Mnogi od nas nastoje da razviju saosećanje tokom života, pošto znamo da nam ono donosi dobre stvari i čini nas povezanijima sa drugima. Međutim, ljudi neretko stavljaju barijere između sebe i saosećanja, što za posledicu ima i smanjenu spremnost da se pomogne nekome ko je u nevolji.
U celoj toj priči oko empatije i saosećanja (pri čemu već znamo da to nisu sinonimi), najmanje vremena se posvećuje onome ko je njihov primalac. Uprkos tome, istraživanja pokazuju da neki ljudi imaju strah od toga da postanu predmet nečijeg saosećanja, pošto smatraju da bi to moglo da škodi njihovom mentalnom zdravlju. Zašto neki od nas odbijaju ovakvu pomoć i šta možemo učiniti kako bismo se ka njoj otvorili, tema je ovog teksta.
Šta nas toliko plaši kod saosećanja?
Istraživanje koje je nedavno sprovedeno i objavljeno u časopisu Mindfulness pokazalo je kako strah od primanja saosećanja može uticati na naše ponašanje u kriznim periodima (
U tom istraživanju učestvovalo je 85 studentkinja sa jednog velikog kanadskog univeziteta. One su se izjašnjavale o svom stepenu slaganja sa izjavama kao što su „Ako uvidim da je neko prema meni ljubazan i brižan, ja podignem oko sebe zid.” One studentkinje koje su se izjašnjavale kao uplašenije od ovakve bliskosti u odnosu na ostale su teže delile svoje nevolje sa prijateljima i porodicom.
Zašto je to problem? Zato što je socijalna podrška koju nam pružaju bliski ljudi veoma važna u suočavanju i nošenju sa teškim trenucima koji su neizostavni deo života svakog od nas. Na praktičnom nivou, podrška nam može pomoći da najpre (i ako je to moguće) utičemo na okolnosti koje su dovele do teškoća. Jedno istraživanje (McWilliams et al, 2010) je pokazalo da nedostatak socijalne podrške povećava sklonost ka razvoju psihičkih problema i teškoća, i ujedno povećava faktore za razvoj fizičkih oboljenja više nego celoživotno pušenje. Prijatelji i porodica koji pružaju podršku takođe sprečavaju prekomerno samokritikovanje: oni nas podsećaju da smo bezbedni, važni i vredni onoga čemu težimo, što su kritične tačke coping mehanizama (to su mehanizmi koje koristimo kako bismo izašli na kraj sa stresnim situacijama i negativnim životnim događajima). Tačnije, jedno istraživanje sprovedeno pod vođstvom Pola Gilberta (Hermanto et al, 2016) je pokazalo da samokriticizam, u kombinaciji sa strahom od saosećanja, predstavlja značajan faktor rizika za razvoj depresije.
Postoji i istraživanje (Gilbert et al, 2014) koje pokazuje da ljudi sa većim strahom od saosećanja češće potiskuju svoje emocionalne reakcije na teška iskustva, što je navika koja je povezana sa rizikom za razvoj kardiovaskularnih oboljenja i aleksitimije: smanjene sposobnosti da se prepoznaju sopstvene i emocije drugih ljudi. Najzad, strah od primanja saosećanja povezan je sa nižim mindfulnessom (stanje pune svesnosti), veštinom koja je povezana sa mnoštvom dobrih stvari vezanih za naše zdravlje i blagostanje.
Ako znamo koje su prednosti, zašto se onda i dalje opiremo saosećanju?
Neki brinu oko toga da druga osoba neće adekvatno reagovati, to jest da će ih odbiti ili umanjivati značaj onoga što se dešava. A to što se dešava može dolaziti iz nečijeg načina na koji reaguje i koji je naučen u detinjstvu, i koji može provocirati ljude da na njega odgovaraju neprijateljski ili povlačenjem, a ne sa saosećanjem. Na primer, jedno istraživanje (Kelly & , 2016) sugeriše da ljudi koji svoje roditelje doživljavaju kao hladne kasnije tokom života imaju veći strah od primanja saosećanja.
Čak i ukoliko je ponuđena, ljudi podršku mogu doživljavati kao nešto čudno, neprijatno, pa čak i bolno – ukoliko se od njih traži da se nađu u centru nečije pažnje, a oni sa time nisu udobni. Pružanje saosećajne podrške u ovoj osobi može izazvati doživljaj da nije u stanju da se sama i stoički nosi sa onime što oseća, ili da je u tome nedovoljno uspešna, pa zato drugi moraju da „uskaču”. Dalje, primanje podrške znači da sebi priznajemo da smo ranjivi i slabi, što je za neke ljude takođe veliki izazov, koji neretko može rezultovati osećanjem neadekvatnosti, krivice ili srama. Najzad, ljudi mogu odbijati podršku usled utiska da su na smetnji osobi koja im pomaže: da traće njeno vreme i energiju.
Naravno, mali je broj ljudi koji je spreman da otvoreno i bez zadrške priča o svojim bolnim i neprijatnim iskustvima, pošto ih mnogi od nas doživljavaju kao potvrdu svoje neadekvatnosti ili neuspeha. Za njih je pokazivanje emocija prevelik rizik; oni se plaše da dele lična iskustva jer veruju da će to učiniti da se osećaju gore, a ne bolje.
Ako vam bilo koje od ovih objašnjenja zvuči poznato, odnosno prepoznajete sebe ili bliske ljude u njima, nastavite sa čitanjem.
Lekovita moć samosaosećanja
Opsežna studija pod nazivom „Mindfulness” identifikovala je jedan način da se smanji strah od primanja saosećanja, a to je saosećanje prema samom sebi.
Istraživači su učesnicima u ovom istraživanju rekli da deset minuta pišu jedan pasus o nekom svom ličnom neprijatnom iskustvu, onom koje pamte kao ponižavajuće ili sramno. Potom su nasumično podeljeni u tri grupe.
Prvoj grupi rečeno je da misle o svojim iskustvima sa samosaosećanjem. Ono podrazumeva da, dok se osvrćemo na sopstvena prošla i sadašnja iskustva, prema sebi zadržimo stav prihvatanja, razumevanja i podrške kakav bismo imali prema prijatelju koji bi nam se obratio radi utehe. Drugoj grupi je rečeno da, dok piše, misli na očuvanje svog samopouzdanja, dok je trećoj grupi rečeno da slobodno i u detalje piše o svom iskustvu.
Ispitanici su potom rangirali u kojoj meri su se osećali uznemireno pre i posle ove vežbe pisanja. Rezultat? Oni koji su bili samosaosećajni su se osećali bolje od ispitanika iz obe preostale grupe. Negativna osećanja bila su umanjena čak i kod onih ispitanika koji su pokazali veći strah od saosećanja, ali taj efekat nije pronađen i u druge dve grupe.
To znači da prisećanje na sopstvena teška iskustva kroz prizmu samosaosećajnosti može biti emocionalno lekovitije od drugih pristupa, uključujući pokušaje da se osnažuje sopstveno samopouzdanje ili da se ne čini ništa po tom pitanju.
Da li bi samosaosećanje moglo da pomogne ljudima da potraže pomoć, bez obzira na to što se plaše da budu objekat nečijeg saosećanja?
Nakon prve vežbe, istraživači su ispitanike pitali da napišu nešto drugo: pismo o svom teškom iskustvu, koje će potom podeliti sa drugim ispitanikom kog nikada ranije nisu upoznali. Nakon toga oni su razmenjivali svoja pisma i međusobno diskutovali o svojim iskustvima. Pre nego što su pisali, ispitanici su se izjašnjavali o tome koliko rizičnim im se čini da podele sa nekim svoju priču.
U celini, što su se više plašili saosećanja, to je procena da je rizično da podele svoje iskustvo sa nekim, očekivano, bila veća. Ali, kod ispitanika koji su bili u takozvanoj samosaosećajnoj grupi, ova povezanost je nestala. Dakle, samosaosećanje ne samo da je smanjilo negativna osećanja ispitanika u trenutku, već ih je usmerilo u pravcu mišljenja da ovakvo samootkrivanje ipak nije toliko rizično koliko su bili skloni da procenjuju.
„Osim toga, pošto je samosaosećanje povezano sa intenzivnijim osećanjima sigurnosti i povezanosti sa drugima unutar našeg drištvenog sveta, praktikovanje samoosećanja može voditi ljude da se osećaju bezbednije, manje ugroženo i sa stavom poverenja prema drugima, uz oslabljivanje povezanosti između njihovih strahova i procenjenog rizika koji nosi samootkrivanje,” kažu autori ove studije.
Mnogi ljudi opredeljuju se za psihoterapijsku pomoć, kako bi mogli da izgrade kvalitativno drugačiji odnos sa samima sobom. U te svrhe pomaže im CFT, terapijski pravac koji zasluženo dobija na popularnosti, pošto na prilično jednostavan način postiže tektonske promene u tome na koji način doživljavamo sebe, druge i svet.
Reference:
Dupasquier, J.R., Kelly, A.C., Moscovitch, D.A. et al. Mindfulness (2017). https://doi.org/10.1007/s12671-017-0792-0
, , , Fears of happiness and compassion in relationship with depression, alexithymia, and attachment security in a depressed sample. British Journal of Clinical Psychology, 53, 2, 228.
Hermanto, N., Zuroff, D.C., Kopala-Sibley, D.C.,, Kelly, A.C., Matos, M., Gilbert, P., Koestner, R. (2016). Ability to receive compassion from others buffers the depressogenic effect of self-criticism: A cross-cultural multi-study analysis. Personality and Individual Differences, Volume 98, 324-332.
Kelly, C.A., Dupasquier, J. (2016). Social safeness mediates the relationship between recalled parental warmth and the capacity for self-compassion and receiving compassion. Personality and Individual Differences, Volume 89, 157-161.
McWilliams, L. A., & Bailey, S. J. (2010). Associations between adult attachment ratings and health conditions: Evidence from the National Comorbidity Survey Replication. Health Psychology, 29(4), 446-453.
Izvor: Greater Good Berkeley Autor: Emiliana R. Sajmon-Tomas Prevod i adaptacija: Ina Borenović
