Reality fenomen – iskrivljenje realnosti ili njena prava slika?

Kategorija: Psihopriča

Reality realnost širi se oko nas, poput šumskog požara. Niko to, navodno, ne gleda, ali brojke govore drugačije. Zašto je ova pošast za zdrav razum ovoliko popularna u našoj zemlji?

Reality je, na prvom mestu, idealan poligon za srpski populus, da nastupi kao neko ko ocenjuje, ko daje sud, vrši procenu. To podrazumeva i zauzimanje pozicije moralne gromade, korektora ponašanja, poznavaoca „pravih i istinskih, porodičnih i moralnih vrednosti.

Dominantna pozicija posmatrača tako postaje jedini sud, jedina prihvatljiva instanca kroz koju se razmatra valjanost i ispravnost nečijeg ponašanja. Ta pozicija je nužno puritanska, jedina ispravna i konformistička. Posmatrač na taj način izlazi iz svoje svakodnevne dokonosti i oseća „demokratičnost“ reality-a kao opipljivu. Njegova uloga je od suštinske važnosti (u okvirima parole „Narod sve vidi i narod sve zna“).

Svakako da je i uslovljenost lošom ekonomskom situacijom jedan od okidača popularnosti ovog reality fenomena. Ne treba ni sumnjati da bi narod radije ubijao svoju dokonost na plažama Halkidikija ili obroncima Kopaonika. Dok se to ne desi, ostaje toplo servirana uteha u vidu populizma i vulgarizma bez granica, koji posredno podilaze „narodnom“ egu.

Potenciranje skandala, svađa, afera kao priprema za veliki sud SMS glasača je najvažniji programski okvir bilo kog TV programa reality tipa. Na taj način običan, dokoni narod dobija priliku da bude arbitražni organ na mnogo opipljiviji način nego što su to, recimo, izbori. Oseća da ima uticaja, da je autoritet i da neko mari za njegovo mišljenje (zanemarujući pritom činjenicu da neko upravo na taj način manipuliše njime i pritom uzima novac nauštrb istog tog osećaja).

Još jedna stvar koja doprinosi ovom i ovakvom modusu ponašanja mase koja gleda i procenjuje je i distanca onoga ko posmatra. Upravo ta distanca druge strane ekrana im daje tu mogućnost da se osete kao neko ko je vredniji, časniji i ispravniji u odnosu na nekog ko je unutra, a da pritom ne moraju da potkrepljuju taj stav bilo kakvim konkretnim činjenicama ili ga izlažu kritici. Naravno, odabir ljudi koji formiraju reality ekipu je tendenciozan, pošto su producenti vrlo svesni da je to ono što hrani uvek gladno čudovište opštenarodne osude.

Dakle, jedan od kamena temeljaca svakog gledanog reality-a je i taj nezasiti i nesvesni mehanizam malograđanske osude samih posmatrača, koji svoj stepen neophodne identifikacije pronalaze kao suprotnost u odnosu na nekog drugog, odnosno učesnika reality-a. Ja koji gledam sam vredniji u odnosu na ološ koji je unutra. Naravnom, mehanizam osude je u potpunosti nesvestan samog sebe i stepena projektovanja sopstvenih karakteristika. Osuda kao način iskaljivanja sopstvenih frustracija što sam ili sama nije unutra, iako se toj osobi ta sama ideja gadi, iako oni čak to ni ne gledaju, nego samo pokupe po koju informaciju tu i tamo

Još jedna interesantna pojava su i ljudi koji unutar studija komentarišu konkretna dešavanja i konflikte u okviru reality-a, a oni su obično ljudi bliski učesnicima ili njihova rodbina. U ovim „okršajima“ svako slepo drži stranu onog svog, ne obazirući se na konkretne činjenice, koristeci jedino i isključivo floskule i relativizme tipa „Ona je nevaspitana i nemoralna“, „On je jako dobar dečko“, „Nije normalno da se tako ponaša“… Nivo komunikacije tendenciozno se drži na jednako niskom nivou, spinuju se stvari koje jesu ili nisu izgovorene, hrani se konflikt i pojedine problematične situacije, drži podgrejanim neki skandal…

U zemlji u kojoj se nivo političkog dijaloga i odgovornosti srozava iz dana u dan, vođen trenutnom političkom pozicijom, gde znamo da su najpoželjniji novinari i medijski magnati upravo ideolozi najpopularnijih programa ovog tipa, postaje sasvim jasno zašto se pomenuti magnati ne obaziru na bilo kakve zamerke od strane regulatornih tela za elektronske medije, onda kad se oni uopšte sete da postoje i šta im je posao. Uostalom, i zašto bi se obazirali kada nema ko da ih natera na tako nešto.

Reality postaje tako jedna od dominantnih paradigmi koja određuje nivo prihvatljive javne komunikacije i na taj način radi na nekoj vrsti legitimiteta svih onih ostrašćenih političkih i politikantskih saopštenja za javnost, imenovanja i etiketiranja novinara na konferencijama za štampu, otvorenih pisama i javnih skandala čijim se brojanjem više niko i ne bavi. Kao posledica svega toga, imamo prosečnog političara (ili, pak, natprosečnog) koji, u odnosu na Zmaja od Šipova zaista i zvuči i doima se kao obrazovana i kultivisana osoba.

S obzirom da su današnja, čini se, legitimna politička sredstva spinovanje, populizam i podilaženje biraču, razlika između političara i samih učesnika reality-a postaje gotovo nevidljiva. I jedni i drugi su spremni na sve kako bi dobili naklonost svojih posmatrača, odnosno birača. Jedni zbog vlasti i njenih privilegija, a drugi zbog eksponiranosti koju smatraju dobrom za njihovu poslovnu delatnost (starleta ili opasan momak sa beogradskog asfalta kao dve najtipičnije).

Rejting i gledanost su oduvek bili i biće sveti gral ovog začaranog kruga na medijskom nebu modernog kapitalizma. Ukoliko to sve pomešamo sa primesama posttraumatskog tranzicionog iskustva i začinimo sa malo tradicionalizma, homofobije i šovinizma, dobijamo specijalitet kuće zvani srpski reality. Na vama je samo da izaberete jedan od dva delikatesa, ružičasti ili „srećni”. Ili, još bolje, da ugasite televizor i bacite ga, na primer, kroz prozor.

Autor: Bojan Borenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *