M.S, 20 god: „Poludela sam kada je na FB osvanula fotka mog momka sa nekom nepoznatom devojkom. On je tada bio na letovanju sa svojim (sportskim) klubom, a ja kod kuće. Jedno jutro sam otvorila FB i šokirala se kada sam videla njihovu sliku na njegovom profilu. Bili su zagrljeni, ali samo kao poza za slikanje, ništa strašno. Ipak, potpuno sam se izgubila. Ona je bila neka strankinja koju je tamo upoznao… “
E.B., 32 god: „Ne mogu više da trpim njegove ljubomorne scene, a ne znam šta da radim. Šta god sam pokušala, ne pomaže. Molila sam ga da traži stručnu pomoć i pretila da ću da ga ostavim, ali on se smiri samo na kratko. Ne izlazim, ne družim se, posle posla se nigde ne zadržavam. Plašim se da će napraviti scenu. Samo mi nemojte reći da ga ostavim, jer to ne mogu stvarno da uradim. Ne mogu bez njega, a teško mi je sa njim. Kao da sam u nekoj klopci…“
Ono što je zajedničko ovim osobama jeste iskustvo ljubomore, a ono što je različito jeste da prva emituje, a druga trpi to osećanje. Međutim, postoji još nešto što ove dve osobe čini sličnim, a to je veoma osetljiva i nestabilna slika o sebi. Objasnićemo o čemu se zapravo radi.
Ljubomora je jedna vrsta straha, a strah se odnosi na to da će voljena osoba usmeriti svoju naklonost i ljubav prema nekoj trećoj osobi. Dakle, pored straha postoje još dve bitne komponente za definiciju ljubomore: osećanje ljubavi kao preduslov i potencijalni ljubavni trougao. Tako je ljubomora i dobila ime predstavljajući se kao ljubavna mora. Većina ljudi za sebe može da kaže da je nekoga u životu volela: roditelje, braću, sestre, prijatelje, partnere, i tako dalje. Može li, stoga, neko za sebe da kaže da nikada nije bio ljubomoran? Ukoliko se neko pak i nađe, onda ta osoba nije iskrena prema sebi i drugima, nema intelektualni uvid u sopstvene emocije ili sebi zabranjuje osećanje ljubomore usled neke preživljene traume u tom domenu ili usled verovanja da je to neprimereno osećanje.
Ljubomora je, dakle, deo uobičajenog spektra ljudske emocionalnosti i njena funkcija je očuvanje ljubavi. Reagovanje i ponašanje koje proizilazi iz ovog osećanja treba da ima za svrhu da eliminiše ili neutrališe opasnost od gubitka naklonosti voljene osobe. Međutim, nekad je efekat sasvim suprotan. Zato govorimo o adekvatnoj i neadekvatnoj ljubomori, a ova druga je neretko predmet psihoterapijskog rada.
Adekvatnu od neadekvatne ljubomore razlikujemo prema više kriterijuma. Prvo se možemo zapitati da li je ljubomora opravdana ili nije, odnosno da li ima realan povod ili ne. Čak i ako se s početka radi o neopravdanoj ljubomori („pogreši čovek“), ona ubrzo prestaje kada se utvrdi da povod nije realan. Ukoliko ni tada ne prestane, jasno je da se ovde radi o dubljem i ozbiljnijem problemu, te da govorimo o neadekvatnoj ljubomori. Drugi kriterijum je da li ljubomorna reakcija vodi ka razrešenju eventualnog problema u vezi ili pak preispitivanju odnosa, ili vodi do pogoršanja i narušavanja odnosa. Takođe, veoma je važno i kako se ljubomora izražava. Čak iako je povod za ljubomoru realan, a ona se izražava na socijalno neprihvatljiv način, prenaglašeno destruktivan ili samodestruktivan, onda govorimo o neadekvatnoj ljubomori. Socijalno prihvatljiv način za izražavanje ljubomore podrazumeva poštovanje ličnog prostora i integriteta voljene osobe.
Još jedan od bitnih kriterijuma za razlikovanje adekvatne od neadekvatne ljubomore je sistem uverenja na kojem se zasniva ovo osećanje. Kako emocije ne nastaju direktno kao posledica izvesnih događaja, već kao posledica načina na koji razmišljamo o tim događajima, tako se i adekvatna i neadekvatna ljubomora razlikuju u odnosu na uverenja koja stoje u njihovoj osnovi. Neadekvatne emocije, pa tako i ova vrsta ljubomore, posledica su uverenja koja nisu zasnovana na realnosti i krutih, apsolutističkih zahteva koje osoba ima prema sebi, drugim ljudima i životu. O tome se više može pročitati u literaturi o Racionalno-emotivnoj i kognitivno-bihejvioralnoj terapiji. Ovde ćemo se zadržati na onim uverenjima koja su deo negativne slike o sebi i lične nesigurnosti, a koja su veoma često uzrok neadekvatne ljubomore.
Nedostatak pouzdanja u sopstvenu vrednost stvara nestabilnu sliku o sebi pa onda i najmanja sitnica postaje pretnja doživljaju sebe. Ljubavni partnerski odnosi su savršen teren za izazivanje ove nesigurnosti. Kada bi ovu sumnju u sopstvenu vrednost pretočili u reči, zvučala bi otprilike ovako: “Ako me partner/ka napusti zbog nekog drugog, to znači da sa mnom nešto nije u redu (ja sam neadekvatan/na, manje vredan/na)”. Ono što nije valjano u ovom zaključivanju je što se zamišljeni ili stvarni gubitak partnera koji je svakako nepovoljan, vezuje za doživljaj lične vrednosti. Ako je doživljaj lične vrednosti vezan za ljubav ili naklonost neke osobe, uvek ćemo biti u opasnosti da se samoobezvređujemo ukoliko te naklonosti ne dobijamo dovoljno ili je ona usmerena na treću osobu. Sami se zapitajte zašto to nije dobro za vas, a nije ni logično ni ispravno mišljenje. Kao prvo, ne možemo kontrolisati osećanje ljubavi drugih ljudi jer oni imaju svoje potrebe i želje koje se menjaju tokom života (kao i mi, uostalom). U prirodi je ljubavi da tokom vremena menja svoj kvalitet, a sasvim je moguće i da prestane. Prema tome, ako mi vredimo kao osoba samo ako imamo ljubav i naklonost voljene osobe vrlo lako ćemo se osećati obezvređeno, čak i pri najmanjoj pretnji.
Samoobezvređivanje je dalje uvod u depresivnost i različita anksiozna stanja, u narodu poznatija kao „razni strahovi“. Takođe, postojanje treće osobe nije dokaz naše lične neadekvatnosti, već samo partnerovih drugačijih potreba i želja. Ukoliko su one za nas neprihvatljive, onda prosto nismo jedno za drugo. Ne možemo nekog naterati da nas voli.
Osobe sa nesigurnom ili inferiornom slikom o sebi često su žrtve neadekvatne ljubomore i posesivnosti njihovih partnera. Čak iako pate u takvom odnosu, one često odlučuju da ostanu u njemu jer ne veruju da bi ih neko drugi mogao voleti, ili misle da nisu ni vredne ljubavi. Pored toga, mogu pogrešno verovati da je intenzitet ljubomore jednak intenzitetu ljubavi. Ovo uverenje takođe nema uporište u realnosti. Intenzitet ljubomore govori o intenzitetu straha i ostalih emocionalnih problema partnera koji nisu u vezi sa ljubavlju.
Temeljan psihoterapijski rad sa ljudima koji su nesigurni u sebe, naročito u pogledu sopstvenih ljudskih vrednosti podrazumevao bi usvajanje filozofije bezuslovnog prihvatanja sebe koji predstavlja bazu za zdrav stav prema sebi. Ova filozofija se zasniva na izbegavanju globalnog vrednovanja sebe kao neadekvatne osobe kada doživljava neuspeh, kao i više vredne kada doživljava uspeh. Ljude učimo da vrednuju svoja pojednačna iskustva, postupke, misli, osećanja i osobine, a nikako sebe u globalu jer se mi kroz život i različite okolnosti menjamo, te su nam i učinci nekad povoljni, a nekad ne. To važi i za međuljudske odnose, pa i za odnos ljubavi.
Temu završavamo još jednom psihološkom činjenicom koja glasi da je manjak onoga što u svakodnevnom životu zovemo samopoštovanje i samopouzdanje samo jedan od mogućih uzroka neadekvatne ljubomore, ali ne i jedini. Sa tim u vezi, čitaoce upućujemo na literaturu i reference koje smo koristili za pisanje ovog članka.
Literatura:
- Dryden, W. (1998). Overcoming Jealousy. London: Sheldon Press.
- Milivojević, Z. (2007). Formule ljubavi: kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav. Novi Sad: Psihopolis institut.
- Milivojević, Z. (2008). Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
- Vukosavljević Gvozden, T. (2009). Racionalno-emotivna bihejvioralna terapija – teorija i metod. Beograd, Kreativni centar.
Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut
