U naučnofantastičnom trileru, Gravitacija, iz 2013. godine, Sandra Bulok igra austronauta zaglavljenog u kapsuli u svemiru, koji je jedini preživeli nakon katastrofe. Preplašena, promrzla i sama, ona, rešivši da prekine takvu sudbinu, isljučuje dovod kiseonika u kabinu kako bi izvršila samoubistvo. Kad počne da gubi svest, nju posećuje astronaut, čiji lik tumači Džordž Kluni, a za koga je mislila da je mrtav. On joj održi motivacioni govor, da joj plan kako da preživi – a zatim nestane. Na kraju, ona shvati da se ova poseta nije zaista dogodila, ali joj taj doživljaj ipak daje snagu da nastavi. Držeći se „njegovog“ plana, uspeva da preživi ono što se činilo beznadežnom situacijom.
Ovaj film je naučna fantastika, međutim, susret koji lik Sandre Bulok ima sa „bićem“ koje se pojavljuje u trenutku očaja je mnogo češće ljudsko iskustvo nego što možete da zamislite. Psiholozi govore o ovom iskustvu kao o „osećaju prisustva“ (eng. sensed presence).
Osećaj prisustva se najčešće dešava osobama koje su same u ekstremnim i neobičnim sredinama, a vrlo često je uključen i visok nivo stresa. Ove osobe govore o opažanju ili osećaju da je druga osoba tu kako bi im pomogla da se izbore sa opasnom situacijom. Slikovitost prisustva može da varira, od nejasnog osećaja da nas neko posmatra do jasno uočenog entiteta od krvi i mesa, poput Klunija u Gravitaciji. Ovaj entitet može biti Bog, duh, predak ili neko koga lično poznajemo. Osećaj prisustva se najčešće pojavljuje u sredinama sa malo fizičkih i socijalnih stimulusa; niska temperatura je takođe česta okolnost.
Moguća objašnjenja ovog fenomena uključuju kretanje brodova, atmosfersku i geomagnetsku aktivnost, kao i promenjeno stanje svesti i osećanja nastalo hemijskim promenama u mozgu usled dejstva stresa, nedostatka kiseonika, jednolične stimulacije ili nakupljanja hormona. Ovo je zapravo uzbuđujući, novi dokaz, istraživačke grupe predvođene Olafom Blankeom, koji pokazuje da precizna stimulacija određenih delova mozga izaziva da ljudi osećaju prisustvo duhova.
Psiholog Piter Sjudfild takođe smatra da se ono što se dešava na kognitivnom planu menja pod ovim okolnostima, i da te okolnosti mogu igrati ulogu. On govori o tome da mi većinu svog vremena uglavnom provodimo primajući i obrađujući stimuluse iz našeg okruženja. Međutim, stalna izloženost stimulusima za koje smo evoluciono nepripremljeni ili nedostatak promena u našem okruženju, mogu dovesti do toga da se više fokusiramo na stimuluse koji dolaze iznutra, u čemu većina nema mnogo iskustva.
Najverovatnije, fenomen osećaja prisustva, nastaje kao rezultat interakcije većine ovih faktora odjednom.
Neki od najzanimljivijih opisa ovog fenomena su opisi usamljenih mornara, koji su doživeli halucinacije i iskustva izlaska iz tela. U jednom od najpoznatijih događaja, Džošua Slokum, prvi čovek koji je oplovio planetu jednom rukom, zakleo se da je video i razgovarao sa kapetanom Kolumbovog broda Pinta. Tvrdio je da je kapetan upravljao njegovim brodom kroz oluju, dok je Slokum ležao bolestan od trovanja morskom hranom. Mnogi drugi upečatljivi, živopisni primeri ovakvih prikazanja koji potiču od mornara, ali i od planinara i polarnih ekspedicionista, opisani su 1987. godine u članku Sjudfilda i Mocelina. Ovde su uključeni stalni izveštaji polarnih ekspedicionista u kojima navode da se osećaju kao da ih stalno neko prati; planinarima sa Mont Everesta, zaglavljenim u snegu priviđali su se spasioci; preživeli sa brodoloma videli su dodatne osobe u svojim čamcima za spasavanje.
