Svi smo se nekada našli u situaciji gde smo se, posle završenog razgovora ili susreta sa novim poznanikom, pitali da li je naš sagovornik stekao pozitivan utisak, to jest da li smo mu se dopali koliko i on nama. Veoma često završimo sa osećajem da smo mi ti koji su ostavili loš utisak, pretpostavljajući da smo pričali previše ili premalo, ili možda da se nismo postavili kao dovoljno komunikativni i duhoviti.
Kako se na kraju često i ispostavi, u pitanji je previše kritičan stav prema samom sebi.
„Liking Gap“ ili „Jaz dopadanja“
Istraživači su identifikovali nešto poznato kao „Liking gap“, što u stvari podrazumeva našu tendenciju da potcenjujemo to koliko se ljudima dopadamo nakon početnog ili prvog razgovora.
Psiholog Erika Butbi njene kolege su nedavno objavili seriju od pet studija u kojoj su stranci obavljali razgovore između sebe, a zatim ocenjivali koliko im se partneri za razgovor dopadaju, ali i koliko oni smatraju da su se dopali svom partneru za razgovor. U više navrata, istraživači su ustanovili da su ljudi prijavljili da im se dopadaju njihovi partneri za razgovor, ali u mnogo većoj meri nego što su smatrali da se oni dopadaju njima. Takođe su smatrali razgovore jako prijatnim i interesantnim; međutim. nisu mislili da te iste razgovore tako posmatraju i njihovi partneri.
Ova otkrića dogodila su se u laboratorijskom okruženju, kao i u stvarnom životu, odnosno realnim situacijama i to u radionicama koje su pohađali ljudi koji su želeli da nauče „kako da razgovaraju sa strancima“, i baš ovakav efekat je postignut, odnosno izražen kod ljudi kod kojih je bila vrlo osetna i iskazana stidljivost.
Iz studije Erike Butbi bilo je jasno da je posledica ovakvog efekta nemogućnost da se pravilno pročitaju signali koji su upućeni od strane jednog od partnera tokom konverzacije, i to zbog toga što su pojedinci koji su pregledali snimke ovih konverzacija mogli bolje da prosude stepen simpatisanja među učesnicima konverzacije nego sami učesnici!
Dakle, šta se stvarno dešava ovde?
Konverzacije su zanimljiva stvar
U konverzacijama sa novim ljudima može biti teško snaći se. Drugi ljudi možda još uvek ne razumeju naš smisao za humor (ili nedostatak istog), i niko od nas ne zna koliko zajedničkog znanja ili interesovanja delimo i do koje se mere naši stavovi poklapaju. Shodno tome, konverzacija postaje ples gde dvoje ljudi traga za povratnom informacijom, koja bi pomogla da se umanji ili otkloni neugodnost između njih. Butbi opisuje konverzaciju kao „zaveru ljubaznosti“, gde ljudi poštuju društvene norme i ispoljavaju socijalno poželjne verzije sebe. Nepotrebno je reći da konverzacija koje uključuje više od dvoje ljudi postaje još kompikovanija.
Konverzacija podrazumeva balansiranje između dve sile, i to između one gde s jedne strane držimo ljude na distanci i one koja nas zbilžava, takozvane „push“ i „pull“ sile. S jedne strane, imamo želju da upoznamo osobu i želimo da se i mi njoj dopadnemo („pull“ sila), ali u isto vreme možemo imati strah od društveno-socijalnog odbacivanja ili od izlaganja sebe do te mere da ćemo biti ili se osećati ugroženo („push“ sila)..
U takvim konverzacijama, druge socijalno psihološke zamke, kao što je „efekat pozornice” (spotlight effect), mogu dovesti do toga da budemo previše samokritični. Spotlight efekat se dešava onda kada precenjujemo obim u kojem se drugi ljudi fokusiraju na nas, posebno uzimajući u obzir naše nedostatke. Preispitujemo sebe u vezi svake fizične nesavršenosti, svakog čudnog pitanja i svake šale – i smatramo da su drugi zapazili i zapamtili sve ove stvari još jasnije i da nas osuđuju zbog njih mnogo oštrije nego što to zapravo jeste. Postati svestan ovog efekta može pomoći da se opustite u društvenim konverzacijama i postanete efektivniji u interpersonalnim odnosima.
Stoga, Butbi i saradnici su zaključili da ljudi sa kojima razgovaramo zaista komuniciraju u kolikoj meri smo im se dopali, kako verbalno tako i neverbalno, ali strah od sramoćenja i naša preokupacija sa detaljima koji se vezuju za naše samopredstavljanje drugoj osobi, nam staju na put – uzrokujući da propustimo signale koje se nadamo da ćemo videti.
Deo onoga što čini osobu dobrom individuom za komuniciranje jeste tačno dešifrovanje znakova kako se oseća osoba preko puta, odnosno kako nas ona doživljava. Suočavanje sa jazom dopadanja („liking gap”) može biti dobar prvi korak ka zdravoj i kvalitetnoj komunikaciji.
Autor: Dr Frenk T. MekEndrju Izvor: Psychology Today Autor: Tamara Šćepović
