Pitajte psihologa

Imate problem? Pitanje? Nedomicu?

A ne znate sa kime biste to mogli da podelite?

Želite da dobijete savet, smernicu, objektivno mišljenje?

Na pravom ste mestu!

Na ovoj stranici pošaljite pitanje psihologu i vrlo brzo ćete dobiti željeni odgovor!

Na vaša pitanja odgovara Bojana Škorić, psiholog i psihoterapeut.

Pitanje postavite u komentaru ispod.

Napomena: Pitanja, kao i odgovori, biće vidljivi svim posetiocima ove stranice.

1 komentar

  1. Pozdrav! Mislim da mozda imam neki poremecaj licnosti i razmisljam o terapiji ali bi volela da se ovde prvo otvorim i da mi vi pre toga date neke iskrene ideje o mojim problemima (znam da ne mozete biti sigurni 100%). Napisacu Vam nesto o sebi, izvinjavam se zbog duzine.
    – Stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti
    -OCD
    – Opsednuta sam ljudskim ponasanjem, konkretnim ljudima, identifikacijom sa njima
    – Imam strog unutrasnji glas i to me ljuti, jer ne volim sebe vise nego druge
    -Ponekad imam osecaj da sam previse grandiozna da bi bila grandiozna
    – Zelim savrsenog prijatelja, dream team, simbioticku vezu iako ne kazem da bi takav neko mene (egocentricnu silom prilika) hteo, ne mogu to naci ali me odbijanje ne rastuzuje jer ko me odbije i nije za mene
    – Maladaptivno sanjarim o paznji i nekad u drustvu kad sam primorana da budem u centru paznje ili hocu da se otvorim pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker
    – Nazalost sam empaticna, podrzavam ljude, postujem sve sto jesu, misle da jesu i zele da budu, trudim se da pruzim koliko znam odgovarajucu emocionalnu reakciju (ne ignorisem ali zbog stidljivosti ne znam kako to izgleda)
    – Moj omiljeni sport je da pokazem svima da sve mogu sama i izigram statistiku no shvatam da time ignorisem svoje potrebe i da to moze da me kosta
    – Nemam prijatelje i nikad nisam bila u vezi (trudim se ali ako me neko ne odbije postane sebican u mom drustvu jer nisam agresivna)
    – Kada zelim da kazem nesto brzo kazem suprotno
    -Nemam tu *sliku sebe u drustvu*, cini mi se da moras imati sposobnost laganja sebe da bi to imao?
    – Losi roditelji- fizicko kaznjavanje u detinjstvu, vredjanje, ponizavanje, ubedjivanje da moram da se mucim i zrtvujem za nesto, ubijanje duha, kreativnosti, optimizma i entuzijazma. Moja osecanja su bila uvek zanemarivana, zloupotrebljavana, raspravljana iz hobija. Ljutim se na sebe sto sam zbog njihove nesavesnosti utrostrucila svoje standarde prema sebi.
    – Imam cudnu tendenciju da obezvredim i*sterilisem* svoja osecanja npr.volela bih da mi *prvi put* bude iz razumevanja, svidjanja, postovanja i poverenja ali ne nuzno u vezi i ljubavi
    – Ponekad se ponasam cudno kada zelim da verujem odredjenoj osobi, budem skroz neagresivna i raznezena, delujem submisivno iako to nisam
    – U sustini, u fazonu sam da nista ne moram (OCD se zlobno smeje) ali da sve moram da mogu dok nije protivno mojim vrednostima

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Većina sadržaja koji ste izneli odnosi se na viđenje sebe u komunikaciji sa drugima- sa jedne strane navodite: ,,…pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker’’, dok sa druge strane kažete: ,,stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti’’. Ovakav opis može da uputi na manjak samopouzdanja u socijalnim situacijama, odnosno- da možda niste sigurni kada Vas neko prihvata. Kada nismo sigurni u to da li nas druga osoba prihvata i šta zapravo misli o nama, onda je i osećanje strepnje, straha ili razočarenja zbog neispunjenog očekivanja razumljiv odgovor. Neke osobe, želeći da izbegnu strah koji osećaju, zauzimaju poziciju nekoga ko analizira druge i situaciju, a ustvari se emocionalno udaljavaju od ljudi. Negativan aspekt je da osoba tada drugima može da deluje nezainteresovano, kao da je na distanci i da zapravo propušta šansu da prepozna nekog ko bi je iskreno razumeo. Od pomoći može da bude prisećanje na sigurnu relaciju iz života (npr. sa osobom iz porodice, prijateljem iz detinjstva), na način da takav odnos može da bude model (primer) za građenje novih, jer imamo makar i minimalno iskustvo kako izgleda kada nas neko prihvata, znamo kada se neko postavi blagonaklono i prijatno prema nama.

      Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja:
      – Kako su se prema Vama ponašale osobe u porodičnim i/ili prijateljskim odnosima u kojima ste se osećali prihvaćeno?
      – Kako treba neko da se postavi prema Vama, kako da se ponaša, da biste želeli da Vam bude prijatelj? –
      – Da li Vi, nekim svojim ponašanjem utičete da ljudi ne uspeju da Vam se približe?

      U želji da pronađe uzrok trenutnog problema, kao i u traganju za rešenjem i novim načinom pristupa, može se desiti da se osoba ,,uplete’’ u sopstvena razmišljanja, pa da početni problem deluje još teže i bez rešenja.

      Zbog toga, procena je da od izuzetne koristi može biti ukoliko biste sa stručnjakom detaljnije razgovarali o tome kako se osećate, kako da prevađete psihološke prepreke koje ste opisali i kako možete povećati sebi šansu da budete okruženi ljudima koji Vas razumeli i prihvatali. Verujem da je psihoterapija proces i mesto gde možete dobiti psihološko mišljenje, kao i konkretnije smernice za razmišljanje, tako da bih Vas podržala da u traganju za rešenjem navedenih problema potražite podršku psihologa.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Postovana, da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila? Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.

        • Bojana Škorić kaže

          Poštovana Vuko,
          Postoji mogućnost da Vašem partneru činjenica da ste prethodnog prevarili budi određen stepen anskioznosti (straha) – da njemu, u emotivnoj vezi sa Vama, može da se dogodi slična situacija. Takođe, mogućnost je da i samo razmišljanje na tu temu provocira neko staro sećanje i poznatu neprijatnu emociju.

          Tema prevare je veoma široka: ona se dešava iz različitih razloga, može da postoji u različitim formama i vremenskom trajanju. Paralelna relacija upućuje na postojanje nezadovoljstva u partnerskom odnosu koji se vidi kao primaran. Pitanja na koje možete sebi dati odgovor su: ,,Čime ste bili nezadovoljni pa ste prevarili prethodnog partnera? Da li bi danas Vaše izražavanje nezadovoljstva izgledalo drugačije? Ako da, na koji način? Ako ne, zbog čega smatrate Vam je takav način koristan?’’

          Naveli ste da ,,…da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila?’’ dok u sledećoj rečenici kažete: ,,Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.’’ Ovaj kontrast u izjavama sugeriše da je tema poverenja među patnerima i doživljaj sigurnosti u vezi od suštinskog značaja – od toga zavisi opstanak same relacije.

          Kada osoba oseća strah u vezi, ono šta druga strana može je da razmotri je: da li partnera doživljava kao važnu osobu u životu? Da bi se gradilo poverenje potrebno je napraviti iskreno obećanje pre svega sebi, a u sledećem koraku i jasno verbalizovati partneru – ukoliko se primeti nezadovoljstvo u vezi da će se sa njim/njom razgovarati o tome. Psihološko savetovanje jeste mesto gde pojedinci i parovi odlaze sa ovakom vrstom pitanja, pa bih Vas podržala da detaljnije o ovom pitanju razgovarate sa psihologom.

          Srdačan pozdrav,
          Bojana Škorić, MA psiholog
          http://www.introspektiv.com

  2. Sandra Karlic kaže

    Postovani,moj Problem je ovakav,do prree tri dana ni je na poslu pocela,nesto sam se iznnervirala,i odjjedno je pier pritisak u vratu,osecaj kao da nisam ti,gledamm kroz laufe,osrcaj propadaanja,vrucine u glavi,pritiska u usima,osecaaj da su noge lagane,ili teške,osecaj da ću se onesvestiti.Inace sam jako karaktera,mada mi se puno toga izdešavalo.Oticicu kod doktora sam mu je problem što sam sa detetom sama jer muz stalno radi do kasno a i ja radim..Plačem stalno jer mislim da umirem od nečeg.Inace imam i skolliozu crtanog dela kičme.. Plašim se da nemam tumor ili nešto.Moj dan se sastoji od posla i čuvanje deteta,retko gde idem jer nemam vremena.Mmolimm vas pomozite,šta je u pitanju,ne mogu više sebe da trpim ovakvu.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Sandra,
      S obzirom da ste naveli ,,…nešto sam se iznervirala…’’, a zatim navodite niz neprijatnih simptoma, prva pretpostavka je da postoji mogućnost da ste doživeli veoma intenzivnu reakciju anksioznosti, odnosno – panični napad. Apsolutno Vas podržavam da obavite pregled kod lekara, da se odgovorno postavite prema svom zdravlju i da čujete mišljenje stručnjaka, jer u protivnom objašnjenje ostaje na nivou pretpostavki.

      Što se psihološkog dela tiče, nekada čak i male promene u dnevnoj rutini mogu da doprinesu da se čovek oseća smirenije i zadovoljnije. Napisali ste: ,, Inace sam jako karaktera, mada mi se puno toga izdešavalo’’. Podržala bih Vas u tome da razmislite i potražite odgovore: Da li Vam neka dešavanja ili relacije sa ljudima predstavljaju dodatan izvor stresa? Ako da, da li mislite da možete na drugačiji način da se postavite u sličnim situacijama?

      Verujem da je preduzimanje adekvatnih akcija u traženju pomoći bolje od čekanja da problemi prođu sami od sebe.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  3. Postovanje. Lecim se od depresije vec 4 godine u adekvatnoj ustanovi, imam urednu terapiju, idem redovno na kontrole i imam podrsku sa svih strana. Dijagnoze su: f 33,f 60. Pored toga, anksiozna sam. Uglavnom, to je jedan krug iz kojeg nikako ne mogu da se iscupam pored sve podrske i ljubavi bliznjih. Bude dobro neko vreme, pa lose i tako zivim zadnje 4 godine. Plus napadi panike, histerije, placa, kolaps, nesvestice. Fizicki sam zdrava, ali i organizam i telo reaguju na te stvari koje ustvari jako iscrpljuju i dovode do izvesnih fizickih tegoba. Nemam samopouzdanje, hipersenzitivna sam, empaticna, preplasena, imam konstantni osecaj krivice. Imam strahove koji su se intenzivirali u zadnjih godinu dana, strah od smrti,bolesti,da ce se nesto desiti mojim bliznjima itd. Ja sam svesna svog problema i mnogo puta pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu. Nakon tih ,,napada”, da tako kazem, kao da sam umrtvljena, naravno i zbog lekova za smirenje ( lorazepam, a ranije ksalol/ksanaks ), a i organizam se iscrpi. U sustini, ja sam ovih zadnjih godina u ovakvom stanju mnogo puta pobedila sebe, ali isto tako i porazila. Prosto, nemam zasto da budem ovakva, jer hvala Bogu, imam porodicu, divnog decka, prijatelje, normalan zivot, ogromne prilike i sanse za prosperitet, a opet imam strahove, sumnje, nesigurnost u sebe, nesamopouzdanje. Treba da budem zahvalna i stalno se kajem i preispitujem sebe. Stavljam sebe u poziciju drugih i bude mi zao, tesko, a ja sam u sustini jedno zrnce u ovom kosmosu koje ne moze celom svetu da pomigne,jer je to jednostavno nemoguce. Utopista sam, idealista, gledam zivot kroz ruzicaste naocare, iako sam svesna da postoji i zlo na ovom svetu i da nije sve bas tako divno i sjajno.A sad bih Vam dala jedan primer, od 2018. godine sam 6 puta letela za Maltu( tamo mi je decko) i uvek pre toga sam imala uzasne strahove,misli, crne,morbidne slike,da ce mi nesto biti, a kad se suocim sa tim posle, odjednom postanem drugacija: hrabrija, aktivnija, snalazljivija, strah je manji. A znam da me tamo ceka lep zivot sa mojom ljubavi i opet se bojim. Za nedelju dana idem 4. put tamo i ovog puta bih ostala duze, da zivim sa njim i da, ako uspem, nadjem nesto da radim, a preplasena sam, strahovi su se opet javili, iako je proslo samo 4 meseca od mog zadnjeg odlaska tamo. Borim se nekako sa sobom, sa strahovima, mislima, nesigurnoscu, na neki svoj nacin, i zelim da budem psihicki bolje da bih mogla da profunkcionisem i da budem i majka, supruga,da radim i slicno. Mnogo su korisni saveti i strucnih lica koji mi pomazu i koji su divni ljudi, samo eto, opet na kraju sve zavisi od mene same i ja to znam. Negde sam procitala recenicu: ,,Hrabri ljudi se boje”, tako da, ipak ima nade, verujem. Hvala unapred na odgovoru i srdacan pozdrav.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Drago mi je kada pročitam da se osoba savesno postavila prema psihijatrisjkom lečenju. Iz sadržaja koji ste napisali, procena je da ono šta Vam predstavlja teškoću jeste to što se nekada obesrabrite i razočarate, jer se u procesu napretka desi ,,korak u nazad’’. Zapravo, radi se o pojavi koju trebamo da uvrstimo u tok lečenja, jer se u praksi pokazalo da se poboljšanje funkcionisanja ne dešava uzlaznim linearnim tokom. Čovekovo psihičko funkcionisanje određeno je brojnih faktorima, a proces lečenja podrzumeva bavljenje onim elementima koji su neprijatni i imaju tendenciju da se ponavljaju. Upravo je zbog toga kontinuirana psihoterapija veoma koristan vid pomoći kada je pacijent i pod farmakoterapijom. Napisali ste: ,,…pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu’’. Verujem da se nakon ovakvih situacija, u staloženijem stanju, može izvući zaključak na nivou – Šta sledeći put raditi u sličnoj situaciji kada imate utisak da negativne emocije mogu Vas preplave?

      Strahovi, sumnje, nesigurnost u sebe, manjak samopouzdanja jesu doživljaji koji se ponekad moraju javiti većeni ljudi. Kada bi čovek u svakom ternutku bio samopouzdan, možda bismo mogli da postavimo pitanje da li je u pitanju neka vrsta narcisoidnog viđenja sebe. Zbog toga prihvatanje ideje da se možemo uplašiti i biti nesigurni jeste korak ka razvijanju tolerancije na neprijatnost, a istovremeno i način kako izdrađujemo stav da se suočimo sa strahom; kako da, i pored manjka samopouzdanja koje osećamo u trenutku, uradimo ono šta verujemo da nam je važno.
      Zbog toga bih Vas podržala da se sa strahovima, mislima i nesigursnošću ne borite, već da ih prihvatite na način da im dopustite da se nekada jave, da Vas ne iznenade, da Vas pojava neprijatnih emocija i misli ne obesrabri, da pokušate da razumete logiku njihovog javljanja, da probate da čujete šta strahovi žele da vam ,,kažu’’; od čega stahovi žele da vas sačuvaju i da probate nekada da im poručite da umete da se čuvate sami i bez njih.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Postovanje…
        Sa deckom sam u vezi oko godinu ipo,sve je super bilo i slazemo se ,dobar je,pazljiv ,ma sve,prije pet mjeseci se prehladio,kada je pocela korona,plasio se da nije to,ali nije,pio je antibiotike,zatim je imao problem sa zeludcem,opet je isao kod dr sve snimao,nalaze radio,imao helikobakteriju i to je proslo onda je poceo da se plasi bolesti i da ide kod doktora,uznemiren je,ne spava skoro,u toku noci sat ,dva i ne,iscrpljen je ,sad shvata da nema neku drugu boles ali je postao anksiozan i depresivan,ne zeli da radi,samo osluskuje sta ga zaboli,panici,ima glavobolje,radio je i skener glave sve je u redu,to traje vec mjesec dana,ja ne znam sta da radim i kako da mu pomognem,stalno govori kako ce da poludi,ima strah od toga sta ce ljudi reci i kolege na poslu ako nesto pogrijesi ,da ce da vide kako sa njim nesto nije u redu,isao je i kod psihijatra,dao mu je xanax ali njemu nije bolje,ne spava ima svakodnevne glavobolje,mozete li mi vi reci sta da radim,kako da se ja ponasam ,jer ni meni nije lako sve ovo,ne mogu takvog da ga gledam,a ne mogu ni da ga ostavim,volim ga i zelim da mu pomognem samo ne znam kako? Hvala

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani Jovane,
      Pitanje je veoma koncizno i ne može se steći specifičnija slika na šta se ono odnosi. Upotrebili reč ,,toliko’’ – to sugeriše da osoba koja procenjuje potencijalno smatra da je nečega ima previše. Da li je u pitanju procena sa kojom bi se složili psiholog i psihijatar – moguće je, a sa druge strane postoji mogućnost i da osoba koja ima krajnje subjektivne kriterijume procene.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  4. Pozdrav Bojana

    Nisam ni ja siguran sta je vise problem. Dok se drugi bore da smrsaju ja se borim da pojedem nesto. Mislim da je sve pocelo pre desetak godina kad sam poceo da izbegavam hranu. Strah me je bilo tada da mi se ne zgadi jer sam u drustvu cesto imao intenzivan strah i gadjenje, da li ce mi biti ukusna itd. I sada je tako. Ne znam da li previse razmisljam o hrani da li je previse analiziram ili je to dobar pravac za razbijanje straha. Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno.
    Hvala unapred

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani,
      Pokušajte da razmislite o pitanju: Šta se dešavalo u periodu kada Vam se pojavio navedeni problem? Jedna pretpostavka je da se tada možda dogodilo nešto na šta ste reagovali neprijatnim emocijama; lični utisak ili događaj koji je bio posebno stresan i da strah i gađenje zapravo imaju uzrok koji se ne tiče ishrane. Takođe, uvek kada govorimo o hrani, trebamo da preispitamo stavove vezane za sliku o telu, odnosno postaviti pitanja:
      – Da li osoba ima dobit da održava strah i gađenje prema hrani?
      – Da li je to možda način kako održava željenu kilažu?
      – Da li ima utisak kada bi rešila problem koji ima da bi izgubila kontrolu u ishrani?

      Naveli ste ,,Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno’’ – analiziranje u jednom trenutku može da radi protiv nas na način da počnemo da gubimo objetivnu procenu situacije. Tada je korisno zaustaviti takav misaoni tok i usmeriti pažnju na dešavanja oko nas. Navika da se reaguje strahom u sličnim situacijama može zapravo da zamaskira naš autentičan utisak. Ishrana je prirodan proces kako živa biće obezbeđuju sebi energiju – kroz hranu. Zbog toga verujem da bi bilo korisno za Vas da radite na formiranju nove navike pristupa ishrani.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  5. Poštovanje, iako je jako teško da u kratkim crtama predstavim svoju situaciju, pokušaću evo. Prije 3 godine, napravila sam veliku grešku i dovela svoj 13-ogodišnji brak u pitanje, jednom platonskom, tj. više emotivnom kratkom “vezom” sa drugim muškarcem. Muž je saznao, prekinuto je to što nikad nije ni trebalo da se desi…taj čovjek čak nije više ni u našoj zemlji, ali uslijedio je pakao. Od fizičkog i psihičkog maltretiranja, muž je upleo u taj naš problem i moje roditelje…jednostavno je vidio zlo i zavjere u svemu oko mene, bio je jako loše psihički. Na momente sam mislila da ne mogu izdržati te torture, i da djeca gledaju grozne scene sa najgorim uvredama i fizičkim napadima, čak sam imala zabrane da se djeca i ja čujemo i viđamo sa mojim roditeljima jedno vrijeme, ali u želji da ispravim svoju pogrešku, da se otac moje djece izvuče iz takvog stanja, izdržala sam sve to, i vremenom je zaista postajalo mirnije, uspostavljali smo sve bolji i bolji odnos…aaali. Bila bih najsretnija da nema ovog “ali”. Kaznio me i kažnjava i dalje preko mojih roditelja. Zakleo se da ih nikad više neće posjetiti i drži se toga! Jedinu komunikacija s njima ima kada oni nas posjete, što je vrlo rijetko, kao kulturan je i normalno razgovaraju, ali osjetim nervozu s njegove strane. Jer, “oni su me podržali u mom zlu” – tako kaže, a moji roditelji su me kritikovali zbog mog postupka, žele kao niko da nas dvoje opstanemo kao porodica, sa dvoje divne djece. Čak nije prisustvovao sahrani bližeg člana porodice, zamislite, uz mene su bili i njegova majka, sestra, zet, ali on je za to vrijeme hladno sjedio u našem stanu, niko nije uspio doprijeti do njega da se trgne, da ne može tako. Svojoj djeci želim sretno i mirno djetinjstvo i dalje sazrijevanje, s oba roditelja, ali oba roditelja koji su jedno drugom prijatelji, podrška, snaga. Zamislite kako je meni kada sama s djecom idem roditeljima na praznike, uskačem im kada su bolesni i kada me trebaju…sama sam u svemu tome…to užasno boli. I onda kada pomislim na djecu, kako ne želim njima ništa da fali, i tako prolaze dani u svakodnevnim poslovnim i zanimacijama oko djece, ipak je divan otac i obožava ih. Samo eto, našao je način da ja ispaštam dok sam živa što sam se usudila da njega prevarim.
    I možda bih ga i nekako shvatila, da je on bio uzoran muž, a i sam je bio otkriven u ljubavnim porukama i flertovima sa drugim ženama. Ja sam tada sama patila i plakala, nudila sporazumni razvod uz zajedničko skrbništvo nad djecom. Oprostila!
    A on je meni, nakon moje jedne jedine greške prijetio djecom na najgori mogući način, kao kad bih ga ostavila da se odreknem i djece, jer njih troje idu u paketu!
    I sad se samo pitam, da li je nekom neutralnom čitaocu sa strane ova moja situacija normalna ili ne?

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Ako bi se trenutak Vaše platonske emotivne veze pre tri godine posmtrao kao pokazatelj krize u bračnoj relaciji, iz sadržaja koji ste naveli, moglo bi se zaključiti da se kriza nije prevazišla u smeru izgradnje funkcionalne relacije između supružnika. To upućuje da bi se moglo raditi na uspostavljanju funkcionalnog odnosa, ukoliko postoji i minimalna motivacija kod oba partnera. Bračno savetovanje i psihoterapija jeste način koji može da pomogne da se supružnici pomere iz tačke u kojoj konflikt stoji ,,zamrznut’’. Period nakon što je Vaš muž saznao za emotivnu vezu nije poremetio samo Vaš partnerski odnos, već navodite i da su deca posmatrala svađe između Vas. To je zadatak za Vas kao roditelje (Vas i muža) – konflikt između roditelja deci izvor stresa i da je roditeljski zadatak je da pronađete rešenje da ih zaštitite od izlaganja takvoj vrsti situacija.

      Razumem da je situacija neprijatna i teška, zato bih Vas ohrabrila da potražite stručna lica sa kojima biste mogli više i detaljnije da razgovarate na ovu temu u smeru prevazilaženja stresnog stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  6. Postovani,
    Ne znam u cemu je problem ali osecam se kao da me svi gledaju drugacije, da se ne uklapam nigde. Ne sminkam se, ne nosim kratko, nemam drustvene mreze, sama sam to odlucila jer ne vidim nista dobro u tome, sve je to lazno i cini da se osecamo gore. Zbog toga sto sam DRUGACIJA imam osecaj da me svi odbacuju. Ne zelim da komuniciram sa vecinom ljudi iz familije jer mi jednostavno ne odgovaraju, ne svidja mi se sto su dvolicni ili tako nesto, jednostavno, losi ljudi. Sve vise imam osecaj da me svi guraju od sebe, oni sa kojima sam u dobrim odnosima, a ja sedim u uglu. Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.

  7. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Marija,
    Zbog poslednje rečenice u kojoj ste izneli: “Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.” primaran savet je da patnju ne trpite, već da obavite psihijatriski pregled i čujete lekarski mišljenje koji su konkretni načini kako se ovakav tip tegoba rešava. Psihološki i psihijatrijski problemi mogu da se manifestuju kroz izuzetno snažnu emocionalnu bol, a ne sme se zaboraviti da psihička patnja može biti prolazna i da za nju postoji adekvatna pomoć.

    Što se tiče problema koje ste izneli u poruci – podržala bih Vas u tome da sebi zadate pitanja:
    – Kako biste želeli da Vam izgleda prosečan dan?
    – Koje osobine cenite kod ljudi?
    – Sa kojim ljudima biste želeli da provodite više vremena?
    – Čime želite da se bavite?

    Razumem da okolina nekada može da bude otežavajući faktor u tome da se osećate dobro, međutim teoretski postoji mogućnost da osobe iz okoline koje bi Vas potencijalno razumele, ne uspevaju da Vam priđu, jer im ne date šansu.

    Srdačan pozdrav,
    Bojana Škorić, MA psiholog
    http://www.introspektiv.com

  8. Dobar dan, imam problem sa svojom bakom. Nisam sigurna koji problem ima ali svi smo svesni toga da ona ima problem. Zivi sa dedom i njega krivi za sve, sta god se desilo ona ga vredja preti kritikuje i samo o njemu prica. Kada pokusamo da je nateramo da prica o necem drugom uvek umesa njega u svaki razgovor, ako je posavetujemo da ode kod lekara prica kako ona nije luda i automatski stvara mrznju prema svima koji je kritikuju, vredja nas i 10 minuta od razgovora u kom nas je vredjala ona nije svesna sta je sve izgovorila i smatra da nista lose nije rekla. Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna. Ako mozete pomozite, hvala unapred

    • Poštovana Ana,
      Kako sam razumela izneto, Vaša baka ima problem sa neadekvatnom ljutnjom, čiji ,,višak’’ se ogleda: u konstantnom vraćanju na stalni objekat ljutnje – dedu i uvredama koje upućuje ostalim ukućanima. Ono što može da bude zadatak ostalih ukućana je da jasno iskomuniciraju da su im agresivni verbalni ispadi i uvrede neprihvatljivi, kao i da pokažu spremnost, ukoliko se agresivni sadržaji nastave, da prekinu trenutnu kominikaciju i izađu iz prostorije. Obzirom da Vama smeta bakino ponašanje, a istovremeno brinete za nju, potencijalni zadatak za Vas je da se zaštitite kao strana kojoj su uvrede upućene i na takav posredan način poruka osobi koja ima problem u ispoljavanju ljutnje da menja način pristupa.
      Kada govorite: ,,Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna’’ – razmotrite da li je to nešto što je tipično za bakino ponašanje od ranije, da li se ona godinama u nazad ponašala slično ili je Vaš utisak da dolazi do netipične promene u ponašanju koja okolinu ostavlja ,,u čudu’’? Ukoliko je stanje približnije prvoj opciji, tada je problem na psihološkom ,,terenu’’ i cilj pojedinaca (ukućana) je da budu jasni – šta im je prihvatljivo, a šta nije u bakinom ponašanju, i na taj način upute poziv baki da ,,gasi’’ agresivne reakcije i razvije brižniji pristup.
      Ukoliko se radi o drugoj opciji, tada je potrebno konsultovati lekara koji vodi lečenje (od bolesti od koje pacijent boluje i ima prepisanu terapiju) i razgovarati sa lekarom da li je menjanje terapije sloboda pacijenta ili naznaka određenih psihijatrijskih stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  9. Postovani,
    Ljudi obicno zatraze pomoc kada osjete da ” ne mogu normmimmalno ” funkcionirati u svakodnevnim obvezama. Medutim sto bi znacilo ako su te svakodnevne obveze odjednom prestale i osoba je toliko zbunjena da vise ni sama ne zna tko je i sto je. Naime otkaz na poslu nakon 6 godina svakodnevne rutine i navike te tegativni komentari koje u trenucima nezaposlenosti i potpuno nove situacije shvaca doslovno ali predoslovno… . Kao npr ti nisi normalan ajde se lijeci.. jer konstantno place i ima potrebu stalno govoriti da se bez posla osjeca lose ali ostali to ne mogu slusati… a li he to snizeno samopuzdanje ili nesto jace ..hvala

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Ana,
      Prekid radnog odnosa, naročito u situacijama kada nije planiran ili osoba nema novu opciju radnog mesta, po definiciji jeste stres, jer se osoba adaptira na nove okolnosti. Te okolnosti podrazumevaju izostanak ustaljene rutine i otvaranje slobodnog vremenskog prostora, koji se treba ispuniti novim sadržajima. Izostanak radnog mesta, za onoga ko želi da ima posao jeste frustirajuće, te se mogu javiti neprijatne emocije: tuge za starim poslom, strahom od neizvesnoti novog posla, nezadovoljstvo materijalnim stanjem isl. Ono šta može da bude zadatak je da osoba pokuša da napravi neku vrstu plana u odnosu na koji bi se angažovala. Ostajanje bez posla treba da podstakne osobu na traženje novog radnog mesta ili pravljenja uslova života koji će moći da se oseća staloženije. Takođe, korisno je odgovoriti na pitanja:
      – Kojim konstruktivnim sadržajima može ispuniti dan?
      – Da li uprkos neprijatnom osećanju povodom ostajanja bez posla može da usmeri pažnju na lepe stvari i događaje koje se dešavaju oko nje?

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  10. Postovana,
    Celog zivota sam pesimista, uvek mi dogadjaji imaju negativan ishod ( krenem na ispit ja mislim da sigurno padam bez obzira sto sam spremna maksimalno). Sada mi se desava da me potpuno zaokupiraju neki dogadjaji, moje recenice ili neke odluke koje donesem tako da uvek mislim da ce nesto lose da prouzrukuju ( da ce neko pogresno protumaciti moje reci, da nisam dobro postupila na poslu pa ce da me kritikuju). Onda trazim potvrdu porodice ili supruga da sam dobro postupila i da je moja napetost oko toga neosnovana. To mi stvara veliku anksioznost sa somatskim korelatima.. Kako da se oduprem tim negativnim mislima koje su potpuno neosnovane?

    • Poštovana Ljiljana,
      Stanje koje ste izneli moglo bi se opisati kao problem vezan za samopouzdanje. Kada u svakodnevnom funkcionisanju postoji niži stepen samopouzdanja, osoba ima takvu subjektivnu procenu vlastitih sposobnosti , znanja i kvaliteta da smatra da je nedovoljno spremna i sposobna da se suoči sa izazovima i zadacima. Ovo može da bude problem, jer osoba:
      a) može dobro da se suočava sa zadacima i problemima koje životne situacije stavljaju pred nju, a da ostaje ,,zaglavljena’’ u istom osećaju straha, strepnje, nemoći isl.
      b) može da izbegava situacije i tako bude na praktičnom gubitku novih iskustava i potencijalno različitih drugih dobiti.
      Smernica za razmišljanje koju bih istakla je da pokušate da napravite jednu vrstu eksperimenta – da prihvatite negativne misli, da im se ne suprotstavljate, ali da uprkos njihovom prisustvu radite, budete aktivni u onome šta Vam je važno. Druga smernica, koja ne isključuje navedeni predlog, je da kao ,,kontra teg’’ emocijama koje Vas preplave, angažujete racionalni, kognitivni deo i da pokušate da vežbate objektivniju percepciju situacije. Treća smernica je učenje kako samu sebe umiriti, kako sebi uputiti podršku koju tražite od drugih. Svakako, ovakav tip problema se rešava kroz psihoterapiju, jer je potrebno sagledati specifičnije situacije u kojima se osoba oseća anksiozno i raditi na jačanju delova ličnosti koji bi osobu u anksioznom stanju umirili.
      Ukoliko sami želite više da čitate i dobijete ideje koji bi Vas inspirisale na promenu, prosleđujem Vam linkove tekstova koji odgovaraju temi iznesenoj u pitanju.
      http://www.psihoverzum.com/sta-nas-cini-otpornim-na-greske-i-neuspehe/
      http://www.psihoverzum.com/samovrednovanje-u-sluzbi-mentalnog-zdravlja/

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  11. Postovanje, sin ima 17 god do pre sedam mesec je ziveo kod oca gde je imao potpunu slobodu nad sobom.Sad zivi sa mnom i ocuhom u inostranstvo tu ide u skolu ali problem je sto je jako zatvoren, ne zainteresovan za skolu ali ide redovno na nastavu.Po ceo dan je u stanju da sedi u sobi i slusa muziku, nece da jede samo slatko.Pati od neke visine boluje za skupim markiranim stvarima nikad nije zadovoljan potcenjuje moj trud i moju zrtvu za njim a svestan je da kod mene ima bolje i vise uslova za napredak i bolji zivot nego kod oca ali nece da prizna a nece ni da se vrati da zivi kod oca.Ne znam sta da radim pokusavam da pricam sa njim da vidim u cemu je problem ali on ne zeli da prica kaze nema problema a po njemu vidim da nesto nije u redu.Ovo je ukratko napisano nadam se da ima neko resenje za moj problem.Unapred Vam hvala!

    • Poštovana Ivana,
      Promena sredine je po definiciji stresan događaj, a prema sadržaju koji ste izneli promena se desila na nivou porodice sa kojom živi, lokacije na kojoj živi – pre svega mislim na kućne uslove u smislu prostora. Promena bi bila i mesto/grad boravka, ukoliko je to Vaš slučaj, onda i tu informaciju treba uzeti u obzir. Tinejdžerski period, kao razvoja etapa nosi brojne psihološke zadatke sa sobom, kao što su traženje mesta u društvu, ispitivnja vlastitih interesovanja, bavljenje pojavnim delom ličnosti – onim šta žele da drugi vide kod njega. U tom smislu, traženje markiranih stvari jeste “lakši”, vidljivi put da se ostavi utisak pred vršnjacima, ali i put koji sa sobom nosi frustraciju jer se na taj načine ne pravi razlikovanje ljudi po njihovim vrlinama i karakterima, već materijalnom (što naravno nikada nije okosnica bliskog prijateljskog odnosa). Utoliko je zadatak roditelja, da spram svojih mogućnosti, omoguće detetu da materijalne uslove za životne potrebe, ali i da postave sami sa sobom jasnu granicu koji je limit troškova.

      Procena u odnosu na izneti sadržaj je da bi za Vas i dečakovog očuha koristan psihološki zadatak mogao da bude rad na relaciji sa dečakom, u smeru zadobijanja poverenja – da može da Vam se obrati kad mu je teško, da pokažete bez insistiranja da ste spremni da čujete njegova mišljenja i stavove, da podstičete razgovore na teme koje su njemu bliske i zanimljive. Nekada previše direktnog traženja odgovora na pitanje ,,Šta nije u redu?’’ osobu može da uplaši, da reaguje povlačenjem, jer se plaši da ukoliko kaže šta oseća, da će uslediti neka vrsta grdnje ili kazne.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  12. Poštovani,
    Htela sam da Vas pitam za mišljenje i predlog pristupa problemu.
    Naime, imam 20 godina, sa momkom sam u vezi 2,5 godine. On ima 26 godina. Ove godine smo planirali zajedničko letovanje, ali mislim da kao i prošle moji roditelji to neće prihvatiti. Prošle godine tatin izgovor je bio taj ići ćeš sa momkom na more onda kad budeš sigurna da ćeš se udati za njega… Nisam htela da se svađam sa njima, niti da kvarim odnose zbog momka, iako smo nas dvoje mnogo želeli da odemo zajedno nismo… Njemu je bilo mnogo krivo jer je pre svega zreo momak, pa se nekako pomirio s tim. Mislim da ove godine ja neću moći da pređem preko toga. Oni su ga upoznali još i prethodno leto i stvarno nemaju nikakvu zamerku što se njega tiče i baš zbog toga ne znam što se tako ponašaju. Ja sam student, na budžetu sam.Okej mi ide, uskoro počinjem da radim, tako da ću moći sama da isfinansiram sve to bez njihove pomoći. Šta mislite na koji način da im kažem to, i šta ako se suprostave pored toga što im ne tražim novac, što mi dobro ide fakultet, što je on okej momak i što smo dosta vremena zajedno. Nadam se da ćete uspeti da pročitate i odgovorite na moju poruku, čak i ako ne uspete imaću razumevanja.
    Veliki pozdrav!!!

    • Poštovana,
      Tema koju ste izneli tiče se uspostavljanja lične autonomije u odnosu na roditelje. Reč je o psihološkom pojmu, koji nije nužno povezan sa materijalnom samostalnošću. Psihološka autonomija, između ostalog, podrazumeva sposobnost individue da samostalno donosi odluke, kao i sposobnosti da adekvatno prepozna svoje želje u sadašnjosti, da ima lične vrednosti i ciljeve i za se ponaša na način da ih realizuje. Iako živite u domu Vaših roditelja, razumljivo je – u odnosu na Vaše godine i činjenicu da ste u vezi – da se javi ideja za odlaskom sa dečkom na more. Takva ideja predstavlja sled poznatih okolnosti – Vaše emotivne veze, a ne ishitrenog letovanja sa nekim koga ne poznajete.

      Što se tiče aspekta komunikacije, ideja je da ukoliko asertivno pristupimo drugoj strani, ističući naše namere i naglašavajući da to objektivno ne povređuje drugu stranu, donekle povećavamo šansu da druga strana razume našu perspekivu. Međutim, kako će druga strana reagovati – ne možemo da imamo garancije, to je ono što zavisi od nje.

      Tema o kojoj možete da razmislite je da li Vam je prihvatljivo da planirate odmor i bez podrške roditelja. Takođe, da pokušate realistično da sagledate i odgovorite sebi na pitanje: Šta bi mogla da bude najgora vrsta očeve reakcije na vaš odlazak na letovanje? I koje su šanse da se takva reakcija zaista i desi. Obzirom da ste punoletni, odluka je na Vama.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  13. Postovana.. potrebna mi je Vasa pomoc. Imam 50god u braku sam i imamo sina od 23 god. Nas sin je pazljiv prema nama, prilicno je samostalan, u vezi vec 5god., ume da kuva, druzi se, bavi se sportom i prati fudbalske utakmice, pored stalnog zaposlenja sam finansira dalje skolovanje. Moglo bi se reci dobar momak za danasnje vreme. Sta meni smeta jeste to sto on jos uvek zivi sa nama, a nije ukljucen u kucne poslove. Naravno stan, svi troskovi uz skolovanje bi bili dosta veliki kad bi se odselio. Ali njegova soba cesto izgleda haoticno, povremeno je raspremi jer ne zeli perfektnu sobu. Ako mu nesto kazem, nema dovoljno vremena ili je umoran. Muz isto tako stalno obecava da ce mi nesto pomoci, ali i to je kratkog veka. Imam utisak da mu je jedna ruka redovno zamotana zavojem, povredi se na poslu, ledja ga bole itd itd… tako da ja ostajem sama i isfrustrirana svim kucnim poslovima, a i mene vec 2god bole ledja. Jednostavno njima je ovako udobno, a ja se osecam istroseno i nikako ne mogu da nadjem posao jer me oni prosto sabotiraju u tome. Kad jedan dan spreme rucak, place mi se koliko imaju pitanja, koliko ne znaju gde je sta i najzad kako ga spreme. Ali sa time se mogu pomiriti. Mozda mislite da nemam samopouzdanja da im kazem i da sam osoba koja u toj ulozi zrtve trpi i ne zna da prekine taj lanac problema… ali ne. Kada je sin bio mali, naucio je da kroz igru rasprema svoju sobu, sam je to zeleo i nikada ga inace nisam prisiljavala da to radi. Povremeno zatrazim pomoc na lep nacin, ali nista se ne desava. Prodje neko vreme, naljutim se, kazem da ne zelim tako, da svi zivimo zajedno i svako treba nesto da uradi, ali opet nista. Muz nekad opere sudje ako nema zavoja na ruci i to je to. Kaze i on pomaze. Ali pranje sudja nije sva podrska u kuci. Sin se i dalje pravi gluv na moje gundjanje. Nekad ostavim sve, ne operem ves 2 nedelje, ne cistim i ne kuvam. To njima ne smeta, a uzmu da jedu bilo sta iz frizidera. Uzas jedan. Znaci nista ne vredi. Mozda Vi imate jos neki predlog sta bi moglo promeniti ovu situaciju. Unapred zahvalna. Bojana

    • Poštovana Bojana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli, pretpostavka je da je u porodičnoj organizaciji poslova dugo godina postojala navika da Vi obavljate većinu kućnih poslova. To znači da postoji mogućnost da ste preuzimanjem zadataka koji bi muž i sin mogli da obave, pomogli njima dvojici da steknu naviku da stvoje vreme i energiju ulože u neke druge aktivnosti, a ne u održavanje domaćinstva. Obzirom da se kod Vas desila unutrašnja promena, da ste iz određenih razloga prepoznali da Vama Vaš stari pritup ne prija i da osećate negativne posledice takvog pristupa, procena je da je bi primarna vrsta zadatka za Vas mogla da bude da odgovorite sebi na pitanje:
      – Ako određene aktivnosti izbacite iz dnevnog rasporeda, kojim aktivnostima ćete više posvetiti vremena i energije?

      Možete razmisliti na temu da pozovete ukućane da napravite jasan plan (konkretno, na papiru) šta bi bile čije kućne obaveze i šta se radi u situacijama ukoliko neko ne izvrši njegov deo zadatka. Jasna i otvorena komunikacija, ponašanje na način da se zaštitimo od izgaranja i preuzimanja odgovornosti za druge, istrajavanje u tome da određene zadatke nećemo da obavljamo umesto drugog, pronalaženje oblasti interesovanja kojima posvećujemo vreme – neke su od smernica kako se prevazilazi navedeni tip problema. Obzirom da je navika verovatno postojala kroz dugi niz godina, potrebno je vreme da se nova navika u porodičnoj dinamici ustali.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  14. kiksbb kaže

    Osecam se kako da sam u depresiju, nista mi ne ide od ruci, ja zamisljam jedno ostvariju se drugo.. Ceo zivot sam htela da studiram u Beogradu nisu mi dozvolili mojih, evo studiram vec 3 god u Skoplje i kajem se za sve ne mogu da promenim nista, svaki put kad sam u Beogradu sam presrcena tamo se osecam srecno zivim punim plucama onda se vratim kuci i sve je isto sve propada ne ustaje mi se iz kreveta, lezim po ceo dan, jedem jednom dnevno samo gledam serije citam knjige i ne znam kako da uzmem moj zivot nazad u moje ruke da postignem sve sto zelim da budem bolja ja.

    • Poštovana,
      Iz onog šta ste napisali, procena je da se bezvoljnost i pasivnost koju opisujete, javljaju kao odgovor na neke neostvarene želje. Prepoznali ste da određene okolnosti i okruženje doprinose da se osećate zadovoljnije, stoga bih Vas ohrabrila da sebi detaljnije odgovorite na pitanja:
      – Koji elementi utiču na to da se osećate bolje u Beogradu?
      – Da li je želja za odlaskom u BG želja da se odvojite od porodice?
      – Da li u Skoplju možete pronaći elemente onoga šta Vam se dopada u BG-u?
      – Da li imate hobi/aktivnost kojom se bavite u Skoplju?

      Registrovanje vlastitih osećanja može biti element prevencije psihopatoloških pojava, jer smo tako u kontaktu sa njima i pravimo uslove da ona ne budu potisnuta; sa druge strane je potrebno aktivirati kognitivni deo – tražiti ideje i smišljati potencijalne načine kako dugoročno rešiti sadašnje nezadovoljstvo. Rešenje ne mora da dođe brzo, ali smatra se korisnim po mentalno zdarvlje postaviti se aktivno spram svojih želja. Čovek svojim sposonostima, planiranjem, akcijom i zauzimanjem konstruktivne perspektive može da promeni uslove života koji mu se ne dopadaju.

      Verujem da u tekstovima čije linkove prosleđujem možete dobiti dodatne ideje koje bi Vas motivisale kako napraviti konstruktivniji pristup zadovoljenu vlastitih želja:
      https://www.psihoverzum.com/kad-sopstvena-upornost-radi-protiv-nas/
      https://www.psihoverzum.com/sreca-utopijski-ishod-ili-zdrav-zivotni-stil/

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  15. Pozdrav.. kao prvo izvinjavam se na poduzem postu jer moram da vam sve opisem. Naime imam devojcicu jos nema 3 godine. Ima 2 i pol. Trazim savet u vezi devojcice jer plasim se da nesto nije u redu. Naime devojcica je ovako zdrava, vrlo je aktivna prohodala je sa nekih 14 meseci. Rekla je prvu cistu rec sa godinu ipo. Govori normalno mama, tata baba deda i zna sve nasa imena i ulicu gde zivi i od tetaka i tece. Problem je sto uci 3 jezika… prvi jezik u sredini gde zivim svekar i svekrva govore jedan jezik i uce je kao i mi ali moji roditelji govore srpski pa je ucimo i taj a ona i sa tva kupi engleski jezik. Primetila sam ona i dalje ima svoj jezik gde mumla ali postepeno u to mumlanje kako nauci novu rec ubacije i recenice su joj sve vise razumljive. Ima dobru koordinaciju, veselo je dete, voli decu i da se igra sa decom i sa nama. Ima izrazenu mastu i vrlo je zainteresovana za muziku. Po ceo dan nam peva i primetila sam sve u tonalitetu. Sve pesme pogodi ton bas kao sto je u pesmama iako reci se pola razumeju. Kupili smo joj sintisajzer i svira po njemu po ceo boziji dan. E sad moji strahovi pocinju tu da ona nije kao druga deca. Samo njeno ponasanje je drugacije. Jako se lako naljuti ustanovili smo da ima ozrazajni tantrum (ne u toj meri da se udara ili slicno) ali baci se na pod i vristi kad nije po njenom. Ovako razume sve sto pricamo i govorimo joj ali ponekad kad joj nesto kazem gleda me bledo i kad nesto ne razume sta joj govorim onda samo kaze necu i ustane i ode. Kad je ucim brzo joj dosadi da ucimo a kad joj nesto kazem na primer imena svih iz porodice savladala je u roku od nedelju sana bukvalno. Ponavljala sam joj imena svakog dana dodavala po tri cetiri i ona je sama povezala ko je ko. Kad dodje tetka ona je pogleda i kaze tetka Jeca. Dodje komsinica ona kaze Susetka Danka (slovacki) i razaznaje sve. Samo je cudna. Nije kao dete od vecina koje znam. Iznenadjuje me sto lako jako pamti pesnice nauci za jedno poslepodne i od reci do reci ih izrecituje kako treba i cisto a ovako govor mumla pola a pola kaze reci. Deca gledam vole igru voli i ona ali kada nije po njenom place i vristi. Glas joj je jaaako visok (to joj je na mene) i zvuci jos gore nego sto jeste. Zna kad idemo ja sama krenem iza nje a ona ulicama zna sama kuda treba da de ide kad idemo kod bake i deke. Jako de lako orijentise,jako lako pamti i brzo pamti, vrlo je muzikalna i po ceo dan bi da peva. Brine me to sto ne razume me ponekad kad joj nesto govorim, dosta je gruba da kazem krupnija je devojcica i nije svesna svoje snage i jos plus toga vrlo je sebicna ne da svoje omiljene igracke dok hranu deli naveliko. Da li je takvo njeno ponasanje normalno? Strah me je ako gresim i odvedem je da ce svekar i svekrva da me pojedu jer panicim bez razloga. Dok je bila manja nismo mogli nigde da idemo sa njom ako je pospana to je urlanje koliko vristi. Sad je malo lakse ali i sada ima takve izlive besa. I kad se uhvati za neku stvar ponavlja iznova i iznova kao da zabaguje da izvinete na izrazu. Na primer pustim joj crtani ona kaze daj kucu daj kucu daj kucu daj kucu dok joj ja nekazem dosta cula sam te i prvi put. Da li je takvo njeno ponasanje normalno i da li se plasim bez razloga? Izvinjavam se na poduzem postu zaista sam zabrinuta. Srdacan pozdrav

    • Poštovana,
      Iz onoga šta ste izneli, procena je da se Vaša pitanja odnose na dve teme:

      1. Verbalnu komunikaciju deteta u odnosu na razvojni stadijum:
      Na nekoliko mesta ste naveli: “..moji strahovi pocinju tu da ona nije kao druga deca.; Samo je cudna. Nije kao dete od vecina koje znam.; Samo njeno ponasanje je drugacije.”
      U odnosu na Vašu zabrinutost vezano za način ćerkinog verbalnog komuniciranja sa okolinom, najrelevantniji način pristupa, koji ne bi ostavio prostor za pretpostavke i nagađanja, je da odvedete dete na lekarski pregled. Stoga bi predlog bi bio da se obratite pedijatru i zatražite mišljenje da li je ono šta Vas zabrinjava u ćerkinom ponašanju pojava normalna za uzrast ili izlazi iz tog okvira.

      2. Ćerkino izražavanje nezadovoljstva kada su njene želje neispunjene:
      Napisali ste “…baci se na pod i vristi kad nije po njenom, ….samo kaze necu i ustane i ode…Dok je bila manja nismo mogli nigde da idemo sa njom ako je pospana to je urlanje koliko vristi. Sad je malo lakse ali i sada ima takve izlive besa.”
      U odnosu na ove sadržaje, stiče se utisak da postoji prostor za psihološki rad, a to je zadatak postavljanje granica prema detetovim željama. Kada dete na roditeljski zahtev reaguje kroz vrištanje, plakanje, zacenjivanje, udaranje, takva ponašanja se tumače kao negodovanja i imaju za cilj da detetu obezbede udobnost, komfor, prijatnost u situaciji koja mu je poznata. Jedan od ciljeva u vaspitanju je pomoći detetu da se adaptira na okolinu, a podkorak u tome je naučiti dete da prihvati adekvatne roditeljske zahteve, uprkos primarnom negodovanju. Dešava se da u ovakom tipu problema roditeljima bude korisna pomoć psihologa, jer teškoće u vaspitanju deteta mogu da imaju osnovu u tome što je roditelji ne znaju na koji način treba da se postave u određenim situacijama ili znaju kako bi trebalo, ali im je teško da sprovedu određene vaspitne zadatke kada dođe do same situacije.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  16. Poštovana,imam problem koji sada želim da rešim,a koji me muci jako dugo(počeo je negde još 2014). Imam šifru f32(jedna depresivna epizoda). Uzimam zoloft i bipodis od 2017/18,a antiepileptike od 2012(menjala sam razne lekove,sada se terapija ustalila i uzimam lyvam i rivotril). Da se vratim na problem.U pitanju je preterano spavanje. U stanju sam da spavam i preko 12 sati,budim se bez energije,ubrzo nakon ustajanja sam ponovo pospana. Dešavalo se da ustajem samo da obavim fiziološke potrebe,pa da se vratim u krevet. Mogla bih uvek da spavam,a uveče nemam problema da zaspim. Da napomenem da se sto se depresije tiče osećam bolje i prepolovila sam doze zolofta i bipodisa,a želela bih ako se psihijatar slozi da ih ukinem u potpunosti. Da li moj problem uzrokuju iskljucivo lekovi ili postoji još nešto? Pocelo je jako da mi smeta moje stanje i da me rastuzuje. Inače sam nezaposlena trenutno,pokušavam da uvedem promene u svojoj ishrani i fizičkoj aktivnosti,ali mi to sto ne mogu da ustanem na vreme predstavlja jedan od problema. Očekujem Vas odgovor i unapred Vam zahvaljujem.

  17. Takodje bih dodala da više ne uživam u nekadašnjim aktivnostima,poput čitanja,gledanja filmova,emisija itd…Kao da me mrzi, Jednostavno je lakše leci i spavati…To me takodje užasava…

    • Poštovana Ivana,
      Obzirom da navodite “ne uživam u nekadašnjim aktivnostima, poput čitanja, gledanja filmova, emisija itd…”, smer u kome vredi promisliti je:
      – Kada ste uočili navedenu promenu?
      – Da li ste, od kada ste pod farmakoterapijom, imali slične promene?
      – Da li su pospanost i manjak zadovoljstva u navedenim aktivnostima reakcija na neki događaj ili promenu u Vašem životu?
      Promena može da bude: informacija koju ste stresno doživeli, događaj u odnosu na koji ste reagovali neki neprijantim osećanjem, promena u odnosu sa bliskim ljudima isl.

      Smatram da je u ovakvim situacijama potrebno javiti se psihijatru i izneti da se desila promena u svakodnevnom psihičkom funkcionisanju.
      Takođe, kada je osoba pod psihofarmakoterapijom, kroz rad na problemu na psihoterapiji moguće je uočiti koje su situacije i relacije provokativne na način da izazivaju neprijatna osećanja, ispituju se psihološki mehanizmi koji predstavljaju potencijalni uzork ili sa druge strane, faktor održavanja problema.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  18. Tamara kaže

    Postovana,imam problem koji me godinama muci.Kada imam problem ili kada zbog nekih okolnosti mislim da ce do problema doci,strasno se uplasim.Do te mere da mi je muka,povraca mi se,boli me stomak i kao da me sve boli.Imam utisak kao da bi plakala.Cesto zbog toga problem neresavam ili do problema nekad ni nedodje ispostavi se da je on samo bio u mojoj glavi da sam previse brinula.Uredu su neki osecaji kada si uplasen ,ali nekad nemogu sva ta osecanja da kontrolisem.

    • Tamara,
      Po navedenom opisu, može se pretpostaviti da je u pitanju anksiozna reakcija koja se reflektuje kroz somato-vegetativne simptome. Anksioznost kao emocija može da ima osnov u razilčitim disfuncionalnim uverenjima koja se odnose na negativno viđenje sebe i ličnih sposobnosti. U konkretnoj situaciji koja se doživljava kao izazov, u skladu sa uverenjima mogu se javiti i negativne automatske misli, kao npr. “Ja sam slaba, nesposobna osoba; Pogrešiću; Ne mogu da podnesem ovaj neprijatan doživljaj, isl.”
      Zbog toga je veoma korisno da u stanjima kada neposredno nema stresne situacije, razmilite na temu šta vidite kao svoje snage i sposobnosti, a zatim to viđenje uporediti sa slikom o vlastitim sposobnostima u stresnoj situaciji. Takođe, navedenom problemu se može pristupiti na način da se ne izbegava neprijatan doživljaj, već da se uprkos njemu akcenat kontrole stavi ponašanje – to bi značilo uprkos neprijatnoj telesnoj senzaciji da pokušate da uradite ono šat smatrate vrenim i važnim u životu.
      U rešenju ovog tipa problema psihoterapija se pokazala izuzetno efikasna metoda tretmana, stoga bih Vas ohrabrila da potražite takvu vrstu podrške.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  19. Evo, naišao sam na Vašu web stranicu sasvim slučajno surfajući za odgovorom na moj problem na internetu, a moje pitanje se tiče ljubavnog života, pa se nadam da ćete mi moći odgovoriti.
    Naime, student sam u 20-im godinama života, i u moj je život iznenada ušetala cura za kojom sam, jednostavno rečeno, izgubio glavu. Tokom vremena, počeli smo dopisivanje na dnevnoj bazi da bi to do danas preraslo u cjelodnevno dopisivanje od najranijeg jutra do kasno u noć. Međutim, moj problem je sljedeći. Postanem vrlo, vrlo, vrlo anksiozan i zabrinut kada samo pomislim na to da bi mogao drugi, “bolji”, muškarac, u međuvremenu dok se mi dopisujemo, ušetati u njen život. Mi trenutno nismo još u ljubavnoj vezi jer ona još nije spremna na to s obzirom na činjenicu da je friško iz jedne dosta komplicirane veze, što je sasvim razumljivo i opravdano, i znam iz osobnog iskustva da je potrebno određeno vrijeme da se preboli nekoga s kim si bio, ali mene jako brinu opsesivne misli tipa “Što ako u tijeku našeg upoznavanja naiđe netko bolji?”, “Što ako u tijeku upoznavanja završi s njenim najboljim prijateljem?” “Što ako ne uspijem u ovome?”. Ja sam svjestan da će se ona bez obzira na mene dopisivati s muškim prijateljima i to je normalno i prirodno, ali takve misli me, blago rečeno, umaraju i s obzirom da se znamo oko mjesec i pol dana, mislim da pretjerujem, jer ne poznajemo se još i u fazi smo upoznavanja ali ove misli me uništavaju na svakodnevnom nivou.
    Ovim putem Vas molim za bilo koji savjet.
    Hvala.

    • Andrej kaže

      Pozdrav, nisam psiholog, ali se nadam da će psiholozi odobriti ako smatraju da nešto od ovoga može da bude korisno, jer smo sličnih godina. Pitanja nemaju lošu nameru, već da samo ti razmisliš.
      U kakvom ste odnosu – drugarskom ili više od toga – preko poruka? Na osnovu mog isksutva, možeš i da izgubiš glavu, da planiraš svašta sa njom, da čak i budeš spreman na neke stvari, ali ako ona tebe doživljava kao druga, ništa neće biti na tom početku. Ali ne znam da li te tako doživljava? Potrudi se da te doživi kao nekoga ozbiljnog ko želi više od “tipičnih” stvari, ako i ti to želiš samo, jer nije u redu ni prema njoj ni prema tebi da neko prikriva namere.

      Ako naiđe na nekoga boljeg, naići će i ne možeš ništa da uradiš osim da se potrudiš da je “osvojiš”. Ali, razmisli i o tome šta osećaš prema njoj. Da li je to ishitrenost zbog izgleda, zaljubljenost ili potencijalna ljubav? I u skladu šta osećaš prema njoj – neku od tih stvari – reci joj iskreno (preporučujem ipak uživo, jer nije zdravo graditi vezu preko dopisivanja, strpi se onda) kako bi i ona znala na čemu je sa tobom. Momci često padaju na devojke koje izgledaju atraktivno i dopisuju se sa više njih, a ne na neke mirnije (nisi je opisao, pa ne znam kakav je tip devojke).

      Veoma je bitno ovo za tvoje zdravlje samo i za buduće odnose u koje budeš ulazio: ti ne znaš nikako da li se ona dopisuje sa nekim, nego samo pretpostavljaš. Znam da prirodno želiš da se ona nađe u tvojoj blizini i da imaš nešto sa njom lepo, ali te upravo ta jaka želja vodi u svo to pretpostavljanje i strahove. Zbog sebe kontroliši svoja osećanja, a naposletku i zbog nje.

      Nemoj da pretpostavljaš u ovakvim situacijama kada ste tek na putu da započnete vezu, budi kao i do sada, dok se ne vidite. Nemoj nikada biti impulsivan, već čvrstog karaktera tako da ćeš je uveriti da ti je stalo do nje. Čak iako se dopisuje, prihvati to tako kako jeste i odbaci sve strahove i pretpostavke zbog kojih si se javio ovde, jer to šta ona radi nije nešto što se u ovoj fazi tebe tiče, a i u svakoj fazi veze šta ona radi jeste tako da ti na to ne možeš da utičeš.

      Nemoj sebi da dozvoliš da te nešto psihički pokoleba u njenom odbijanju eventualnom, jer ima različitih devojaka. Reci sebi “Muškarac sam, osećam (nisi bio jasan šta osećaš, ok, mlad si i meni se desilo da ne mogu da objasnim (zbog čega ću i postaviti pitanje dole psihologu) prema njoj, ali želim da to bude zdravo. Biću takav kakav sam i dalje, odbaciću strahove jer ne mogu da utičem na njih, a želju ću kontrolisati, pa ako bude bilo nešto, biće mi mnogo lepo. Ako ne bude, naći ću neku drugu devojku, sposoban sam za to.”

      Sada je karantin, ali da bi veza bila zrela, neophodno je da imate poverenje oboje međusobno, lepe trenutke, i da to ne bude toliko intenzivno, jer ta intenzivnost kojom pristupaš i to brzo razmišljanje koje je posledica toliko razmenjenih poruka i pretpostavljanje stvaraju frustracije. Sad je taj karantin, ali previše intenzivnog dopisivanja nije zdravo ako se nema prethodno formirana veza i poverenje koje vi nemate – ti ga u ovom slučaju nemaš u nju čim si se javio ovde sa strahovima od toga šta ona radi što tebe uništava – a zapravo sam sebi projektuješ te probleme.
      Nastavi tako, možda bude ok, ali formiraj jednu distancu u svojoj glavi da bi svoje zdravlje zaštitio od onoga lošeg što može da ti se dogodi u slučaju negativnom, kako ti ovo iskustvo ne bi uticalo na dalje odnose sa devojkama i kako bi uvek posle mogao ponovo zdravo da započinješ nešto sa njima, a da se ne osvrćeš na prošlost. Obradi sada ovu situaciju svesno, da ti ne bi posle nesvesno uticala negativno na druge stvari.

      Prošao sam kroz te stvari sa partnerom i zbog toga se i javljam sa mojim problemima u posebnom komentaru ovde. Partnerski odnosi su česta tema nevezano za pol, ali bi cilj svakog psihologa trebalo da budeš ti i to kako ti pristupaš problemima koje imaš, jer se ne radi o devojci sa, htedoh da kažem “naše”, odnosno strane psihologa, nego o tebi.
      Inače, želim tebi sve najbolje i eventualno ukoliko budete sklopili vezu zajedno da to bude lepo i zdravo, naravno.

    • Davore,
      Veoma je razumljivo kada pojedinac ima nekog ko mu se dopada da se javi razmišljanje “Šta ako mu se ne svidim…”, “Šta ako naiđe neko bolji…”, pa u odnosu na to i anksiozna reakcija. Tada je važno da osoba ume sebe da umiri. Procenjujem da ste dobro uočili kod sebe da je aspekt straha i zabrinutosti preteran i da Vas to remeti na dnevnom nivou. Nekada se dešava da ljudima bude neprijatno da se suoče sa neizvesnošću događaja, pa su skloni da “predviđaju” negativan ishod.

