Ne mogu tačno da se setim da li sam ovaj primer prvo negde pročitala pa onda počela da uočavam njegovu istinistost, ili sam kao psiholog u školi prosto uočila pravilo:
Kada učenici osvoje nagradu na takmičenju, njihovi predmetni nastavnici te zasluge pripisuju velikim delom sebi. Oni su ti koji su svojim trudom, zalaganjem, nastavničkim veštinama, doprineli da đaci ostvare uspeh. Međutim, kada uspeh izostane, ili, ne daj bože dođe do podbacivanja, to je neretko odgovornost samih učenika, a nastavnik sa tim nema baš mnogo veze.
Istina je, naravno, negde između i za uspeh jeste potreban i talenat, još mnogo više rad i trud, kao i nastavnik koji je sposoban da to prepozna i adekvatno učenika pripremi. No, ovaj primer nije izabran da bi se kritikovala već dovoljno prozivana i namučena prosveta, već da se ilustruje jedna druga pojava: kako tumačimo povoljne i nepovoljne događaje u svom životu? Stručnom terminologijom to se naziva eksplanatorni (atribucioni) stil osobe, a definisan je kao tendencija da događaje u vezi sa sobom tumačimo u kontekstu sledeća tri domena:
▲ Da li je uzrok događaja spoljašnji ili unutrašnji, drugim rečima: da li je do mene ili do okolnosti? (npr. “Sam sam kriv“ vs.“Nisam imao sreće“)
▲ Da li je uzrok trajan ili trenutan, drugim rečima: da li to važi samo sad ili uvek? (npr. “Uvek se snađem“ “Ovog puta sam se izvukao“)
▲ Da li je uzrok specifičan ili univerzalan, drugim rečima: da li utiče samo na ovu situaciju ili na sve stvari u mom životu? (npr. “Ovde sam očigledno pogrešio“ “Sve što radim je pogrešno“ )
Kako bi bilo poželjno da, sa aspekta mentalnog zdravlja, osoba razume i objašnjava uzroke svojih životnih događaja?
U odnosu na pomenuta tri domena u objašnjenju životnih događaja, razlikuju se dva tipična stila:
1. Optimistični koji je vezan za pozitivne ishode u pogledu mentalnog zdravlja.
2. Pesimistični koji je vezan za negativne ishode u oblasti mentalnog zdravlja, naročito za razvoj i održavanje depresije.
Evo kako se optimistični i pesimistični stilovi razlikuju u objašnjenju pozitivnih i negativnih životnih događaja:
| EKSPLANATORNI STIL | PESIMISTIČKI | OPTIMISTIČNI | ||
| Uzroci pozitivnih događaja: | spoljašnji, trenutni, specifični | unutrašnji, trajni, univezalni | ||
| Uzroci negativnih događaja: | unutrašnji, trajni, univerzalni | spoljašnji, trenutni, specifični |
Šta ovo konkretno znači na primeru jedne NN osobe:
| EKSPLANATORNI STIL | PESIMISTIČKI | OPTIMISTIČNI | ||
| „Šef nema baš visoke kriterijume.“ | „Znala sam kako da dobro odradim posao.” | |||
| Pohvala za urađen posao: | „Danas sam imala sreće.“ | „Sposobna sam za ovo.” | ||
| „To važi samo za ovu situaciju.“ | „Umem da se snađem.” | |||
| „Stvarno sam nesposobna.“ | „Šefu se ne dopada moj rad, što ne znači da je i loš.” | |||
| Kritika za urađen posao: | „Uvek ću biti predmet kritike.“ | „Danas mi je loš dan.” | ||
| „Ništa ne radim kako valja.“ | „Ovo nisam dobro uradila.” | |||
Jedini aspekt eksplanatornog stila koji nije nužno vezan za negativni ishod (osim u slučaju depresije) je davanje unutrašnjeg ili spoljašnjeg uzroka događajima (da li je do mene ili do okolnosti?). Sami autori polemišu o tome da li je spoljašnje opažanje uzroka u slučaju neuspeha uvek konstruktivno. Oni se zapravo protive svakoj vrsti intervencije ili strategije koja umanjuje ličnu odgovornost u situacijama gde ona zaista postoji, kada su nepovoljne životne okolnosti u pitanju.
