Gluvo doba noći, mala spavaća soba u relativno poznatom delu kosmosa.

Ego: Hej, pst, spavaš li? Superego: Ne, što? Ego: Nešto hoću da te pitam? Superego: Pitaj me. Ego: Znaš, ja baš volim da pišem. I zamišljam tako da pišem knjige i neke lepe stvari. Superego: Da, znam. Ego: E sad. Nekad zamišljam da sam pisac. Superego: Ma idi, boga ti. Stvarno? Ego: Je l’ me zezaš? Superego: Ne još, nastavi. Ego: Nego, tako kad zamišljam da pišem, uzmem da se uporedim sa nekim pravim piscem. Ili piscom. Eto vidiš da nemam pojma. Superego: Ne držiš me budim u ovo doba da bih ispravljao tvoje gramatičke greške, e? Ego: Ne, dobro. Pa, kad se uporedim sa nekim pravim piscem, ali pravim, znaš... Shvatim koliki sam tupadžija. Id: Šta vi tu ćućorite? A da smažemo neku čokoladu? M? Ego: Ne sad, čekaj, vidiš da razgovaramo kao odrasli. Id: *pravi grimasu i posprdno ponavlja šta je Ego rekao* Ego: Kad vidim kako se STVARNO piše, onda skontam da nikad neću biti pisac. Kako oni svašta znaju, toliko od istorije, umetnosti, znaju da opisuju ulice raznih svetskih gradova... Superego: A ti to ne umeš? Ego: Naravno da ne umem. Još sam zelen, zar ne? Superego: Pa i da i ne. U tvojim godinama, neki veliki su već pisali. Ego: Ali ja ne umem! Treba da pročitam još oko 200.000 knjiga da bih se za milimetar makao! Superego: Tako je. Id: Ma šta te briga, nabrljaj nešto, kao da neko danas ceni sadržaj, sve je forma, maco, onda neke atraktivne slike ubaci i idemo, hooopa, golotinja i to, to se prodaje, kakva književnost, umetnost, mesa mi daj! Superego: E, ’aj ućutkaj ga, molim te, sad mi već ide na živce. Ego: Malo o’ladi, Id. Id: ČOKOLADA. I piški mi se. Ego: Iš tamo. Nego, zašto ja ne umem u ovim godinama da pišem? Kako su drugi to umeli? Superego: Pa ti drugi, pravi pisci, je l’, nisu sate, dane, godine svog života proveli ispred Facebook-a i Instagrama i Twittera i dangubeći uz serije... Ego: Dangubeći? Šta, kao serije nisu neka forma umetnosti? Superego: Nemam komentar. Id: Što nas vraća na pitanje čokolade. I golotinje. Zajedno! Ego: Stvarno smaraš. Id: Ali ako sad poludim, možete da se slikate vas dvojica. Ego: Nemoj onda da poludiš. Superego: *uvređeno prevrće očima pa trepće* Dakle, tvoj problem je što bi da si nekakav genije, a nisi. Ego: Pa, pojednostavljeno, da. Superego: Kao i oko sedam milijardi ljudi na ovoj planeti. Ego: Možda da probam nešto da napišem, pa... Superego: Kao intrapsihička instanca u ovoj ličnosti koju opsedamo zadužena za moral i savest, savetujem ti da prestaneš da šiparički sanjariš i kreneš nešto konkretno da radiš. I bilo kakve papazjanije koje napišeš, pod izgovorom da su umetnost ili lični izraz, neću odobriti. Uostalom, jedino gore od toga da stvarno nisi genije jeste to da nisi genije, a da si ubeđen da jesi. Id: Pfff, kao da je nekada nekome trebalo tvoje odobrenje, smešan si. Mi smo palili i žarili, bre, dok ti nisi ni postojao. Sećaš se kad smo onda smazali... Superego (poluglasno): Složenije strukture kasnije se razvijaju... Id: Buahahahaha, e stvarno si smešan, zapravo. Ego: Dosta više! *udah, izdah, hvata se za koren nosa* Ima tu još problema. Kako bih, na primer, opisao scene seksa u nekoj knjizi? Superego: Čekaj, stani. Ne znaš ni o čemu da pišeš, ni kako, ali znaš da će biti scena seksa?! Ego: Pa... Id: JESAM TI REK’O! To, bre, biće od tebe nešto. Ego: Ma AKO ih bude. Uvek se zastidim kad ih čitam u nekoj knjizi. Id: Jao, kako laže, bože me ti sačuvaj. Tri puta pročitaš te pasuse! I hoćeš da umreš od sramote ako ti neko gvirne u knjigu kad su „te“ stranice! Superego: Dobro, pa to je u mojoj nadležnosti, ta sramota... Id: Previše brbljate. I dosadni ste. A čokolada u kuhinji stoji, netaknuta. Superego: Kakva, čoveče dragi, čokolada usred noći?! A šećer, a trans masti, kalorije, ugljeni hidrati...? Id: Kako si zabavan. Podseti me da te nigde ne vodim, na žurke posebno. Superego: Ti si primitivan! Id: Ti si uobražena seljačina! Ego: Dosta vas dvojica! Superego: On je prvi počeo! Id: Uuuu, bravo, majstore samokontrole! Superego: Stvarno ste nepodnošljivi! Ego: *zatvara oči i žmuri nekoliko sekundi* Gde smo ono stali? Id: Kod čokolade. Superego: Kod scena telesne ljubavi u knjigama. Id: Mislio je na seks. *obraća se Superegu* Eto konačno se razumemo. Ego: Ma misliću o tome kad još malo porastem. Superego: Pa bogami, vreme ti je... Id: Ne smaraj. Idi čitaj neke pravilnike ili tako nešto... Ego: Dobro, dobroooo. Okej, hajde na spavanje. Id: Čokolada. Mislim da ima i neko punjenje. Ego: Od lešnika? Id: Verovatno. Ego: E pa sad moram da čalabrcnem, hoće mozak da mi pregori od ovih kasnonoćnih razmišljanja. Id: Hajde, hajde, požuri. Superego: Koji ste kreteni. A samokontrola? A disciplina? A logika – NOĆU SE NE JEDE ČOKOLADA. Ego: Pa to je u tvojoj nadležnosti, zar ne? Superego: JA ODBIJAM da učestvujem u tome. Id: Uh, kako smo se prepali. *obraća se Egu* Ma daj, evo već čujem kako ustaješ iz kreveta, tapkaš bosim stopalima prvo po parketu, pa po pločicama... otvaraš vrata kuhinjskog elementa... i, ona je tu... Ego: Ma neka ide sve dođavola... Superego: Pa tamo će i da ode ako... Ego: Molim te, ćuti. Ne pomažeš. Id: Lakše je da ustaneš nego sa njim da se raspravljaš, znaš kakav smarač ume da bude... Ego: Da... No... Pisanje... čokolada... zbunjen sam. Id: Znaš, mili, da je šećer gorivo za mozak... Ego: Da... Superego: Ne usred noći! Ego i Id: ĆUTI! Ego: *ustaje iz kreveta, tapka bosim stopalima po parketu, pa po pločicama... Kuhinja, element, čokolada... Nije sa lešnicima... ali koga briga, KOGA JE IKADA BILO BRIGA* Id (tiho): Hahahaha, eto ko je gazda ovde!

*         *          *

Nekoliko dana kasnije...

Superego: Zamisli budala objavila na internetu ono što smo pre neku noć pričali! Id: Mhmbzmz? Superego: Pa ti opet nešto ždereš! Id: *briše musava usta rukavom*: Ne, ja sam jedini ovde koji se zabavlja. Superego: Je li čuješ šta ti kažem? Objavio je sve na internetu, Ego-manijak! Id: Pa tuži ga za narušavanje privatnosti! Hahaha! Superego: Misliš da... Id: Gledaj, druže. On objavljuje šta mu se hoće. Današnji internet ti je takav, pa mu se može. Ja, s druge strane, radim šta hoću. Jedem čokoladu usred noći, dobijem uglavnom ono što tražim, često ODMAH. Ili SAD. A gde si ti, nesrećo? Na sajtu Blica se čudiš moralnom posrnuću omladine? Superego: Omladina je danas stvarno... Ja nemam reči... I sve što... Id: Š! Opet govoriš! Uzmi ovo! *pruža mu lizalicu* Superego: Ali od ovoga zubi... Ja nisam oralno fiksiran... Id: Ššššššš! Superego: Jaooo... od vanile je.... Ooooo...

*KRAJ*

Autor: Ina Poljak