Filmovi & psihologija (Editor’s Picks) ~ II deo

Već smo pisali o 5 filmova i njihovim psihološkim pozadinama. Sada je vreme za još pet takvih prikaza, sa opisima filmova i psihološkim aspektima priče i likova. Ukoliko vi imate neka svoja viđenja filmova koja se razlikuju od objavljenih, budite slobodni da to podelite sa nama!

6. “Psiho” (1960)

Režija: Alfred Hičkok; Glavne uloge: Entoni Perkins, Džanet Li, Vira Majls

Opis: Čuveni Hičkokov film iz šezdesetih godina prošlog veka prikazuje nam sudbinu Merion Krejn, koja krade novac od svog klijenta i odlučuje da započne novi život. Bežeći iz grada, postaje umorna i paranoična, pa odlučuje da se odmori u “Bejts” motelu, koji vodi Norman Bejts, ni ne sluteći da će je ova odluka koštati života. Tokom potrage za Merion iskrsnuće mnoge neobične stvari vezane za povučenog ali ljubaznog Bejtsa. Ono što najviše uznemirava u vezi sa ovim Hičkokovim remek-delom jeste činjenica da je lik Normana Bejtsa zasnovan na pravom ubici Edu Ginu iz Viskonsina.

“Svi mi ponekad malo poludimo.”

Psihoaspekt: Na osnovu samog naslova ovog filma moguće je pretpostaviti da u njemu ima zanimljivog štiva za sve ljubitelje psihologije, ali i horora. “Psiho” je fantastičan primer kako može da izgleda spoj ove dve stvari. Najpre se upoznajemo sa Merion, koja je umorna od lažnih obećanja svog momka i posla koji ne voli, i koja, paranoično bežeći iz grada sa ukradenim novcem, traži utočište baš kod ekstremno poremećenog Bejtsa. Na prvi pogled sasvim običan, blago povučen momak, Bejts vrlo brzo otkriva da živi pod patronatom stroge i isključive majke koja mrzi žene. Nakon ubistva Merion, detaljnije upoznajemo Bejtsa, koji je vrlo domišljat kada treba prikriti tragove zločina “svoje majke”. U ovoj fazi jasno nam je da je Bejts ekstremno submisivan spram svoje majke, a na samom kraju filma saznajemo da je Bejtsovo stanje mnogo gore nego što se to na prvi pogled može videti: njegova majka je mrtva već godinama, on ju je ubio, a zatim “preuzimao” njen identitet po potrebi, istovremeno čuvajući njen leš u kući. Na kraju filma, Bejts doživljava potpunu dekompenzaciju i podvojena ličnost njegove majke ga “preuzima”, ostavljajući gledaoca u stanju blage užasnutosti i neverice. Ceo konzilijum psihijatara bio bi potreban da bi se Bejtsu dala dijagnoza! Šizofrenija? Nekrofilija? Poremećaj višestruke ličnosti? Zavisni poremećaj ličnosti? Antisocijalni poremećaj ličnosti? Potpuno je nemoguće opredeliti se za samo jedan!

7. “Blistavi um” (2001)

Režija: Ron Hauard; Glavne uloge: Rasel Krou, Ed Heris, Dženifer Koneli

Opis filma: Ovaj film prati životu priču izuzetno nadarenog matematičara Džona Neša, koji i danas živi u Nju Džerziju. Neš, koga u filmu igra Rasel Krou, tokom studiranja sprijateljuje se sa Čarlsom, a njegova genijalnost vrlo brzo biva prepoznata od strane tadašnjih naučnih krugova, ali i američke vlade koja mu šalje zadatke traženja šifrovanih poruka u novinama. Ubrzo saznajemo da su veliki deo Nešovog sveta zapravo halucinacije, nastale usled paranoidne šizofrenije. Nakon mučnog psihijatrijskog tretmana koji je u potpunosti onemogućio njegov intelektualni rad, Neš odlučuje da se sam izbori sa svojim halucinacijama, a koliko mu to uspeva, dovoljno govori činjenica da je za svoj kasniji rad dobio Nobelovu nagradu.

“Navikao sam da ih ignorišem i mislim da su, kao rezultat, odustali od mene. Mislim da je isto i sa našim snovima i noćnim morama – moramo da ih hranimo da bismo ih održali u životu.”

Psihoaspekt: Pored toga što prati stvarnu životnu priču istoimenog slavnog matematičara, ovaj film je, sa psihijatrijske tačke gledišta, izuzetno kontroverzan, najviše iz razloga što se opravdano postavlja pitanje da li je zaista moguće, pri psihotičnom poremećaju kakav je šizofrenija, svoje simptome svojevoljno držati pod kontrolom. Dalje, ako uspe da se otrgne igrama sa preplitanjem realnosti i psihotične fantazije koje mu priređuje sopstveni um, da li to znači da je izlečen ili da bolest samo “miruje”? Stvarni Neš je u više navrata govorio da od 1970. godine nije uzimao nikakve lekove, što ponovo otvara sve prisutniju kontroverzu o opravdanosti, odnosno nužnosti psihofarmaka u lečenju ove bolesti. Pored borbe jednog čoveka da umom nadvlada bolest, u ovom filmu vidimo preplitanje realnosti i sveta iluzija, kao i pobedu stvaralaštva nad bolešću i predajom. Kolika je snaga duha onda kada se realnost i halucijacije prožimaju – jedan od odgovora nudi ova dirljiva biografska priča, a na gledaoca deluje i tako da se posrami zbog svih svojih mogućih izgovora koje koristi i zbog kojih posustaje pred životnim teškoćama na koje može uticati.

8. “Borilački klub” (1999)

Režija: Dejvid Finčer; Glavne uloge: Edvard Norton, Bred Pit, Helena Bonam Karter

Opis: Narator (Edvard Norton) umoran je od svog praznog života kome, čak i mimo njegove volje, upravljaju konzumeristički porivi. Ubrzo upoznaje dve zanimljive osobe – Marlu Singer, neprilagođenu mladu ženu koju sreće na mnogobrojnim grupama podrške za razna oboljenja kojima oboje prisustvuju i Tajlera Drdena, ekscentrika koji naratoru otkriva čitav novi svet neposlušnosti i odstupanja od ustaljenih šablona življenja od kojih je naš narator umoran. Njih dvojica otpočinju neobičnu inicijativu organizovanja borilačkih klubova u kojima muškarci mogu da ispolje svoju agresiju, a ova ideja proširuje se na čitav projekat čija je svrha sabotaža onih institucija koje ovaj neobičan dvojac vidi kao reprezente konzumerističkog društva, sve dok ne dođe do raskola između njih dvojice čiji je glavni uzrok Tajlerova ekstremnost u sprovođenju zajedničkih ciljeva…

“Ljudi me stalno pitaju poznajem li Tajlera Drdena.”

Psihoaspekt: Kada vam postane jasno u čemu je “caka” sa ovim filmom, shvatite da je izuzetno slojevit i da nosi snažnu poruku koja vas ne može ostaviti ravnodušnim. U celini, “Borilački klub” je kritika savremenog društva koje, baveći se trivijalijama poput nove zelene sofe, ne obraća pažnju na stvari od daleko većeg značaja – koliko smo zapravo srećni u svemu tome i možemo li osećaj ispunjenosti kupiti i uskladiti da se slaže sa zelenom sofom? Na nivou pojedinca, ovo je priča o revoltu koji je toliko snažan i sveprožimajuć da dovodi do disocijativnog rascepa identiteta – stvaranjem novog koji će biti sve ono što mi nismo, a želimo biti. Ovo je ujedno priča i o prijateljstvu, borbi za ideale, opravdanom pozivanju na neposlušnost, ljubavi između neprilagođenih ljudi, u kojoj je neprilagođenost zapravo zdrav odgovor na društvo i ono što ono propagira kroz svoje vrednosti, odnosno nedostatak istih. “Borilački klub” omiljeni je film svih onih koji u sebi nose dozu bunta i koji imaju svog Tajlera Drdena koga bi želeli ponekad da puste napolje da se zabavlja… kad za to ne bi morali da preuzmu odgovornost.

9. “Stanar” (1976)

Režija: Roman Polanski; Glavne uloge: Roman Polanski, Melvin Daglas, Izabel Ađani, Roman Butelj

Opis: Trelkovski, koga u ovom filmu igra Roman Polanski, povučeni činovnik, pronalazi stan i ubrzo se upoznaje sa istorijom devojke koja je tu živela pre njega. Simon Šul, prethodna stanarka, nalazi se u komi kao posledica pokušaja samoubistva koji je nameravala da izvrši skokom sa prozora stana u kome sada živi Trelkovski. On ubrzo postaje opsednut njenom pričom, a njegovom stanju doprinosi neobičan i ekstremno neprijateljski nastrojen komšiluk, čime Trelkovski postaje u opasnosti da završi kao prethodna stanarka Simon…

“Ja nisam Simon Šul!”

Psihoaspekt: Ovaj psihološki uznemiravajuć film nudi fluidne granice između realnosti i uobrazilje glavnog junaka do te mere da može biti dvoznačno određen: kao horor film sa nadrealnim elementima ili kao priča o čoveku sa paranoidnom šizofrenijom. Polanski je gledaocu ostavio da se opredeli koja od dve verzije mu se više dopada. Jeziva, sumorna i realistična atmosfera čine da je na momente teško odupreti se utisku da Trelkovski zaista jeste zarobljen u komšiluku čudnih sklonosti, a njegovom stanju doprinosi sudbina Simon, nakon čije smrti Trelkovski postaje potpuno paranoidan i opsednut okolnostima pod kojima je izvršila suicid, do mere do koje u potpunosti preuzima njen identitet. Još jedna priča o pojedincu i uticaju koje okruženje može da ima po njega, uz nepostojanje jasnih odredbi da li je Trelkovski zaista duševno bolestan ili je njegovo stanje rezultat zavere komšija, što samo doprinosi osećaju neizvesnosti i nelagode koje ovo brilijantno ostvarenje izaziva u gledaocu. Slobodno ga pogledajte dva puta, jednom kao horor priču, a drugi put kao prikaz paranoidne psihoze/šizofrenije… Uzbuđenje neće biti umanjeno za ma koju se opciju opredelili.

10. “Crni labud” (2010)

Režija: Daren Aronofski; Glavne uloge: Natali Portman, Mila Kunis, Vinsent Kasel

Opis filma: Nina je ambiciozna balerina koja želi da po svaku cenu nastavi svoju karijeru, odnosno dobije ulogu u izvedbi “Crnog labuda”. Nevolja nastaje kada se u igri nađe i nova, talentovana balerina Lili koja u Ninin i ovako zbrkan život unosi još veću konfuziju. Nina živi sa zahtevnom i strogom majkom, a kroz film se upoznajemo sa njenom seksualnom i socijalnom nezrelošću; granica između onoga što se stvarno dešava i što je u Nininoj glavi tokom čitavog filma vrlo je fluidna.

“Ja samo želim da budem savršena”

Psihoaspekt: Upravo pomenuta nedefinisanost granice između realnosti i unutrašnjeg sveta junakinje čini ovaj film na prvi pogled konfuznim, ali ako se uzme u obzir njeno mentalno stanje, stvari postaju jasnije. Naime, pretpotstavlja se da glavna junakinja ovog filma boluje od psihoze. Ceo film je preplitanje halucinacija i realnosti, sa na momente zaista jezivim scenama, što ilustruje to kroz kolike patnje i mentalne distorzije prolazi osoba koja boluje od ove bolesti. Na prvi pogled teško je spojiti mladu balerinu koja na početku zapravo pokazuje neurotske crte, a sa eskalacijom priče, dolazi i do potpune prevlasti halucinacija nad realnošću. Jedno pitanje koje muči sve ljubitelje ovog filma je – da li je Ninina majka stvarna ili je još jedna od njenih halucinacija? Reditelj nam je ostavio da sami odaberemo koja verzija nam se više dopada. U filmu su izuzetno uočljive Ninina socijalna i seksualna nezrelost, a simbolika između uloga Belog i Crnog labuda zapravo reprezentuje borbu razuma i bolesti u unutrašnjem svetu glavne junakinje. Aronofski je, za razliku od Polanskog, bio isključiviji u tome na koji način se ovaj film treba interpretirati.

Autor: Ina Poljak

Comments

comments