Religioznost i predrasude

“Fenomenalno je to koliko vremena ljudi provode boreći se protiv đavola. Kada bi samo upotrebljavali istu količinu energije voleći druge ljude, đavo bi sam od sebe umro od dosade.” – Helen Keler

Iako religije mahom propovedaju ljubav prema ljudskom rodu, psiholozi već decenijama istražuju povezanost između religioznosti i predrasuda. U skorije vreme, pronađeno je da su određeni tipovi predrasuda (na prvom mestu rasizam) izuzetno društveno nepoželjni i prezreni od strane religijskih vođa.

Ipak, predrasude religioznih ljudi spram homoseksualaca i ateista još uvek se vrlo često tolerišu, pa čak i podstiču od strane raznih religijskih grupa. U današnoj Americi, ateisti su najomraženija manjinska grupa.

Neki istraživači smatraju da treba na umu imati i to koliko je neko sklon prihvatanju i održavanju dogmatskih uverenja i da je to važnije od konkretnih sadržaja tih uverenja. U svakom slučaju, nedavno sprovedena studija sugeriše da, kada je reč o predrasudama o gej i ateističkoj populaciji, sadržaj uverenja – posebno verovanje u Boga – je izuzetno važan, pa čak i važniji od nivoa dogmatičnosti koji važi za ta uverenja.

Različite vrste religioznosti i predrasuda

Povezanost između religioznosti i različitih vrsta predrasuda uočena je još pre određenog vremema. Na primer, studije iz ’50-ih godina prošlog veka pokazale su da su ljudi koji idu u crkvu skloniji rasizmu nego oni koji nikada nisu išli u crkve.

Religioznost je kompleksan koncept, pa su istraživači pokušavali da mu se približe kroz razumevanje njegovih pojedačnih karakteristika, posebno onih koje mogu biti relevantne za razvoj i održavanje predrasuda.

Gordon Olport je, na primer, smatrao da ljudi imaju intrinzične (unutrašnje) ili ekstrinzične (spoljašnje) motive za religiozno ponašanje. Spoljašnji motivi su oni u kojima se religija vidi kao sredstvo za postizanje drugih ciljeva (na primer, odlazak u crkvu iz društvenih razloga), dok ljudi sa unutrašnjim motivima religiju vide kao cilj sam za sebe, to jest – ona je centralna vodilja u njihovim životima. Olport je smatrao da je spoljašnja religioznost povezana sa negativnim aspektima religije kao što su predrasude prema neistomišljenicima, dok je unutrašnja, intrinzična religioznost zreliji pristup koji je povezan sa najboljim što religija nudi za čoveka.

Olport je smatrao da je spoljašnja religioznost povezana sa negativnim aspektima religioznoati kao što su predrasude, dok unutrašnja ima “zreliji” pristup, koji se smatra najboljim kvalitetom religije. Olport je čak tvrdio da unutrašnje religiozni ljudi “nemaju prostora za odbacivanje, prezir ili snishodljivost spram drugij ljudi” (Hol, Mac i Wud, 2010).

Ipak, dok istraživanja pokazuju da je spoljašnja religioznost u pozitivnoj korelaciji sa rasizmom, unutrašnja nije ni u kakvoj povezanosti sa istim, što sugeriše da se unutrašnje religiozni ljudi, kada je u pitanju rasizam, malo razlikuju od onih koji nisu religiozni.

Pored toga, postoje dokazi da stepen unutrašnje religioznosti zavisi od socijalno poželjnih odgovora, što znači da su ovakvi ljudi skloniji prikazivanju svojih vrlina, nego stanja kakvo zaista jeste.

Fundamentalizam u službi predrasuda

Alternativni pristup predstavljalo bi razmatranje pitanja kako se dogmatična osoba drži svojih religioznih uverenje. Dogmatizam se može smatrati znakom kognitivne nefleksibilnosti, a oni ljudi koji su u svojim razmišljanjima nefleksibilni verovatno će se u većoj meri držati stereotipnih viđenja manjinskih grupa kakva podstiču predrasude. U prilog takvoj tvrdnji govore istraživanja koja su pokazala postojanje povezanosti između religijskog fundamentalizma (bez obzira na to o kojoj je religiji reč) i visokorazvijenih predrasuda ka homoseksualcima (Hunsberger, 1995).

Pogodno tlo za razvoj predrasuda jesu apsolutistička uverenja, koja zabranjuju preispitivanje dogme i koja svet dele na loš i na dobar. Sa druge strane, religiozni ljudi koji cene spremnost da se uverenja preispituju, koji priznaju i druga stanovišta koja takođe mogu biti istinita i koji nisu autoritarni, manje su skloni predrasudama, iako ne manje od ljudi koji nisu religiozni (Hunsberger, 1995).

U ŠTA se veruje i KAKO

Nalazi koji povezuju dogmatizam sa predrasudama, a koji su dobijeni u mnogim istraživanjima, naveli su neke istraživače na zaključak da je to KAKO u nešto verujemo – odnosno, kognitivna rigidnost spram fleksibilnosti nečijih uverenja – važnije za razumevanje predrasuda nego to u ŠTA verujemo, to jest – sam sadržaj nekog uverenja.

Tako su se autori nedavno sprovedene studije složili u tome da se sadržaj i način verovanja u neko uverenje posmatraju kao jedna kompomenta, umesto da se mere odvojeno. Pomenuti autori pišu o tome da to koliko čvrsto neko veruje u Boga ili u višu silu (“šta” komponenta uverenja) može doprineti predrasudama nezavisno od rigidnosti nekog uverenje (“kako” komponenta”) (Shen, Yelderman, Haggard & Rowatt, 2013). Vera u Boga može biti relevantna za određene tipove predrasuda, posebno za one koje su uperene protiv ljudi koji se vide kao oni koji mogu ugroziti određene vrednosti. Ateisti i homoseksualci od strane mnogih religioznih ljudi viđeni su baš kao oni koji mogu ugroziti religijske vrednosti.

Pomenuti autori koristili su skalu nazvanu “Post Critical Beliefs Scale” (PCBS), kako bi pokušali da razmrse važne efekte kognitivne rigidnosti i verovanja u Boga spram predrasuda. PCBS religiozna uverenja posmatra kroz dve široke dimenzije: da li neko zauzima bukvalan ili metaforički pristup, za koji se veruje da “pogađa” pitanje rigidnosti spram fleksibilnosti uverenja i uključivanje ili isključivanje transcedentnosti uverenja, koje se tiče verovanja u postojanje Boga ili više sile. Predrasude su merene kroz skale socijalnih distanci spram targetiranih grupa. Tako je uspostavljen sistem po kom se pretpostavlja da će oni ljudi koji smatraju da članovi takvih grupa narušavaju skladnost njihovih uverenja biti upravo onih spram kojih će se iskazivati više predrasuda.

Vera u Boga i predrasude spram onih koji “ruše vrednosti”

Rezultati dve sprovedene studije poazali su da je vera u Boga u značajnoj meri bila prediktor predrasuda spram homoseksualaca i ateista, odnosno – kada se u obzir uzimao nivo kognitivne rigidnosti (bukvalno-simboličko uverenje). Vera u Boga zapravo je bila snažnije povezana sa predrasudama spram ateista nego spram homoseksualaca.

Za razliku od ovakvog nalaza, kognitivna rigidnost pokazala se povezanom sa većim predrasudama ka crncima, ali to ne važi i za verovanje u Boga.

Druga studija, koji su sproveli Šen i saradnici (2013), pokazala je da su intrinzična religioznost, religiozno ponašanje (pohađanje crkvenih službi, čitanje svetih spisa i molitva) i opšta religioznost (samoprocena o sopstvenoj religioznosti) veoma snažno povezani sa predrasudama prema homoseksualcima i ateistima, ali ne i sa predrasudama ka crncima. Ovaj nalaz u suprotnosti je sa Olportovom tvrdnjom sa su intrinzično (unutrašnje) religiozni ljudi generalno neskloni odbacivanju ili antipatijama prema drugim ljudskim bićima.

Rezultati ove studije sugerišu da se oni ljudi, koji jače veruju u Boga i koji svoju religiju smatraju izuzetno važnom, ne osećaju prijatno u prisustvu homoseksualaca i ateista, a posebno ovih drugih.

Autor: Skot MekGril

Reference:

Hall, D. L., Matz, D. C., & Wood, W. (2010). Why Don’t We Practice What We Preach? A Meta-Analytic Review of Religious Racism. Personality and Social Psychology Review, 14(1), 126-139. doi: 10.1177/1088868309352179

Hunsberger, B. (1995). Religion and Prejudice: The Role of Religious Fundamentalism, Quest, and Right-Wing Authoritarianism. Journal of Social Issues, 51(2), 113-129. doi: 10.1111/j.1540-4560.1995.tb01326.

Shen, M. J., Yelderman, L. A., Haggard, M. C., & Rowatt, W. C. (2013). Disentangling the belief in God and cognitive rigidity/flexibility components of religiosity to predict racial and value-violating prejudice: A Post-Critical Belief Scale analysis. Personality and Individual Differences, 54(3), 389-395. doi: http://dx.doi.org/10.1016/j.paid.2012.10.008

Whitley, B. E. (2009). Religiosity and Attitudes Toward Lesbians and Gay Men: A Meta-Analysis. International Journal for the Psychology of Religion, 19(1), 21-38. doi: 10.1080/10508610802471104

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments