Da li STVARNO znate ko je bio Sigmund Frojd?

Jedna od prvih asocijacija u javnosti kada neko čuje da ste psiholog, ali i na psihologiju generalno je – Frojd! On zauzima i važno mesto u pop kulturi, a da ne spominjemo komične postere, viceve i sve one anegdote koje uključuju majku, falusne simbole ili snove.

Ipak, koliko stvarno znamo ko je bio Sigmund Frojd i čime je on to tačno zadužio kompletnu psihologiju i iz nje proistekle grane? Pa, da krenemo redom.

Podaci iz lične karte

Frojd (mada možemo sa njim i na Sigmund, verovatno nam ne bi zamerio) rođen je 6. maja 1856. u Moravskoj, Austrija. Bio je najstarije dete u porodici koja je imala još sedmoro dece. Da je rođen nešto kasnije, možda bi se zainteresovao za temu reda rođenosti. Elem, nikada nećemo saznati…

Gotovo kompletan svoj život Frojd je proveo u Beču, sve do nacističke okupacije Austrije 1938. godine. U ovom gradu je završio studije medicine, a već u ranim dvadesetim godinama javlja se nezajažljiva radoznalost ka psihologiji, zbog čega je i ostao upamćen kao psihijatar. Frojd je umro u Londonu 1939, u osamdeset trećoj godini života.

Kako je rođena psihoanaliza?

Kao najstarije dete u porodici, Sigmund je bio ljubimac svoje majke (nismo iznenađeni, zar ne?). I sam je smatrao da je upravo ta činjenica najzaslužnija za doživljaj sebe kao snažne, samopouzdane ličnosti. Kada je imao dve godine, rodio se njegov brat, prema kome je osećao intenzivnu ljubomoru. Upravo to osećanje Sigmund je povezao sa Edipovim kompleksom, smatrajući da njegovo neadekvatno razrešenje vodi u neurozu.

Vezanost za majku je imala snažan uticaj i na njegove kasnije odnose sa ljudima: sa suprugom Martom gajio je svojevrstan zavisnički odnos, a slično je bilo i sa prijateljima i učenicima.

Početnu ideju za stvaranje psihoanalize Frojd je dobio od svog starijeg kolege Jozefa Brojera. Radeći na slučaju žene koja je patila od histerije, došao je na ideju da iza ovog poremećaja zapravo stoje uzroci koji se kriju u domenu seksualnosti. Ostalo je istorija!

Određeni autori koji su se bavili Frojdovom biografijom smatraju da su ga upravo njegove lične karakteristike dovele do ovako velikih postignuća. Ernest Džons je, na primer, smatrao da je Frojdova najsnažnija pokretačka snaga njegova strasna istinoljubivost.

Želju za samoposmatranjem Frojdu je pobudio nemački lekar Vilhelm Flis. Detaljna analiza sopstvenih snova, kojom Frojd počinje da se bavi početkom prošlog veka, prema nekim autorima smatra se trenutkom rođenja psihoanalize.

Bez obzira na to da li govorimo o psihoanalizi ili psihoanalitičkoj terapiji, na Frojdovo viđenje duševnih poremećaja, odnosno ideje na kojima počivaju ova dva modaliteta, uticao je i francuski psiholog Džon Martin Šarko. On je verovao da se mentalni poremećaji mogu izlečiti ne samo lekovima, već i razgovorom – metodom koju je Frojd koristio sa svojim pacijentima i koja je utrla put savremenoj psihoterapiji kakvu danas poznajemo.

Lična patnja kao vodilja

Suštinski pesimističko viđenje ljudske prirode, kao i suprotstavljenost Erosa i Tanatosa, spadaju u takozvane mračne delove Frojdove psihoanalize. Ako uzmemo u obzir širi kontekst tog doba – koji uključuje period između Prvog i Drugog svetskog rata, kao i težak položaj Jevreja u Beču tog vremena, onda je lakše i razumeti taj aspekt. Upravo je tih godina Frojd radio na svom delu „Ego i Superego”, koje možda najpreciznije opisuje destruktivnu stranu ljudske prirode.

Intenzivna lična patnja i život između dva svetska rata pronašli su svoje mesto u psihoanalizi. Baš pred kraj svog života, Frojd doživljava možda i najbolniju demonstraciju ljudskog zla. Naime, godinu dana pre smrti (1938), Frojd i njegova ćerka su ispitivani od strane Gestapoa, nakon čega bivaju primorani da napuste voljeni Beč. Uz pomoć jedne prijateljice oni emigriraju u London, što nije pošlo za rukom Frojdovim sestrama, koje nešto kasnije umiru u logoru. Godinu dana kasnije, u izbeglištvu, preminuo je čuveni tvorac psihoanalize.

Frojdova deterministička i negativistička viđenja ljudske prirode sasvim su sigurno povezana sa teškim životnim uslovima u kojima je živeo i stvarao, a rat i položaj Jevreja, koji su konstantno bili na meti antisemitskih akcija, sigurno su tome doprineli.

U ovom kontekstu zanimljivo je pomenuti Viktora Frankla, čuvenog neuropsihijatra i tvorca logoterapije, koji je takođe bio Jevrejin i vodio je život umnogome sličan Frojdovom, po pitanju života u ratnim uslovima. Frankl je bio u logoru, što je predstavljalo veoma važno formativno iskustvo kako za njega lično, tako i za nastanak logoterapije. Njegovo viđenje smislenosti života i egzistencije daleko je optimističnije od Frojdovog opisa ljudske prirode i njene destruktivnosti.

Svi ovi izvodi iz biografije čuvenog oca psihoanalize pričaju nam živopisnu priču o tome kako na stvaralački opus jednog brilijantnog uma neumitno utiču okolnosti, te da će upravo od toga kako ih tumačimo zavisiti stav koji ćemo spram njih zauzeti, što je još jedna važna lekcija koju nam je Sigmund ostavio u amanet.

Autori: Liza Piščević i Ina Borenović

Comments

comments