“Ja imam granični poremećaj ličnosti”

Kategorija: Psihopriča

gdgd

Ali… svi ljudi mojih godina imaju opasne seksualne navike, probleme sa psihoaktivnim lekovima i drogama, zaljubljuju se u muškarce čim ih upoznaju a onda na prvi znak izdaje nastoje da im unište živote, ne jedu danima a zatim se prejedu u restoranu brze hrane… Zar ne?

Pre nekoliko meseci napunila sam 25 godina i naterala sam se da se osvrnem na sopstveni život. Do sada, ono što sam priznavala bile su stvari u vezi sa kojima se moja majka hvalila u svom čitalačkom klubu: imam dobro obrazovanje, živim u Njujorku, uspešan sam pisac i urednik, imam zdravstveno osiguranje, idem na fensi žurke gde pijem martinije sa poznatim ličnostima i u stanju sam da plaćam sopstvene troškove.

Za nju i za ostatak sveta, to je moj život, zato što je to ono što puštam ljude da vide. Čak sam i ja to prihvatila kao istinito i ubedila sebe da sam dobro, zato što sam nosila sve te lepe etikete.

Ali, onda sam napunila 25 godina i, u mojoj glavi, baš te godine odvajaju te od detinjstva – više nisi “previše mlad” za udaju i decu, a dovoljno si odrastao da imaš diplomu i karijeru i, što je najgori deo, više ne možeš svoje nemarno ponašanje pravdati mladalačkim eksperimentisanjem.

Najraniji napad depresije i opsesije imala sam u šestom razredu, kada sam saznala šta su lezbejke i postala prestravljena da ću i ja izrasti u jednu.

Opsesije su nastavile da me progone narednih 6 meseci, iako sam se momentalno obratila roditeljima, koji su me uveravali u to da nije bitno koji pol ću voleti.

Iracionalne opsesije postale su uobičajena stvar, a imala sam i sopstvenu lestvicu najgorih: zatvor, HIV, plućni embolizam, rak svake vrste, dušek na kome spavam i koji se tokom noći zapali.

Droge za koje sam se opredelila, ovim redosledom, bile su: obimne količine alkohola, oženjeni muškarci, lekovi na recept, ugljeni hidrati. Najbolje sve to zajedno. To je bilo samo zagrevanje za novu etiketu koja će mi istog leta biti prilepljena: granični poremećaj ličnosti.

Kada mi je moj psihić dao ovu dijagnozu, primila sam je sa dostojanstvom. Zapravo, već neko vreme sam je znala, jer je pre dve godine jedan doktor sugerisao istu stvar i ja sam se iznervirala i otpisala ga kao šarlatana. Naravno, ja jesam imala istoriju “zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, rizičnih seksualnih veza i prejedanja,” što je jedan od klasičnih simptoma graničnog poremećaja ličnosti. Ali, svi ljudi mojih godina imali su opasne navike, probleme sa lekovima i drogom, zaljubljivali su se u oženjene muškarce i nakon najmanjeg znaka izdaje nameravali da im unište živote. Svi su pili dok se ne onesveste, a onda bi se vozili gradom slušajući muziku, ne bi jeli danima a onda se prejedali u prvom restoranu brze hrane. Zar ne?

Ali, on je usadio tu džangrizavu misao u moju glavu. Pa čak ni onda nisam uspevala da se poistovetim sa Vinonom Rajder u filmu “Girl, Interruped” (moj prvi i glavni izvor informacija o svemu u vezi sa graničnim poremećajem ličnosti) i bila sam polusvesna toga da sa mnom nešto nije u redu.

hanged heart

Negirala sam mogućnost da imam granični poremećaj ličnosti, ali sam i dalje o njemu čitala knjige, postavljala pitanja, počinjala sebe da prepoznajem u DSM kriterijumima: crno-belo mišljenje – poznato i kao “spliting”, očajnički pokušaji da izbegnem realno ili umišljeno napuštanje, poremećaj identiteta: primetno i istrajno nestabilno viđenje same sebe, impulsivnost u najmanje dve oblasti koje mogu biti potencijalno samougrožavajuće (na primer, ekscesivno trošenje novca, upuštanje u seksualne avanture, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nemarna vožnja, prejedanje), obrazac nestabilnih i intenzivnih međuljudskih odnosa koje karakteriše oscilovanje između ekstrema idealizacije i omalovažavanja.

“Oh, pa to sam ja”, pomislila sam.

A onda sam sve to ostavila po strani i prošlo je dve godine dok nisam, od jednog pijanog i nepromišljenog seksa za jednu noć, dobila seksualno prenosivu bolest i paničan strah (čitaj: opsesiju) oko toga da je se nikada neću otarasiti uprkos mojim najvećim naporima: zabijanjem glave u gomilu kokaina, izgladnjivanjem, prejedanjem, iznenadnim putovanjima.

Onda sam našla novog psihijatra i odlučila da budem iskrena. Na našem drugom susretu, poverila sam joj se o tome kako mislim da me moji prijatelji nekada ne razumeju, kako mislim da je moj poslednji dečko možda serijski ubica zato što mi je nakon mesec dana veze rekao da me voli i da mi je obično dosadno i da se osećam mrtvom iznutra većinu vremena, a ona mi je rekla da to ne zvuči kao da imam poremećaj raspoloženja (kakav je depresija), već pre poremećaj ličnosti.

Presekla sam je i rekla: “Sad ćete reći da imam granični poremećaj, je l’ tako?”, a ona je klimnula glavom i rekla da bi to mogao biti slučaj, ali da ćemo tek videti i da moramo nastaviti da pričamo.

Htela sam da se svađam sa njom i da joj kažem da je to normalno, da svi mrze sebe i rade određene stvari kako bi se osećali živima. I da se čak ni ne sečem! Nekoliko seansi i iskrenih uvida kasnije, imala sam dijagnozu i prihvatila sam je.

Morala sam iskreno da se osvrnem na sve svoje prethodne veze i obrasce koji su se pojavljivali: upoznam dečka. Zaljubim se u njega nedugo potom i postanem opsednuta njime na nekoliko nedelja. Dečko se povuče ili ne odgovori na poruku dovoljno brzo. Ja se potpuno isključujem i odlazim. Više ne osećam ništa prema njemu. Ne daj bože da je on raskinuo sa mnom ili nešto namerno učinio kako bi me povredio. Onda bih se ustremila na to da mu uprospastim život na prepreden, lukav način koji uključuje tračeve, inflitraciju u njegov život kroz društvene mreže i celoživotnu mržnju.

Ali, veze su, generalno, za mene iscrpljujuće, zato što, tokom jednog dana, mogu da promenim pet različitih raspoloženja i osećanja od kojih mi se svako čini legitmnim i opravdanim. Ponekad bi me sve to toliko obuzimalo da bih doživljavala depersonalizaciju – to jest, osećaj kao da nisam u svom sopstvenom telu.

Kada se to desi, imam problem sa osećajem fizičkih senzacija, obuzme me panika i bukvalno želim da iskočim iz svoje kože. Vidim sebe u trećem licu. Rečeno mi je da je ovo često kod graničnog poremećaja ličnosti.

Pijem antidepresive i oni su dobri za mene; pomažu mi da raščistim prostor u svom umu i posmatram svoj svet. Ono što je sranje jeste to što je lečenje graničnog poremećaja bihejvioralno. Pravljenje svesnih promena svoje dnevne rutine kako bi se izvežbao da izađeš iz svog crno-belog, ljubav i mržnja mišljenja. Iako su antidepresivi fini, oni ne mogu izlečiti sve moje probleme.

Nature_Clouds_Gray_day_017790_

Ali, mislim da je to slučaj sa svim ljudima koji se od nečega leče. Još uvek se osećam kao da sam osakaćena bez svojih režima i pravila i da mi je ceo dan uništen ako ne započne savršeno. Kada odem u teretanu i nakon toga žudim za čizburgerom i pojedem ga, moram da govorim sebi da nisam nepovratno upropastila dan i da mogu biti neko ko vežba i jede čizburgere.

Znam da zvuči jednostavno, ali to je koncept u koji ja ne mogu da proniknem. Kao što ne mogu ni da shvatim to da neko može da bude loš prema meni a da i dalje bude dobra osoba. Ja. To. Jednostavno. Ne. Razumem.

Danas sam jela masne palačinke za doručak. Onda sam otišla na posao i poželela da svoj upropašćeni dan proveden tražeći odeću na internetu i zamišljajući savršen život u crnom i belom koji bi mogla da započnem već sutra. Ali, u tom trenutku sam odabrala da budem produktivna.

Zato što je do mene da odlučim da li ću živeti u sivoj zoni, znajući da se to ne može postići magičnim antidepresivima ili sijalicom iznad glave ili listom dobrih i loših stvari. Zato što ja nisam ni dobra ni loša. Ja nisam alkoholičar ni potpuni trezvenjak. Nisam ni kurva ni devica. Ja sam oba. I na meni je to da prepoznam.

I, nadam se, sa mnogo više rada i vremena na terapiji, počeću u to i da verujem.