      Adekvatan pristup kome je korisno težiti je usmeriti pažnju na aktuelna dešavanja oko sebe i biti u sadašnjem trenutku – podneti neizvesnost koju budućnost nosi. Tema za koju procenjujem da je značajna da o njoj razmislite je “Kako se traži kompatibilan partner?” Kvalitetna i funkcionalna relacija dvoje ljudi veoma je kompleksija od prvobitnih simpatija. Nalaženje partnera koji nam odgovara nikako nije takmičenje i traženje “boljeg”, već građenje relacije koja je za oba partnera inspirativna i podstičuća za psihičko blagostanje.
      U nastavku Vam prosleđujem tekst koji je informativan i koji može da Vam bude inspirativan u rešavanju problema koji ste naveli:
      https://www.psihoverzum.com/ljubavna-mora-iz-ugla-psihoterapeuta-ljubav-i-samopouzdanje/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  20. Andrej kaže

    Pozdrav. 2 pitanja.
    1) Kod mene se radi o muško-muškim odnosima. Ne znam koliko ste upućeni u to, jer sam nailazio na psihologe kojima je to bilo egzotično. Zbog dubokih stvari iz prošlosti – incest zlostavljanje koje je počelo pre mojih najranijih sećanja – bio sam povučen, a ta osoba koja me je zlostavljala me je odbacila u periodu kad sam ušao u pubertet.
    Mene privlače momci, rešio sam to sa sobom, nisam pokušavao sa devojkom nikada nešto, jer su me momci privlačili, a to sam prepoznao kao zlostavljanje-incest jako kasno, u ranim dvadesetim. Uglavnom, niti ima svrhe da pokušavam sa devojkom nešto, jer iako me privlače nekako da mi se sviđa njihovo društvo jako, na seksualnom nivou nije došlo do nečega. Nisam spontan uopšte ni sa momcima. Na kraju, to sam što sam i nemam nikakve teorije o tome šta je formiralo moju seksualnost, jer mi je to previše sada za obraditi.
    Imao sam iskustvo i psihologa i psihijatara, ali me interesuje nešto drugo. Ja sam povučena osoba jako, sa momcima kad se družim deluje kao da sam lider u društvu (a u sebi ne bih to bio), dok sa devojkama kad se družim deluje kao da mi se sviđaju, a i one pretpostavljaju zbog mog izgleda i ponašanja, a nije tako.
    Rešenja mnogih psihologa jesu da se nađe gej društvo ili bar ono koje će me prihvatiti, ali sam pokušao sa tim i nije uspelo.
    Mogu da pokušam ponovo.
    Međutim, stvar zbog koje se javljam u vezi 1) pitanja jesu odnosi sa momcima. Pre su me privlačili dominantni momci uglavnom što se građe i izgleda tiče, ali sada sam nekako više otvoren za mirnije momke bez obzira na izgled jer je to zdravije. A povrh svega sam i pasivan u odnosu, jer sam bio tokom tog perioda detinjstva. I da napomenem, tada sam već shvatao da to nije u redu i jednom detetu to može da stvori haos, pritisak veliki u glavi kao što je meni i pre polaska u školu.
    Nisam ni imao iskustva sa momcima puno.

    Iako sam u ranim dvadesetim godinama, momci u gej svetu su jako komplikovani. Mnogi od njih ne znaju šta hoće, pa samo žele seks. A ja više od toga želim. Vezu npr. kao dečko iznad imati sa nekim momkom je nešto što se meni čini nemogućim. Jednostavno, momci vide taj spoljašnji izgled, vide momka, a ne vide osećanja koja imam.
    I ne bih da se krećem među gej krugovima gde su prijateljski odnosi jako na nekom tinejdžerskom iskustvu iz mog iskustva. Jednostavno, momci su dosta brzi, sami se obrazuju preko interneta, sami sebe odbacuju i stvaraju ideje o tome kako veza izgleda. Ne znam da li je koren toga možta to što ne prihvataju sebe, pa onda ne mogu ni drugog momka.
    Sa druge strane, ja nisam za to eksperimentisanje, jer mi treba mnogo poverenja u nekog, a i opekao sam se par puta.
    Npr. kako ovaj dečko doživljava (pretpostavljam) njegovu devojku, zavidim na tome, jer u tom gej svetu nisam naleteo do sad ni na koga takvog ko je spreman na dogovor. U redu, prepoznajem tu potrebu zaštitničku od momka koju osećam, ali ona nije izražena na nekom preteranom nivou. Samo se radi o poverenju da će taj drugi dečko biti tu. Malo se razlikujem od dečka gore, jer iako se radi o partnerskim odnosima, gej odnosi su opterećeni dosta.
    Ima momaka koji ne nose te probleme, ali mi jedino pada na pamet da osvojim te momke tako što ću biti svoj i steći više samopouzdanja. Pa otprilike kao dečko gore. Stvar je u tome kad je neko pasivan, ako i jesam, jer nisam istražio i ne znam ni da li treba da istražim jer sam u takvom stanju da mi sada čak ovo nije prioritet, jer imam i pitanje broj 2. Dok ne dodjem do toga, aktivni momci iz mog iskustva ili vole da dominiraju ili vole da se nad njima dominira. Nije meni problem ni ja da dominiram, ali nisam gej momak koji je otvoren, osetljiv sam, introvertan i čak i krug poznanika mi je dosta mali.
    Mnogi momci su započeli nešto igrajući se, pa shvatili da im prijaju više momci (iz iskustva dopisivanja kažem), ali oni su to uradili svojevoljno u periodu kada su bili tinejdžeri i onda doživljavaju druge momke kao i one – spremne na eksperimentisanje opušteno, seks svakakav. Ok, i ja isto sam nekada verovao da momci mogu da budu puni ljubavi kao što sam ja hteo – hoću da kažem da prepoznajem obrasce i u meni slične. Ali moja pozicija je specifična, jer kako da nađem nekoga ko želi normalne stvari, ne da dominira, ne da se nad njim dominira van seksualnih aktivnosti, nego nekoga ko je jednostavan za to. Teretana, posao, fakultet, sportovi, druženje, ja sam dosta namrgođen u prisustvu momaka koje ne znam, a koji su u ovom društvu hetero-normativnom podrazemvano svi strejt dok se ne dokaže nešto drugo i onda oni to tumače ko zna kako ako su i gej, pa mislim da čak i da mi zbog toga ne prilaze. Jedino da olabavim malo, opustim se, pokažem nežniju stranu.
    Ima dosta toga, ja bih radije da mene aktivan dečko nađe ili da to bude spontano i obostrano, nego da ja jurim nekoga, jer se u mom iskustvu uvek ispostavilo da pogrešno procenim momke, sada ipak dosta lakše. Ipak sam i ja mlad, a težim stvarima koje su mnogo dublje od prosečne osobe koja je u dvadesetim godinama, pa možda to predstavlja problem, jer većina momaka koje sam sreo želi tu “slobodu”?

    2) pitanje me više muči. Zbog preterane opterećenosti sopstvenim identitetom, problemima sa tim kroz odrastanje što na svesnom i nesvesnom nivou – kasnim u psihološkom razvoju sa profesionalnom orijentacijom. Opet, nije problem da izaberem bilo šta, ali se kod mene radi o tome da sam povučen i da mi ta povučenost smeta i da kako stvari stoje, znam šta biste mi rekli kao psiholog, ali da ću ostati povučen. Zato tražim profesiju gde ću imati kontakta sa ljudima, a koja neće biti veoma povučena. Zapravo, i nisam toliko povučen kad sam sa ljudima u dužem periodu, brzo se oslobodim, ali brzo se i sam povučem ako imam smetnje psihološke i distanciram od ljudi. I onda oni to, normalno, shvate loše.

    Bez obzira na momka i da li ću ga naći, moram da živim od nečega, jer meni to pruža stabilnost psihičku, pogotovo u mojim godinama. Psihologija je polje gde vidim dosta kreativnosti za pomaganje određenim grupama ljudi. Nisam za rad individualni duboki, već više sam orijentisan ka porodičnim odnosima, vezama i slično, eventualno i ličnom razvoju. Ili pomaganju ljudima sa posebnim potrebama (invaliditet, supstance, problemi na poslu, slične stvari). Možda se radi o afektivnosti i vezanosti za roditelje koju nisam uspeo da prevaziđem, pa me zbog toga privlači psihologija i pomagajuće profesije, jer sam i dalje takav da zavisim finansijski od njih iako ne koristim ništa finansijski osim hrane, interneta i struje skoro.

    Po prirodi jesam sklon zdravijoj impulsivnosti u poslovnom okruženju i inicijativnosti. Ali se plašim usamljenosti, priznajem. Pre se nisam plašio i odgovarala mi je ne u smislu da sam bio negativno nastrojen prema svima koji su mi sugerisali, nego mi je psihički odgovarala usamljenost. Sada više nemam toliko osoba kojima je stalo do mene u životu (umrla je, i možda će uskoro još i da umre neko) i na neki način logički, ali i prirodno težim ka stvaranju veza sa ljudima. I dalje sam introvertan, ali bih želeo da budem u nekom krugu ljudi kao introvertan. Jer, volim druženja i imam tu dečiju naivnost i dalje.
    Jezici, muzika, biljke, životinje, priroda su mi hobiji i nešto što volim jako. Takođe i zavoleo sam kreativnost u različitim oblicima, od arhitekture do mnogo manjih stvari.
    Takođe se i fizioterapija čini kao nešto zanimljivo.
    Nije mi problem da započnem studije opet, deluje mi najzdravije da to uradim u Srbiji, ali dvoumim se da li da nastavim ih u inostranstvu, jer će tamo biti okrutno za taj moj infantilni način razmišljanja, ali je to kao bacanje u živu vatru u zavisnosti od fakulteta i zemlje, a ja sam iskreno i psihički iscrpljen od razmišljanja o tome. I na konto usamljenosti, ne radi se da me plaši usamljenost, nego sam godinama usamljen, jako kasno sam otkrio te veze koje drugi ljudi stvaraju. Čak je bilo i nasilja u porodici nad a mnom nevezano za taj inces, sve sam to prikrivao, nekako imam osećaj da sam zaista dosta usamljen bio tokom zadnjih godina puno.

    U afektivnom stanju kažu da se odluke ne donose, ali ja sam ceo život u afektivnom stanju, a moram odluke da donesem, tako da momci manje više nisu problem, ako bude nešto – ok, ali mi je ovo na neki način i zadnja šansa da se uključim u svet studija. Posao je nešto što mi okolina dosta govori, ali opet imajte u vidu da je to ta okolina koja nije obraćala pažnju na mene dok sam se povlačio ceo život, i njihov način razmišljanja je “biće bolje na poslu”. A ja sam shvatio da nikad neće biti bolje osim ako prihvatim i sam to kako jeste i ako se ne potrudim i ne odglumim te socijalne veštine što mi pada teško.
    U principu mi je samo potrebno da izaberem fakultet i posao, organizujem se oko toga, dodatne aktivnosti, pa ako momak naiđe, naiđe, a ako ostanem sam, neću biti jedini čovek na svetu koji je ostao sam.

    Osim toga, imao sam situaciju sa psihijatrom, konačno sam našao nekog ko je odgovarao meni, a ne roditeljima, ali su se roditelji umešali, ja infantilno im prenosio to, i nije im se psihijatar svideo i tu je došlo do velikih problema, jer sam bio u unutrašnjem sukobu koga da izaberem – roditelje ili psihijatra… tako da sam nastavio da pijem terapiju rivotril i seroxat, a odbacio ostale lekove, ali i odbacio psihijatra. Sad ako ćete mene da pitate, ja sam toliko užasnih stvari pretrpeo od psihijatara da se više kod nijednog u ulozi pacijenta ne bih vratio, niti imam potrebe, niti imam snage da prolazim kroz to. Ovaj psihijatar je bio distanciran, sugerisao da se radi o Edipalnom kompleksu, ali nije hteo da imenuje (razumem, ne bih ni ja), ali sam sam to shvatio. Verujte, jer sam mu rekao to, a on je rekao da nije važno kako se naziva. Imao sam dogovor sa njim da dolazim na terapije, nekad je delovao grubo, nekad je delovao nezainteresovano, ali roditelji su mi uništili sve to. Ja iskreno u ovom stanju da procenim ko je kakav psihijatar za mene, ne mogu, a on jeste pokazao i empatiju veliku prema meni kakvu nijedan psihijatar drugi nije pokazao. Zbog tog iskustva iz detinjstva.
    I sad se plašim da se vratim kod njega, jer niti znam o čemu da razgovaram, prekršio sam taj dogovor da ću ići na terapije redovno bez obzira na sve. On je muškarac, a ja imam tako strahove od autoriteta.

    Manje više to funkcioniše ok, ali mi je potrebno zaista da imam cilj, samo što ne mogu da se odlučim za to, jer mi deluje fakultet kao profesija koja je od presudne važnosti, pa i posao.

    Dijagnoze uvek na prvi pogled kod psihijatara su bile neke sa psihozom sumanute (mislim na njihove dijagnoze, imao sam nervne slomove kada su mi davali takve psihotične dijagnoze na prvi pogled), ali nakon više upoznavanja i sastanaka uvek bi mi davali posle dijagnozu recidivne teške depresije bez psihotičnih elemenata, neki sa psihotičnim elementima. Ovo pisanje deluje naporno i sa elementima psihotičnosti, ali sam u principu otvoren jako, jer je to jedini način.
    Sa druge strane, psiholozi svi su imali jako drugačiji odnos prema meni, sa više empatije, čak i državni. Osim tog zadnjeg psihijatra.
    Ali ne radi se više ni psihijatrima ni o psiholozima, nego o meni.
    Psihijatar je na zadnjem sastanku jasno rekao: ti deluješ kao tvoja majka…verovatno je hteo da sugeriše slabašno, nisi za Srbiju, ovde će te sistem uništiti i nećeš uspeti, nauči jezik i idi u inostranstvo, tamo je bolji sistem.
    Nažalost, napravio sam i sam grešku što sam delio sa majkom informacije o seansama sa psihijatrom, ali zamislite i vi majku koja je toliko opsednuta kontrolom da je ona morala da vidi psihijatra, i čak nakon što ga je videla i nakon što se on dogovorio sa oba roditelja o tome da urade nešto za mene, oni to iako su se složili nisu uradili, nego su me zlostavljali i fizički. Doživeo sam napad nožem u kući od oca, jer sam ga mirno pitao nešto, majka ga je branila, a u tom trenutku nisam imao nikome da se obratim. I onda mi je posle govorila da je trebalo baš tad da se obratim psihijatru. Jednostavno, i sam psihijatar mi je rekao da roditelji naprave haos detetu, ali sam znao to i bez njega, jer sam imao probleme sa (ne mogu da kažem sestrom/bratom, jer takva osećanja nemam, jer sam se trošio vreme na izgradnju odnosa sa njima da bi me tretirali i oni tako) koje su roditelji stvorili u, favorizovanje je blaga reč, za to što su uradili mi. A psihijatar mi je odmah rekao da se ne oslanjam na porodicu, već samo na sebe.

    Sa sestrom bratom nemam nikakav emotivan odnos, mi zapravo ne znamo ni o čemu da pričamo, roditelje ne mrzim, volim ih, ali jednostavno su me survali u provaliju da se figurativno izrazim i imam ljubav prema njima i poštovanje, ali ne preterano izraženo, ali i to je bio njihov izbor da me napadnu noževima, optužuju, šalju kod psihijatra, krive za moje greške nakon što sam im ispričao šta mi se dogodilo, dopuštaju iživljavanje nada mnom unazad skoro deceniju od sestre, brata, a i da se sami nad mnom tako ponašaju.
    Sa majkom sam bio bliži do toga kad su počeli da me zlostavljaju, ona je mnogo razumnija osoba, edukovana za razliku od oca, i pored svega toga mi je drago što mi je majka, otac je ok, ali smo uvek imali problematičan odnos paralelno sa dobrim odnosom i shvatio sam da je odvajanje jedini način da mi kao porodica se sačuvamo u nekom obliku. Fizičko odvajanje, jer ja se sad tresem u kući. Oni imaju svoje verzije događaja, naravno, majka je u potpunosti stala na očeve verzije događaja i nema svrhe diskutovati o tome više. Naravno, ja niti planiram, niti sam poželeo, niti ću ikad povrediti. Bilo je tu svađa jakih, ali shvatio sam da je to kraj. Da sam sad sam. Oni mene vole u svojim glavama, daju mi novac i hranu, ali ja tu ljubav ne osećam kao pre nakon tih dešavanja. Osećam majčinu emotivnost, i da joj je stalo do mene, ali jednostavno na rečima. Uvek na rečima. Otac je isto emotivan, ali opisao sam moj odnos sa njim, i njemu je na neki njegov potpuno drugačiji način od onoga koji je moj stalo do mene.
    Jednostavno, najzdravije je odvajanje, ali toliko problema imam u ovom trenutku da mi veza, pa treba ako bih našao nekoga spremnog ne da rešava moje probleme, nego da mi pruži ljubav i ja njemu, ali to su već iracionalna očekivanja. A edukacija ostaje kao primarni problem i ono što mogu da kažem jeste da ja neću uspeti, intuitivno to govorim na osnovu fakulteta koji sam već upisao, da ostvarim neki edukativni potencijal, a da ne strepim od toga šta će mi roditelji uraditi. Postoji mogućnost odvajanja kod dede, tog trećeg člana, ali bih više voleo inostranstvo, pa neka se bacim u živu vatru pa šta bude, jer ovde život je i sa dedom težak, jer je i on potpuno opsednut kontrolom čak i nad mojim životom, a majka mu ne može ništa, jer je žena i nemaju dobar odnos od detinjstva, a on mrzi moga oca, favorizuje emotivno sestru od majke. Potpuni haos. Jedina opcija koju imam je da ostanem sa roditeljima, ali meni smeta toliko da ih viđam. Nisam spomenuo da oni znaju za seksualnost jer sam naivno mislio da će njima to biti ok. I paradoks u svemu je što im je ok, a imamo takav odnos. Samo pokazuje koliko su relacije između ljudi komplikovane. A da ne spominjem ironiju da je roditeljima to u redu, a da momke to ne zanima i da, naprotiv, to im čak i smeta. Čudan je ovaj svet.

    Jednostavno, bih voleo nekako da se osamostalim, i odem odvde naposletku, ali mi je edukacija primarni problem, jer treba od nečega da živim, a istrpeću život za sad zarad edukacije ili posla, samo što osim znanja engleskog jezika, ne znam ništa. Tj, teoretski znam puno toga i praktično čak i još mnogo stvari od marketinga, pisanja, istraživanja, ekonomije, političkih odnosa, zdravstva, pa sve do vožnje i sličnih stvari, ali kada se nalazite u tolikom haous, ne znate, odnosno ja, da postavite prioritete. Što je veći haos – po pravilu više sam neodlučan. Ali jednom to mora da se preseče.

    I što dani prolaze, haos je sve veći, a ja sam bez ikoga kome mogu da se obratim. U Beogradjanci sam bio kod finog psihijatra, ali je ona pomislila da je najvažnije to što sam gej, ali meni je to potpuno normalno, mada sam mislio da je i momcima u Srbiji, ali nije baš. Šta da kažem, naivan sam jako bio oko toga, i sad isto.
    Ja se izvinjavam na tolikoj preopširnosti, i sam već rešavam probleme, kontaktiram studije u inostranstvu, ali neke smernice bi mi značile. Ostavio sam to 1. pitanje, jer ne verujem da mogu da u stanju gde se još psihički oporavljam od napada nožem od strane oca da se emotivno razvijam i budem u stanju za odnos sa momkom, jer nisam naišao na one koji su spremni da vole.
    Jako je komplikovano sve, jer nisam uključio ni familijarne odnose u to, to iskustvo sa sestrom, bratom traumatično, a ja se nalazim kao između dve vatre što se tiče roditelja i dede. I mladost mi prolazi. Što je najgore od svega.
    Razumem da ima ovde previše elemenata, i da vam ne pričam još o posttraumatskom iskustvu koje sam imao u srednjem tinejdžerskom dobu, napadu palicama u osnovnoj školi, zlostavljanju od vršnjaka, snovima užasnim, horor snovima, prisećanjima uvek na neke događaje, ali hajde to je prošlost.
    A što se tiče psihologije, široka je oblast, lakše delim drugima savete nego sebi. Neodlučan jesam samo sa sobom, mislim možete da vidite i na primeru poruke koju sam poslao dečku gore da kad se radi o drugima potpuno sam odlučan. Ako je uslov za upisivanje psihologije da osoba reši svoje probleme da bi bila psiholog, ja mogu to da uradim tako što ću otići u Ameriku i prekinuti život ovde. Ili tako što ću upisati fakultet u inostranstvu ili u Srbiji. Psiholozi su svakakvi, ali ja volim dosta da rešavam praktične probleme, ali verujem da je moje iskustvo jako dragoceno za rad u oblasti psihologije, jer sam i dosta sam radio na sebi, sa drugim ljudima uz njihovu pomoć i onda se osećam spremnim za to. Postoje državni i privatni fakulteti kod nas, i osnivač ovog bloga je imala dosta kritika na račun tog jedinog privatnog (za druge ne znam), ali što se rada u psihologiji i psihoterapiji kasnije tiče, verujem da diploma uvodi osobu u posao, znanje mogu da steknem i čitajući dodatnu literaturu koju mi profesori sa tog ili državnog fakulteta preporuče, i da je sve do moje motivacije. Poznata je izreka danas da sami krojimo svoj svet ako nismo članovi vladajuće partije ili ako nemamo mame i tate na funkcijama, a ja ih nemam. Nisam za kliničku psihologiju sigurno. Nije problem da krenem na bilo kom fakultetu sa generacijom koja je sada 2001. godište, ali je to kasni voz koji hvatam, ta deca su još deca, ovo je Srbija. Možda ljudi koji upisuju psihologiju su više skloni toleranciji, ali na kraju krajeva, gledam sebe i stvaram društvo drugde bez obzira na seksualnost. Ono što je u psihologiji problem jeste da ja ne volim da se eksponiram verbalno u nekim diskusijama ili držanju tribina o feminizmu koji podržavam. Jednostavno, volim praktične stvari, a ne priču u prazno. Iako to mogu, ali ne treba mi u životu svađanje ili ubeđivanje mase ljudi u nešto, za to ima dosta drugih ljudi koji imaju snage. I ne znam kakav je posao sa psihologijom, koliko se radi na udruživanju i toj društvenosti i solidarnosti među terapeutima, psiholozima?
    Još jednom, nadam se da ćete bar uspeti nešto da pohvatate i da mi odgovorite, a ja ću u međuvremenu nastaviti da tražim solucije i radim profesionalno na sebi i veštinama.
    Bio sam ovako verbalno komplikovan ovde, jer kao što vidite stvari su takve.

  21. Katarina kaže

    Postovani,
    Zivim sa muzem i dvoje dece, decak od 5 godina i beba od 6 meseci, u drugom delu kuce zive muzevljevi roditelji. Sa muzem zivim 5 i po godina, pre toga smo se zabavljali 2 godine dok nisam ostala trudna. Kada sam ostala dosli smo da zivimo ovde, u njegovu i kucu njegovih roditelja. Od samog pocetka bilo je problema sa njegovim roditeljima, a i sa njim. Nakon 2 i po meseca zivota ovde i nakon velike svadje sa njegovim roditeljima, presli smo u grad privatno da zivimo. Inace, oni zive na sslu, ja sam iz grada. Od samog pocetka zivota u stanu sve je krenulo nizbrdo, muz je poceo odmah mnogo da pije i da me maltretira psihicki i fizicki. Danima nije dolazio, tj.dolazio je samo kuci da prespava, a kada dodje inace u alkoholisanom stanju, odmah me maltretira, vredja, gura, gadja stvarima… Dete nije dirao, ali je dete svemu prisustvovalo. Pre 2 godine nakon burnih svadja i maltretiranja prijavila sam ga za nasilje u porodici, dobio je mesec dana zabranu prilaska i dobio je godinu dana uslovne kazne. Inace, za sve to vreme u stanu njegovi nisu razgovarali sa mnom uooste. On je dete vodio tamo i ostajali su po ceo dan, ali ja nisam isla. Dok smo bili u stanu samo sam ja vodila brigu o detetu, dete je bilo vezano za mene, vezano za moje, jer su nam moja majka i sestra dosta pomagale iako moj muz nije mogao da ih podnese i dolazio je u konflikte i sa njima, ali se cesto pretvarao kako je u dobrim odnosima sa njima. Nakon prijave, 3 meseca smo dete i ja ziveli kod mojih, a on se vratio na selo kod njegovih. Posto me je sve vreme jurio i trazio da se pomirimo, pricao kako se promenio, ja sam pristala jer sam zelela da dete ima oba roditelja. Pre 2 godine dosla sam ovde, kod njegovih, i tu je opet krenuo pakao. U pocetku je bilo u redu, medjutim vrlo brzo su opet krenule svadje sa njegovima, jer su oni ljudi koji zele da se sve radi kako oni narede, mesaju se u sve odluke, ljute se ako se slavi rodjendan u restoranu, a ne ovde, njegov otac vice na mene ako povisim ton na dete, a njemu je dozvoljeno da vice na dete jer ga on vaspitava, a meni prica da ja vrsim nasilje nad svojim detetom jer vicem. Njegov otac je poceo da mi preti kako cu videti ako ga ne postujem itd. Muz se ponasa isto kao u stanu, skita, dodje samo da prespava, ne brine o deci uopste, vice na mene, ponizava me, stalno prica kako sam psihijatrijski slucaj, ostavlja me samu, ne pomaze mi nista, vara me… Ja sam ostala trudna u jedno kratkom periodu kada je kao sve krenulo nabolje, medjutim cim je trudnoca pocela da raste sve je krenulo po starom. Najveci problem je trenutno starije dete, jer je po ceo dan kod babe i dede, preko dana uopste nece da dodje kod mene, skroz se promenio, ponasa se prema meni kao i svi oni, vredja me, psuje, baca stvari… on nije bio takav, a ja nikako ne mogu da doprem do njega jer sve sto mu kazem on pobije recenicom:”Moj deda kaze…”. Cak se promenio prema mojoj porodici, juce je ostao na sat vremena kod mojih i tamo je vredjao moju sestru, udarao ih je, psovao i rekao kako ce da dodju njegov deda i tata sve da ih ubiju. Naravno, ja i kada zelim sa njim da razgovaram ovde ne smem, jer svekar odmah reaguje, muz staje na njihovu stranu i ja bukvalno ovde samo sedim u kuci i cuvam bebu dok svi oni uzivaju zajedno. Zelim da se rastanemo, rekla sam mu da zelim da idem sa decom kod mojih, da se dogovorimo oko dece kako cemo jer ja bez obzira na sve zelim da imaju i majku i oca. On odmah tada krece da preti kako ce mi uzeti decu jer ja radim na odredjeno kao uciteljica, trenutno sam na porodiljskom, a on radi kao elektro monter na neodredjeno, jer dete sada hoce kod dede i babe. Njegov otac mi je takodje pretio kako ce uzeti decu. Dete je volelo mnogo da ide kod mojih, cak i da prespavamo tamo, sada samo prica kako mrzi grad, moju sestru i kako svi treba da umru. Muz ne zeli uopste da pricuva bebu da nesto uradim, ja ga stalno nosim, sve radim sa njim i onda kada ne mogu da sredim kucu muz preti kako ce prijaviti centru za socijalni rad haos u kuci koji nije stalno vec kada bas ne stignem da i to odradim. Inace, sve vezano za decu radim samo ja, kupanje, vrtic, lekar, trening, rodjendani…uz sve to vodim i bebu sa mnom jer nemam sa kime da ga ostavim. Dete kada uvece konacno dodje od babe i dede, mazi se sa mnom, prica kako me voli i izvinjava se za ponasanje tog dana. I tako je pocelo da bude svakog dana. Ja zaista vise ne znam sta je pametno da uradim. Moje pitanje je sta je najbolje uraditi zbog dece, da li da se rastanemo, da ja odem sa decom, pa da deca dolaze kada se dogovorimo ovde ili da nastavimo ovako jer se dete previse vezalo za babu i dedu i ovu sredinu? Meni ovde vise nista ne prija, ne osecam se prijatno, najvise bih volela da uspemo da postignemo dogovor oko dece bez suda, jer mislim da nemam hrabrosti ponovo da idem na sudjenja. Zanima me, zbog dece, sta je najbolje uraditi, jer ne zelim da ostanem bez svoje dece?

    • Poštovana Katarina,
      Prema sadržaju koji ste izneli, partnerski odnos supruga i Vas ima disfukcionalan kvalitet. Takva dinamika odnosa ostavlja prostor i pred oboje stavlja izazov da se disfunkcionalno stanje prevaziđe. Dok sa jedne strane postoje problemi u partnerskoj relaciji, istovremeno treba imati u vidu da je pristup vaspitanju decezadatak oba roditelja. Ukoliko postoji konflikt između partnera, otežano je donošenje vaspitnih odluka vezanih za podizanje i vaspitanje dece.

      Ako bih pokušala što konciznije da predstavim sadržaj koji ste izneli, procena je da pred sobom možete da imate zadatke na dva nivoa:

      – Možete da razmislite da li se i u kom smeru može poboljšati odnos sa suprugom.
      Pokušajte kod sebe da prepoznate u kom smeru Vi lično želite da se razvija odnos između supruga i Vas? Ukoliko smatrate da ima šanse da se unapredi Vaša partnerska relacija, razgovarajte sa mužem iskreno i pre svega u atmosferi staložene komunikacije. U skladu sa tim možete da razmotrite ideju odlaska na bračno savetovanje zajedno sa suprugom. Nekada se dešava da parnteri uspeju da čuju patnje onog drugog tek u psihoterapijskim uslovima.

      – Kada su konflikti između roditelja česta pojava na svakodnevnom novou, kada je i primarna porodica nekog od roditelja uključena u konflikt – takvi uslovi odrastanja za dete predstavljaju izvor stresa koji može da ima negativne posledice na mentalno zdravlje deteta i njegovo ponašanje.
      Roditeljski zadatak (oca i majke dece) je da pronađetu rešenje kako da decu zaštitite od odrastanja u stresnoj sredini.

      Adekvatnije odgovore na pojedina pitanja mogu imati imati institucije kao npr. Centar za socijalni rad Vaše opštine. Pretnje o oduzimanju dece su neprijatne i mogu da izazovu strah roditelja kojem pretnje su upućene. Tada može da bude veoma značajno da se roditelj informiše u CZSR o zakonu RS – da li je moguće i pod kojim uslovima da u slučaju razvoda ne viđa svoju decu ili da ne bude njihov staratelj?

      Razumem da je situacija neprijatna i teška, zato bih Vas ohrabrila da potražite stručna lica sa kojima biste mogli više i detaljnije da razgovarate na ovu temu u smeru dugoročnog prevazilaženja stresnog stanja. Podržala bih Vas da potražite podršku psihologa i da kroz psihološko savetovanje detaljnjije radite na prevazilaženju neprijatnih osećanja.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  22. Postovani zanima me termin o latentnoj homoseksualnosti da li mislite da to stvarno postoji? Citao sam nesto o tome na internetu i isto termin homoromantic. Da li je moguce da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti pol?

    • Poštovani Dragane,
      Pojam latente homoseksualnosti potiče iz psihoanalitičke teorije i odnosi se na skrivenu, potisnutu neprepoznatu seksualnu želju prema osobama istog pola. Kada pitate da li zapravo može da postoji osoba koja nije osvestila svoju homoseksualnost, odgovor je – može. Homosekualnost može da bude potisnuta, odnosno neprepoznata kao takva, jer jedan deo ličnosti zabranjuje ideju da su homoseksualne želje u redu, da osoba istog pola može biti objekat želje.

      Međutim kada pojedinac prepozna da mu se na seksualnom nivou dopada druga osoba istog pola, tada zapravo želja nije potisnuta, osvešćena i prepoznata – tada latentna (skrivena) homosekusalnost prestaje da bude adekvatno imenovanje. Pitali ste: “Da li je moguce da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti pol?” – odgovor je da je moguće, a pojam kojim se može opisati takvo stanje je biseksualnost. Bisekualnost, najsažetije, znači da se pojedinca emotivno i seksualno mogu privući osobe oba pola.

      Kada postoji situacija kao u Vašem pitanju “da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti po”, zadatak pojedinca je da razmisli na temu šta smatra funkcionalnim partnerskim odnosom. U skladu sa tim može da se posveti traženju odgovora na pitanje zbog čega partner prema kome se oseća seksualna želja ne može biti i emocionalni partner.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  23. Aleksis kaže

    Postovana,
    Pre 5 godina me je uvek bolela glava i mnogo sam se nervirala prvenstveno zbog svog uspeha u skoli pa zbog bolova u glavi nisam mogla da funkcionisem. Bol bi prestao samo ako bih popila neki lek.. Mislila sam da imam problem s vidom i da me zbog toga boli glava, ali moj vid je bio savrsen. Tokom leta prosle godine sam bila pod stresom, barem bih to tako nazvala. Gde god bila i s kim god moje srce je uvek ubrzano kucalo, a ruke blago podrhtavale. Cak kada bih samo sedela kuci i gledala film(citala knjigu, bilo kojoj opustenoj situaciji) moje srce bi uvek barem malo brze kucalo. Nisam znala sta da radim, pokusala meditaciju, jogu. Nista nije pomoglo.. Ove godine sam krenula da se bavim sportom i mnogo mi je bolje. Problem je sto sada u karantinu, iako sam i dalje fizicki aktivna, pronalazim sebe opet u istom stanju. Totalno opustenoj situaciji, a moje srce ubrzano kuca i ruke mi blago podrhtavaju. Danas cak nisam imala apetita, a kada sam pojela nesto malo imala sam osecaj punog zeludca i mucnine.. Da li ima neki nacin da se otarasim toga?

    • Poštovana Aleksis,
      Naveli ste: “Gde god bila i s kim god moje srce je uvek ubrzano kucalo, a ruke blago podrhtavale. Cak kada bih samo sedela kuci i gledala film(citala knjigu, bilo kojoj opustenoj situaciji) moje srce bi uvek barem malo brze kucalo. Nisam znala sta da radim, pokusala meditaciju, jogu. Nista nije pomoglo.”

      Teško je i nezahvalno retroaktivno utvrđivati kom tipu problema su pripadale navedene tegobe.
      Iako se sa psihološkog stanovišta može postaviti hipoteza o povišenom stepenu anksioznosti i da su izneti simptomi bili manifestacije anksioznosti, nikako se ne sme isključiti mogućnost da su tegobe mogle da imaju uzrok na nivou fizičkog zdravlja.

      Obzirom na ovakvo iskustvo iz prošlosti, aktuelno bih Vas podržala da proverite Vaše zdravstveno stanje odlaskom na lekarski pregled, jer se može da se desi da na nivou telesnog funkcionisanja postoji problem koji ima uticaj na pojavu smetnji i na psihološkom nivou.

      Vežano za problem koji imate u sadašnjosti, sebi možete da postavite zadatak:
      – Obratiti pažnju koje okolnosti, okruženje, komunikacija sa kojim osobama i aktivnosti doprinose da se osećate makar malo smirenije, opuštenije i relaksiranije?

      Takođe, verujem da bi moglo da Vam bude korisno, da se generalno posvetite traženju odgovora na pitanja:
      – Koje situacije, ljudi, odnosi, događaji, koji elementi iz okruženja, ličnih navika doprinose da se osećate tugu, ljutnju, strah, uzmenirenost i druge neprijatne emocije.

      Naveli ste: “Totalno opustenoj situaciji, a moje srce ubrzano kuca i ruke mi blago podrhtavaju.” Smatram da bi bilo dobro da razmislite da li neka neprijatna emocija stoji iza manjka apetita?

      Podržala bih Vas da potražite psihologa sa kojim biste mogli, kroz proces psihoterapije, da radite na prepoznavanju uzroka i prevazilaženju navedenih tegoba.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  24. Poštovana Bojana,
    Moj suprug i ja smo u braku već 12 godina, imamo dva divna divna deteta. Pre toga smo bili u vezi 8 godina. Zaista smo se voleli i nikada nekako nismo dosadili jedno drugom. Kada su došla deca, on je nastavio da živi po starom, kladionice, utakmice, kafane, a ja sam ostajala sama kod kuće sa detetom, tj.decom.Bilo je svega, ali nikada nisam njegovu ljubav prema meni dovodila u pitanje jer mi je svakodnevno govorio koliko sam divna, prelepa i koliko me voli. Da sam njegova boginja i tako… Opraštala sam mu razne gluposti, proneveru para i drugo… Nedavno me je prevario, našla sam poruke u telefonu. Bio je jednom sa tom ženom ali su nastavili da se dopisuju i videla sam sve šta je ko kome radio, čak i njihove gole slike. On se sada jako kaje, plače, kumi, moli, da me voli više od sebe i svega samo da ga ne ostavljam, da mu dam šansu sve će ispraviti. Ali ja jednostavno ne mogu i preko ovoga da predjem, srce mi se raspuklo, žao mi je što neću imati porodicu kakva je bila, a bilo nam je lepo posebno zadnjih godinu dana od kako smo se preselili u lepši stan. Dala sam mu šansu jer vidim da se kida, vratio se u stan na neko vreme, jer sam ga bila izbacila,ali ja se lomim i kidam kao nikada. Želim da nastavim sama sa svojom decom, a bojim se da se ne pokajem posle, pa Bože moj kako drugi kažu, svi muškarci varaju… Molim Vas da mi date neki savet.
    Hvala od srca.

    • Poštovana Milice,
      Prevara u partnerskom odnosu je signal da je relacija između partnera u krizi, da je došlo do neke psihološke promene u pojedincu, a ta promena posledično utiče na kvalitet same relacije.
      Ovakav tip krize se može generalno razrešiti na nekoliko načina:

      – Način u kom partneri mogu da ustanove da postoji obostrana motivacija i želja da se njihov partnerski odnos reorganizuje u funkcionalnom smeru. To ne znači da se funkcionisanje vrati na staro, jer je stara dinamika dovela do krize u odnosu. Očekivano je i normalno da partner koji je prevaren oseća ljutnju, tugu, razočarenje, jer je poverenje koje je postojalo urušeno. Da bi odnos bio funkcionalan, pored motivacije i želje, potrebno je vreme ili još tačnije brojne situacije kroz koje će prevareni parnter moći da izgradi poverenje u onog koji je prevario. Akcenat je na reči “situacije”, a ne kroz komplimente i poklone. Potrebno je da postoji otvorena, direktna komunikacija između partnera kako bi svaki partner iskazao šta mu se dopada, a šta smeta u ponašanju onog drugog. U procesu prevazilaženja krize nakon prevare, bračna psihoterapija može da bude od pomoći.

      – Kriza može da se razreši na način da se parnteri raziđu, jer im se razlikuju želje i zahtevi koje imaju jedno prema drugom i očekivanja od odnosa.

      – Treći načun razrešenja je naizled pomirenje partnera, ali bez prorade razloga zašto je došlo do krize u odnosu. To bi značilo da parner koji je prevaren stalno strepi da li će se prevara pomoviti, a parner koji je prevario zadržava isti način pasivnosti, odnosno neiskazivanja nezadovoljstva odnosom.

      Savet bi bio da zajedno sa mužem potražite podršku na partnerskoj psihoterapiji, jer u situaciji koju ste opisali nije poenta reagovati ishitreno, što ste Vi i sami prepoznali, već i pored jakih neprijatnih emocija reagovati racionalno. Racionalno bi u ovom slučaju značilo gore već pomenuto – razumeti prevaru kao znak da nešto nije dobro funkcionisalo u odnosu i tragati da li je moguće ispraviti ono šta je bio uzrok problema.

      Za kraj odgovora, moram istaći da su izajve tipa “svi muškarci varaju” posmatrane iz ugla logike netačne i neopravdane generalizacije. U nekim društvenim krugovima, prevare partnera mogu biti češća pojava, ali nikako pravilo, zakonitost i nužnost. Što bi značilo – postoje partnerske relacije u kojima su partneri verni jedno drugom.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  25. Slobodan kaže

    Postovanje,
    Imam okp dugi niz godina i imam smenjujuce misli(ja ih tako zovem) i to uvek kad treba nesto veliko da uradim, tj nesto sto ja smatram velikim. Na primer, kad treba da krenem da ucim za ispite toliko mi se brzo u glavi poveze misao koja me spreci da uradim to sto hocu, na primer setio sam se da sam citao neku knjigu za prestanak pusenja koja je autosugestivna, i covek koji je pisao tu knjigu je rekao da treba da je procitamo do kraja ili se necemo osloboditi od straha od pusenja,i jos sam negde procitao kao da su autosugestivne knjige lose, a mene je smaralo tad da je procitam do kraja. Sad ja ne znam kako je meni dosla misao koja mi je kad sam trebao da krenem da ucim rekla: “Nisi procitao tu knjigu do kraja, sve sto budes ucio nista neces zapamtiti, pasces sve ispite ako ne procitas tu knjigu”. I toliko me ta misao “napada” i toliko mi izaziva lose emocije i ometa me, a ne znam sta da radim sa njom, jer logicki ne mogu da je pobedim, znam da nema veze sto nisam procitao do kraja, tj ako nista drugo znam da nema veze sa ucenjem, i mislim da ne moze autosugestivna knjiga da mi poremeti zivot, smatram da smo mi ti koji treba da odredimo kad i kako cemo sta da radimo(i dokle cemo sta da procitamo), a ne mogu da joj se oduprem, a ako bih procitao knjigu do kraja smenila bi se(zato ih zovem smenjujuce) na neku drugu tematiku koja mi isto ne bi dala da uradim ono sto zelim. Da li znate o cemu je rec, da li je ta misao opsesivna ili ruminatorna, imate li ideju kako bih to resio ?

    • Poštovani Slobodane,
      U knjižarama u odeljku “popularna psihologija” mogu se naći knjige različitog sadržaja, od onih koje su naučno utemeljenje do self-help literature u kojoj autori iznose lično viđenje problema i rešenja. Među takvim knjigama se mogu naći i one koje u naslovu, podnaslovu, opisu sadrže pojam autosugestija. Kada nemamo predzanje, autosugestija se u prvom momentu može protumačiti kao neka vrsta magične moći kojoj osoba neće moći da se odupre, pa može da se formira uverenje “Ako se pročita ono što se naziva autosugestivnom knjigom, može se zapasti u neku vrstu opijenosti, omamljenosti, začaranosti zadržajem koje će kontrlisati čovekovo ponašanje”. Stavovi tog tipa su zabluda, zasnovana na različitim iracionalnim uverenjima.

      Prema tome, autosugestivne knjige pokušavaju ubedljivim načinima iznošenja sadržaja da budu podsticajne i motivišuće za citaoca. U takvim sadržajima veoma je izražen subjektivan, ličan ton autora, uz informacije koje su takođe subjektivno selektovane i predstavljenje.

      Popularna psihologija sa savetima koje nudi i nauka psihologija, sa teorijom, rezultatima istraživanja i praktičnoj primeni znanja, su dve različite oblasti.

      Naveli ste: “…i mislim da ne moze autosugestivna knjiga da mi poremeti zivot, smatram da smo mi ti koji treba da odredimo kad i kako cemo sta da radimo(i dokle cemo sta da procitamo), a ne mogu da joj se oduprem…”- deo u kome kažete da ne možete da se oduprete sugeriše na postojanje određene disfunkcionalne emocije koja održava Vaše navedeno stanje. To jeste tema za psihoterapiju i zato bih Vas podržala da na psihoterapiji radite na faktorima koja utiču na Vaše emocionalno stanje.

      Smer u kom bih Vas ohrabrila da razmišljate je da aktivosti kao što je učenje pristupite kao procesu koji ima jasan cilj – položen ispit. To znači da sam proces nije uvek najprijatniji, mogu da se jave i misli i želje, ali a napravite vrstu dogovora sami sa sobom, npr: “U narednih sat vremena, iako mi se jave neprijatne misli, daću sve od sebe da naučim određeni broj strana.”

      Prosleđujem Vam linkove tekstova koji mogu da Vam budu informativni i daju ideje kako da zauzmete efikasniji pristup u ostvarenju onoga šta Vam je važno.

      https://www.psihoverzum.com/kako-poboljsati-samokontrolu/
      http://www.psihoverzum.com/vodic-za-poraz-kako-postati-uspesan-u-neuspevanju/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  26. Pozdrav. Raskinula sam sa deckom,tj on samnom vezu od zamalo 7.mjeseci.Prepucavali smo se cesto,on bi raskinio na dan oa bi ga ja moljakala da se vrati i zvala ga popustio bi pa za 3 dana opet tako..Smeta mu sto sam pricala sa njegovim prijateljima a to sam radila iz ocaja kada bi me odbijao i ne iz losih namjera,a pricala sam mu i sa rodicom za to je naknadno doznao i tu raskida al isto jutro se javlja da me voli..Napisao mi je jucer ogromnu poruku u kojoj pise sve lose o meni kako mu se ne svidam kao osoba i moja dusa i da mu se gadim i javio se na jedan od 100 ppziva i rekao da odjebem i blokirana sam na svemu..Sto da ja radim,navikla sam da se mirimo al ovaj put je zaista gotovo.

    • Poštovana Iris,
      Procena je da bi moglo da bude od koristi za Vas da razmislite zbog čega su postojala česta, kako ste nazvali “prepucavanja” između Vas i dečka. Pokušajte da date sebi odgovr na pitanje “Šta Vam u ponašanju dečka smeta?”

      Akcenat bih stavila na to da prepoznate i razumete šta je razlog Vašeg nezadovolstva u relaciji. Zatim da probate da razumete šta je razlog partnerovog nezadovoljstva u vezi.
      Možete razmotriti:
      – Šta Vam se dopada kod dečka, koji segment veze je dobar i inspirativan za Vas i koji su razlozi zašto želite da budete sa njim.
      -Sa druge strane, prepoznajte šta vam se ne dopada i da u dijalogu da dečkom razmotrite da li je ono čime niste zadovoljni moguće promeniti.
      Relacija između partnera ne opisuje se samo formalnim statusom, odnosno rečima “mi smo u vezi”, već je ključno da dinamika odnosa bude funkcionalna.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  27. Postovana,

    Vec godinu dana se borim sa anskioznoscu. Imala sam panicne napade kao i ogroman strah od ludila. Zatim sam bila na terapiji medikamentima,i moji panicni napadi su se jedno vreme smanjili. Medjutim,ponovo osecam ogroman strah,stalno mislim da cu da poludim,pretrazujem sipmtome sizofrenije a u zadnje vreme imam OGROMAN strah od toga da cu da obolim zivcano,zatim imak strah da mi se tresu ruke i glaba pa to stalno i proveravam. Inace imam 20 godina i zivim u malo ,,ludoj porodici” gde sam izlozena stresu svakog dana. Sumnjam cak i da je moja dijagnoza pogresna iako mi je dijagnoza panicni poremecaj. Jako mi je tesko,jos sam citala na netu da se anskioznost javlja i kod psihoza. Kako da znam da nisam psihoticna? I da li postoji mogucnost da mogu sam stvarno obolela zivcano? Inace imala sam i jako stresnu vezu od dve godine gde sam bila zrtva psihickog nasilja od kada mi je anskioznost i zapocela. Molim vas za odgovor.

    Unapred Hvala.

    • Poštovana Irena,
      Odgovor na pitanje da li promene u Vašim doživljajima imaju psihotičan kvalitet može da ustanovi psihijatar na psihijatrijskom pregledu, odnosno psiholog kada radi psihološko testiranje po nalogu psihijatra u dijagnostičke svrhe.

      Tragajući za tačnim imenovanjem stanja koje doživljava, pojedinac može da pristupi bez dovoljno informacija o psihijatrijskim bolestima i subjektivno – vođen određenim pretpostavkama o psihijatrijskim poremećajima, koje ne moraju da budu tačne. Čovekova želja da objasni šta mu se dešava je normalna pojava, međutim važno je znati da svako do nas ima manjak znanja u mnogim oblastima, pa kao što ne možemo bez analize krvi da znamo stanje krvne slike, tako i psihičke promene trebaju biti izložene testu koji teži što većoj objektivnosti – to je psihijatrijski pregled, odnosno razgovor sa psihologom.

      Važno je da znate da cilj psihijatrijskog pregleda i psihodijagnostike da sugeriše tretman lečenja i oporavka. Zbog toga, prvo šta bih predložila je da se obratite psihijatru i izvestite o tegobama koje ste napisali. Druga stavka na koju bih stavila akcenat pisajući Vam odgovor je upravo tretman lečenja. Psihijatrijski deo je prepisivanje adekvatne farmakoterapije, međutim često je to tek početak oporavka. Psihoterapija ili psihološko savetovanje jeste mesto i način kako pojedinac polako uspeva da uoči mnoge sitne elemente života koji mu smetaju da se oseća zadovoljno, biva motivisan da razmotri da li može nešto, makar i minimalno da promeni, što bi doprinelo da se oseća bolje.

      Treća stavka odgovora bila bi smernica da razmotrite koje su konstutkivne, zanimljive, pozitivne stvari i aktivnosti na koje možete usmeriti pažnju aktuelno, u sadašnjosti. Razumem da porodični odnosi i atmosfera mogu nekada biti otežavajuća okolnost, kao i sećanja na neprijatne doživljaje iz prošlosti. Zbog toga smatram da apsolutno vredi iskoristiti kapacitete koje imamo u sadašnjosti i da pokušamo da se usrederdimo na to šta dobro, lepo i pozitivno možemo da učinimo za sebe već danas.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  28. Poštovani,

    imam 21 godinu i studentica sam. osjećam se kao da su me preplavile emocije. Počela sam meditirati zadnjih tjedan dana i to je malo pomoglo, ali naravno treba se isprakticirati. Inace posjećujem svoju psihologinju i konzultiram se s njom jednom u mjesec-dva. Pomogla mi je do sad u nekim stvarima, ali mislim da ove godine uopce nisam bila kod nje. Prvo, došlo je do karantene pa se nije ni uspjelo realizirati, a imala sam puno obaveza početkom godine pa nisam stigla.

    Uglavnom. Kako da sve započnem.

    Imam blagu anksioznost u društvu. Ne uvijek, ali mislim da je karantena malo pripomogla njoj. Naime, dobijem anksioznost ako sam u novom društvu ili se tek upoznajem s osobom. Nekad bude veća nekad manja. Do karantene sam zapravo uspjela prebroditi i vecinom je nisam imala, ali kako se karantena dogodila imam previse vremena za razmišljanje pa i o tome kako mislim da će mi se anksioznost vratiti. Izvor nje je naravno to sto se previse brinem sto drugi ljudi misle o meni. Točnije, koliko me vide kao uspješnu, lijepu ili pametnu. Pogotovo s naglaskom na uspjeh. Stvar koja me najviše muci. Osjećam se pogotovo sad u karanteni kao da moram napraviti nesto grandiozno, imati dosta hobija, naučiti nove vještine i samousavrsavati se do savršenstva. Moja psihologinja bi uvijek rekla da sam perfekcionist u nekom pogledu i da zelim da me svi dožive kao savršenu, a to danas u 21. stoljeću za mladu ženu znaci – lijepa, pametna, studira, ima decka, poželjna je, snalazi se financijski i u karijeri… i naravno zelim sve te stvari. Zelim da ljudi o meni misle da sam savrsena, divna osoba koja će učiniti sve da ostvari stvari koje želi. U nekom pogledu, jesam takva (ne mislim savrsena nego da se usudim). Kakva mi je bila anksioznost nakon završetka srednje pogotovo nakon bullyinga kojeg sam doživjela, odlična sam danas. Ipak, osjećam se da nemam pravih prijatelja nego jednog i da nemam dovoljno dobre veze da bi uspjela u zivotu. A veze su bitne u današnjem društvu kao i oduvijek, zato isto dobijem anksioznost/nesigurnost, pogotovo kad sam u društvu “bitnih”, “moćnih”, uspješnih ljudi. A dosta mojih prijatelja, ne svi, nisu toliko uspješno ili su dosta pasivne osobe i mislim da mi to ne treba u zivotu, družiti se s ljudima koji nemaju vizije ili ne idu prema uspjehu.

    Znam da je stvarno dugo, ali imam jos par rečenica za reci. Tijekom meditacije, pokušala sam vizualizirati sto zelim i samo sam se iznervirala. Ne znam zapravo sto zelim, to jest mozda i znam, ali se bojim ista napraviti oko toga ili mislim da ne mogu uspjeti. Npr. kreativna sam osoba pa zelim na instagramu biti influencerica ili youtuberica, ili raditi freelance kao video/photo editor, pisati članke i biti novinarka, glumiti, model… Loš faktor da se ostvari svi moji snovi jest to sto zivim u malom gradu i jako se zelim preseliti, ali me strah.
    vjerojatno ove stvari zvuče glupo vama, ali eto moram se negdje ispuhati i nadam se nekim odgovorima. Evo pitanja:

    1. Kako da me ne preplave emocije kad si idem složiti dnevnu to-do listu; kad se idem odlučiti za idući karijerni potez; kad počnem snimati video/sliku za instagram (zbog influencinga) i vidim sebe pa pomislim da grozno izgledam?
    2. Kako da se smirim u karanteni i mislim pozitivno, ali realno?
    3. Kako da si složim i odlučim prema kojim ciljevima ići?
    4. I kako da shvatim sto me čini sretnom
    5. Kako da se uvjerim da me drugi ljudi ne mrze/ne misle o meni da sam glupa/ne vrijedim Itd.?

    Ispričavam se na ovoliko pitanja, ako možete odgovorite. Hvala.

    • Poštovana Lotta,
      Pažljivo sam pročitala opise psiholoških teškoća koej ste istakli u pitanju i procenjujem da se u određenom domenu one mogu objasniti konstruktima socijalne anksioznosti i perfekcionizma. Naveli ste: “Moja psihologinja bi uvijek rekla da sam perfekcionist u nekom pogledu i da zelim da me svi dožive kao savršenu, a to danas u 21. stoljeću za mladu ženu znaci – lijepa, pametna, studira, ima decka, poželjna je, snalazi se financijski i u karijeri… i naravno zelim sve te stvari.“ – Vaš psiholog nesumnjivo ima relevantnije informacije i mnogo više sadržaja vezano za Vaše funkcionisanje. Ono što je zajedničko je da se moja procena zasnovana na napisanom pitanju i njenja procena podudaraju, odnosno da postoji konsenzus. To za Vas može biti značajno, da pokušate za “zagrebete” ispod površine ovog na prvi pogled lepog opisa “perfekcionizam”.

      Pitanja koja ste naveli se odnose na različite segmente života, uključuju različite emocionalne reakcije, različite međuljudske odnose, lične želje, motive, vrednosti, odnosno zahtevaju odgovore koje prevazilaze formu pisanih smernica. Stoga, bih Vas ohrabrila da pronađete prioritet među pitanjima i da sa psihologom radite na dolaženju do odgovora koji su Vam potrebni, jer pitanja imaju u sebi stepen opštosti koji ostavljaju prostor za konteplaciju i iznošenje brojnih hipoteza.

      Prosleđujem Vam linkove tekstova za koje smatram da mogu da Vam budu od koristi:
      https://www.introspektiv.com/o-perfekcionizmu

      http://www.psihoverzum.com/vodic-u-potrazi-za-smislom-i-deo/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  29. Pozdrav… Imam jedan problem. Zivela sam sa deckom nekih 20 dana, posvadjali smo se digao je ruku na mene pobegla sam od njega i dosla kuci mojima sam objasnila sta se sve dogodilo medju nama, ali odmah posle toga sam se cula sa svojim deckom i kaze kako me voli, kako zeli da mu se vratim, da mu je mnogo tesko itd. Iskreno volim i ja njega ali su problem moji roditelji ne zele da cuju da budem sa njim, ne znam sta da radim bas mi je tesko. Zelim da mi date neki savet???hvala unapred

  30. Postovani, imam 39 god i veliki problem.. U braku sam 16 godina imam 2 dece.. Brak je bio solidan. Sve je bilo dobro do pre mesec dana.. Kada se umešala moja tkz ‘drugarica,,… Poverila sam joj se kao i uvek, ali ovaj put sam pogresila… Ona je sve to prenela mom muzu, naravno (radilo se o mom odlasku u restoran sa majkom) nije znao o tome, donje je saznao.. Jos je i dodala da sam se vidjala sa drugim muskarcem… I napravila mi haos… Najgore sto mi muz ne, veruje.. Sumnja.. Sad mi je brak na klimavoj zuci… Ipak, su tu i deca, koja ne moraju da ispastaju… A ja nemam snage da mu objasnim da to nije tacno, da je sve ozmisljeno.. Molim za savet

    • Poštovana,
      Naveli ste da je sve bilo dobro do pre mesec dana, pa bih Vam postavila pitanje o kom možete da razmislite:
      – Koji je razlog zbog čega krijete od muža da idete na ručak sa majkom? Da li na taj način izbegnete ličnu ili muževljevu reakciju koju doživljavate neprijatnom?

      Tema o kojoj možete da razmislite je:
      – Da li postoji nešto u braku što smatrate da nije funkcionisalo adekvatno i pre situacije koju ste opisali?

      U pravu ste kada kažete da deca ne trebaju da ispaštaju, odnosno za njih može da bude stresno da prisustvuju konfliktu roditelja. Zbog toga, asertivan ili drugim rečima miran i otvoren razgovor uz obostrano uvažavanje i strpljenje je početna tačka rešavanja konflikta između supružnika.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      https://www.facebook.com/introspektiv/

  31. Postovana,imam problem.u odnosu sa rodjizeljima sve ih slusam cim napravim malu gresku oni se ljute a.kad se ljute ja padam psihicki i zelim da se ubijem,i imam jak bol.u grudima…

    • Poštovana,
      Ako se bol u grudima javlja nakon situacija konflikta, postoji mogućnost da je u pitanju reakcija somatizacije određene neprijatne emocije ili više njih. Neprijatna emocija/emocije koja “stoji” iza navedenih tegoba, Vaš stav spram roditeljskih reakcija i kritika – da li se suprotsavljate ili se slažete – to su samo neke od tema za psihoterapiju.

      Obzirom da ste naveli da se nakon situacija konflikta javi želja za samoubistvom, apsolutno bih na prvo mesto stavila da se obratite stručnom licu, psihijatru li psihologu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      https://www.facebook.com/introspektiv/

  32. Poštovana Bojana,
    Davno sam Vam postavio pitanje predugo, ali u vezi sa ovim nisam razgovarao sa stručnjakom. Upoznali smo se na app, on se meni svideo i ja njemu pre godinu dana. Više on meni nego ja njemu prema inicijativi oko dopisivanja.On mi je ponudio zajedničke aktivnosti sportske vrlo brzo, ali sviđao mi se tad, pa sam odbio zbog toga što sam povučen bio i nesređen.Posle smo se opet sreli i mnogo više se dopisivali, i to nije baš išlo idealno, nego je i on ispoljavao frustracije, pa i ja dosta na njegov uzvrat.Dotakli smo se bolnih tema za obojicu, zbližilo nas je, ali povredili smo se obojica što se toga tiče verbalno na app najviše na kraju, ja njega mnogo više što se toga tiče.On je jako osetljiv. Kod mene je posle sve stalo. On nije hteo da se vidi sa mnom nakon dugog dopisivanja samo drugarski (naivno razmišljam za gej svet, on je jako iskusan). Upoznao sam dobro njegove strahove i prošlost. Međutim, stalno je i on bio na klackalici oko mene, hteo je nešto, i onda je prekinuo odjednom nakon svega što je izazvalo kod mene nezrelu reakciju i prošlo je mesec dana, a ja sam mu se samo tad izvinio opširno i kulturno, on mi odgovorio sa “sve je ok, srećno”. On više nije na app se pojavio. Nekako imam osećanja ljubavi prema njemu zbog toga što sam ga upoznao i virtuelno čak. On je ostao na aplikaciji još oko 3 meseca, promenio svoje obrasce nakon mene na profilu, ka većoj otvorenosti. Generalno je dosta ranjiv i onda to izražava na neke načine verbalne loše nekad. Teška je ličnost, ali iskren i dobar veoma, ima problem sa seksualnošću on u smislu prihvatanja da je to potpuno ok, ali kod njega – duboki razlozi, (nije sirov, zapravo veoma kulturan i dosta je prihvatio to u odnosu na druge). Imao sam planove sa njim, hteo mnogo toga dobrog za njega što bi mu se svidelo, jer je bilo burno sve, a meni on prva osoba mog senzibiliteta sa kojom sam mogao da razgovaram, a da mi se i sviđa. Kontradiktoran je on, primetićete kao i ja. Pošto se o meni radi, posle toga je kosa počela da mi opada 1. put, neko vreme sam bio na app kasnije, dopisivao se sa drugima, ali je sve to drugačije od onoga što je bilo sa njim i uvek ga poredim sa drugima. Znate i Vi iz one poruke da nisam sredio život što se tiče fakulteta, ali uvek ga se setim. Svoj fizički izgled sam vratio na normalu, znam gde on izlazi pa da mogu tamo da ga potražim, sve to između nas je ostalo nedovršeno, pokušavao sam da ga izbijem iz misli, ali ne mogu. Osećanja mi kažu da ga vidim, ali imam strah od njega u smislu… nakon svega toga, i generalno kad volim nekog imam strah od te osobe zbog nedostatka samopouzdanja, tj. on je drugi tek. Razum mi kaže da će biti i drugih, on je možda u vezi i to poštujem, ali opet mi je stalo do njega, sve je to počelo sa moje strane nesvesno, bio je jako seksualno privlačan i bez slike, a jako nesnalažljiv i vraćam se na to da ispoljava verbalne frustracije, ali nekako sam pokušavao da ga uverim u to da je moguće i drugačije i onda smo se i bliže upoznali i “spontano” sam počeo da osećam to. Bojim se da će mi ostati zauvek u sećanju i da neću moći sa drugim da ostvarim takva osećanja, jer sam ipak sada u dvadesetim godinama, a iskustva sa momcima takvog u smislu osećanja obostranih nemam. Cilj je razrešiti moja osećanja, jer osećam da ako odem odavde ili ostanem – vraćaću se na njega podsvesno uvek, jer sam introvertan i povučeniji i na leto će biti godinu dana. Ali sviđali su mi se i drugi posle fizički malo, emotivno nisam došao ni sa kim do toga kao sa njim ni blizu. Šta mislite iskreno? Hvala unapred.

    • Poštovani Andrej,
      Kada u relaciji sa drugom osobom postoji neslaganje ili koflikt, u situacijama kada je konfiktan odnos završen i u prošlosti, zadatak može da bude da pojedinac retroaktivno sagleda vlastite postupke. U prisećanju ličnih reakcija i postupaka takođe može biti korisno zauzeti objektivan stav i postaviti sebi pitanje:
      – Kako je drugoj strani delovalo moje ponašanje?

      Naveli ste “… nakon svega što je izazvalo kod mene nezrelu reakciju….”. Smernica bi bila da pokušate da razimislite i izvedete zaključke zašto nije dobro po Vas da se u budućnosti ponašate kako ste naveli, infantilno.

      Procenjujem da bi moglo da bude od koristi ukoliko sa psihologom ili psihijatrom radite na navedenom i ranije iznetim problemima.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  33. Poštovana Bojana,
    Upisala sam doktorske studije 2019. godine, međutim, kako je vreme odmicalo shvatila sam da to nije ono čime želim da se bavim, tj da to nije za mene i da ne želim da provedem sate na fakultetu, a da nemam vremena za svoju porodicu i prijatelje, kao i da stalno budem u neizvesnosti da li će odobriti neki projekat ili ne. Ukratko ne želim da me izdržavaju roditelji i želim da se osamostalim. Nisam bila student koji je imao sve desetke i nisam na budzetu. Na poziv svoje profesorke i asistentkinje odlučila sam da ih upišem, prijavljena sam kao pripravnik na fakultetu, ali bez primanja. Ovim putem Vam se obraćam ako možete samo da mi kažete kako i na koji način saopštim svojoj profesorki i asistentkinji da želim da napustim doktorske studije.
    Unapred sam Vam zahvalna

    • Poštovana Anja,
      Iz pročitanog procenjujem da je moguće da postoje psihološke, odnosno emocionalne prepreke koje Vas sprečavaju da profesorski i asistentinji saopštite Vaše mišljenje. Takođe, otvara se pitanje da li je u pitanju razmišljanje ili konačna odluka.

      Obzirom da ste na doktorskim studijama, to implicira da poznajete pravila formalne komunikacije sa kolegama ili nadređenima. Stoga, smatram da napisani problem nema rešenje na nivou samog sadržaja koji se može izneti, već na emocionalnim preprekama.

      Smernica koju mogu da ponudim da je pogledate u sebe i potražite odgovor na pitanje:
      – Šta vas sprečava da asertivno komunicirate na način da iskažete Vas stav?

      Verujem da je tu startna pozicija odakle možete tražiti odgovore. U tome svakako može da Vam pomogne psihološko savetovanje.

      Ukoliko Vam je potrebna konsultacija u vidu psihološkog savetovanja, možete da me kontaktirate.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  34. Postovana,

    Vec duze vreme patim od anksioznosti. Dr mi je dao da pijem rivotril 1/4 i pila sam jedno vreme, ta uznemirenost se smanjila. Medjutim pocela sam redje da ga pijem, kako ne bih postala zavisna. Sad ga bas retko pijem. Imam problem sto sam razvila strah od izlazaka iz kuce. Kad god treba da idem negde mene uhvate bolovi u zelucu, ne mogu jesti, piti, muka mi je, povracam, pa cesto i odustanem od odlaska. Psihijatar me je uputio psihologu i cekam termin.
    Ali tokom ovog stanja sam postala jos vise anksiozna i uznemirena. Cesto se iz sna probudim sa nekom tremom u stomaku, budem nervozna, kao da gubim kontrolu i onda ostatak dana budem nikakva, boli me zeludac. Kako da se oslobodim ovog mog problema? Zelim samo da budem ona osoba koja sam bila ranije.

    • Poštovana Milana,
      Obzirom da ste čuli mišljenje psihijatra i imate prepisanu farmakoterapiju, sledeći korak – odlazak kod psihologa je adekvatan način kako se odgovorno postaviti u rešavanju ovakvog tipa problema. U tom smilsu, razgovor, odnosno dijalog sa psihologom je potreban jer jednostavan psihološki “recept” ne postoji.

      Da bi se reagovalo neprijatnim emocijama i somatskim simptomima anksioznosti, iza takvih reakcija stoje određena razmišljanja, odnosno iracionalna uverenja. Psihoterapija pomaže osobi da otkrije koja su to uverenja.

      Takođe, u rešavanju ovog tipa problema, pokazale su se korisnim mindfulness vežbe.

      Prosleđujem Vam tekst za koji procenjuejm da može da bude od koristi:
      https://www.psihoverzum.com/moc-koncentracije-i-svesnosti/

      Pratitie nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  35. Mirjana kaže

    Zdravo,imam sina od 15 god i jako se cudno ponasa.Ima problem aa komunikacijom sa ljudima uz okruzenja kao da ima neki problem kada treba da prica u drustvu.Ponekad prica sam sa sobom.To je obicno neko mumlanje sebi u bradu.Imam osecaj da se stidi da prica kada ima vise ljudi u misli da ce ispasti glup ako nesto kaze.Povucen je i miran pricasamo samnom kao sa majkom ako ima neki problem.Jako sam zabrinuta pa mi molim vas kazite da li je to neki manjak samopouzadanja ili je moje dete asocijalno, ili je to neki veci problem.Hvala unapred.

    • Poštovana Mirjana,
      Da li je ponašanje Vašeg sina, koje Vi kao majka tumačite kao čudno, reakcija na neki događaj, da li je to svojstveno njemu ili značajna promena u ponašanju, da li se drugačije ponaša u vršnjačoj grupi – to su samo neka od pitanja koja bi se u prvom trenutku postavila na psihološkom razgovoru.

      Da li je u pitanju manjak samopouzdanja ili druga vrsta problema, verujem da se relevantan odgovor od strane psihologa može dobiti isključivo na psihološkom razgovoru, odnosno psihološkom testiranju.

      Ono šta mogu da Vam predložim kao ideju je:
      – Da iskomunicirate sa sinom Vašu zabrinutost i istaknete da ste spremni da čujete šta ima da Vam kaže, bilo da je to pozitivan sadržajili problem;
      – Da razgovarate sa razrednim starešinom i školskim pedagogom/psihologom i da čujete njihovo mišljenje, jer oni su lica koja imaju mnogo više informacija – poznaju Vaše dete i prate njegovo ponašanje u školskim uslovima.

      Pratiet nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  36. David kaže

    Poštovana,
    Imam 25 godina i nikada nisam imao devojku, pa čak ni druga. Osećam se toliko usamljeno da to sve teže i teže podnosim. Sve je umrlo u meni, samo fizički postojim. Moj problem je strah od odbijanja i strah od ismevanja. Imam toliku želju da priđem nekoj devojci, ali ne smem. Za mene je to gore od smrti. Ne znam šta bi radio kada bi me odbila i ismejala. Ne znam kako da pobegnem iz te situacije, a da drugi ljudi ne vide da me je odbila. Jako se bojim mlađih ljudi, samo zbog toga što nikada nisam imao devojku, i znam da bi to svi ismevali. Bio sam kod 6-7 psihoterapeuta, psihijatara, hipnoterapeuta,.. ali niko nije mogao da mi pomogne. Interesuje me da li postoji način da se pobedi taj OGROMAN strah, ja ovako više ne mogu. Hvala !

    • Poštovani Davide,
      Kada pojedinac ima strah da bi mogao da bude ismejan zbog nekog ponašanja, jedna od mogućih hipoteza je da možda ima slabije socijalne veštine. Zbog straha od ismevanja (socijalna anksioznost), može da se stvori navika kao neka vrsta “začaranog kruga” u kom strah od neprihvatanja vodi izolaciji, izolacija manjku veština, manjak veština vodu strahu od neuspeha i osude.

      Ukoliko živite u većem gradu, predložila bih da potražite da li postoji neka vrsta grupne psihoterapije ili psiholoških treninga koji se odvijaju u grupi.

      Ideja koju bih predložila je da razmislite o tome da u Vašem mestu ili okolini angažujete u organizacijama kojima su potrebni volonteri. Tako biste imali socijalnu interakciju sa drugima i vežbali socijalen veštine.

      Vrsta problema koju ste izneli ima rešenja i ne treba da se obeshrabrite. Važno je da znate da rešenje ne mora da dođe brzo – za promenu je nekada izuzetno važan kontinuitet psihološkog rada.
      Zato bih Vas ohrabrila da potražite pomoć psihologa i u kontinutetu radite na prevazilaženju problema.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  37. Helloem kaže

    Poštovani,
    Ovo što radite je tako humano. Svaka Vam čast. Naime, moj brat je kao mali imao nekoliko febrilnih konvulzija (fras). Od tada je kasnio u razvoju kako u govoru tako i na motornim funkcijama. Kao mali je imao puno izliva besa, danas je to u manjoj količini. Ali ipak čisto govori, malo sporije razume, ima i problema oko učenja. Na vreme je počeo u školi. Sa obzirom da je stariji,sada vec oko 15 godina, njegovo kašnjenje u razvoju se sve više primećuje. Iako ne mozda na prvi pogled, kada se vode dublji razgovori primećuje se. Roditelji veoma teško prihvataju tu činjenicu, koja je sada sve očiglednija. Pa kako vreme prolazi, njima je sve teže. Moram naglasiti da je u detinjstvu puno radjeno sa njim, ali ipak ima posledica. Da li imate neki savet kako da sto bolje njega aktiviramo, da bi dostigao svoje vršnjake. Sa obzirom da su ove godine kada je i pubertet, pa je sve otezano. Da li da unajmimo personalnog trenera koji bi sa njim vezbao u teretani, mozda bi ga trener motivisao i on bi se aktivirao. Unapred zahvalna na savetu.

    • Poštovana,
      Hvala Vam lepim rečima.
      Što se tiče odgovora na Vaše pitanje: ukoliko pojedinac u određenim aspektima zaostaje u rezultatima za većinom vršnjaka, takva činjenica može da bude frustrirajuća za roditelje. To može da bude rezultat očekivanja od deteta i pristupa da dete ne posmatraju u odnosu na njegove talente i mogućnosti. Poredeći dete sa vršnjacima tako potencijalno mogu da produbljuju doživljaj ličnog neuspeha.

      Odgovor može da se krije u zauzimanju drugačije perspektive. To bi značilo da okolina prihvati karakteristike individue i da na neki načn odustane od poređenja. To nikako ne znači, odustati od rada sa pojedincem i podrške, več naprotiv – usmeranjanje ka osobi, čija je jedinsvetnost i individualnost vidljivija nego kod drugih.
      Predlog je da se pažnja usmeri na telente koje Vaš brat ima, pomoći mu da pronađe interesovanja, hobije, oblast koja bi mogla možda da bude zanimanje jednog dana. Staviti akcenat na talente, interesovanja, ono šta su dobre osobine i to podržavati da se razvija.

      Takođe, postoji mogućnost da Vaš brat primeti da okolina upoređuje, da on taj koji uvek “treba da bude bolji” i može za njega da bude frustrirajuće.

      Nisam mogla da steknem jasniji utisak na kom nivou je funkcionisanje Vašeg brata, koje aktivnosti sprovodi samostalno i gde mu je možda potrebna asistencija. Ako procenjujete da je nije fizički aktivan, verujem da vredi isporbati opciju odlaska u teretanu i angažovanja personalnog trenera. Naravno, i u ovom domenu važno je imati realistična očekivanja. To znači da se ne treba očekivati da fizička aktivnost doprinese razvoju psihičkih funkcija kao što su inteligencija i mišnjenje, ali može da utiče na pozitivan afekat, volju i motivaciju.

      Aktivnost kao što je vežbanje strukturu dana, pojedinac tako gradi odgovornsot prema sebi i obavezama, samo vežbanje može da bude zanimljivo i motivišuće, efekti vežbanja mogu biti ne samo fizička kondicija, već i poztivne efekte na psihičko funkcionisanje.
      Naravno, potrebno je da se Vašem bratu barem donekle u početku svidi ideja vežbanja. Ukoliko to nije njemu blisko, Vi kao osoba iz okoline možete da ga podstaknete da pronađe oblast u kojoj bi mogao da se iskaže svojim talentima.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  38. Pozdrav. Pitanje nije vezano za mene, nego za mog brata. Naime, ima 9 godina i jako je agresivan. Pretpostavljam da je ovo sve zbog toga jer su ga roditelji previse razmazili i jako je tvrdoglav. Ljeti na +30 nosi majicu dugih rukava jer ne zeli da mu iko govori sta on da nosi a izgovor mu je da nije uopste vruce i da ne zeli da potamni. Zatim, ne voli da se druzi, a pogotovo ne sa devojcicama. Neki dan je mamina koleginica dosla kod mame u posetu i povela sa sobom kcerku. Ona i brat su se lepo igrali i videla sam se smeju i da se provode lepo medjutim istog momenta kada je ona otisla on je seo i poceo plakati jer mu je eto upropastila dan svojim dolaskom. Prosle godine je cak i osamario drugaricu iz klupe jer ga je optuzila da joj je ukrao flasicu. Nije joi ukrao flasicu ali posto je agresivan osamario je i govorio jako ruzne stvari na sta se devojcica prepala i nije smela da ide u skolu zbog njega. Uporno mu brat i ja skrecemo paznju ali ne slusa nas a imam osecaj da roditelji olako shvataju sve ovo. Galame na njega ali i dalje mu sve dopustaju.. jedina osoba koja ima uticaj na njega je rodjak ( 10g ). Kada on dodje tada se igra i sa devojcicama i nema primjedbi, rodjak je stvarno komunikativan i on jedini uspe da ga ubedi da se druze sa drugom decom, nazalost zivi u inostranstvu i ne moze toliko pomoci. Sta da uradim? Kako da promenim njegovo ponasanje? Na roditelje ne mogu da se oslonim jer prosto ne zele da ga vode psihologu a situaciju ne menjaju.

    • Maki,
      Razumljivo je da život sa dečakom od 9 godina može da bude izazovan na način da Vam se neki njegovi postupci ne dopadaju i da nije prijatno kada neće Vas posluša kao stariju sestru. Vaš zadatak može da bude da kažete roditeljima kada mislite da je neko njegovo ponašanje neadekvatno, da pokušate na miran način bratu da ukažete zašto smatrate da neko ponašanje nije dobro.

      Što se tiče situacije koja se odnosi na drugaricu iz klupe – to je zadatak za učitelja i roditelje da se detaljnije posvete prevenciji sličnih situacija u budućnosti, kako da komunicira sa onim ko ga nepravedno optuži.

      Tuđe ponašanje ne možemo da menjamo, već samo da utičemo na njega. Ono nad čim imamo kontrolu je naše vlastito ponašanje. Verujem da bi za Vas moglo da bude važno da nađete granicu između toga koliko ćete vremena i energije utrošiti na to da bratu sugerišete šta bi trebalo da promeni i toga da vreme i energiju posvetite sebi.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  39. Jovana kaže

    Postovani,
    Pre 6 meseci sam izasla iz braka dugog 12 godina u kom sam bila fizicki i psihicki zlostavljana. Imam troje divne dece koja nikada nisu imala tatu osim za vredjanje i omalovazavanje. On je takodje i alkoholicar. Bukvalno sam pobegla iz te kuce bez icega u rukama, samo da pocnem novi zivot i da se spasim. Pretio je, vredjao, pravio scene a ja sam se borila najjacim oruzjem, cutanjem. Polako kroz vreme, pocelo je da se smiruje ali se desava nesto na sta ne znam kako da reagujem pa mi treba pomoc. Pristala sam na zajednicko starateljstvo u dogovoru sa decom. Moj bivsi suprug, videvsi da ja ne reagujem na njegova lazna obecanja, okrece se deci, tacnije jednom od njih. Srednji je decak od 9 godina i predivan je i uvek je bio jako vezan za mene. Sada, postao je distanciran, jedva ceka da vidi tatu, kada je kod mene samo salje poruke tati koliko ga voli…Cujem njihov razgovor telefonom i ne verujem da on sa detetom razgovara tim umilnim glasicem i naziva ga srecom, suncem… to prosto nije on. On je njega samo nazivao “P…. muskom”, dete od 5, 6, 7 godina koliko je imao tada. Takodje mu prica gadosti o meni i neistine koristeci jako vulgarne reci. Pre par dana sam zamolila sina da sredi sobu i rekao mi je: Alooo sredi ti, zene su robovi”, sokirala sam se. To nije moje dete a sve vise mu je privrzen i usvaja njegovo ponasanje. Kako da se postavim? Molim Vas recite mi sta da radim i jesam li losa majka sto me to sve boli?
    Srdacan pozdrav.

    • Poštovana Jovana,
      Sadržaj sam razumela na način da ste Vi sada razvedeni, a da Vam problem predstavlja to smatrate da muž utiče na sina, jer se sinovo ponašanje promenilo.

      Veoma je razumjiva reakcija da Vam sve što ste naveli teško pada i da reagujete brojim neprijatnim emcojima. To Vas nikako ne čini lošom majkom.

      Kada žena izađe iz partnerske relacije u kojoj je bilo nasilja, verujem da je od koristi da sa odlazi na psihoterapiju/psihološko savetovanje sa ciljem osnaživanja. Kada se izađe iz takvih okolnosti, postoji mogućnost da je na emtivnom nivou izloženost nasilju potencijalno ostavila negativne psihološke efekte. U takvim situacijama stručna podrška nije znak da sa pojedincem nešto nije u redu, već da postoji deo ličnosti koji treba osnažiti.

      Dalje, obzirom da ste Vi i bivši muž zakonski staratelji dece potrebno je da postoji barem bazičan nivo dobre komunikacije između vas. Problema koji je iznet u pitanju prvo je potrebno pokušati rešiti razgovorom između bivših supružnika. Osnovna ideja je da se konflikt između roditelja reflektuje na dete, tako da ogovaranje, pogrdne reči i konotacije upućene drugom roditelju negativno utiču psihološko stanje deteta.

      Ukoliko roditelji ne mogu da uspostave dobar nivo komunikacije vezano za dete ili jedan od roditelja odbija saradnju, tada je potrebno obavestiti Centar za socijalni rad. Ono što je primarno je zaštititi dete od stresnih okolnosti odrastanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  40. cyklon kaže

    1. Koliko često osjećate da ste u harmoniji s drugim ljudima koji vas okružuju?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    2. Koliko često osjećate da vam nedostaje društvo?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    3. Koliko često osjećate da nemate nikoga kome biste se mogli obratiti?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    4. Koliko često imate osjećaj da ste sami?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    5. Koliko često osjećate da pripadate nekom krugu prijatelja?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    6. Koliko često osjećate da imate dosta zajedničkog s ljudima oko vas?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    7. Koliko često imate osjećaj da više ni sa kim niste bliski?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    8. Koliko često imate osjećaj da ljudi oko vas ne dijele vaše interese i ideje?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    9. Koliko često se osjećate otvoreno i prijateljski nastrojeno prema drugima?

    a) nikad
    b) ponekad *
    c) često
    d) redovno

    10. Koliko često se osjećate bliski s ljudima?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    11. Koliko često osjećate da su vas napustili?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    12. Koliko često osjećate da vaši odnosi s drugima nisu smisleni?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    13. Koliko često osjećate da vas nitko ne poznaje dovoljno?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    14. Koliko često se osjećate izolirani od drugih?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    15. Koliko često osjećate da možete pronaći društvo kad vam je ono potrebno?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    16. Koliko često osjećate da vas drugi ljudi razumiju?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    17. Koliko često se osjećate stidljivo?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    18. Koliko često osjećate da su ljudi oko vas, ali ne i sa vama?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    19. Koliko često osjećate da možete razgovarati s ljudima koji su oko vas?

    a) nikad
    b) ponekad *
    c) često
    d) redovno

    20. Koliko često osjećate da imate ljude kojima se možete obratiti?

    a) nikad
    b) ponekad *
    c) često
    d) redovno

    Naisao sam na ovaj test i odgovorio sam iskreno, moji odgovori su oznaceni *.
    Dali to vama ista govori ?

    • Poštovani,
      Upitnik koji ste popunili (UCLA Loneliness Scale) ispituje stepen usamljenosti i bliskosti sa ljudima. Odgovori ukazuju da potencijalno postoji subjektivna patnja povezana sa temom socijalnih relacija, što može da narušava doživljaj zadovoljstva svakodnevnim životom. Na ovu temu možete da razgovarate sa psihologom na psihološkom savetovanju ili psihoterapiji.

      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  41. Kristina kaže

    Poštovana,
    imam pitanje u vezi sramežljivosti i samopouzdanja. Naime, mislim da sam po prirodi više introvertirana osoba, ali istražujući takvu osobnost saznala sam da se takve osobe zapravo ne žele družiti, više im je potreban mir i samoća, a nisu nužno sramežljive. Ja naprotiv uživam u društvu često, ali u takvim situacijama često osjećam nekakvu blokadu, sram govoriti pred drugima, krivnju ako nešto kažem i tjeskobu ako šutim. Iako bih možda i imala nekih tema za komunicirati, one sve nestanu u tremi (pred inače poznatim ljudima). Imate li neki savjet kako pobijediti ove osjećaje koji traju i nakon tih susreta i što napraviti da mogu normalno komunicirati? Hvala Vam puno na Vašem vremenu i trudu!
    Srdačan pozdrav

  42. Filip kaže

    Zdravo, imam 15 godina brzo ću 16, bavim se fudbalom i jako sam talentovan, ali imam problem preselio sam se u novi grad i presao u novi klub, imam sve uslove i sve super, ali na treninge mi se desava da pravim jako banalne greške i ispadam ,,glup” a vjerujem da nisam, loša mi je koncentracija i razmišljam ocu li pogrijesiti i manjak samopouzdanjahvala

    • Poštovani Filipe,
      Obzirom da niste naveli vremenski period kada ste se preselili u novi grad i igrate u novom klubu, postavlja se pitanje šta je uzrok onome šta ste naveli kao problem: “pravim jako banalne greške i ispadam ,,glup” a vjerujem da nisam, loša mi je koncentracija i razmišljam ocu li pogrijesiti i manjak samopouzdanja”.

      Pretpostavka je da navedene tegobe mogu biti reakcija na stresan događaj. Da li je taj događaj samo preseljenje ili je neka druga situacija ili relacija sa drugom osobom, svakako je tema o kojoj vredi razmisliti i na koju se ne može dati detaljniji odgovor u odnosu na izneto.

      Podržala bih Vas u tome da o tome kako se osećate pričate sa osobama u koje imate poverenja. Verujem da se uz podršku drugih i ukoliko je potrebno razgovore sa psihologom na psihološkom savetovanju, navedeni problem može prevazići.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  43. Demetra kaže

    Poštovani,
    Idem u srednju školu i treba mi savet za jedan problem. Pošto u osnovnoj nisam imala prijatelje, u srednjoj sam se stalno trudila da budem dobra prema svima, da im dam da prepišu domaći ili objasnim nešto. Problem je u tome što su se oni navikli i sad to očekuju od mene. To je moja greška. Ja sam se onda povukla, i nisam više toliko pomagala i većina je počela da me vređa zbog toga, bili su nezahvalni i samo su tražili. I ja sada ne znam šta da radim. Trudim se da odgovorim pametno ili da uopšte ne odgovorim, ali zaista ne znam kako njima da postavim granicu. Znam da je to trebalo na početku, ali ja sam se toliko trudila da se svidim drugima, da sam zaboravila na sebe. Interesuje me šta Vi mislite da bih trebala da radim. Zaista bi mi značilo Vaše mišljenje o svemu ovome.
    S poštovanjem, Demetra

    • Poštovana,
      Ukoliko ste uočili da su drugi prema Vama bili ljubazni, jer im je trebala korist, utisak je da Vaše traganje za osobama sa kojima biste mogli da imate prijateljski odnos bazirana na autentičnoj želji za komunikacijom i sličnim interesovanjima i dalje traje. Stoga bi smernica bila da razmislite:
      – Kako ćete prepoznati osobu/osobe koje sa vama žele da se druže jer ste im zanimljivi i interestantni, a ne iz koristoljublja?

      Kako postaviti granicu prema oniam koje ste nazvali “većina koja vas vređa” – teško je dati preciznije mišljenje koje bi bilo korisno usled manjak informacija i ograničenosti pisanog odgovora. Jedna od smernica koja u konfliktnim situacijama može generalno može da se primeni je asertivno zauzimanje za sebe, uz poštovanje i uvažavanje tuđe ličnosti. Zato smatram da bi moglo da Vam koristi da se više uputite na temu asertivnosti i asertivnih prava.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  44. Zabrinuta kaže

    Postovana, pitanje se odnosi na moga verenika. Ukratko da vam predstavim problem. Sve je pocelo tokom izolacije zbog korone, verenik je postao depresivan, smeta mu zatvoren prostor, jako je razdrazljiv, ima nesanicu, slab apetit, impulsivan je, smetaju mu sitnice.Sve do tada bio je pozitivna osoba, duhovit, sarmantan, spreman da zabavi sve, neko na koga se uvek mozes osloniti. Medjutim na njega je jako uticala zatvorenost i nemogucnost izlaska napolje jer je trajao policijski cas. Kaze da je tada imao previse vremena za razmisljanje i da su svi problemi i zivotne muke koje je godinama potiskivao sada izbili na videlo i da prosto ne zna kako da se izbori sa svim tim emocinama. Sve do tada voleo je da provodi vreme kod kuce i da se necim bavi, sada ne moze da podnese da bude kod kuce, odmah se unervozi i pocnu crne misli. Kaze da je shvatio koliko je nesrecan, da nista nije postigao u zivotu, nezadovoljan je poslom, ali mora da radi jer trenutno nema drugi izbor. Mislim da je i na njega jako uticala nasa razdvojenost i nemogucnost vidjanja usred izolacije. A na svu tu njegovu muku, trebali bi da pocnemo zajednicki zivot, a on se toga jako uplasio. Pita se da li ce sve moci da mi pruzi, da li cu biti srecna sa njim, kakav ce biti suprug i otac. Inace smo se uvek poveravali jedno drugom, imamo stabilan odnos ali sada mu je trebalo neko vreme da mi se otvori i poveri. Zabrinuta sam za njega, kako da mu pomognem da prebrodi to sto ga muci? Da li savetujete da se obrati nekom strucnjaku za pomoc? Mada on to ne zeli, kaze da zeli sam da proba da se izbori sa svim tim, pa ako ne bude mogao da ce onda potraziti pomoc. Bojim se da sve to ne potraje dugo i ostavi neke trajne posledice po njegovo zdravlje.
    Unapred zahvalna na odgovoru.
    Pozdrav

    • Poštovana,
      Period kada je uveden policijski čas je bio stres za sve i na promene je svako reagovao u skladu sa svojim ličnim kapacitetima. Policijski čas je ukinut, međutim očekivano je da na emocionalnom nivou svi mi i dalje prorađujemo doživljaje iz perioda izolacije i neprijatne emocionalne odgovore koji su nam se javljali.

      Verujem da ne treba čekati da se stanje subjektivne patnje pogorša. Mnoga pitanja koja ste izneli jesu teme zbog kojih se ljudi inače obraćaju na psihoterapiju: “…sada ne moze da podnese da bude kod kuce, odmah se unervozi i pocnu crne misli… Kaze da je shvatio koliko je nesrecan, da nista nije postigao u zivotu, nezadovoljan je poslom, ali mora da radi jer trenutno nema drugi izbor. Pita se da li ce sve moci da mi pruzi, da li cu biti srecna sa njim, kakav ce biti suprug i otac…”. Zbog toga bih podržala ideju da se svako ko se oseća i nalik iznetom opisu, obrati psihologu i izrazi ono šta mu predstavlja problem. To je zauzimanje aktivne pozicije u prevalilaženju problema.

      Ukoliko Vam je potrebna konsultacija u vidu psihoterapije ili psihološkog savetovanja, možete da me kontaktirate.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  45. Silvana kaže

    Poštovana,
    Imam toje odrasle dece i bratanicu koja ima psihijatrijska probleme. Ona ima 28 god, ima oca sa kojim je imala dosta neslaganja, majka preminula kad je imala 15 god. Svi smo uvek imali razumevanja za nju, pomagali. Pre godinu dana se posvađala sa ocem i preselila se kod mog najmlađeg deteta dok se ne snađe.Išla je kod psihijatra i uzimala je lekove. Kad je pitam za dijagnozu, kaže poremećaj ličnosti. Pokušavala da završi faks, nije išlo, radila po kafićima. Sve to vreme moji sinovi su joj finansijski pomagali, tolerisali njene ispade. Nije htela da vidi svog oca, mog brata, govoreći da je on doveo u to stanje. Njen deda, moj otac je takođe kljukao parama. Njeno stanje se ni na koji način nije popravljalo, naprotiv, još je počela uz lekove i da pije. Otišla je u neko selo za vreme korone i tamo je pila rakiju svaki dan uz lekove, dok nije došlo do toga da je pijana popila 28 tableta i poslala svima iz kontakata poruku “oprostite mi, molim vas”. Spašena je, vraćena kući. Neće u bolnicu, hoće da nastavi sa pređašnjim životom. Svi joj sve tolerišu iz straha. Ono što mene mnogo uznemirava je da moj sin insistira da joj i dalje pomaže, ne vidi koliko je ona manipulativna, koliko ga koristi. Lagala je psihijatra za alkohol, niko nema uvid u njenu tačnu dijagnozu. Bude relativno dobro pa samo sklizne i svi šene da joj pomognu, izuzetno Inteligentna, kao pijavica sisa mog sina koji je mlađi od nje 2 godine, dobro zarađuje kao programer, ima divnu devojku. Plašim se sad za njega, da ne izgubi tu devojku zbog svoju devojku zbog tolike vezanosti za sestru od ujaka, a pritom ima rođenu sestru sa kojom nije tako blizak. Kako da postupim u ovakvoj situaciji?

    • Poštovana Silvana,
      Kada u porodici postoji član koji ima psihijatrijske/psihološke probleme to može da bude izazov za ostale članove kako da se postave prema osobi. Psihijatrijski/psihološki problemi se manifestaju na različite načine, pa i savet za one koji su u okolini ne može da se formuliše kao univerzalna smernica. Korisno je da se vodimo idejom postavljanja adekvatne granice prema drugom, pa i onda kada ima tegobe.

      Aposlutno distanciranje i apolutna posvećenost su dva ekstrema kako se možemo postaviti prema patnji drugog i naći adekvatan način postvljanja prema drugom je krajnje ličan zadatak. Kao što i distanciranje može da utiče da drugi naše ponašanje protumači kao nezainteresovanost, hladnoću, izbegavanje i time možda uskraćujemo da budemo podrška, tako i preterana briga i zauzimanje tzv. psihološke uloge spasioca može da bude negativan na način da pojedinac otpisuje mogućnosti da samostalno prevaziđe određeno stanje.

      Verujem da je otvorena komunikacija, vođena u mirnom tonu i sa željom da se prevaziđe stanje u kome se pojedinci sistema osećaju loše način kako vredi postupiti u ovakvom tipu situacija.

      Pitali ste kako da postupite u situaciji – jedino što je pod Vašom kontrolom je Vaše ponašanje i zato možete da detaljnjije razmotrite koja je Vaša lična granica i mera koliko možete da budete podrška bratanici. Zbog toga, podržala bih Vas da sa psihologom razgovarate na ovu temu, da podelite Vaš dozivljaj cele situacije i preciznije analizirate porodičnu situaciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  46. Marijana kaže

    Dobar dan.
    Ne znam je li ovo pitanje za psihologa, ali je se zbog te cijele situacije osjecam psihicki lose i mislim da trebam pomoć.
    Naime, decko, s kojim imam dijete, dok nam je drugo bilo na putu uvaljivao se drugoj zeni. Mi smo tada imali neke svađe, ali on umjesto da se potrudio oko mene trudio se oko druge zene. Kada sam prvi put vidjela te poruke po porukama se vidjelo da nista nema izmedu njih, ali da bi on htio. Suocila sam ga s porukama, lagao je da nisu njegove. Nisam mu povjerovala, ali posto sam vidjela da nije bilo nista fizicki mislila sam da sada, kada sam sve vidjela ce odustati i shvatiti da je pogrijesio. Medjutim na ispisu poziva vidjela sam da ju konstantno zove i poceo je cesto izbivati od kuce. Molila sam ga da prestane, vrijedao me i govorio da ja to sve umisljam i uvjeravao u neke svoje istine. Na kraju sam ja sve rekla njezinom muzu i tad je ona muzu lagala da ja lazem. A pronasla sam nove poruke u kojima je on njoj izmedju ostalog napisao:”uvijek mi je neugodno jer ne znam jel zelis sex, nikada nisi dosla i ti to prva trazila….” itd, da dalje ne pisem. Logicno je iz te poruke da je sexa bilo, barem meni. On me uvjerava da nije, manipulira samnom vec mjesecima. A ja nikako da skupim snage da se odvojim od njega. On se uporno trudi oko mene i pokusava sve napraviti da ja popustim. Kazem mu da necu vise biti s njim i on laze da si trazi stan i onda nakon par dana me ide grliti, ljubiti…. i ja uvijek nakon nekog vremena popustim jer ga volim. U isto vrijeme ga i mrzim i volim, ali znam da ne mogu biti s njim jer je takav kakav je. On mene uvjerava da je izmedu njih bilo samo prijateljstvo, a ona je svog muza u to uspjela uvjeriti i otisla je za njim u Njemacku i sad su kao sretna obitelj, oni takoder imaju djecu.
    Nemam se kome obratiti za pomoc, a samo da imam neciju podrsku da se maknem od njega i da zapocnem novi zivot. Da ga prebolim i posvetim svu svoju paznju svojoj djeci….

    • Poštovana Marijana,
      Poverenje jedan od ključnih elemenata svih bliskih relacija, pa i emotivne partnerske veze. Iz sadržaja koji ste naveli, procena je da je Vaše poverenje u partnera poljuljano, pa je to tema na koju bih Vam preporučila da razmislite – da li je moguće da partner povrati Vaše poverenje.

      Smernica bi bila da date sebi odgovor na sledeća pitanja:
      – Šta su dobri delovi Vaše relacije sa partnerom?
      – U čemu, odnosno na koje teme se slažete sa partnerom?
      – Kako parnter treba da se ponaša da biste imali poverenja u njega?

      Psihološko savetovanje i psihoterapija jeste adekvatan vid pomoći u ovakvim situacijama, jer kroz dijalog sa stručnim licem možete dobiti više uvida kako možete prevazići trenutno stanje i zato verujem da može biti od pomoći ako iskoristite tu opciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  47. Marija kaže

    Postovana,
    Pre svega, rekla bih da sam povucena, veoma emotivna osoba, ali isto tako veoma drustvena. Od osmog razreda osnovne skole pa sve do danas, opsesivne misli su pocele da mi se vrzmaju po glavi. Bolest je glavna tema, konkretno rak. Osecam kao da postoje dve osobe u meni, jedna sam ja, a druga je ta losa osoba, tacnije te misli koje mi svakodnevno “pricaju” o bolestima. Prisutne su 24\7. Kada izadjem sa drustvom, razgovaram sa ljudima. Uvek su tu. Takodje, ako ne uradim nesto sto mi te misli “narede”, uvek bude misao da cu se razboleti od necega i onda moram da ispunim tu radnju kako bih olaksala sebi. Dok pisem, neprestano se motaju. Zdrava sam osoba, nisam bolesna, ali sam hipohondar veliki, sta god da mi se desi, glava me zaboli, odmah pomislim na najgore. Smeta mi to, ne znam kako da prestane.
    Drugi problem je u ljubavnom smislu. Od ranog doba gadio mi se muski pol, ne znam zbog cega, prosto nisam volela muskarce, osecala sam averziju prema njima. Nisam volela muske profesore, lekare… To jako utice i na moj emotivni odnos. Nikada nisam bila u vezi sa nekim. Nisam aseksualna, ne dopada mi se zenski pol. Znam da mi se dopada muski pol, samo se uvek unervozim i imam osecaj gadjenja ako mi neko izjavi osecanja. Dopadali su mi se momci, ali kada bih se nasla u situaciji da pokusa da mi pridje ja se odmaknem i bukvalno pobegnem. Lakse mi je da sedim kod kuce i zamisljam sta bi bilo kada bi bilo. Zelim vezu, znam da volim, ali prosto bezim od toga, iz meni nepoznatog razloga. Kako starim tako su i ova dva problema veca. Ne znam sta da radim.

    • Poštovana Marija,
      Iz sadržaja koji ste naveli, naročito u delu kada kažete da su misli uvek prisutne i da traju 24/7, utisak je da tegobe mogu da narušavaju stepen zadovoljstva svakodnevnih životom, jer konstantno angažuju kapacitete ličnosti da se odbrani od neprijatnih misli. Smatram da je u ovakvim slučajevima obraćanje psihijatru i/ili psihologu od izuzetne važnosti.

      Pitanje na koje možete sebi da odgovorite je:
      – Koje stvari su Vam vredne i važne u životu, pa Vas navedene tegobe sprečavaju da se tim aktivnostima bavite?

      Apropo drugog dela pitanja vezano za seksulanost i partnerski odnos, ohrabirila bih Vas da sebi odgovorite na pitanje:
      – Da li postoji mogućnost da ste anksiozni povodom toga kako bi muškarac koji Vam se dopada mogao da Vas vidi?
      – Da li možda sumnjate u sebe da uopšte možete da se dopadnete nekome?

      Ovakavi vidovi problema zahtevaju odgovoran i aktivan pristup pojedinca u procesu psihološkog osnaživanja i promene. Psihoterapija je proces koji pomaže osobi da dođe do uvida na koje situacije, relacije, ciljeve kojima je posvećena reaguje neprijatnim osećanjem, a koje se kasnije manifestuje u vidu navedenih psiholoških problema.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  48. Mirjana kaže

    Poštovani,
    Imam 29 godina. Već nekoliko godina idem na psihoterapiju zbog depresije i anksioznosti koje traju još od moje 23/24.godine.
    Neretko mi se javljaju misli o tome da sam možda psihopata, i to me strašno opterećuje.
    Psihijatar kaže da nisam i da prestanem to da je zapitkujem (u više navrata mi se dešavalo da upadnem u stanje panike zbog ove pomisli).
    Okolina, prijatelji- svi mi govore da nisam psihopata i da treba da prestanem da razmišljam o tome.
    Međutim, te misli se uvek nekako vrate.
    Emocionalno sam hladna i suzdržana, često se osećam nekako ravnodušno prema svemu i svima i samo osećam umor i želju da se osamim. Nije, naravno, uvek bilo tako, ovo počinje da se dešava od moje 24.godine.
    Bojim se da posedujem manjak empatije, da ne umem da volim, da sam užasno sebična.
    Ne mogu da dokučim da li je to prosto posledica depresije i neispunjenosti ili imam neki veći psihički problem.
    * nisam nasilna, ne kršim zakon, nisam manipulativna.
    Strašno me plaši pomisao da možda imam neki poremećaj ličnosti.

    • Poštovana Mirjana,
      Podržala bih Vas u tome da pokušate sebi da odgovorite na pitanja:
      – Šta se desilo u Vašoj 24. godini, pa ste počeli drugačije da doživljavate sebe?
      – Da li Vam je takav opis neko ranije dao?
      – Da li ste imali iskustvo druženja, kontakta ili emotivne veze sa nekim čije je ponašanje bilo grubo, sa manjkom empatije, takvo da ste to ponašanje videli kao psihopatsko?

      Jedna od hipoteza je da se promena u sagledavanju sebe može desiti kao reakcija na stresan ili traumatski događaj. Kada psihološki problem remeti kvalitet svakodnevnog života, verujem da je korisno da se ne ostane samo na pretpostavkama već da se uradi psihodijagnostika i problem rešava kroz psihoterapijski proces.

      Poremećaji ličnosti su dijagnostička kategorija u psihijatriji, koja pored opisa dinamike ličnosti i ponašanja nudi i smenice tretmana koje se sporvode u psihijatrijskoj i psihološkoj praksi. Cilj imenovanja tegoba nije da se osoba negativno nazove i obeleži, već da pruži smenice stručnjacima iz navedenih oblasti kako da osoba dođe do doživljaja psihološkog blagostanja i zadovoljstva životom.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  49. Milica kaže

    Pozdrav,
    već godinama imam problem koji mi kvari odnos sa mužem. U braku smo preko 15 godina, imamo decu i sve je manje-više i redu. Ali ja njegovu majku jednostavno ne mogu da podnesem. Ona ne živi blizu i srećom ne viđamo se toliko često. Kada dođe kod nas bude 5,6 dana, nekad i duže i tako par puta godišnje. Mi odemo za vikend, ne često. Verujte da ni sama sebe ne razumem, ali kako se bliži dan našeg susreta, mene hvata neopisiva nervoza, iskočila bih iz svoje kože. Ne umem da se ponašam u njenom prisustvu, ne mogu da se opustim, užasno me nervira. Ona je uvek bila nekako u toj primarnoj porodici dominantna, u sve se razume, sve najbolje zna (završila 4 razreda OŠ), konfliktna je, posvađana sa pola svog sela. Nije pričala ni sa roditeljima svog muža, iako su živeli u zajednici. Opet, ne mogu da grešim dušu, meni ništa nije nažao učinila, osim nekih sitnih čarki koje smo imale. Tužila me je i kod muža par puta tipa što joj ne dam ništa da radi u mojoj kući.
    Između nas inače postoje sve moguće razlike: okruženje, obrazovanje, društveni status. Ja međutim nikad nisam bila snob, i ne pravim pitanje oko tih stvari, bitna mi je osoba, karakter.
    Najgore od svega je što ne uspevam da sakrijem svoju netrpeljivost, pa se ućutim, distanciram. Ispadam nevaspitana.
    Ona i moj muž, njen sin, nisu mnogo bliski. Kod njega primećujem neko snebivanje, čudno mi je što joj se maltene ne obraća tipa mama, kevo i slično, prosto kao da ima neku zadršku. Inače ovako je korektan, poštuje je, trudi se da joj ugodi kad je kod nas. Ona i danas danji njemu uputi neku opasku kao da je maloumni tinejdžer, a ne čovek od 45 godina.
    Ja sam umereni introvert, imam nekoliko baš bliskih ljudi, ali ni sa kim nisam u svađi. Imam utisak da sam tolerantnija i da imam više empatije od mnogih, lako se sažalim. Utoliko mi je čudniji ovaj moj stav prema njoj, bojim se da će mi otvoreno prebaciti što se tako ponašam, i da će izbiti svađa.
    Ta pomisao me užasava! I pored toga, ja apsolutno ne uspevam da budem ležernija, da se našalim, opušteno proćaskam. Brata i sestru, čak i ujaka mog muža volim, sa njima nemam takav problem.
    Volela bih da mi kažete vaše mišljenje o ovome. Hvala unapred!

    • Poštovana Milice,
      Kada navodite: “… ja njegovu majku jednostavno ne mogu da podnesem” značajno da ono šta Vam smeta prevedete na nivo ponašanja.
      Verujem da može da bude korisno da sebi odgovorite na pitanja:
      – Koju emociju/emocije osećate prema Vašoj svekrvi?
      – Koja očekivanja imate od sverkve?
      – Koja očekivanja imate od muža po pitanju njegovog načina komunikacije sa majkom?
      – Da li biste želeli da budeet spremni spremni da ono šta VAm smeta kod drugog iskomunicirate uprokos strahu koji osećate?
      – U kom pravcu želite da se promeni komunikacija?

      U prvoj rečenici ste naveli da “imam problem koji mi kvari odnos sa mužem”. To implicira da bi Vama u interesu moglo da bude da zadržite dobar kvalitet relacije sa suprugom. Izražavanje osećanja i razmišljanja na asertivan način, predlaganje rešenja jeste vid aktivnog pristupa problemu.

      Prosleđujem Vam tekst na temu asertivnosti:
      http://www.psihoverzum.com/lepa-rec-i-gvozdena-vrata-otvara/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  50. Ena Stanković kaže

    Postovana,
    Rođena sam u disfuncionalnoj porodici gdje su roditelji rastavljeni. Starateljstvo je dobila majka, jer je otac bio zlostavljac i nasilnik odgajan u paterijarhalnoj porodici. On je tukao moju majku jer je zarađivala novac i doprinosila u kucu, pa ju je zbog svog ega zlostavljao. Nakon razvoda majka je promijenila prezime u svoje djevojacko i vratila se svojim roditeljima, gdje je dobila tek najvece osude i ponizenja jer je pobjegla od nasilnika. Dobila je imovinu od svoga oca nakon njegove smrti, pa je tek ona svojoj majci ona postala najveci neprijatelj, jer se nije htjela ponovo udati, da oni to mogu sve dati svome sinu. Također ni mi kao djeca ne prolazimo nista bolje. Tu je dosta ponizavanja i kriticizma, prijavljivanja policiji za svaku malu sitnicu sto uradimo i podmetanja, sto je dovelo moju majku u smrt kroz tesku depresiju. Naravno otac nas je sad preuzeo, međutim ni sa njim nam nije lijepo ni lako, jer mene kao zensko dijete stavlja u podređeniji polozaj nasprem moga mlađeg brata, za kojeg kazu da mi je on “sef u kuci”. Posto znamo koliko je to nasu majku boljelo nas dvoje ne dijelimo takvo razmisljanje. Međusobno se podupiremo i slazemo, sto smatram da je najispravnije. Zbog svega ovoga opalo mi je samopouzdanje i za sve smatram da sam zla, losa ili bezobrazna. Imam problema sa povjerenjem prema muskom rodu i osjecam dosta mrznje zbog neprihvacenosti. Otac ne boravi sa nama, jer znam koliko bi to smetalo mojoj majci pa brat i ja sve radimo sami. Najvise od svega mi smeta to sto nosimo ocevo prezime i sto bi ono trebalo stajati na svim papirima i vratima nase kuce, a za to se on nije ni potrudio. Ne znam kako da se izborim sa svim tim i da li je uopšte to potrebno činiti? Lp

    • Poštovana Ena,
      Kada nam se dogode stresne situacije, a naročito kada su one vezane za porodične odnose, to može da ostavi intenzivan utisak na nas na način da se i nakon prolaska kroz neprijatne situacije javi neka vrsta psihološkog problema. Zato je veoma je značajno da prepoznamo da okolnosti nisu bile blagonaklone i da naučimo kako da da pomognemo sebi. Socijalna podrška, odnosno podrška bliskih i ljudi iz okoline je od velikog značaja u periodu oporavka i pravljenja uslova života koji bi nam više odgovarali.

      S obzirom da ste u prošlosti imali više stresnih situacija i gubitak majke smatram da je važno da o Vašim osećanjima razgovarate sa ljudima u koje imate poverenja. To znači da je makar jedna osoba koja može da nas sasluša i razume naše patnje, važan element u procesu oporavka.

      Apropo teme da Vam smeta očevo prezime, smer u kome možete da razmislite je niko od nas po rođenju nije birao sebi ime i prezime. Ime i prezime su označitelji po kojima nas drugi prepoznaju, a za svakog pojedinca je važno da se ne identifikuje sa takvim elementima, na način da zbog njih sebi pripisuje veću ili manju vrednost kao ljudskih bića zbog porekla, što nosi određeno ime i/ili prezime.

      Zato bih Vas ohrabrila da ne odustajete od ideje da gradite vlasiti život na način da budete zadovoljniji. Smataram da je od velike pomoći da potražite podršku psihologa, da razgovarate o osećanjima i tražite rešenja kako napraviti organizaciju života u kojoj ćete se osećati bolje.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  51. Ivana kaže

    Pozdrav, unazad tjedan dana imala sam intenzivna događanja i neke stvari koje su me pogadale,sama sam prozivljavala sve, osoba s kojom živim bi znala doc i pricat nešto stoto, i sada ne mogu ništa, osjećam samo veliku bol, i blokadu da išta izrazim ili napravim..Kako izaći iz tog stanja, kako sebi pomoći?

    • Poštovana Ivana,
      S obzirom da niste naveli kakvi intenzivni događaji su se desili, koja osećanja ste doživeli i u kakvoj ste relaciji sa osobom sa kojom živite, jedino mogu da se fokusiram na deo gde navodite da “sama sam prozivljavala sve…osjećam samo veliku bol, i blokadu da išta izrazim ili napravim”. U stresnim situacijama, a i nakon njih od koristi po mentalno zdavlje je da o iskustvima koja su nas pogodila i na koja smo reagovali neprijatnim emocijama razgovaramo da ljudima u koje imamo poverenja.

      Izražavanjem tuge, brige, straha pomažemo sebi da osećanja ne postiskujemo i otvaramo mogućnosti da se za problem pronađe rešenje.

      Ohrabrila bih Vas da inicirate komunikaciju sa osobom/osobama koje su Vam bliske, u koje imate poverenja i sa njima podelite ono šta Vas muči. Naravno, razgovor sa osobama koji su Vam podrška ne isključuje mogućnost psihoterapijskog rada. Ako smatrate da sadržaj onoga šta biste rekli bliskim ljudima u Vama trenutno izaziva veći stepen neprijatnosti, savet bi bio da se obratite psihologu i razgovarate sa njim/njom o onome šta se dogodilo i o tome kako se osećate.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  52. Nena kaže

    Poštovana,

    Osećam se loše zbog kratke veze na daljinu koja se desila pre nekoliko godina. Ne volim tog dečka niti patim za njim, ali se kajem zbog intimnih trenutaka koje sam podelila sa njim. Iako se desilo odavno, mučne misli me proganjaju i ne mogu da prihvatim to kao deo prošlosti.

    • Poštovana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli, pretpostavka je da tema za psihološki rad razvijanje samoprihvatanja na način da sadržaji iz prošlosti ne budu povod za samookrivljavanje i samoprezir.

      Da li je u kontakt sa dečkom i deljenje intimnih trenutaka za Vas bio stresan događaj ili je u pitanju reakcija stida jer ste bili u vezi sa nekim ko Vam se iz sadašnjeperspektive ne dopada – u pitanju su stanja/rekacije koja upućuju na drugačije vrste psiholoških problema. Razgovor sa psihologom na ovu temu može da bude od koristi, jer biste mogli da iznesete više informacija i spram toga biste dobili precizniji fidbek u kom smeru treba krenuti u rešavanju neprijatnih misli i emocija.

      Ukoliko je imate utisak da je osećanje krivice (kajanje) postoji u vidu samoprekora jer ste bili u partnerskoj vezi sa nekim ko Vam se više ne dopada, tada zadatak za Vas može da bude da se prisetite svojih želja u vremenskom razdoblju kada Vam se momak dopao, pa da svoj odnos prema dečku tumačite iz pozicije tadašnjih motiva.

      Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja:
      – Šta Vam se svojevremeno dopalo kod dečka?
      – Koji su bili Vaši motivi stupanja u vezu sa dečkom?
      – Koji su razlozi zbog čega niste ostali u vezi sa dečkom?

      Prošlost ne možemo da promenimo, ali možemo da promenimo odnos prema njoj. Psihoterapija je vrsta tretmana koja se predlaže u prevazilaženju problema kada osoba ima neprijatne misli koje remete kvalitet života. Cilj je osnažiti kapacitete za sadržaje iz sadašnjosti, zato bih vas ohrabrila da razmotrite tu opciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  53. Anita kaže

    Poštovani,
    Samo mi treba jedna informacija,otac boluje od Parkinsonove bolesti,nepokretan je,a Rispolept je dobio da pije zbog depresije i jedno vreme je bio dementan.Rispolept mu pomaže i pije 0,5ml ujutru i 0,5 uveče,dobro mu je od te terapije jer više nema demenciju. Pije lekove za Parkins i pored toga Rispolept.Koliko dugo sme da se koristi taj Rispolept,pije ga tri meseci.
    S’postovanjem

    • Milos kaže

      Imam druga koji se non stop krevelji i glupira, ponavlja par reci ko da je poremecen, ponasanje na nivou osobe sa vrlo niskim IQ – to sve kad se u drstvu nadje 3 ili vise osoba. Kada se nadjete ti i on sami onda je totalno druga, vrlo ozbiljna i normalna osoba za razne normalne i razumne diskusije. Koja je dijagnoza? U cemu je problem?

      • Poštovani Miloše,
        Prema psihološkoj i psihoterapijskoj etici nije adekvatno da psiholog donosi zaključke o trećem licu. Ono na šta možete staviti akcenat je kako Vi lično reagujete na druga kada se nađete samo sa njim, a kako kada ste zajedno u društvu više osoba?

        S obzirom da ste donekle već dali odgovor da su u pitanju različiti utisci, možete da razmislite da li bi moglo da bude od koristi da, zbog poboljšanja kvaliteta prijateljskog odnosa, Vaše uvide podelite sa drugom? To bi značilo da pokušate da pronađete način kako da kažete drugu da Vam se promena njegovog ponašanja ne dopada. Način kako saopštavamo lične utiske je važan, jer ukoliko grubo i uvredljivo saopštimo drugom šta nam smeta pitanje je kako će druga strana takav komentar razmotriti, a koliko je to zapravo uvreda koja može da produbi konfliktnu situaciju. Dok sa druge strane, prećutkivanjem i povlačenejm ne pružamo šansu da se relacija poboljša.

        Takođe, pitanje je:
        – Da li to što vidite kao problem možete da prihvatite na način da ne ugrožava drugarski odnos sa njim? To bi značilo da razmislite u smeru prihvatite neke osobine i ponašanaja drugog kao takve, odnosno da očekivanja prilagodite onome šta imate u iskustvu sa njim.

        Pratite nas i dalje,
        Bojana Škorić, MA psiholog
        http://www.introspektiv.com

  54. Poštovana,
    Udata sam, imamo dete od godinu i po dana i živimo, muž i ja, sa njegovim babom i dedom. Muževljevi otac i majka su razvedeni i oboje su u inostranstvu. I u tome leži problem: svaki put kad njegov otac dođe, sve se menja, sve se okreće ka njemu. On ima glavnu reč, pa tek onda svi ostali, pretpostavljam jer je to što nije tu, a i zato što nas sve delimično izdržava, i to razumem. Ali, ono što ne razumem je i ta potreba da on bude u pravu što se mog deteta tiče, da se njegovo mišljenje poštuje više nego moje, iako sam ja ta koja je uz dete 24 časa dnevno. Na primer, slušam od muževljeve babe stalno kako su telefoni štetni za decu, i ja se stvarno trudim da joj ograničim vreme za ekran, da se tako izrazim, i trudim se da i ako koristi telefon, to bude za crtani i na nekoj bezbednoj udaljenosti, ali onda dođe moj svekar koji joj daje telefon i niko ništa, svi srećni. Ja se trudim da budem mirna i da smireno kažem da to ne može, ali uvek je kao neka borba moći između nas dvoje. Ili joj daje slatkiše kad joj nije vreme za to, a ja ako nešto kažem, kao da ne znam šta sam uradila. Ili zamerke na račun odgajanja deteta, s tim što on ne kaže da sam ja nešto loše uradila, samo to nije onako kako on misli da treba da se uradi. To su samo neki primeri, a ima ih još mnogo. Dodatno otežava situaciju i muževljevo ponašanje, svima ostalima on govori šta mu smeta, ali kad dođe njegov otac, onda sve može. Nije meni toliki problem sad, ali mislim da će biti sve gore i gore, smatram da roditelji, bar u dečjim očima, moraju da budu poštovani od strane svih i verujem da, ukoliko se moja reč preispituje, uskoro će mi dete svašta raditi iza leđa samo zato što joj to neko omogućava. Moje pitanje je: kako se postaviti ubuduće, da li treba da sednemo i lepo da popričamo o svemu, iako ne verujem da će to uroditi plodom, ili da pokušavamo da radimo oko toga? Ne želim da ja budem ta koja je zla u kćerkinim očima samo zato što joj ne dozvoljavam nešto, a onda joj ostali dozvole, a opet joj ne bih pričala da joj deda nije u pravu ili generalno bilo šta negativno za bilo kog člana porodice. Već dugo pokušavam da nađem neki kompromis, ali ne uspevam nikako, zbog takvog ponašanja sam u početku, posle porođaja, bila veoma nesigurna, ponekad sam se osećala da i nemam prava na to dete, kao da sam samo dadilja, a sad me, iskreno, jako ljuti i prva reakcija mi je da se svađam jer imam osećaj kao da napada nešto što je moje, a opet ne želim da se svađam i da pogoršavam stvari.
    Oprostite ako sam odužila i hvala Vam unapred na odgovoru.

    • Poštovana,
      Situacija koju ste opisali odnosi se na jednu važnu temu za osobe koje su u braku – psihološka granica između primarne i sekundarne porodice. Primarna porodica je ona u kojoj smo rođeni i sa kojom smo odrasli. Sekundarna porodica je ona koja se zasniva stupanjem u brak. Članovi sekundarne porodice su žena i muž, zatim ako imaju i potomstvo, njihova deca. Sekundarnu porodicu ne čine roditelji, braća/sestre muža ili žene.

      Život u istoj kući/stanu sa članovima primarne porodice je izazov za bračni par da čuvaju granicu sekundarne porodice. Naveli ste: “…zbog takvog ponašanja sam u početku, posle porođaja, bila veoma nesigurna, ponekad sam se osećala da i nemam prava na to dete, kao da sam samo dadilja, a sad me, iskreno, jako ljuti i prva reakcija mi je da se svađam jer imam osećaj kao da napada nešto što je moje, a opet ne želim da se svađam i da pogoršavam stvari.” Vaša reakcija je razumiljiva i može se tumačiti kao signal da je granica ulaženja okoline u negu i vaspitanje deteta narušena. Okolina može da deli savete i isusktva, a zadatak roditelja je da donosi odluke na svakodnevnom nivou koji od saveta će prihvatiti.

      Naveli ste: “…ali onda dođe moj svekar koji joj daje telefon i niko ništa, svi srećni. Ja se trudim da budem mirna i da smireno kažem da to ne može, ali uvek je kao neka borba moći između nas dvoje.” – razumem da pritisak od strane okoline može biti intenzivan. Sa psihološkog aspekta, roditeljski zadatak je da donosi procene i vaspitne odluke koje su aktivnosti u dobrobiti njegovog deteta.

      Opcija za koju verujem da može biti rešenje je ono šta ste naveli “da li treba da sednemo i lepo da popričamo o svemu”. Otvorena komunikacija sa Vašim mužem na ovu temu je ono što je od koristi za ono šta se naziva roditeljskim savezom – usaglašenost žene i muža po pitanju vaspitanja deteta i donošenja odluka vezano za dete. Po tom pitanju su roditelji deteta i pred zakonom odgovorna lica.

      Kada postoje teškoće u postavljanju adekvatne granice prema zahtevima okoline, psihološko savetovanje je opcija kako se bračni par može psihološki specifičnije edukovati na tu temu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  55. Postovani, imam sina koji ima 21 godinu. Problemi su poceli u srednjoj skoli, sada su vec postali nepodnosljivi. Naime, u drugoj godini srednje skole sam mu nasla u sobi drogu (travu). Sreca u nesreci da sam to na vreme otkrila i uspesno smo savladali taj problem. Ali sam saznala da mu je palo tesko prebacivanje iz skole u skolu i da mu je padalo na pamet da se ubije. Nakon toga imao je dugu vezu koju je tesko preboleo. Davala sam sve od sebe, pricali satima, samo da mu bude lakse. Nakon toga, volju nema ni za sta. Devojke ga ne interesuju, izlasci ne, drugova nema (kako on kaze svi su losi). Prosle godine smo mu uplatili za polaganje za auto, polozio je iz ko zna kog puta. (naravno, mama i tata su placali) nakon polaganja napravio je prekrsaj u saobracaju i pobegao sa lica mesta (ocesao drugo vozilo) nas je lagao da je zakacio za zardinjeru. Kad je policija dosla prvo je negodovao. (mama i tata su platili kaznu). Nije se mnogo brinuo kako cemo platiti s obzirom da radimo sezonske poslove i da prezivljavamo. Poceo je da pusi (kupujemo mu cigarete da ne histerise po kuci). Kada nije po njegovom svi su mu krivi. Mene, majku naziva: BUDALA RETARDIRANA. Sedne u auto ne razmisljajuci da li nama treba goriva za ne daj boze (posto nam je cerka bolesna i za cas dobije bolove i hitna) i voza se voza se. Ja ustajem u 5 sati da idem da kopam, on tad leze da spava a ustaje kad se ja vratim sa kopanja. Suprug i ja smo vrlo mladi ostali bez roditelja, brace i sestara nemamo.(sami smo sa decom) sami se suocavamo sa problemima i nemamo ni sa kim da se posavetujemo. Problem je ustvari sto sin nece da prstom mrdne, nece u kuci da pomogne nista, niti zeli da radi. MOLIM VAS posavetujte me sta da radim, kako da ga nateram da se druzi, da radi, da zaradi samo za sebe, da ne bude toliko drcan, da me ne vredja.. Unapred Vam hvala na savetu.

    • Poštovana Jovanka,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli utisak je da problem koji postoji na nivou komunikacije između članova porodice. Odrastanje razvojno nosi nove izazove i želje mladog pojedinca, a istovremeno i mogućnosti kako može da doprinese zajednici u kojoj živi.

      U situacijama koje ste naveli važno je da roditelji retroaktivno postave sebi pitanje: Da li su vaspitnim stilom doprineli da se neželjeno ponašanje kod deteta održi? Ovo pitanje se ne tumači kao prebacivanje odgovornosti na roditelje, već naprotiv, odnosi se na uviđanje dinamike koja je doprinela da se komunikacija u porodici godinama održava na disfunkcionalan način. Naglo uvedene stroge i drastične mere roditelja mogu da budu rezultat nakupljene ljutnje i nekada mogu da izazovu kontra reakciju kod drugog člana porodice.

