

Ono što iskreno želim jeste da novinari prestanu da spominju nekakav „sistem mentalnog zdravlja” koji postoji u našoj zemlji. Ovo je Amerika, a ne Kanada ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Ovde „sistema” nema.

Postoje samo ljudi koji mogu da vam pruže takve usluge. Pojedinačno ili u grupi. Ali ideja da postoji uspostavljen, ogranizovan sistem „brige za narod” jednostavno je netačna.

Da li je pomoć dostupna? Jeste. Ako imate zdravstveno osiguranje i možete doći do terapeuta koji će vas primiti, onda je pomoć dostupna. Ali molim vas da prestanete da aludirate na „sistem”. On prosto ne postoji.

Autor: Meri Tesier

Izvor: New York Times

Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.