Izvor: xo jane
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

12 Comments

  1. Sve su nase price iste. Slicne, sta god. Iako mi ova “prestrucno” zvuci. Granicar vecinom nema vremena niti zivaca da analizira sebe. Po sebi sudim. U uzletima i padanjima smo bez premca. Pa kako koga dohvati. Volim te danas onako kako cu da te sutra mrzim. A da li sam voleo, ili ? U svakom slucaju vise se ne lecim. Hemijom. Ne vredi. Opet ja po sebi…nekima hemija ne dopire do mozga. Na mene terapija nema efekta. Ovako cu…nekako. Da li je tesko? Ako se bojim vrabaca ne treba ni da sejem psenicu, zar ne? Zivecu. Prezivecu. U svojoj razlicitosti. Bole rane ljudi koje povredjujem, sa tim moram da se nosim….

  2. I da nastavim samo, ponukan vecerasnjim iskustvom….ako prezivim. Jer pucam kao prenategnuta struna, burno. Agresija je ono sto moze da me unisti. Vlastita. Prema drugima. Jer mozda taj neko sa druge strane pozeli da promeni moj stav. Bolno. A u trenu sav bes nestane i pojavi se mnogo ljubavi. Ali do tog trena….

  3. Ljubavne veze su i za mene uvek bile tako turbulentne i pune obrta.U pocetku sam sva zanesena opsednuta puna strasti ma obozavam tu osobu svim srcem ali samo na kratko..posle sav mrak i ono najgore iz mene ispliva na povrsinu.

  4. Zelim da pomognem kaže

    Imam pitanje za Borderliniju,
    Hm, imam prijateljicu koja boluje od Borderlinije, dozivjela sam od nje pregrst ljubavi, ali i saopstenja da me uopste kao prijatelja ne zeli.
    1.Sta znaci dugotrajno planiranje sopstvenog identiteta?To ne razumijem
    2.Nestabilna slika o sebi-u kom smislu?
    3.Zasto demonizuju druge i u kom smislu?
    4.Zasto se ne mogu odluciti za pol sa kojima zele da imaju seksualne odnose? I
    5.Ovo sam izvukla iz ovog testa, pa ako mozete da mi to malo pojasnite.
    “Onda bih se ustremila na to da mu uprospastim život….inflitraciju u njegov život kroz društvene mreže i celoživotnu mržnju.INFILTRACIJU-KAKO?

  5. Zelim da pomognem kaže

    Takođe znam, a i osjetila sam na svojoj kozi kako boli kad te povrijedi neko ko ima Borderlinie. Zu sam uz nju i ne idem nigdje. Ako zeli da nestanem iz njenog zivota morace mi to saopstiti u oci.

  6. Nemojte osudjivati nikoga,ko ima psihički problem,ni najmanji,ja imam granicni poremećaj,i nes reci saobracajnu tesku iza sebe,za koju nisam kriv.Nije lako,evo ja nesmem da se upustim u vezu sa nekom devojkom bilo kojom,da ne bih bio povredjen,pa da onda ne bih povredjivao ja nju i sve oko sebe…Elem,ovaj nas poremećaj nije bolest duševna,ali je jako teska za podnositi samoga sebe,mislim da pre svega trebamo imati razumevanja mi za sami sebe,to je neki moj zaključak,znamo biti i kreativni i uspesni,ali pitanje je da li prepoznajemo osobine i da li ih me samo,ljubav i sujetu.Bar ja to mislim,zeznuto je,ali to je život,okolnosti malo narav i eto ti…..

  7. Jos jedna kaže

    Ja imam 29 godina i vec veoma dugo, od prve svoje veze kada sam imala 17 godina, znam da imam neki emocionalni problem. Nazivala sam to nemogucnost kontrole besa, emocionalna preosetljivost, neki “cudan osecaj kad si sam”… Tek sam vcrs slucajno naletela na clanak o GPL i zaprepascujuce se preppznala u vecini opisanog. S jedne strane mi je sokantno i osetila sam se kao neki monstrum, kakva sam to licnost!? S druge drago mi je sto postoji jedna dijagnoza koja pokriva sve moje nedostatke, pa kapiram da ce i lecenje/otklanjanje istih se povlaciti/povuci lecenjem. Ima leka! Je l se neko od vas lecio i ako da kakva su mu iskustva i sta preporucuje?
    Hvala unapred

  8. inrainbows kaže

    Ja sam se lečila psihoterapijom i mogu da ti kažem da se napredak vidi, često i nekoliko meseci nakon završetka terapije.
    Sve zavisi od osobe do osobe i u kakvom stanju dodješ kod terapeuta.
    Meni je terapeut ukinio lekove koje mi je pre toga drugi nestručni lekar prepisao i krenuli smo da radimo.
    Bitna je takodje podrška porodice i prijatelja, a ako to izostane (barem u onoj meri u kojoj ti očekuješ) – nemoj odustajati! Sve najbolje.

  9. misfit kaže

    Ovo je pisala ili histrionicna osoba sa elementima GPL ili zesci freelance bullshiter koji je samo iscitao simptome GPL i odlucio da napise clanak o tome.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.