      Sa punolestvom deteta, svaka porodica ima zadatak da napravi neku vrstu preseka materijalnog stanja. Korisno je da roditelji sa decom razgovaraju na temu da li dete planira sa studira ili da radi, ako će studirati da li roditelji mogu da budu materijalna podrška isl. S obzirom da Vaš sin ima 21 godinu i živi sa roditeljima, tema je na koji način on može da dopinese fukcionisanju domaćinstva.

      Smer u kome možete da razmislite je da određeni model komunikacije koji ste kao roditelj inicirali možda možete da promenite. Možete postaviti sebi pitanje kako vaš sin tumači Vaše reakcije, a diretkan način da saznate kako se on oseća je da razgovarate sa njim.

      Verujem da kada postoji želja članova da se poboljšaju međusobne relacije i disfunkcionalna porodična dinamika da se na mirniji način, bez svađe i vređanja mogu prevazići konfliktne zone odnosa.

      U rešavanju ovakvog tipa problema od pomoći može biti porodičan psihoterapija, zato bih Vas podržala da u vašem mestu ili okolini potražite informacije o porodičnom savetovanju u okviru zdravstvene ustanove ili volonterskih organizacija. Materijalno stanje ne mora biti prepreka da se dobije adekvatna psihološka podrška.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  56. NeMoguDaPišemIImePosleSvegaIspisanogJavno kaže

    Često se osećam kao crna ovca u sopstvenoj porodici. Ma koliko se trudila da im udovoljim,da oprostim,da razumem…opet ja ispadnem drama queen.

    Recite mi, molim Vas, da li je normalno da moja majka u sred noci mom nezapošljenom bratu(koji ne živi sa roditeljima,već sa babom još od srednje škole.koji ima 26 godina i ni jedan dan radnog staža.od srednje škole,koju je jedva završio,nije mu ni jednog trena palo na pamet da uradi nešto sa svojim životom..i od njega se slavi što se ne drogira i nije upao u kriminal obzirom na ponašanje) da ključ od naše kuće (došla sam sa roditeljima kod bake na vikend. A kuća nam je u gradu pored) kako bi odveo neku kurvetinu (u sred ove situacije sa koronom) na sex(i to tako otvoreno pred svima bez imalo srama priča)????

    Zaista deluje konfuzno moje pitanje ali verujte da je još konfuznije živeti u ovoj porodici. Pokušaću što bolje da objasnim. Mi smo 4člana porodica. Ja sam 2 godine starija od brata. Majka izdržava svo 4oro svojom prosečnom platom i pomoći od penzija koje baba i deda (po ocu) daju meni jer u mene imaju najviše poverenja,a i zato što su se setili da vaspitno kažnjavaju svog 54godišnjeg sina kome su ceo život udovoljavali i izdržavali ga pa sad hoće da mu ukinu pomoć kako bi se naučio pameti i počeo da radi(da ne pominjem koliko je to suluda i nadasve zakasnela reakcija). Takođe ni on kao ni brat nemaju dana radnog staža. Moj otac je na sve to i doskora bio alkoholičar. Čitav moj život(do pre 5 god)je pio,ali onda se potukao sa nekim čovekom i taj je završio u bolnici i onda je moj otac odlučio da prestane da pije. Prosto nisam mogla da verujem da se to desilo i mislila sam da će bez alkohola biti normalniji,ali to su samo puste želje. Podjednako je teška osoba kao i sa alkoholom. Onako je barem alkohol donekle bio opravdanje za NIČIM izazvane uvrede izrečene meni-kurvo i sl. I onda takav otac podržava ideju mog brata da od naše kuće napravi j*barnik,dajući mu odobrenje da od majke uzme ključ.
    Svojevremeno dok sam studirala ja u toj kući maltene nisam ni živela. Dolazila sam samo par puta godišnje,samo kad baš moram. Nakon diplomiranja,a usled korone i toga što u Srbiji nisam mogla da nađem posao(da ne pominjem koji je fakultet u pitanju ovako javno..sve bi bilo jasno kako nemam posla..ali to ću već srediti,radim na tome i uskoro ću emigrirati) bila sam primorana da se vratim u taj uzas. Naravno moje diplomiranje nije bilo ni primeceno. Niti sam dobila poklon za diplomiranje niti su se okupili na ručku tim povodom. Diplomirati i dupe brisati njima je isto bilo. Onda kad sam se zbog toga naljutila,spakovala se i vratila se za Beograd i nisam htela da pričam sa njima pola godine,ja sam ispala nenormalna.(zbog korone morala sam da se vratim kući) Mene su olajavali kod rodbine kao lošu ćerku(a sin im je super-to što je i on alkoholičar,besposličar i samoživnik kao otac,to nije bitno,bitno da on priča s njima.a to što ih psuje i ne sluša i ne pojavljuje se u kući od podneva kad se probudi do jutra kad se vrati iz grada-i tako BEZ PRETERIVANJA SVAKI BOŽIJI DAN.ne znam kako mu ne dosadi..to sve nije bitno dogod on s njima lepo prica i trazi im pare za kafu i cigare) Jer jelte kako smem da se naljutim na tako divne roditelje. Pritom da naglasim da niti sam ocekivala skupe poklone(niti poklon uopšte) niti neki trans,samo jedan rucak u cast diplomiranja,da se okupimo. Ali ocigledno sam od coravog trazila oci. Mi se ni pre toga nikad nismo okupili,osim kad neko umre. Njihov odgovor na to je-pa nismo znali da treba. Šta dalje da pričam? Treba da podsetim rođene roditelje da treba da im bude drago kad im dete diplomira u roku i na teškom fakultetu i da je minimum da se okupite kući na ručku?

    Da se vratim na prvo pitanje,tj.na kapislu zbog koje pišem ovde kao ludak na forumu(pa može se slobodno to reći jer baš i nije normalno ovakve intimne stvari pisati ali mene je stvarno sramota da ovo pričam ljudima koje poznajem.a i ovo kako ovde pričam je još i super kako se stvarno osećam.osećam se mnogo tužnije i beznadežnije nego što se na osnovu besnog tona može zaključiti ali lakše mi je da osećam bes nego tugu kada pričam o svojoj porodici). Videla sam da zaista odgovarate ljudima tako da sam se usudila da ipak napišem. Još uvek sam u šoku jer se ova situacija desila pre samo 2h. Verovatno zato i ovako konfuzno pišem ali stvarno ne mogu da sredim misli bolje. Naime kada je počela korona,brat i ja koji nismo želeli da živimo sa roditeljima(jer je otac uzasno naporan i tezak covek) ziveli smo sa bakom po majci. Zbog korone (a najvise na moju inicijativu) iselili smo se iz bakinog stana da je ne bismo ugrozili. Tada on nije hteo da podje sa mnom kod roditelja u kucu nego je ostao kod rodjake(neudata-45 godina i ne zna koliko para ima pa ga finansira da bi joj pravio drustvo jer je on dezurna dvorska luda..i njemu onda to i odgovara.trose njene pare,ne mora da radi.pritom ona me ne podnosi iz ne znam kog razloga ali to se baš vidi. I imam osećaj kao da još više potpiruje razmirice između brata i mene). Ponašao se totalno neodgovorno iako je pandemija buktala. Cak je imao ideju da dodje za Uskrs na 3 dana kod nas na šta sam se ja oštro usprotivila želeći da zaštitim majku. Nisam mogla da shvatim da bi iz čistog hira(imao je gde da živi.debilisao se)ugrozio njen život. Da je rekao da hoće da dođe i da ostane tu razumela bih,ili da ne daj Boze nije imao gde da živi naravno da bismo ga primili i odvojili bismo ga na 2 nedelje u jedan deo kuće za svaki slučaj dok prođe inkubacija,ali da ti dolaziš na 3 dana jer ti je dosadno jer ta rodjaka(takođe neodgovorna) ide kod svoje majke na Uskrs. To ne mogu da razumem. Tada je stvarno bila teška situacija sa koronom i cak je umro i otac njegovog druga koji je prethodno imao simptome i bili su u kontaktu. Kada sam mu rekla da nije normalna ta njegova ideja o dolasku na 3 dana a prethodnom divljanju kao da se nista ne desava,on je reagovao toliko burno da me je izbrisao sa svih mreza i kategoricno rekao da sam mrtva za njega. Majka i otac su me napali kako sam mogla da mu kazem da ne dolazi za Uskrs uopste ne shvatajuci moj ugao da nisam mogla da dopustim da on kao potencijalno zarazeni iz hira dodje i zarazi majku(za oca me iskreno i briga.prosto nemam nikakvu emociju privrzenosti njemu obzirom na njegovo maltretiranje u detinjstvu a i dan danas). A sada se pitam zasto sam je uopste stitila…kad ona mene ocigledno ne bi. Time sto mu je dala da u periodu kada korona jos uvek nije iskorenjena dovodi kurvetine(nemam eufemizam ni ukrasni papir za ovu rec jer one to svojim ponasanjem pokazuju da jesu)u kucu u kojoj mi zivimo i time izlaze opasnosti ne samo sebe nego i baku kojoj mozemo da prenesemo(da ne govorim o suludoj odluci da dozvole da se vrati sad ponovo da zivi kod bake koja je hronicni bolesnik..umesto da dodje i zivi sa nama u kuci) a takodje izlaze i mene i oca istoj opasnosti. Ne mogu da verujem da koliko god da se trudim ja na kraju ispadnem gora, i majka se ljuti na mene sto se ljutim sto mu je dala kljuc. Meni je stvarno bolestan odnos da majci kazes daj mi kljuc idem da jebem.tim recima. Ne mogu da verujem da rodjenoj majci ne znacim ni toliko da me barem zastiti od bolesti ako je vec njena ljubav luksuz. Banalizujem,nije sad korona toliko opasna,ali mislim da bi ona isto postupila cak i da je najveca opasnost. Ne znam kako ne vidi da od njega pravi jos goreg debila nego sto su oca baba i deda. Kad joj to kazem ona kaze kako ona nije kriva za njegove odluke i kako ona ne moze da utice na njega. A taman posla da prestane da ga finansira za cigare ili da mu kupuje patike od poslednjih para na rate,ili da mu kaze zaradi za svoj stan/kiriju pa dovodi koga god hoces.

    Znam da je uzasno konfuzno napisano ali zaista ne mogu u jednom kucanju da objasnim svu patologiju nasih porodicnih odnosa. Do sad sam uspevala nekako da izadjem na kraj s tim,sad vec pocinjem da se pitam ko je ovde lud. Zato i pisem. Molim Vas da mi kazete ko je ovde lud? Kako da pomognem sebi? Pokusala sam da ih otpisem,da ne pricam sa njima ali samo mi je bilo teže. Nisu to prijatelji pa otpises i naviknes se posle nekog vremena. U pitanju je porodica. Koliko god da mi idu na zivce uvek ce mi nedostajati porodica. Nece mi sigurno nedostajati,ova po meni nenormalna i nefunkcionalna,ali nedostajace mi taj deo koji nikada nisam osetila..to prihvatanje,ljubav,stabilnost,to mesto kome se vracas kao sklonistu,kome trcis u zagrljaj kad imas srecne vesti.
    Nikada nisam o ovome pricala sa prijateljima.ne volim da budem teret.a i ne znam da li bi razumeli.ovo moze da razume samo neko ko je kroz to ili slicno prosao(ili psiholog u ovom slucaju..nadam se da razumete). Pricala sam samo sa komšinicama o ovome jer su one prolazile kroz nesto slicno(ali su barem uvek imale jedna drugu da se kao sestre podrze i razumeju. Ja sa mojim bratom ne mogu da pricam ni o vremenu a kamo li o problemima izmedju oca i majke,izmedju nas dvoje)ali osecam kao da ponovo prozivljavaju sve te stresove kada im pricam a ne zelim da se stresiraju.stvarno su divne osobe i mnogo su mi pomogle u mnogim momentima kada mi je doslo da izadjem iz koze zbog moje nazovi porodice.
    Ovo nije ni 5% onoga sto sam prozivljavala ali je 5% koji su prelili casu da se obratim anonimno za strucnu pomoc jer niti imam para za psihologe niti verujem da ih u mom mestu ima a da ne mora da mi se upisuje u karton jer stvarno ne zelim da bilo ko zna za ovo(sem doduse ko sve ne bude procitao ovaj forum 😀 ali mislim da se svakako identitet ne moze otkriti)

    • Poštovana,
      Ono na šta bih stavila poseban akcenat je sadržaj koji ste naveli pri kraju napisanog teksta: “niti imam para za psihologe niti verujem da ih u mom mestu ima a da ne mora da mi se upisuje u karton jer stvarno ne zelim da bilo ko zna za ovo”. Savet bi bio da potražite precizniju informaciju da li u Vašem mestu postoji psihijatar i/ili psiholog. Ukoliko u Domu zdravlja u Vašem mestu ne postoji psihijatar i/ili psiholog, bolnica ili klinika kojoj pripada region u kom živite ima psihijatrijsko odeljenje gde se možete obratiti psihijatru i/ili psihologu. Zatim, možete kontaktirati Insitut za mentalno zdravlje i detaljnije se informisati o načinima psihološke pomoći. Takođe, postoje volonterski centri koji pružaju psihološku pomoć. Traženje psihijatrijske i psihološke pomoći je znak brige o vlastitom zdravlju, a ne nešto čega se treba stideti. Smernice koje upućujemo na ovoj stranici imaju za cilj da edukuju o značaju brige o mentalnom zdravlju, nisu psihoterapija i psihološko savetovanje, stoga i ne mogu biti zamena za njih.

      U sadržaju koje ste izneli može se izdvojiti više tema za psihološki rad, stoga bih Vas podržala u tome da psihološku podršku potražite u formi koja je odgovarajuća za vrste iznetih problema – kroz razgovor sa stručnim licem, psihologom i/ili psihijatrom.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  57. Elmina G. kaže

    Poštovanje,
    Moj momak ima problem, naime jednostavno je nesretan čitav svoj život, a ima tek 21 godinu. Mrzi što je rođen u državi u kojoj je rođen, mrzi običaje, mentalitet, društvo jer ne pričaju neke teme koje njemu odgovaraju, nezadovoljan je svojim poslom (jer radi na njemačkoj hotline stranici da bi sebi osigurao školovanje).. U djetinjstvu je bio debeo, sad ima također viška oko možda 10kg, također ima i ginekomastiju koju sakriva, ali konstatno govori da mu ne smeta. Bole ga leđa stalno jer ima išijas.. Veoma je negativan, u svemu vidi loše, često plače i depresivan je… Uvijek misli da je upravu, dijeli ljude na inferiorne i superiorne, brutalno je iskren i rijetko ga je čega stid… Lijen je i većinu stvari mu je mrsko raditi. Ja ne znam kako da mu pomognem i u čemu je problem, konstatno mi govori da sam mu ja jedina svijetla tačka u životu. Hvala unaprijed na odgovoru.

    • Poštovana Elmina,
      Podršku možemo da pokažemo na način da smo spremni da saslušamo osobu, da iskažemo naše lično viđenje situacije, da dozvolimo drugom da se pred nama oseća tužno i uplašeno. Podrška je takođe da ne insistiramo na razgovoru i ostavimo slobodu drugom da nas pozove u razgovor kada proceni da ima kapacitete da razgovara o problemu.

      Adekvatan stepen podrške teško je univerzalno definisati. Jedno od glavnih ideja kojom se možemo voditi jeste da u podršci drugom sačuvamo sebe od preteranog ulaganja energije u pomaganje, jer se tako može ući u tzv. psihološku ulogu spasioca. Takođe, važno je sačuvati se i od ideje da je pojedinac glavni razlog za promenu druge osobe, glavna inspiracija, pokretač i neko ko drugoga čuva od njegovih emocija.

      Ukoliko primetite da se Vaš momak u razgovoru sa Vama često vraća na iste teme i da iste psihološke tegobe traju određeno vreme, da imate utisak da vodite iste razgovore bez pomaka – ono šta možete da uradite je da podržite momka da se obrati psihologu i da razgovara o stanju koje ga muči.

      Ideja o kojoj Vi možete da razmislite koja mera podrške i kakva vrsta podrške za Vas adekvatna. To se zapravo odnosi na prepoznavanje granice između autentične potrebe da saslušate i ličnim savetima pružite podršku i toga da ste podrška, jer možda imate utisak da ukoliko Vi niste tu, osoba može sebi da naudi.

      Ukoliko kod sebe primetite takvu vrstu doživljaja, savet je da razgovor sa psihologom može biti od pomoći na način da uspete sebe da sačuvate od ulaženja u psihološku poziciju spasioca.

      Prosleđujem Vam tekst u kojem možete više da pročitate na temu pronalaženja adekvatne mere u iskazivanju empatije prema drugima.

      http://www.psihoverzum.com/sta-je-zamka-empatije-i-kako-je-izbeci/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  58. Imam osecaj da ce mi se nesto lose desiti. Razmisljam kakobcu iznenada umreti odjednom. Da cu dobitibinfrakt ili tako nesto sto ce izazvati naprasnu smrt. Onda se uspaničim i uplasim. Sta moze biti to? To mi se deseva skoro svakodnevno.

    • Poštovani Miljane,
      U odnosu na iznet sadržaj, jedna od pretpostavki je da se navedeno funkcionisanje može opistai kao povišen stepen anksioznosti. Takođe, drugi oblici psiholoških problema mogu, pored ostalih tegoba, da imaju slične manifestacije. Pitanje je šta je uzrok navedenoj vrsti tegoba i to je tema o kojoj možete da razmislite:
      – Kada su počela da se javljaju razmišljanja na temu naprasne smrti i strah da će se nešto loše desiti?
      – Da li postoje periodi u toku dana kada je intenzitet neprijatnih emocija slabiji?

      S obzirom da ste istakli da se problemi javljaju skoro svakodnevno, predlog je da se u skorijem periodu obratite stručnom licu: psihologu ili psihijatru i detaljnije razgovarate u smeru prevazilaženja aktuelnih tegoba.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

    • Poštovana Jasna,
      U rešavanju problema povećanog stepena anksitznosti i paničnih napada važno je da se pojedinac posveti pronalaženju uzroka anksiozne reakcije, kao i faktorima koji održavaju navedeni problem tokom vremena, da bi spram toga mogao da traži način prevazilaženja takvog stanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  59. Pa da počnem.
    Moj problem je sledeci. Sadašnji momak s kojim sam u vezi 5 godina, i moji roditelji ne mogu ocima da se smisle.
    Moji su vezani za mene, čak i previse jer i sa mojih skoro 30 i dalje misle da sam dete i da ne umem da procenim ljude. S druge strane momak je prilicno tvrdoglav i svojeglav. I sukob izmedju njih je neizbezan. Nikad to nije bio neki ozbiljan sukob al oseti se netrpeljivost. Da ne pricam o onome kako on nije za mene, bolje da se be udajem nego da se udam za njega. Drugi problem je sto sam ja jako slaba na njega, nekad se plasim da vrlo llako moze da manipulise sa mnom i osecajima cak do mere da moze da me ubedi u nesto sto ja mozda ne mislim. Dublji problem sto je sad isplanirao zivot za mene kupio plac na mestu koje se meni bas i ne dopada. I nema ultimatuma, dogovora sporazuma.. Sta ako su roditelji u pravu, a ja gresim..?

    • Poštovana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli poseban akcenat bih stavila na Vašu procenu kvaliteta relacije koju imate sa dečkom. Naveli ste: “…nekad se plasim da vrlo llako moze da manipulise sa mnom i osecajima cak do mere da moze da me ubedi u nesto sto ja mozda ne mislim”. Pitanja na koje možete sebi da odgovorite je:
      – Da li promenite stav jer ste razmotrili argumente i sami došli do novog zaključka? Da li ste vođeni strahom da ukoliko ne promenite mišljenje, može da dođe do većeg konflikta ili raskida sa momkom?

      Tema o kojoj možete razmisliti je zadovoljstvo partnerskim odnosnom, u kom smeru biste želeli da se kvalitet veze poboljša?

      Podržala bih Vas u tome da o ovoj temi radite detaljnije kroz lični psihoterapijski rad. Opcija koju takođe možete razmotriti je partnersko savetovanje, gde zajedno sa dečkom možete da radite na prevazilađenju konfliktnih zona u odnosu ukoliko procenjujete da one postoje u relaciji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  60. Biljana kaže

    Postovana Bojana
    Ne znam odakle poceti ali sam svesna da imam problema I da mi je potrebna pomoc. N’aime, pré par godina sam se razvela posle dugi niz godina, to je bio jedan mucan zivot gde me je partner psihicki maltretirao, vredjao, varao. Iz tog Braka imam dve predivne devojke I one su jedino dobro I svetlo u mom zivotu. Posle okoncanja Braka jako brzo sam uletela u jednu kratku, turbulentnu vezu, mislim da je to bilo iz straha od samoce kada sada sa ove tacke gledam. U toj vezi partner je bio ljubomoran bolesno, trazio je da mu saljem slike kada kazem da sam negde. To se brzo okoncalo. U medjuvremenu sam ostala bez posla pa Sam resila da idem u inostranstvo da nesto nadjem. Tamo umesto posla pronalazim ljubav. Ubrzo smo se I vencali, inace meni je 44.godina a njemu 55.Zajedno smo evo skoro pa tri godine. Ali nije sve glatko I ja vise nisam sigurna u njegovu ljubav. On ima svoju firmu koja je tek u razradi, sto znaci, posao od Jutra do mraka al para jos uvek nigde. Cesto smo n’a samom rubu egzistencije, Ali meni to ne smeta niti je Ikada jer sam uvek mislila kad ima ljubavi, drugo sve nije bitno. Ima moju podrsku u svemu, razumevanje, utehu. Pomoc n’a poslu kada je potrebno takodje. Ja nazalost ne radim jos uvek, dok sam sredila ovde svoj status, papire… Sad u medjuvremenu I ovaj virus… Tako da 99% svog vremena provodim u kuci kao domacica. Nemam ovde jos uvek neku dobru drugaricu, prijateljicu, bilo koga sa Kim bih mogla pricati,druziti se. Ovako sam po ceo dan u cetiri zida, sasvim sama I sve mi cesce dolaze n’a pamet lose I negativne misli. Ja sam inace neko ko je oduvek radio I doprinosio. Ne idemo skoro nigde Ali I kad negde idemo, moj se suprug ne prestaje okretati za drugim zenama, meni to smeta I to Sam mu mali million puta rekla. Ja razumem da je to normalno za muskarce, Ali kada se muskarac ne zna iskontrolisati pored svoje zene, to je za mene znak nepostovanja, boli I vredja. Iz tog razloga sam pocela da sumnjam u njega, do te mere da ne prestajem misliti o tome, svakodnevno. Postala sam jedna nesigurna zena, koja se oseca sve vise nepozeljno. Ja sam sad vec svesna da preterujem ali ne mogu se kontrolisati. Od nekada nasmejane I optimisticne zene, sada uglavnom preplacem Dan I postala sam pesimista. Sve mi je teze da I svakodnevne obaveze obavljam normalno, potreban mi je napor za najjednostavnije poslove. Najgore mi je to sto I kada mu skrenem paznju da mi to smeta, nikada nisam cula od njega lepu rec kojom bi me smirio, vec odgovore tipa, oci su za gledanje, budi sretna dok gledam druge zene, to znaci da moja muskost jos radi I tome slicno. Pocela Sam u medjuvremenu I da zapalim po neku cigaru, lazni osecaj trenutni, da mi je lakse. On je protiv toga pa Sam ga u vezi sa tim par puta slagala. Nekoliko puta sam mu nagovestila da se ne osecam dobro, da se osecam beskorisno, nepozeljno. Znaci saljem signalé da bi me razumeo ali bez uspesno. Ja sam svesna da preterujem I da mi je najverovatnije potrebna strucna pomoc Ali sam ujedno I jako razocarana, jer sam mislila da sam nasla coveka sa kojim zelim da ostarim, zbog koga sam otisla daleko od svoje dece, porodice, prijatelja, sve podredila njemu, sto znaci da kad dodje s posla ne mora casu vode sam da uzme. Bila mu podrska u svakom teskom trenutku, u svakoj teskoj materijalnoj situaciji. Imala razumevanje za svako njegovo nerazumevanje, uvek je posao izgovor za sve. To boli, narocito jer mi je rekao, to je tvoj problem, ti imas problem u svojoj glavi, ja nemam nista sa tim. I ja sam toga svesna n’a neki nacin ali kad nemas podrsku I pomoc od onog za koga si bio spreman zivot dati onda je to tek porazavajuce. Kako dalje, kako skupiti snage ?

    • Poštovana,
      Kada imamo utisak da nam na više polja u životu nismo zadovoljni i da neprijatne emocije počinju intenzivnije da boje našu svakodnevicu korisno je zastati i napraviti presek situacije na način da sebi postavimo pitanja: Šta želim u životu? Šta mi je važno da radim? Koliko sam trenutno udaljen/a od ciljeva koje želim da ispunim?

      Dijalog je nužan element svake funkcionalne relacije, tako i partnerske. Ukoliko se u komunikaciji stvori vrsta obrasca da druga strana nije spremna da uvaži sugestije, lične patnje pojedinca, kada se emocionalno distancira, okrivljuje i nije spremna za razgovor, to su signali koje ne treba ignorisati i postavlja se pitanje za oba partnera: Da li je takvu vrstu krize moguće prevazići? U ovakvim situacijama predlog paru je partnersko savetovanje.

      Takođe, jedna od osnovih ideja u psihoterapiji je da su pojedinci odgovorni za donošenje odluka u životu. Kada postoji tendencija da osoba očekuje da je neko drugi spasi od neprijatnih osećanja, kada postoji utisak da je osoba duži vremenski period nesrećna jer je neko drugi ignoriše i ne uvažava, to je takođe signal za pojedinca da nauči da zauzme aktivnu poziciju u dostizanju psihološkog blagostanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  61. Jelena kaže

    Poštovanje,
    Prije 2 godine sam poslala jednu poruku sa laznog profila djevojci brata moga bivseg decka. Rekla sam joj da su oni losa porodica iako nijesam to mislila htjela sam preko nje da ispitam da li je istina sto okolina prica o njima. Ni na kraj mi pameti nije bilo da ih rastavim niti zlo da im pozelim.
    Ima pola godine pomirila sam se sa momkom, ali sad me strasno pece savjest sta sam radila. Nikome ne zelim zlo kunem se, ali da kazem da sam to bila ja pogresno bi protumacili. Mislim da se to nije desilo mogla bi mirno da spavam. Ne mogu ni da spavam ni polazem ispite proklinjem ovakav zivot, da sad mogu vratila bi vrijeme.
    Hvala Vam.

    • Poštovana Jelena,
      Kada pojedinac pojedinac napravi postupak koji je mogao drugom da naneste neki vid štete ili emocionalne povrede, osećanje krivice je adekvatno osećanje. Konstruktivni element je to što ono podstiče osobu da reorganizuje svoj moralni sistem na način da zauzme jasan stav: koja ponašanja su poželjna, a koja ponašanja su neproželjna.

      Verujem da tema o kojoj možete da razmislite i potražite odgovor na pitanje:
      – Zašto u budućnosti za Vas lično nije dobro da koristite ovakav način pristupa rešavanju problema?

      S obzirom da ste naveli “Ne mogu ni da spavam ni polazem ispite proklinjem ovakav zivot”, stiče se utisak da je kvalitet svakodnevnog života smanjen, podržala bih Vas u tome da o prevalzilaženju aktuelnih neprijatnih doživlaja razgovarate na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  62. Poštovani, nadam se da ćete moj problem shvatiti ozbiljno. Već duže vrijeme mi se sviđa jedan momak, stariji godinu. Jedno vrijeme su nas peglali da smo u vezi, a uopšte nismo bili. Kad sam im rekla da smo završili, on me je udario i pitao ,,Kad sam to bio s tobom,,? Kad smo se jednom vraćali kući iz škole, on mi je iz čista mira prišao, pitao ,,S kim si bila u vezi ”? Odgovorila sam ,,S tobom” i on me udario i ja sam mu vratila. On je sad srednja škola, ja sam završila osnovnu. Prijateljica mi je dala savjet da tražim simpatiju svojih godina. Našla sam drugog, potrefio je sa mnom u srednju. Ali problem je u tome što je s njim još gore nego s predhodnim. Diže mi se kosa na glavi čim ga ugledam. Molim Vas, odgovorite što prije, plašim se šta će biti u srednjoj, kako da ubijedim prijatelje da ga prestanu spominjati? Najgore od svega, pišem pjesme staroj ljubavi. Pokazala sam prijateljima te pjesme i svidjele su im se, ali se bojim da će ih njemu pokazati. Naglašavam da mi se stari simpatija tek sad počeo sviđati, nije mi se sviđao prije kad su me peglali s njim. Pitam se zašto mu se uopšte vraćam. Izvinite na predugom mailu, želim Vam što zornije dočarati problem. Unaprijed hvala

  63. Bila sam u turbulentnoj vezi vise od dve godine. Rekla bih moj najveci promasaj u zivotu. U periodu dok smo bili zajedno shvatila sam da imam psihicki problem. Rekla sam mu na sta me je on opsovao. Ostala sam sa njim jer u tom trenutku nisam znala kako treba da se ponasam. Manipulisao je sa mnom, lagao me, odvajao od drustva. Nakon nekoliko meseci moj psihicki problem je prerastao i u fizicki. Kocenje vilice, drhtavica, stezanje u grudima, znojenje dlanova itd. Resila sam da potrazim pomoc jer sam u glavi stalno mislila da cu poludeti i da mi nema spasa. Mojima sam rekla i svi su me podrzali. Otisla sam kod lekara, utvrdjeno mi je da imam anksiozni poremecaj sa opsesivno-kompulzivnim elementima i depresiju. Prepisane su mi terapije, razogovori itd. Nakon par meseci osecala sam se bolje i odlucila da raskinem sa njim. Shvatila sam da je on bio kljucni razlog za moj poremecaj jer mi je stvarao strahove. Posle raskida, poceo je moj pakao. Uznemiravanje, pretnje, vredjanje. Konacno sam mislila da sam ga se otarasila ali on je samo jos vise nastavljao i poceo je da dolazi na mesta gde izlazim iako pre toga nije izlazio tu. Saznao da imam decka, uznemiravao ga i pretio mu. Resili smo da obavestimo policiju. Smirio se na kratko vreme ali jedno vece je u vidni pijanom stanju dosao i napravio haos na mestu gde smo bili. Lomio case flase vredjao nas. Ja sam tada ponovo osetila isti osecaj anksioznosti iako ga dugo nisam imala. Vilica mi se kocila, nisam mogla rec da izgovorim. Nisam otisla na kontrolu kod lekara, a vec godinu dana redovno idem, zbog pandemije. Ne znam kako da se nosim sa buducim situacijama, kada me sve sto je vezano za njega poremeti u ogromnom smislu. Decko sa kojim sam je pun razumevanja i podrzava me u svemu. Medjutim, ja sebi ne mogu da oprostim osecaj krivice jer sam trpela te stvari i bila slepa na oba oka i branila ga. Ne mogu da oprostim sebi da sam bila sa takvom osobom, koja sada vazi za glavnog dilera u gradu. Gledam ga s mrznjom ali i ogromnim strahom. Plasim se da ce nauditi meni, ili mojim bliznjima a da ja necu moci da odreagujem kako treba.
    Hvala unapred

    • Poštovana Sonja,
      Podržala bih Vas da razmislite o sledećim temama:
      – Da se detaljnije informišete o praktičnim koracima kako možete da se zaštitite od nasilnika ili ukoliko imate sumnju da bi neka vrsta napada mogla da se desi. Informacije koje imam vezane su za Srbiju i tu postoji nekoliko centara koji su angažovani u oblasti podrške ženama koje su preživele nasilje i u kontaktu sa njima možete dobiti praktične smernice šta raditi ukoliko posumnjate da nasilje može da se desi.