Iako se fenomen osećaja prisustva najčešće dešava osobama na neobičnim i opasnim mestima, nije neosnovano pretpostaviti da se ovakva iskustva mogu desiti i u nekim svakodnevnim situacijama. Na primer, osobe u žalosti koje su izgubile voljenu osobu za koji su mnogo bile vezane, mogu izolovati sebe od socijalnih kontakata i retko napuštati kuću. Usamljenost i izolacija, zajedno sa visokim nivoom stresa i nepromenljivim osećanjima mogu veoma lako izazvati iste biološke uslove koji izazivaju „posete“ osobe od koje su nedavno razdvojene.
Ovaj fenomen vezuje se i za neke religiozne događaje. Takve epizode se uglavnom dešavaju nakon dugih perioda meditacije i unutrašnjeg razmišljanja što dovodi do neobičnih i intenzivnih fizičkih stimulacija. Rane religiozne figure Mojsije, Isus i Muhamed govorili su o susretima sa natprirodnim bićima dok su lutali pustinjom; zaista, gladovanje, duga meditacija i stimulacija tela bolom i umorom sastavi su deo većine religija.
Mnoga društva imaju periode izolacije i neobične spoljašnje stimulacije kao obred prelaska iz adolescencije u odraslo doba. Transedentalno menjanje svesti može biti važan deo takvih doživljaja, kao i fizička patnja ili čak mučenje. U takvim ritualima, koji se često nazivaju potraga za vizijama ili potraga za duhovima, tragači se nadaju da će upoznati duha ili „biće“ koje će im pružiti vođstvo i savet. U nekim indijanskim plemenima, mlada osoba dobija svoje odraslo ime od tog „bića“ za vreme svoje potrage. Ove potrage uključuju izolaciju u teškim sredinama ili intenzivno bombardovanje čula – bubnjevima, znojem, pevanjem ili plesom – u zatvorenom prostoru. Oba pristupa takođe uključuju izgladnjivanje, žeđ i neispavanost u znak buduće promene nivoa budnosti i prikazivanja susreta sa duhom.
Na nešto svakodnevnijem nivou – da li vam se ikad desilo da sedite u sami u svojoj sobi i odjednom kroz vaše telo prođe jeza? Osećate hladnoću, uzbuđeni ste, uznemireni, a nije vam jasno odakle sve to dolazi, jer ste se do pre jednog minuta osećali sasvim u redu. Čak i za ovako nešto postoji objašnjenje. Naime, postoji još jedan fenomen koji se javlja u prirodi, nevidljiv je, neprimetan na svesnom nivou, a može učiniti da da osećamo iracionalni strah dok sedimo u praznoj sobi. Reč je o infrazvuku. Infrazvuk je niskofrekventni zvuk koji ne registrujemo na svesnom nivou, ali ga osećamo u ušima. Taj čulni nadražaj, koji naša svest ne razume i ne zna odakle dolazi izaziva pravu pometnju sa našim emocijama. Istraživači su otkrili da zvuk između 7 i 19 herca može izazvati strah, preplašenost i paniku.
Oni su uradili eksperiment u kome su na koncertu pustili niskofrekventni zvuk. Većina posetilaca nije znala šta se dešava. Oni su do pre jednog minuta uživali u dobroj muzici, a u sledećem trenutku ih je preplavio strah, srca su im ubrzano lupala i osećali su se uplašenim i bespomoćnim. Na kraju eksperimenta, oko 22% osoba govorilo je o neobjašnjivom strahu, jezi i depersiji u trenutku kada je infrazvuk pušten.
No, bez obzira na njegov izvor, osećaj prisustva je veoma živopisno, perceptivno iskustvo za one osobe koje su ga doživele i može biti veoma teško ubediti ih da je to nešto drugo, a ne ono šta veruju da jeste. Pri procenjivanju izveštaja osoba koje su imale ovo neobično iskustvo možete videti sve; od posete vanzemaljaca do posete natprirodnih bića i može biti veoma teško znati šta dalje. Postoje tri mogućnosti:
- To se zaista dogodilo, tačno onako kako ta osoba kaže.
- Osoba istinski veruje da se to desilo, ali to zapravo nije slučaj.
- Osoba izmišlja priču iz nekog razloga.
Najbolje što možemo uraditi pod ovim okolnostima je da procenimo relativnu verovatnoću svake od ovih opcija i da odaberemo ono koja nam se čini najverovatnijom.
Izvor: Psychology Today, Cracked
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović