Šta znači biti normalan?

Kategorija: Psihovesti

Bez obzira da li pokušavamo da definišemo šta znači biti mentalno zdrav ili pak duševno bolestan, moramo da postavimo isto pitanje: gde prestaje normalnost, a počinje patologija? Ili, koja je to tačna granica između normalnog i nenormalnog? Neko će biti mudar pa će reći da jasne granice zapravo ni nema, ali kako se onda bavimo lečenjem duševnih bolesti (šta to lečimo) ili se bavimo zaštitom mentalnog zdravlja (šta to tačno štitimo)?

Oni stariji od 30 godina pamte da je samo za vreme njihovog života nešto što je ranije smatrano bolešću danas potpuno normalna stvar, a o onima koji su stariji od 70 godina da i ne govorimo. Pojam duševnog zdravlja i patologije zavisi, dakle, od društveno istorijskog trenutka, stepena razvoja lične i društvene svesti, pa svakako i političkog uređenja zemlje u kojoj živimo.

Na primer, decenijama nakon Drugog svetskog rata u komunističkim režimima nije bilo društveno poželjno biti vernik, a oni koji bi se iz svetovnog života zamonašili smatrani su neretko za duševno poremećene ili u najmanju ruku neprilagođene osobe. S druge strane, u nekim dijagnostičkim testovima, nedeljni odlazak u crkvu smatra se kriterijumom normalnosti, tamo gde je to društveno uobičajeni standard. Pa onda, muškarci koji nose dugu kosu, žene koje imaju seksualni odnos pre braka, i slično, predstavljali su kršenje javnog morala, ali su za neke bili i pokazatelji (nepoželjnih) psihičkih kriza.

Normalno je ono što je društveno prihvatljivo?

Tako dolazimo do jednog dosta rasprostranjenog ali prilično diskutabilnog kriterijuma mentalnog zdravlja, a to je socijalna prihvatljivost. Normalno je ono što je društveno poželjno i prihvatljivo. Uzgoj pasa za prozvodnju prehrambenih proizvoda se ovde smatra bizarnim, ali u nekim delovima sveta to je uobičajena prehrambena navika. U nekim primitivnijim kulturama deca prisustvuju polnom činu odraslih, što ovde može biti zakonom kažnjivo, a svakako se smatra vrlo poremećenim. Kada zaključujemo o tome šta je normalno a šta ne, moramo imati u vidu društveni kontekst u kojem se odvija neko ponašanje. Znamo da se u situacijama kada su ljudi izolovani u zatvorima, logorima, brodovima koji su dugo daleko od kopna, pravila ponašanja promenjena usled vanrednosti situacije, pa mnogo toga što je u običnim životnim okolnostima „nenormalno“, ovde nije.

Spomenusmo političko uređenje zemlje kao jednu od varijacija na temu socijalne prihvatljivosti kao kriterijuma duševnog zdravlja. S tim u vezi interesantno je osvrnuti se na to da nama ovde „sva zla dolaze sa Zapada, pa kvare našu omladinu”. Tamo je sve devijantno, a ovde sve nekako nevino i prostodušno. Kao. Ono što je ozbiljniji problem jeste kako najčešće vladajuća ideologija biva ta koja određuje šta je mentalno zdravo, a šta ne.

Jedan od najuticajnjih pobornika antipsihijatrijskog pokreta u drugoj polovini 20. veka, Tomas Sas, smatrao je da je mentalna bolest mit kojem je zadatak da prikrije i tako učini ukusnijom „gorku pilulu moralnih sukoba u ljudskim odnosima“. Ideologija jednog društva postavlja kriterijume toga šta je socijalno poželjno (normalno), a šta ne. Vrednosti koje psihijatrija podržava ili potiskuje zavise od društva koje plaća psihijatrijsku zaštitu. Kao primer toga, Sas u svojoj knjizi „Ideologija i ludilo“ navodi razliku u hospitalizaciji mentalno obolelih u Rusiji (Sovjetskom Savezu) i Severnoj Americi 70-tih godina prošlog veka. Naglasak u terapiji kod Rusa je na prisilnom radu, dok je u SAD naglasak na prisilnoj dokolici, što autor dovodi u vezu sa manjkom radne snage u jednoj, a viškom radne snage u drugoj zemlji. Temu duševnog zdravlja kao socijalne prihvatljivosti obrađuje i Bulgakov u svom romanu „Majstor i Margarita“. Šta znači biti socijalno prihvatljiv (čitaj: mentalno zdrav) u totalitarnom režimu? Verovatno isto što i biti mentalno zdrav u kanibalističkom plemenu.

Istovremeno postoji više različitih kriterijuma za razlikovanje normalnosti i patologije, a ni jedan, kao što ćemo videti, nema univerzalnu vrednost. Svaki od ovih kriterijuma je oboriv, ako samo malo detaljnije porazmislimo o svakom. Ipak, svi su oni važni, te ih treba ovde navesti, jer se, opravdano ili ne, njima rukovodimo, što kao stručnjaci, što kao korisnici ili građani.

Kada razmatra problematiku rastegljivosti pojmova mentalnog zdravlja i patologije, prof. Biro (2003) to  ilustruje primerima iz čuvenog Stojiljkovićevog udžbenika psihijatrije (70-te i 80-te godine prošlog veka) gde se vegetarijanstvo svrstava u poremećaje nagona za ishranom, a onanija (masturbacija) u poremećaje nagona za održanjem vrste. Prema ovom udžbeniku bi savremeni seksolozi koji zagovaraju masturbaciju kao poželjnu u očuvanju i negovanju sopstvene seksualnosti bili pravi šarlatani, a za  neke i „antihristi“. Ili šta tek reći za vegane, oni su baš u gadnom problemu. Društveno-istorijski trenutak, dakle, uređuje kriterijume normalnosti takođe. Setimo se da je i homoseksualnost do pozne polovine prošlog veka takođe svrstavana u poremećaje od strane zvanične medicine.

Normalno je ono što nije bolesno?

Kada već spominjemo medicinu, neizostavno je naglasiti klasični medicinski model mentalnog zdravlja koji se definiše kao odsustvo bolesti. Da li nemati F dijagnozu nužno znači biti i mentalno zdav? Svi znamo da nije tako. Vrlo lako ćemo u svom okruženju, rodbini, školi, komšiluku, pronaći one za koje zasigurno možemo da kažemo da nije tu baš sve OK kad je u pitanju mentalno zdravlje, ali oni nemaju F dijagnozu. Neće ih zdravstveni sistem kao takve nikad ni prepoznati. To svakako nije znak zdravlja, ali ni bolesti.

Sve u svemu, svakodnevno iskustvo nam govori da B.O. (bez oboljenja) ne znači nužno biti i zdrav. Uostalom, postoji čitav spektar pojava koje ne možemo svrstati u bolest niti u ideal zdravlja. To su one pojave koje predstavljaju normalne promene u razvoju ili reakcije na neke stresne situacije, koje pod specifičnim okolnostima mogu ugroziti mentalno zdravlje osobe. To su, na primer, krize, reakcije na traumu, i slično. Ajzenk je ovo pokušao da reši praveći jasnu kvalitativnu razliku između duševnih bolesti (sa jasnom biološkom osnovom) i bihejvioralnih poremećaja, u koje bi spadala razna neurotična stanja, poremećaji ličnosti, pa i gore pomenuta krizna stanja. Kao što vidimo, između ovih bihejvioralnih poremećaja i zdravlja nema jasne granice. Stoga, duševnim bolestima treba da se bave psihijatri, kaže Ajzenk, a ovim bihejvioralnim poremećajima treba da se bave psiholozi. Bez namere da neopravdano generalizujemo, izgleda da u našoj sredini najčešće tako i jeste.

Normalno je ono što je naučestalije?

Jedan od najčešće korišćenih kriterijuma za razlikovanje normalnosti od patologije je statistički model-prosek kao kriterijum, normalno je ono što je najučestalije. Po tom kriterijumu onda natprosečno inteligentni ne bi bili baš normalni, a teško da je to prihvatljivo za zaključiti. Ovaj kriterijum je dosta povezan sa gorepomenutom socijalnom prihvatljivošću, jer je najčešće to ono što je najučestalije u jednoj društvenoj sredini, a videli smo da ipak ne može biti kriterijum za normalnost. Ili da opet citiramo prof. Biroa (2003), ako je većina muškaraca u nekoj sredini oženjena, ne možemo one neoženjene smatrati nenormalnim. Isto važi i za udate i neudate žene, kao i za one koje su se opredelile za rađanje i one koje nisu.

Normalno je ono što je prirodno?