      – Napadi anksioznosti su razumljiva reakcija na okolnosti koje ste proživeli. Psihološka podrška u vidu psihoterapije je važna i nakon perioda izloženosti nasilju. U odnosu na sadržaj koji ste izneli procena je da postoje dve teme za psihoterapijski rad: tema vezana za prošlost, rad na prevazilaženju doživljaja krivice. Druga tema je anskioznost vezana za buduće događaja i strepnja da li će se nasilje ponoviti. Takođe bih Vas podržala da razmotrite koje su opcije da odete na kontrolu kod psihijatra.

      U mišljenju koje sam iznela možete primetiti da sam akcenat stavila na to da se aktivirate po pitanju razgovora na ovu temu sa stručnjacima: psihijatrom, psihologom i centrima koji pružaju podršku ženama koje su preživele nasilje.

      Prosleđujem Vam link Autonomnog ženskog centra:
      https://www.womenngo.org.rs/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

    • Poštovana Lana,
      Iz sadržaja koji ste napisali, razumela sam da Vi možda niste govorili istinu vezanu za mladića koji Vam se sviđa. Napisali ste: “Jedno vrijeme su nas peglali da smo u vezi, a uopšte nismo bili. Kad sam im rekla da smo završili, on me je udario i pitao ,,Kad sam to bio s tobom,,?” Kada drugu osobu stavljamo u kontekst koji nije istinit, utičemo na to da druga osoba reaguje čuđenjem i neprijatnim osećanjem.

      Karatkeristično za adolescentni period su burna zaljubljivanja i savet je ne juriti za prvim osećajem simpatija prema drugom. U redu je da Vam se neko dopada fizički, njegov imidž, muzika koju sluša isl., ali ono što je glavno je da li se onaj ko Vam se dopada ponaša lepo prema Vama. Verujem da se u strpljenju krije tačan odgovor u traženju simpatije, a ne donošenju instant i ishitrenih zaključaka i poteza.

      S obzirom da ste maloletni, savet je da sa Vašim roditeljem/starateljem razmotrite ideju odlaska kod psihologa, jer verujem da u direktnom razgovoru sa psihologom možete dobiti podršku koja može da bude od značaja adolescentima kada se radi o temi zaljubljivanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  64. Zanima me vaše mišljenje kako da prebrodim dug period zatvoren u kući..Imam neki virus i jedino mogu sat vremena dnevno zbog srca da prošetam..Ali posle opet zatvorenost i tako već dugi period..Drugi moj problem je što sam upoznao devojku koju sam zavoleo neverovatno mnogo..Nazovimo to planinskom ljubavlju..To traje skoro 3 godine..I verujte nikada nisam osetio toliku ljubav..Ali mislim da sam previše nervozan zbog svoje situacije i da to isto utiče i na nju..A ne bih voleo da je izgubim.Jer ako pobedim taj virus siguran sam da je ona nešto za zauvek…Ali me strah da je ne izgubim..Pa ako može savet kako da se izborim sa tim…

    • Poštovani,
      U okolnostima kada se dosta vremena provodi u kućnim uslovima zbog zdravstvenog stanja, preporuka je održavati kontakt sa porodicom i prijateljima, ukoliko ne direktno, onda putem telefona i video poziva. Narušeno fizičko zdravlje nije je nešto čega čovek treba da se stidi, već da prihvati i odgovornim odnosom prema lečenju uradi ono šta je u njegovoj moći da dođe do oporavka ili uspori progresiju negativnih simptoma.

      Razmišljanje u smeru “Šta bih sve radio da sam zdrav.” može nekada da pojača neprijatna osećanja – da pojedinac potencijalno reaguje ljutnjom ili samookrivljavanjem zbog trenutnog načina života. Jedna od smernica je da fokus pažnje usmeri na sadašnjost i pozitivne sadržaje: da osoba prepozna šta sve dobro radi u kontekstu lečenja, da održava kontakt sa bliskim ljudima i da pronađe konstruktivne sadržaje u zadatim okolnostima.

      S obzirom da iz iznetog nisam razumela da li ste u vezi sa dotičnom devojkom ili želite da se veza realizuje u budućnosti, otvara se pitanje koja vrsta uverenja ili očekivanja stoji iza reakcije straha. Procena je da je ovo široka tema i ukoliko smatrate da Vam je značajna možete razmotriti opciju online psihološkog savetovanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  65. Ivana kaže

    Postovanje. Eto meni je potreban neki savet.situacija je ovakva. Suprug i ja smo se skoro preselili u drugi grad sa malim detetom. Inace suprug je zbog posla dobio premestaj a inace smo to i hteli i godin ipo dana smo cekali. Sada kada smo dosli ovde mislila sam da sam ja psihicki spremna na ovaj korak a ispade da nisam. Suprug ode na poso ja sam sama u stanu sa detetom jednostavno se gusim nemam volje da bilo sta uradim. Cim osetim krizu ja izadjem napolje da prosetam sa detetom kada se vratim unutra vrlo brzo krece isti osecaj. Apsolutno ne poznajem nikog u ovom gradu, nemam drustva. Nedostaje mi mesto gde sam zivela,roditelji,prijatelji. Sve mi nedostaje. Da li je ovo stanje normalno i koliko ce potrajati to moje privikavanje. Srdacan pozdrav

    • Poštovana Ivana,
      Preseljenje u drugi grad i novi životni prostor, iako vođen pozitivnim motivima i željama, može da se tumači kao oblik stresne situacije, jer promena zahteva adaptiranje pojedinca na nove okolnosti života. Jedna od ideja kojom se osoba može voditi je da procena kako sadašnje okolnosti mogu biti resurs za postizanje ciljeva koji su osobi vredni i u kojima pronalazi smisao. Prema tome, stanje koje ste opisali je razumljiva reakcija na promenu. To je signal da pokušate u sadašnjim uslovima da stvorite jednu vrstu rutine koja Vam stvara doživljaj sigurnosti.

      Ne može se predvideti koliko će trajati proces adaptacije. Jedan od elemenata na koji Vi možete da utičete je zauzimanje aktivne pozicije u traženju pozitivnih i konstruktivnih svakodnevnih sadržaja i aktivnosti, ne samo kada ste van, nego i kod kuće.

      Prosleđujem tekst koji se odnosi na Vaše pitanje:
      https://www.psihoverzum.com/4-nacina-koja-vam-mogu-pomoci-da-se-nosite-sa-zivotnim-promenama/

      Ukoliko smatrate da Vam je ova tema značajna da se detaljnije bavite njom, možete razmotriti opciju psihološkog savetovanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  66. Marijana kaže

    Postovana Bojana,
    javlja Vam se jedna trudnica sa specificnim problemom.Naime,jos iz detinjstva me prati sindrom hipertenzije belog mantila koji se ispoljava kroz nelagodu,strah,lupanje srca i neizostavno skok pritiska koji se vec po povratku kuci vraca u normalu.Obzirom da je merenje krvnog pritiska neizostavni i vazan deo mojih kontrola ovaj problem mi stvara veliku tenziju i stres pred svaki odlazak lekaru.Kako da prevazidjem ovaj problem?Veliko hvala

    • Poštovana Marijana,
      Smatra se da određeni psihološki faktori doprinose postojanju sindroma hipertenzije belog mantila i to je domen u kome je preporučljivo da dođe do promene u pristupu situaciji odlaska kod lekara.
      Kada osoba ima određen način reagovanja od detinjstva, teško da se u pisanom odgovoru nalazi gotovo rešenje na način da osoba pročita psihološki sadržaj i da nakon toga više nema stare tegobe. To znači da je potreba jedna vrsta kontinuiranog ličnog angažovanja u prepoznavanju emocionalnih reakcija, adekvatnom imenovanju emocija i pronalaženju tzv. “okidača” emocionalne reakcije – preciznije, uverenja koja se nalaze u njihovoj osnovi.

      Prosleđujem Vam pitanja koja mogu biti smernica u boljem razumevanju emocionalnih reakcija i usmeravanju kapaciteta ka građenju drugačijeg pristupa:
      – Koje misli doprinose tome da se pojača reakcija anksioznosti?
      – Koji su načini kako uspete sebe da umirite u nekim drugim situacijama kada ste uplašeni/anskiozni/uznemireni?

      Ukoliko smatrate da Vam je značajno da se detaljnije bavite ovom temom u smeru pevazilaženja psiholoških prepreka koje održavanju problem koji ste naveli, psihoterapija je opcija koju možete razmotriti.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  67. Dobar dan i moje postovanje.Zovem se Iva,imam 31 god.Psihijatar mi je prepisao lek Xanax 0,25 mg,po potrebi!Rekao je da ga uzimam bas po prekoj potrebi,da se ne bih navikavala na lek.U mom slucaju to znaci-do nekoliko puta nedeljno kada ima potrebe,a kada nema potrebe ne uzimam ga i po nekoliko meseci.Nemam nikakvu bolest,niti neki poremecaj,vec mi je trenutna zivotna situacija pomalo stresna.Znam da se ovaj lek ne sme uzimati uz alkoholna pica.Ja pijem samo pivo i to jednom nedeljno ili jednom u dve-tri nedelje.Moje pitanje je,ako sam Xanax popila danas,da li vec sutra dan smem da pijem pivo?Da preciziram isto pitanje-koliko vremena ili dana treba proci od zadnje uzete tablete do konzumacije alkohola?Unapred sam vam jako zahvalna na odgovoru.Srdacan pozdrav!

    • Poštovana Iva,
      Vaše pitanje izlazi iz okvira psihološkog i spada u domen medicine, odnosno psihijatrije, jer se odnosi na farmakoterapiju i trajanje efekta leka. Smatram da je odlično što brinete o tome da li u režimu koji ste opisali može doći do interakcije leka i alkohola. Podržavam Vas da ovo pitanje postavite psihijatru.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  68. Poštovana,
    Imam jednu nedoumicu.
    Nisam imala nikad dužu vezu,prvi put sam se poljubila 2018 godine (nije bio ni pravi poljubac),shvatila sam da odmah momak nije za mene,sad ću 21 godinu,nisam imala odnose ni sa kim.
    Pričala sam sa drugaricama i one su mi rekle da su doživele orgazam,tako što su se samozadovoljavale.Ja nisam nikada radila to i nisam imala potrebu za tim.Mama me je ograničavala za momke i branila mi momke zbog čega ja sad imam strah,privlače me momci,ali i kad poželim da budem sa nekim u vezi,brzo se predomislim..Shvatim da nije za mene,niko nije naišao da bi me zainteresovao.
    Da li se smatra da ja imam neki problem ako se ne samozadovoljavam?Čitala sam da to rade svi,bili nevini ili ne.
    Studiram na fakultetu i nekad mi je teško da učim,jer nisam zadovoljna što se tiče tog aspekta života.Navikla sam da sam sama,ali me nekada ta samoća ubije u pojam i plašim se da neće naići neko fin,sa kim bih sebe mogla da vidim.Kada previše mislim o toj temi,da sam taj deo svog života zapostavila,zbog škole,postajem tužna,ali opet nikome ne bih pružila ni šansu,ako pružim,razočaram se.

    • Poštovana Tamara,
      Rane dvadesete godine mogu se smatrati periodom zavreštka adolescentnog perioda koji ima razvojne zadatke i izazove na koje svaki pojedinac treba da pronađe odgovor za sebe, a tema vlasite seksualnosti je jedna od njih. Zbog toga bih Vas podržala da razmotrite opciju da o ovoj temi više možete razgovarate na psihoterapiji.

      Naveli ste: “Mama me je ograničavala za momke i branila mi momke zbog čega ja sad imam strah…”, “Shvatim da nije za mene,niko nije naišao da bi me zainteresovao.” Nekada se dešava da pod uticajem vaspitnog stila roditelja, dete usvoji određeni vid uverenja i ponašanja, koji se kasnije u odraslom dobu može pokazati kao disfunkcionalan i otvara prostor za promenu.

      Predlog je da pokušate da odgovorite sebi na pitanja:
      – Koje negativne asocijacije imate kada na temu ljubavne veze?
      – Kako bi trebao da izgleda neko ko bi vas zainteresovao? Koje osobine da ima i kako da se ponaša prema Vama?

      Prosleđujem tekst u kom možete čitati više o temi koja Vas zanima:
      https://www.psihoverzum.com/pozuda-privlacnost-i-afektivna-vezanost-iz-perspektive-mozga/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  69. Teodora kaže

    Poštovana, u poslednjih par meseci se jako preispitujem u vezi svog odnosa sa dečkom, želja i mogućnosti u toj vezi. Zajedno smo par godina, planiramo decu, skoro pa i živimo zajedno, sve je to već odavno ozbiljno i ništa se posebno tu ne dešava zanimljivo. Posao, kuća, on radi i privatno ostaje po ceo dan na poslu. Nije tip koji voli da uživa, putuje, ne ume da sedi i priča sa mnom, ne idemo skoro nikad nigde van grada, družimo se isključivo sa njegovim drugarima po kućama. Nema izlazaka, vikenda, ponekad ručak ili večera u gradu i to je to … U svemu tome, unazad 2 meseca kod mene se javlja konstantno razmisljanje o bivšem dečku, koji se meni na par meseci i sam javi. Tako mi se javio i bas sad u sred ovog preispitivanja… nije me poremetio ali sam poprilično sigurna da mi sve to sa njim nedostaje, da ovo sad nije ono što sam ja i ne znam da li je moguće voleti dva muškarca istovremeno (?!) Ne razmišljam o pomirenju sa njim ali ne bi imala ništa protiv da se priča neka nastavi… pišem vam ovo, jer obično devojke kukaju na bivše, ne znaju šta da rade, a oni obično znaju zasto se javljaju posle dužeg vremena itd… ja nema problem što se javio. Ja bih se javila njemu da nije on meni. Ovde se postavlja pitanje, da li sam ja uplašena od nekog ozbiljnog i novog života, vezivanja za ceo život ili jednostavno ova veza, nije za mene? Hvala 🙂

    • Poštovana Teodora,
      Prepoznavanje nezadovoljstva partnerskom relacijom i ponašanja koja Vam se ne dopadaju kod partnera jesu elementi koji upućuju da je partnerski odnos u krizi. Ona otvara prostor za napredak i poboljšanje kvaliteta relacije: bolje komunikacije, adekvanijeg iskazivanja pažnje, razumevanja, ljubavi, brige itd. Međutim, razrešenje krize može da ode u smeru raskida veze.
      Zbog toga bih Vas ohrabrila da razmislite:
      – Koje razrešenje krize u partnerskom odnosu biste smatrali dobitnim za Vas?

      Pitali ste: “…da li sam ja uplašena od nekog ozbiljnog i novog života, vezivanja za ceo život ili jednostavno ova veza, nije za mene?” Jedna od osnovnih psihoterapijskih premisa je da ljudi mogu da donose odluke za sebe, stoga verujem da jedino Vi možete imati odgovor na ovo pitanje.

      Sadržaj koji ste izneli naslanja se na nekoliko psiholoških tema: očekivanja u partnerskoj relaciji, asertivno ponašanje, donošenje odluka što potencijalno ostavlja prostor da o iznetom detaljnije radite na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  70. Marija kaže

    Postovani,

    Upoznala sam jednog muskarca pre tri meseca. Sve je pocelo tako sto me je zaustavio u ulici u kojoj je on radio, a ja pesacila. Dopisivali smo se na njegovu inicijativu od jutra do mraka. I razgovarali telefonom najmanje 5x na dan. To je trajalo mesec dana, a vidjali smo se usput na kratko jer je tada bilo vanredno stanje. Kad je prosla prica o virusu konacno smo se i videli. Nekoliko puta. Ali, svaki put kad me povede negde on na kraju pozove nekog prijatelja sa kojim provedemo vreme. Sami smo bili tek jednom, osim u autu usput. I za sve to vreme on nije ni na koji nacin pokusao da bude fizicki blizak sa mnom. Nije me nikad ni zagrlio iako je u porukama svakodnevno pisao o poljupcima i neznostima. Kada sam ja, posle dva ipo meseca, pokusala da ga zagrlim reakcija je bila prvo – Ne, ne, ne. A onda se potpuno ukocio i ostao tako ukocen spustenih ruku. Pokusala sam lepo da razgovaram sa njim, ali on panicno bezi od svakog razgovora. Sve to vreme on me je i dalje zvao i slao provokativne i lepe poruke. Rekla sam mu da ako postoji bilo kakav problem sa mnkm moze da razgovara. Da ne bezim ni od cega i sve mogu da razumem i prihvatim. Zavolela sam ga i trpela sam sva odbijanja da razgovaramo koja su usledila. Sve se manje javljao, manje je zvao i vise se nismo vidjali nakon mojih pokusaja da saznam sta se desava i kuda zapravo vodi to izmedju nas. Pocela su nejavljanja od dan-dva i pet. Nakon toga me pozove, uvek zvuci neraspolozeno, a razgovori su jako kratki – samo da vidi sta radim. Sreli smo se slucajno usput, pokusao je da to izbegne okrenuvsi ledja. Kad sam mu prisla bio je neraspolozen, tuzan, gledao me je u oci nekako cudno. I rekao – Izvini, zamisljen sam nesto.
    Sve poruke posle toga bile su natezanja sa moje ili njegive sttane. Imao je i nekoliko grubih i neprimerenih poruka, ali kad vidi da je preterao i da me nema on se ponovo javi. Tako u krug. Ne cujemo se, ne vidjamo se. Ali on meni ne da da se sklonim, odbolujem i zaboravim. A ja svaki put kazem da vise necu odgovarati na poruke, ali cim stigne lepa poruka ja se opet upletem u mrezu.
    Mozete li mi reci da li je u meni problem i kako je moguce da muskarac od 35 godina tri meseca bude konstantno tu, a ne pozeli nikakvu fizicku bliskost?

    Hvala unapred!
    Pozdrav,
    Marija

    • Poštovana Marija,
      Iz sadržaja koji ste izneli, utisak je da se u komunikaciji između navedenog muškarca i Vas desio obrt – događaj koji Vas je iznenadio i naveo da tražite odgovor zašto se neko ponaša odjednom ponaša neočekivano. Zbog takve vrste promene u ponašanju postoji mogućnost da je komunikacija koju opisujete ono šta se prema teoriji transakcione analize naziva psihološka igra. Radi se o nesvesnom obrascu u ponašanju i emocionalnom reagovanju kada pojedinac započinje komunikaciju sa jednom vrstom ponašanja, motiva i želje, a nakon obrta se ponaša drugačije.

      Pitali ste: “… i kako je moguce da muskarac od 35 godina tri meseca bude konstantno tu, a ne pozeli nikakvu fizicku bliskost?” Iako ne mora da deluje logično, moguće je da se pojedinac ponaša kao da želi da ostvari vezu, a kada druga strana odreaguje pozitivno da pojedinac promeni ponašanje.

      Tema o kojoj možete da razmiliste je koja očekivanja imate od te relacije. Podržala bih Vas da fokus preusmerite na svoje želje, prepoznate i imenujete razloge zbog kojih smatrate da je dobro da ostanete i razloge protiv ostajanja u takvom odnosu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  71. Sanela kaže

    Poštovana,
    Neophodan mi je savet sa kakvim tipom ličnosti imam posla i kako da se postavim.
    Naime, reč je o mom jako bliskom rođaku, mislila sam i dobronamernom. Do skoro.
    Pošto se u nekom razgovoru indirektno našao uvređenim (jer sam pohvalila način vođenja firme jednog čoveka koji se bavi istim poslom kao i moj rođak, te je počeo da ga omalovažava), otada počinje problem.
    Kad god smo u društvu on koristi prliku da počne da me vređa, ali ne uvek očigledno, već nadajući se da ću shvatiti dvosmislenost njegovih reči. Pošto je rođak mog supruga, i bliski su, sa njim je super. Inicira teme za razgovor gde se vidi da je unapred osmišljao kako će razgovor izgledati kako bi me uvredio.
    Pošto smo često u društvu, meni već postaje jako neugodno, a ne želim da povredim supruga jer su jako bliski. Kako da se postavim?
    Šta Vi mislite?

    • Poštovana Sanela,
      Kada smo u situaciji da neko upućuje komentare, kritike, opaske, provokacije koje nisu verbalno agresivni sadržaji, ali u nama izazivaju neprijatnost i da se ostajemo upitani koji emocionalni ton stoji iza izrečenog, tada imamo razloga da mislimo da se neko ponaša na pasivno-agresivan način.
      S obzirom da ste naveli da se povodom komunikacije sa osobom osećate neugodno, sledeći korak je da pitanje na koje možete sebi da odgovorite je:
      – Kako se osećate kada Vam u društvu dotična osoba uputi dvosmislenu uvredljivu poruku? Da li je u pitanju ljutnja, strah, posramljenost, krivica ili neko drugo osećanje?

      Podržala bih Vas u tome da preciznije preoznate emociju/emocije kojom reagujete na navedenu situaciju, jer Vam to otvara prostor i daje smernicu u kojoj oblasti jačati lične kapacitete.

      Prosleđujem tekst na temu pasivne agresivnosti:
      https://www.introspektiv.com/post/pasivna-agresivnost

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  72. Pozdrav Vama. Hvala što ste mi pružili mogućnost da Vam se obratim sa svojim problemom. Imam 26 godina. Živim u kući sa roditeljima koji se u zadnje vreme fizički i psihički ne podnose.Konstantno se svađaju.
    To sve mnogo utiče na mene i moje samopouzdanje. Ja ne mogu njima da budem niti “sudija ni kadija”. A nemam gde da se sklonim i odem. Šta bi vi predložili jednoj devojci koja shvata toksičnost situacije i plaši se za svoje psihičko zdravlje?

    • Poštovana Tea,
      Predlozi bi bili da preduzmete konstruktivne akcije koji bi imale za cilj da se psihološki zaštitite od potencijalnih loših uticaja konflikta koji postoji između roditelja. To pre svega znači da brinete o ličnom mentalnom zdravlju.

      Jedan od konkretnih načina je da imate prijatelja sa kojim možete da razgovarate o tome kako se osećate. Zatim, opcija je psihoterapija, jer ste opsiali sebe na način da ste neko ko “…shvata toksičnost situacije i plaši se za svoje psihičko zdravlje”. Zato bih Vas podržala u tome da potražite takvu vrstu podrške, osnaživanja ličnih kapaciteta i dolaženja do ideja šta sve pozitivno možete uraditi sa izgradite i sačuvate psihičko blagostanje.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  73. Jelena kaže

    Postovana,
    imam jedan problem koji me muci.Jako se lose osecam-tuga,bes,nespokojstvo,los san….bukvalno mi se raspolozenje stalno menja u toku jednog dana.
    Sve je polako pocelo pre 3,5 god kada sam posumnjala da me suprug vara.Inace u braku nemamo nesuglasice,svakodnevne trzavice zbog cega bi neko to uradio.Imamo sasvim normalan brak.On je sve to negodovao ali sam ja uporno trazila dokaze-jer bi samo tako priznao.Posle 3 god (april ove godine)sam nasla dokaze,pokazala i priznao je.U pitanju su sms poruke i razgovori telefonom koji su ostali snimljeni u suprugovom starom telefonu(zbog posla ima aplikaciju call record).On je sve to izbrisao tada iz telefona ali sam ja uspela da povratim-malo sam koristila savremenu tehnologiju.
    Priznao je da je pogresio,da je sve to trajalo oko mesec-dva,da se bukvalno sve zasnivalo na razgovorima na poslu,porukama i pozivima.Kaze da nije bilo fizickog kontakta.Kaze da ne zna zasto je to uradio,da prema toj osobi ne oseca nista,da nikada nije pomisljao da ostavi mene i dete zbog bilo koga.
    Moj suprug je stvarno dobar covek ali ovo je stvarno jako lose sto je uradio.Pokusavam da mu oprostim ali mi jako tesko ide.Stalno mi kroz glavu prolaze reci i izlivi neznosti koje je upucivao doticnoj osobi.Borim se sa tim mislima i ne znam kako sebi da pomognem pa Vas zato molim za pomoc.
    U braku smo 12 god,proziveli smo puno toga pocevsi od borbe za potomstvom i ja zelim da mu oprostim ali me guse sve te reci koje ne mogu da zaboravim i izbacim iz glave.U potrazi za istinom sam samoj sebi doprinela gomilu zdravstvenih problema(visok pritisak,problem sa stitnom zlezdom,prerani izostanak ciklusa)
    Da li postoji neko resenje za moj problem jer ja ovako ne mogu da funcionisem?Volim ga,zelim da sacuvam brak….vidim da se kaje,da je i njemu tesko…a,ipak se pitam sta mu je trebalo to.

    Unapred hvala na odgovoru.

  74. Slobodan kaže

    Postovanje,
    Pre 3 danas sam ugledao bivsu devojku u prodavnici, obuzela me je tolika emocija i maltene sam se tresao, nakon toga sam koristio alkohol kako bih suzbio tu emociju… Sledeci dan sam posto zivim u zgradi gde je ta prodavnica pomislio da ona zivi tu negde, i onda sam poceo opsesivno da razmisljam o njoj i stalno sa terase kako god koja devojka prodje meni lici na nju, jednostavno tesko ze razuverim da nije ona(osim naravno sto logicki znam da ne mogu biti sve ona, ali tesko mi je da poverujem da nijedna od njih nije ona), nakon toga mi se od svake devojke i kad setam cinilo da je ona, osim od devojaka koje bas bas ne lice na nju… Od tolike iscrpljenosti sam poceo da pomisljam da ludim, poceo sam da se pitam sta ako ja prividjam sve te osobe koje lice na nju, nakon toga sam dobio panicni napad pred spavanje, i u tom panicnom napadu kad zatvorim oci da spavam njene slike mi dolaze pred ocima, to me je jos vise uplasilo… I evo vec treci dan kad izadjem na ulicu mi se pricinjava od devojaka da je ona, i poceo sam da se pitam neke gluposti tipa sta ako ja sve ove ljude i ova kola oko mene zamisljam, sta ako je sve nestvarno, i onda pokusavam da se razuverim i da dokazem sebi da ti ljudi jesu stvarni, ali to je toliko trivijalno i jedino bih to dokazao sebi kada bih pipnuo svakog coveka pored koga prodjem…Imam fizicke simptome kad izadjem napolje, dodje mi kao neka labavost u vratu i nogama i malo me pecka glava, kad da otrni na trenutak… Ne znam da li je to od alkohola ili od bivse, ili od oboje, inace imam okp od malena… Mnogo sam uplasen, plase me ta pitanja, molim vas ako mozete da mi razjasnite, da li mozda ludim, da li cu poludeti, sta da radim da bi to proslo ?
    Hvala unapred

  75. Postovanje,pre dve ipo godine sam dobio cerkicu posle osme vantelesne,cerkica nije odmah prodisala i bila je intubirana dvadeset dana. Od stresa mi je kosa opala. Sa detetom je sve u redu. Od nedavno poceo da osecam gusenje,zujanje u glavi,trnjenje ruku i nogu,malaksalost,znojenje tokom noci,gubitak kilaze,napade panike napr u frizerkom salonu. Moja tetka ima jako prijatan uticaj na mene,najsigurnije se osecam kad je ona blizu, roditelji,zena i dete mi zive u inostranstvu. Nedavno je tetka otisla poslom u drugi grad,ja sam osetio napad panike i pozvao sam je i bili smo na vezi sve dok nije okrenula kola i vratila se po mene. Uradio sam kompletne analize pluca i abdomena,nasli su mi jedan mali kamen u zuci,ostalo je sve ok

  76. Imam problem sa životom. Imam osjećaj da mi ništa ne ide, sve što zamislim nikako da se ostvari a stvarno se trudim, mislila sam da me neko urekao al to nije problem išla sam čak i strave saljevati. Imam stalno neke negativne misli, imam i porodične probleme česte svadje između mojih, nez na čijoj strani da budem. Skorp nigdje ne izlazim, imam samo sestru kao prijatelja jako sam se razočarala u sve ostalo, najteže mi je to što sam stalno pod nekim pritiskom i mislim negativno. Nekada sam i o ubistvu razmišljala i često se zapitam zašto svima ide tako super i zašto su svi srećni a ja moram žrtvovati sve da bi bila par sati srećna i onda nakon toga sve ponovo ist

  77. Poštovana, u posljednje vrijeme imam jedan problem koji mi sve više i više pogubno djeluje na zdravlje. Naime, oduvijek sam imala neku vrstu zabrinutosti, nelagode, pretjeranog razmišljanja i panike gotovo o svemu. Tijekom trećeg razreda srednje škole razgovarala sam dugo sa profesoricom psihologije o tom problemu koja mi je rekla da postoji šansa da imam anksiozni poremećaj, pogotovo jer sam prije nekoliko godina imala grozne ‘napade panike’, straha, nelagode i loših misli kad god sam dolazila u socijalne situacije, a sada brinem i strah me gotovo svega. Naime, karantena zbog korona virusa je poprilično pogoršala moje stanje, no ono što me najviše brine jest moja veza. Prije sam imala loša iskustva u prošlosti, ali sada sam dva mjeseca u vezi sa predivnim dečkom koji je divan i imamo vrlo dobru komunikaciju, no vrlo često bez ikakvog razloga meni se jave strahovi i nelagodan osjećaj. Javljaju mi se strahovi poput ‘što ako ga ne volim dovoljno’, ‘što ako nije pravi za mene’, ‘što ako on mene ne voli’, ‘što ako ova veza nema budućnost’ itd.. Najveći problem mi je što stalno sumnjam u vezu iako sam svjesna da sam zaljubljena i osjećam se predivno s njim, on se isto tako osjeća sa mnom no problem je što su ti strahovi i misli iracionalni, i svjesna sam toga, no ne mogu ih zaustaviti i previše utječu na moj svakodnevni život. Razgovarala sam sa njim i oboje smo zbunjeni jer osjećamo ljubav i razumijevanje, no ne znamo što dovodi do takvih misli. Stalno razmišljam ‘što ako’, tražim razuvjeravanje od strane njega i bliskih prijatelja. Vrlo sam zbunjena i te misli jako loše utječu na moj život, sve gore i gore jer imamo dobru vezu no moje nekontrolirane misli me uvjeravaju u suprotno. Netko mi je rekao da bi uzrok mogao biti tzv. partnerski opsesivno kompulzivni poremećaj,no ne želim zaključivati bez savjeta stručne osobe. Voljela bih kad biste mi rekli što može biti uzrok mojim strahovima i mislima, te se unaprijed ispričavam zbog dužine pitanja i situacije. Lp

Оставите одговор на Tamara Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.