Osim u slučaju depresije, gde opažanje uzročnosti okrenuto ka sebi najčešće predstavlja iskrivljeni način mišljenja i deo kliničke slike, u susretu sa neuspehom ne treba ga menjati spoljašnjim uzrocima, ukoliko neuspeh želimo da na adekvatan način prevaziđemo. Dakle, za negativne ishode u kontekstu mentalnog zdravlja, vezana je zapravo ona vremenska dimenzija, odnosno davanje trajnog uzroka negativnim životnim događajima. U tom slučaju, osoba i nije motivisana da se menja. Dakle, sa aspekta mentalnog zdravlja je zapravo najpoželjnije da osoba veruje da je neki nepovoljan događaj u životu trenutne, privremene prirode i da bez obzira šta ga je prouzrokovalo, može biti promenjeno.
Šta kaže nauka?
Rezultati naučnih istraživanja ukazuju na to da je pesimistična procena uzroka događaja povezana sa nekonstruktivnim strategijama prevladavanja stresa, kao što je npr. izbegavanje. Takođe, pesimistična procena uzroka događaja pojačava efekat stresa na fizička oboljenja. Na temelju ovog stila u objašnjavanju uzroka događaja, razvijena je teorija o depresivnosti u kojoj je beznadežnost centralni pojam, a sam stil se zasniva se na unutrašnjoj, stabilnoj i globalnoj atribuciji negativnih životnih događaja. Ljudi sa ovakvim stilom razmišljanja su podložniji depresivnosti pri susretu sa stresnim životnim situacijama.
Osobe sa pesimističnim stilom u proceni uzroka događaja imaju više iracionalnih uverenja, što se prema nekim psihoterapijskim teorijama smatra osnovom za razvoj i održavanje različitih emocionalnih problema. Ove osobe su otporne na stav samoprihvatanja, jer tako “bezbedno“ izbegavaju rizik koji vodi ka uživanju u životu (što su oni skloni da minimiziraju), a otvaraju put ka samoobezvređivanju (što maksimiziraju). Ljudi koji su skloni davanju univerzalnog uzroka nepovoljnim životnim događajima, skloni su katastrofiziranju (preuveličavanju posledica nepovoljnih događaja) što dovodi do disfunkcionalnih emocionalnih stanja. Takođe, davanje trajnih uzroka u tumačenju negativnih životnih događaja vodi u bespomoćnost i beznadežnost, te blokira osobu u ostvarenju njenih životnih ciljeva.
Sa druge strane, ljudi sa optimističnom procenom uzroka životnih događaja skloniji su aktivnim strategijama prevladavanja stresa koje se smatraju konstruktivnim i zdravim. Optimistični atribucioni stil je povezan sa visokim stepenom samopouzdanja i zdravog samopoštovanja, dok je pesimistični stil povezan sa niskim samopoštovanjem. Takođe, optimistični stil je povezan i sa drugim pozitivnim pokazateljima mentalnog zdravlja, kao na npr. doživljajem sreće i blagostanja.
Upozorenje: Pojave koje su ovde opisane nemaju veze sa nerealnim optimizmom, niti sa “samo misli pozitivno i sve će biti u redu” psihologijom, već sa ustaljenim navikama u tumačenju životnih događaja koje su manje ili više konstruktivne u pogledu mentalnog zdravlja osobe. Ono što ovaj tekst zapravo preporučuje jeste menjanje nerealističkih stilova tumačenja životnih događaja, onim koji su više u skladu sa realnošću, ma kakva ona bila.
Literatura:
1. Abramson, L. Y.,Metalsky, G. I., & Alloy, L. B. (1989). Hopelessness depression: A theory-based subtype of depression. Psychological Review, 96, 358-372.
2. Cheng, H., & Furnham, A. (2003). Attributional style and self-esteem as predictors of psychological well being. Counselling Psychology Quarterly, 16, 121–130.
3. Lin, H. & Peterson, C. (1990). Pessimistic explanatory style and response to illness. Behaviour Research and Therapy 28, 243-248.
4. Peterson, C. (2001). Explanatory Style and Health. In Editors-in-Chief: Neil J. Smelser & Paul B. Baltes (Eds.), International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences (pp. 5162–5164). Oxford: Pergamon.
5. Peterson, C. & Seligman, M. E. (1984). Causal explanations as a risk factor for depression: Theory and evidence. Psychological Review, 91, 347–374.
6. Seligman, M.E.P. (2006). Learned Optimism. Vintage
7. Southall, D., & Roberts, J.E. (2002). Attributional style and self-esteem in vulnerability to adolescent depressive symptoms following life stress: A 14-week prospective study. Cognitive Therapy and Research, 26, 563-579.
Autor: Stanislava Popov