Poseban slučaj predstavlja ono kada se nešto što je jednoj društvenoj grupi uobičajeno proglasi i za „prirodno“, pa samim tim i jedino normalno. Tako je uoči prve gej parade u Beogradu jedan od istaknutih argumenata omladine koja se protiv ovoga bunila (govorim iz iskustva stručnog lica u jednoj srednjoj školi) bio „Da je homoseksualnost normalna, Bog bi stvorio Adama i Stevu, a ne Adama i Evu“. Uz dužno poštovanje za slobodu mišljenja, ali ovo nije argument, pa kada sam pokušala da ih edukujem o tome šta se može smatrati argumentom a šta ne, oni su svoju kognitivnu disonancu rešavali ubeđujući me da ja tako govorim „jer moram“, „zbog javne politike“, „a sigurno dobro znam kao i oni da to ništa nije normalno, NI PRIRODNO“. Eh. Interesantno je zapravo da je ono što je prirodno zapravo često zabranjeno ili društveno neprihvatljivo, ili nasilno društveno preoblikovano. Evo, na primer, da li je čovek prirodno monogamno biće?

„Zašto ja nisam normalan?”

Mentalno zdravlje kao ideal

Konačno, savremena psihologija i psihoterapija govore o mentalnom zdravlju kao o idealu kojem treba težiti, a tu je uključeno ostvarivanje vlastitih potencijala, iskustvo pozitivnih emocija, subjektivno i psihološko blagostanje, integrisanost u socijalnu sredinu, svrsishodnost, samoprihvatanje… što zvuči gotovo utopistički, i što predstavlja celoživotni proces jer je teško ostvarivo u jednoj jedinici vremena, ali se postavlja pitanje koliko je upotrebljivo sa stanovišta praktične psihijatrije kojoj je neka vrsta konkretne dijagnostike potrebna za efikasno lečenje.

Kada uzmemo sve u obzir, vidimo da jasne granice između normalnosti i patologije nema, i da svi pomenuti kriterijumi mogu u nekom trenutku biti od koristi, a da ni jedan nema apsolutnu vrednost. Zato često pozivamo još neke kriterijume u pomoć, kao što su:

Bizarnost ponašanja: nema ničeg bizarnog u zalivanju travnjaka, ali ima ako zalivamo travnjak usred provale oblaka

Trajanje ponašanja: u iščekivanju značajnog ispita idemo ulicom i pričamo sami sa sobom i preslišavamo se spram svakodnevno glasno pričamo sa sobom u javnosti

Ekstremno i trajno socijalno odstupanje: setimo se genijalnog matematičara Džona Neša koji u filmu „Blistavi um“ dosledno postupa u skladu sa svojim halucinacijama i sumanutim idejama da je njegov zadatak da dešifruje tajne poruke u medijima radi bezbednosti svoje domovine.

Subjektivna patnja: doživljaj psihičke disfunkcionalnosti u situacijama koje nisu realno hendikepirajuće (na primer, plašimo se da uđemo u lift).

Psihološki hendikep: samosabotiranje (na primer: bojim se odgovornosti pa ne donosim odluke,čak ni one važne za moj život i napredak).

Funkcionalnost: suštinski za psihološku „dijagnozu”; ako svake večeri pevamo državnu himnu pre spavanja stojeći na krevetu, ali nikog ne ugrožavamo i to ne ometa naše svakodnevno funkcionisanje, možemo li se smatrati bolesnim zbog svoje bizarne potrebe?

Čak i kada ove dodatne kriterijume uzmemo u obzir, i dalje je veoma teško povući granicu između onog što se smatra normalnim i nenormalnim. To je svakako jedan od razloga zbog kojih ljudi zaziru od problema ove vrste, ili pak izbegavaju pomoć psihologa, terapeuta, psihijatra čak i kada bi im to značajno olakšalo život. U našoj sredini se ljudi lakše mire sa oboljenjima bilo koje vrste, samo ne sa onima koji imaju prefiks psiho. Ipak, imajući u vidu sve gore navedeno, koliko god se trudili da budemo oličenje mentalnog zdravlja, izbliza niko od nas nije baš sasvim normalan.

Literatura:

Biro, M. (2003). Pojam normalnosti i patologije u Biro, M. i Butollo, V. (Ur.), Klinička psihologijaKatedra za Kliničku psihologijuLMUMunchen &Futura publikacijeNovi Sad, 22-26.

Hock, R. (2004). Četrdeset znanstvenih studija koje su promenile psihologiju. Zagreb: Naklada Slap. 

Jerković, I. i Zotović, M. (2010). Razvojna psihologija. Futura publikacije, Novi Sad

Szasz, T. (1980) Ideologija i ludilo – članci o psihijatrijskog dehumanizaciji čoveka. Zagreb: Naprijed

Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *