Pitajte psihologa

Imate problem? Pitanje? Nedomicu?

A ne znate sa kime biste to mogli da podelite?

Želite da dobijete savet, smernicu, objektivno mišljenje?

Na pravom ste mestu!

Na ovoj stranici pošaljite pitanje psihologu i vrlo brzo ćete dobiti željeni odgovor!

Na vaša pitanja odgovara Bojana Škorić, psiholog i psihoterapeut.

Pitanje postavite u komentaru ispod.

Napomena: Pitanja, kao i odgovori, biće vidljivi svim posetiocima ove stranice.

25 Comments

  1. Pozdrav! Mislim da mozda imam neki poremecaj licnosti i razmisljam o terapiji ali bi volela da se ovde prvo otvorim i da mi vi pre toga date neke iskrene ideje o mojim problemima (znam da ne mozete biti sigurni 100%). Napisacu Vam nesto o sebi, izvinjavam se zbog duzine.
    – Stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti
    -OCD
    – Opsednuta sam ljudskim ponasanjem, konkretnim ljudima, identifikacijom sa njima
    – Imam strog unutrasnji glas i to me ljuti, jer ne volim sebe vise nego druge
    -Ponekad imam osecaj da sam previse grandiozna da bi bila grandiozna
    – Zelim savrsenog prijatelja, dream team, simbioticku vezu iako ne kazem da bi takav neko mene (egocentricnu silom prilika) hteo, ne mogu to naci ali me odbijanje ne rastuzuje jer ko me odbije i nije za mene
    – Maladaptivno sanjarim o paznji i nekad u drustvu kad sam primorana da budem u centru paznje ili hocu da se otvorim pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker
    – Nazalost sam empaticna, podrzavam ljude, postujem sve sto jesu, misle da jesu i zele da budu, trudim se da pruzim koliko znam odgovarajucu emocionalnu reakciju (ne ignorisem ali zbog stidljivosti ne znam kako to izgleda)
    – Moj omiljeni sport je da pokazem svima da sve mogu sama i izigram statistiku no shvatam da time ignorisem svoje potrebe i da to moze da me kosta
    – Nemam prijatelje i nikad nisam bila u vezi (trudim se ali ako me neko ne odbije postane sebican u mom drustvu jer nisam agresivna)
    – Kada zelim da kazem nesto brzo kazem suprotno
    -Nemam tu *sliku sebe u drustvu*, cini mi se da moras imati sposobnost laganja sebe da bi to imao?
    – Losi roditelji- fizicko kaznjavanje u detinjstvu, vredjanje, ponizavanje, ubedjivanje da moram da se mucim i zrtvujem za nesto, ubijanje duha, kreativnosti, optimizma i entuzijazma. Moja osecanja su bila uvek zanemarivana, zloupotrebljavana, raspravljana iz hobija. Ljutim se na sebe sto sam zbog njihove nesavesnosti utrostrucila svoje standarde prema sebi.
    – Imam cudnu tendenciju da obezvredim i*sterilisem* svoja osecanja npr.volela bih da mi *prvi put* bude iz razumevanja, svidjanja, postovanja i poverenja ali ne nuzno u vezi i ljubavi
    – Ponekad se ponasam cudno kada zelim da verujem odredjenoj osobi, budem skroz neagresivna i raznezena, delujem submisivno iako to nisam
    – U sustini, u fazonu sam da nista ne moram (OCD se zlobno smeje) ali da sve moram da mogu dok nije protivno mojim vrednostima

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Većina sadržaja koji ste izneli odnosi se na viđenje sebe u komunikaciji sa drugima- sa jedne strane navodite: ,,…pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker’’, dok sa druge strane kažete: ,,stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti’’. Ovakav opis može da uputi na manjak samopouzdanja u socijalnim situacijama, odnosno- da možda niste sigurni kada Vas neko prihvata. Kada nismo sigurni u to da li nas druga osoba prihvata i šta zapravo misli o nama, onda je i osećanje strepnje, straha ili razočarenja zbog neispunjenog očekivanja razumljiv odgovor. Neke osobe, želeći da izbegnu strah koji osećaju, zauzimaju poziciju nekoga ko analizira druge i situaciju, a ustvari se emocionalno udaljavaju od ljudi. Negativan aspekt je da osoba tada drugima može da deluje nezainteresovano, kao da je na distanci i da zapravo propušta šansu da prepozna nekog ko bi je iskreno razumeo. Od pomoći može da bude prisećanje na sigurnu relaciju iz života (npr. sa osobom iz porodice, prijateljem iz detinjstva), na način da takav odnos može da bude model (primer) za građenje novih, jer imamo makar i minimalno iskustvo kako izgleda kada nas neko prihvata, znamo kada se neko postavi blagonaklono i prijatno prema nama.

      Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja:
      – Kako su se prema Vama ponašale osobe u porodičnim i/ili prijateljskim odnosima u kojima ste se osećali prihvaćeno?
      – Kako treba neko da se postavi prema Vama, kako da se ponaša, da biste želeli da Vam bude prijatelj? – – Da li Vi, nekim svojim ponašanjem utičete da ljudi ne uspeju da Vam se približe?

      U želji da pronađe uzrok trenutnog problema, kao i u traganju za rešenjem i novim načinom pristupa, može se desiti da se osoba ,,uplete’’ u sopstvena razmišljanja, pa da početni problem deluje još teže i bez rešenja.

      Zbog toga, procena je da od izuzetne koristi može biti ukoliko biste sa stručnjakom detaljnije razgovarali o tome kako se osećate, kako da prevađete psihološke prepreke koje ste opisali i kako možete povećati sebi šansu da budete okruženi ljudima koji Vas razumeli i prihvatali. Verujem da je psihoterapija proces i mesto gde možete dobiti psihološko mišljenje, kao i konkretnije smernice za razmišljanje, tako da bih Vas podržala da u traganju za rešenjem navedenih problema potražite podršku psihologa.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Postovana, da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila? Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.

        • Bojana Škorić kaže

          Poštovana Vuko,
          Postoji mogućnost da Vašem partneru činjenica da ste prethodnog prevarili budi određen stepen anskioznosti (straha) – da njemu, u emotivnoj vezi sa Vama, može da se dogodi slična situacija. Takođe, mogućnost je da i samo razmišljanje na tu temu provocira neko staro sećanje i poznatu neprijatnu emociju.

          Tema prevare je veoma široka: ona se dešava iz različitih razloga, može da postoji u različitim formama i vremenskom trajanju. Paralelna relacija upućuje na postojanje nezadovoljstva u partnerskom odnosu koji se vidi kao primaran. Pitanja na koje možete sebi dati odgovor su: ,,Čime ste bili nezadovoljni pa ste prevarili prethodnog partnera? Da li bi danas Vaše izražavanje nezadovoljstva izgledalo drugačije? Ako da, na koji način? Ako ne, zbog čega smatrate Vam je takav način koristan?’’

          Naveli ste da ,,…da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila?’’ dok u sledećoj rečenici kažete: ,,Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.’’ Ovaj kontrast u izjavama sugeriše da je tema poverenja među patnerima i doživljaj sigurnosti u vezi od suštinskog značaja – od toga zavisi opstanak same relacije.

          Kada osoba oseća strah u vezi, ono šta druga strana može je da razmotri je: da li partnera doživljava kao važnu osobu u životu? Da bi se gradilo poverenje potrebno je napraviti iskreno obećanje pre svega sebi, a u sledećem koraku i jasno verbalizovati partneru – ukoliko se primeti nezadovoljstvo u vezi da će se sa njim/njom razgovarati o tome. Psihološko savetovanje jeste mesto gde pojedinci i parovi odlaze sa ovakom vrstom pitanja, pa bih Vas podržala da detaljnije o ovom pitanju razgovarate sa psihologom.

          Srdačan pozdrav,
          Bojana Škorić, MA psiholog
          http://www.introspektiv.com

  2. Sandra Karlic kaže

    Postovani,moj Problem je ovakav,do prree tri dana ni je na poslu pocela,nesto sam se iznnervirala,i odjjedno je pier pritisak u vratu,osecaj kao da nisam ti,gledamm kroz laufe,osrcaj propadaanja,vrucine u glavi,pritiska u usima,osecaaj da su noge lagane,ili teške,osecaj da ću se onesvestiti.Inace sam jako karaktera,mada mi se puno toga izdešavalo.Oticicu kod doktora sam mu je problem što sam sa detetom sama jer muz stalno radi do kasno a i ja radim..Plačem stalno jer mislim da umirem od nečeg.Inace imam i skolliozu crtanog dela kičme.. Plašim se da nemam tumor ili nešto.Moj dan se sastoji od posla i čuvanje deteta,retko gde idem jer nemam vremena.Mmolimm vas pomozite,šta je u pitanju,ne mogu više sebe da trpim ovakvu.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Sandra,
      Obzirom da ste naveli ,,…nešto sam se iznervirala…’’, a zatim navodite niz neprijatnih simptoma, prva pretpostavka je da postoji mogućnost da ste doživeli veoma intenzivnu reakciju anksioznosti, odnosno – panični napad. Apsolutno Vas podržavam da obavite pregled kod lekara, da se odgovorno postavite prema svom zdravlju i da čujete mišljenje stručnjaka, jer u protivnom objašnjenje ostaje na nivou pretpostavki.

      Što se psihološkog dela tiče, nekada čak i male promene u dnevnoj rutini mogu da doprinesu da se čovek oseća smirenije i zadovoljnije. Napisali ste: ,, Inace sam jako karaktera, mada mi se puno toga izdešavalo’’. Podržala bih Vas u tome da razmislite i potražite odgovore: Da li Vam neka dešavanja ili relacije sa ljudima predstavljaju dodatan izvor stresa? Ako da, da li mislite da možete na drugačiji način da se postavite u sličnim situacijama?

      Verujem da je preduzimanje adekvatnih akcija u traženju pomoći bolje od čekanja da problemi prođu sami od sebe.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  3. Postovanje. Lecim se od depresije vec 4 godine u adekvatnoj ustanovi, imam urednu terapiju, idem redovno na kontrole i imam podrsku sa svih strana. Dijagnoze su: f 33,f 60. Pored toga, anksiozna sam. Uglavnom, to je jedan krug iz kojeg nikako ne mogu da se iscupam pored sve podrske i ljubavi bliznjih. Bude dobro neko vreme, pa lose i tako zivim zadnje 4 godine. Plus napadi panike, histerije, placa, kolaps, nesvestice. Fizicki sam zdrava, ali i organizam i telo reaguju na te stvari koje ustvari jako iscrpljuju i dovode do izvesnih fizickih tegoba. Nemam samopouzdanje, hipersenzitivna sam, empaticna, preplasena, imam konstantni osecaj krivice. Imam strahove koji su se intenzivirali u zadnjih godinu dana, strah od smrti,bolesti,da ce se nesto desiti mojim bliznjima itd. Ja sam svesna svog problema i mnogo puta pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu. Nakon tih ,,napada”, da tako kazem, kao da sam umrtvljena, naravno i zbog lekova za smirenje ( lorazepam, a ranije ksalol/ksanaks ), a i organizam se iscrpi. U sustini, ja sam ovih zadnjih godina u ovakvom stanju mnogo puta pobedila sebe, ali isto tako i porazila. Prosto, nemam zasto da budem ovakva, jer hvala Bogu, imam porodicu, divnog decka, prijatelje, normalan zivot, ogromne prilike i sanse za prosperitet, a opet imam strahove, sumnje, nesigurnost u sebe, nesamopouzdanje. Treba da budem zahvalna i stalno se kajem i preispitujem sebe. Stavljam sebe u poziciju drugih i bude mi zao, tesko, a ja sam u sustini jedno zrnce u ovom kosmosu koje ne moze celom svetu da pomigne,jer je to jednostavno nemoguce. Utopista sam, idealista, gledam zivot kroz ruzicaste naocare, iako sam svesna da postoji i zlo na ovom svetu i da nije sve bas tako divno i sjajno.A sad bih Vam dala jedan primer, od 2018. godine sam 6 puta letela za Maltu( tamo mi je decko) i uvek pre toga sam imala uzasne strahove,misli, crne,morbidne slike,da ce mi nesto biti, a kad se suocim sa tim posle, odjednom postanem drugacija: hrabrija, aktivnija, snalazljivija, strah je manji. A znam da me tamo ceka lep zivot sa mojom ljubavi i opet se bojim. Za nedelju dana idem 4. put tamo i ovog puta bih ostala duze, da zivim sa njim i da, ako uspem, nadjem nesto da radim, a preplasena sam, strahovi su se opet javili, iako je proslo samo 4 meseca od mog zadnjeg odlaska tamo. Borim se nekako sa sobom, sa strahovima, mislima, nesigurnoscu, na neki svoj nacin, i zelim da budem psihicki bolje da bih mogla da profunkcionisem i da budem i majka, supruga,da radim i slicno. Mnogo su korisni saveti i strucnih lica koji mi pomazu i koji su divni ljudi, samo eto, opet na kraju sve zavisi od mene same i ja to znam. Negde sam procitala recenicu: ,,Hrabri ljudi se boje”, tako da, ipak ima nade, verujem. Hvala unapred na odgovoru i srdacan pozdrav.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Drago mi je kada pročitam da se osoba savesno postavila prema psihijatrisjkom lečenju. Iz sadržaja koji ste napisali, procena je da ono šta Vam predstavlja teškoću jeste to što se nekada obesrabrite i razočarate, jer se u procesu napretka desi ,,korak u nazad’’. Zapravo, radi se o pojavi koju trebamo da uvrstimo u tok lečenja, jer se u praksi pokazalo da se poboljšanje funkcionisanja ne dešava uzlaznim linearnim tokom. Čovekovo psihičko funkcionisanje određeno je brojnih faktorima, a proces lečenja podrzumeva bavljenje onim elementima koji su neprijatni i imaju tendenciju da se ponavljaju. Upravo je zbog toga kontinuirana psihoterapija veoma koristan vid pomoći kada je pacijent i pod farmakoterapijom. Napisali ste: ,,…pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu’’. Verujem da se nakon ovakvih situacija, u staloženijem stanju, može izvući zaključak na nivou – Šta sledeći put raditi u sličnoj situaciji kada imate utisak da negativne emocije mogu Vas preplave?

      Strahovi, sumnje, nesigurnost u sebe, manjak samopouzdanja jesu doživljaji koji se ponekad moraju javiti većeni ljudi. Kada bi čovek u svakom ternutku bio samopouzdan, možda bismo mogli da postavimo pitanje da li je u pitanju neka vrsta narcisoidnog viđenja sebe. Zbog toga prihvatanje ideje da se možemo uplašiti i biti nesigurni jeste korak ka razvijanju tolerancije na neprijatnost, a istovremeno i način kako izdrađujemo stav da se suočimo sa strahom; kako da, i pored manjka samopouzdanja koje osećamo u trenutku, uradimo ono šta verujemo da nam je važno.
      Zbog toga bih Vas podržala da se sa strahovima, mislima i nesigursnošću ne borite, već da ih prihvatite na način da im dopustite da se nekada jave, da Vas ne iznenade, da Vas pojava neprijatnih emocija i misli ne obesrabri, da pokušate da razumete logiku njihovog javljanja, da probate da čujete šta strahovi žele da vam ,,kažu’’; od čega stahovi žele da vas sačuvaju i da probate nekada da im poručite da umete da se čuvate sami i bez njih.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani Jovane,
      Pitanje je veoma koncizno i ne može se steći specifičnija slika na šta se ono odnosi. Obzirom da ste upotrebili reč ,,toliko’’ – to sugeriše da osoba koja procenje sama smatra da je nečega ima previše. Da li je u pitanju procena sa kojom bi se složili psiholog i psihijatar – moguće je, a sa druge strane postoji mogućnost i da osoba koja ima krajnje subjektivne kriterijume procene.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  4. Pozdrav Bojana

    Nisam ni ja siguran sta je vise problem. Dok se drugi bore da smrsaju ja se borim da pojedem nesto. Mislim da je sve pocelo pre desetak godina kad sam poceo da izbegavam hranu. Strah me je bilo tada da mi se ne zgadi jer sam u drustvu cesto imao intenzivan strah i gadjenje, da li ce mi biti ukusna itd. I sada je tako. Ne znam da li previse razmisljam o hrani da li je previse analiziram ili je to dobar pravac za razbijanje straha. Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno.
    Hvala unapred

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani,
      Pokušajte da razmislite o pitanju: Šta se dešavalo u periodu kada Vam se pojavio navedeni problem? Jedna pretpostavka je da se tada možda dogodilo nešto na šta ste reagovali neprijatnim emocijama; lični utisak ili događaj koji je bio posebno stresan i da strah i gađenje zapravo imaju uzrok koji se ne tiče ishrane. Takođe, uvek kada govorimo o hrani, trebamo da preispitamo stavove vezane za sliku o telu, odnosno postaviti pitanja:
      – Da li osoba ima dobit da održava strah i gađenje prema hrani?
      – Da li je to možda način kako održava željenu kilažu?
      – Da li ima utisak kada bi rešila problem koji ima da bi izgubila kontrolu u ishrani?

      Naveli ste ,,Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno’’ – analiziranje u jednom trenutku može da radi protiv nas na način da počnemo da gubimo objetivnu procenu situacije. Tada je korisno zaustaviti takav misaoni tok i usmeriti pažnju na dešavanja oko nas. Navika da se reaguje strahom u sličnim situacijama može zapravo da zamaskira naš autentičan utisak. Ishrana je prirodan proces kako živa biće obezbeđuju sebi energiju – kroz hranu. Zbog toga verujem da bi bilo korisno za Vas da radite na formiranju nove navike pristupa ishrani.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  5. Poštovanje, iako je jako teško da u kratkim crtama predstavim svoju situaciju, pokušaću evo. Prije 3 godine, napravila sam veliku grešku i dovela svoj 13-ogodišnji brak u pitanje, jednom platonskom, tj. više emotivnom kratkom “vezom” sa drugim muškarcem. Muž je saznao, prekinuto je to što nikad nije ni trebalo da se desi…taj čovjek čak nije više ni u našoj zemlji, ali uslijedio je pakao. Od fizičkog i psihičkog maltretiranja, muž je upleo u taj naš problem i moje roditelje…jednostavno je vidio zlo i zavjere u svemu oko mene, bio je jako loše psihički. Na momente sam mislila da ne mogu izdržati te torture, i da djeca gledaju grozne scene sa najgorim uvredama i fizičkim napadima, čak sam imala zabrane da se djeca i ja čujemo i viđamo sa mojim roditeljima jedno vrijeme, ali u želji da ispravim svoju pogrešku, da se otac moje djece izvuče iz takvog stanja, izdržala sam sve to, i vremenom je zaista postajalo mirnije, uspostavljali smo sve bolji i bolji odnos…aaali. Bila bih najsretnija da nema ovog “ali”. Kaznio me i kažnjava i dalje preko mojih roditelja. Zakleo se da ih nikad više neće posjetiti i drži se toga! Jedinu komunikacija s njima ima kada oni nas posjete, što je vrlo rijetko, kao kulturan je i normalno razgovaraju, ali osjetim nervozu s njegove strane. Jer, “oni su me podržali u mom zlu” – tako kaže, a moji roditelji su me kritikovali zbog mog postupka, žele kao niko da nas dvoje opstanemo kao porodica, sa dvoje divne djece. Čak nije prisustvovao sahrani bližeg člana porodice, zamislite, uz mene su bili i njegova majka, sestra, zet, ali on je za to vrijeme hladno sjedio u našem stanu, niko nije uspio doprijeti do njega da se trgne, da ne može tako. Svojoj djeci želim sretno i mirno djetinjstvo i dalje sazrijevanje, s oba roditelja, ali oba roditelja koji su jedno drugom prijatelji, podrška, snaga. Zamislite kako je meni kada sama s djecom idem roditeljima na praznike, uskačem im kada su bolesni i kada me trebaju…sama sam u svemu tome…to užasno boli. I onda kada pomislim na djecu, kako ne želim njima ništa da fali, i tako prolaze dani u svakodnevnim poslovnim i zanimacijama oko djece, ipak je divan otac i obožava ih. Samo eto, našao je način da ja ispaštam dok sam živa što sam se usudila da njega prevarim.
    I možda bih ga i nekako shvatila, da je on bio uzoran muž, a i sam je bio otkriven u ljubavnim porukama i flertovima sa drugim ženama. Ja sam tada sama patila i plakala, nudila sporazumni razvod uz zajedničko skrbništvo nad djecom. Oprostila!
    A on je meni, nakon moje jedne jedine greške prijetio djecom na najgori mogući način, kao kad bih ga ostavila da se odreknem i djece, jer njih troje idu u paketu!
    I sad se samo pitam, da li je nekom neutralnom čitaocu sa strane ova moja situacija normalna ili ne?

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Ako bi se trenutak Vaše platonske emotivne veze pre tri godine posmtrao kao pokazatelj krize u bračnoj relaciji, iz sadržaja koji ste naveli, moglo bi se zaključiti da se kriza nije prevazišla u smeru izgradnje funkcionalne relacije između supružnika. To upućuje da bi se moglo raditi na uspostavljanju funkcionalnog odnosa, ukoliko postoji i minimalna motivacija kod oba partnera. Bračno savetovanje i psihoterapija jeste način koji može da pomogne da se supružnici pomere iz tačke u kojoj konflikt stoji ,,zamrznut’’. Period nakon što je Vaš muž saznao za emotivnu vezu nije poremetio samo Vaš partnerski odnos, već navodite i da su deca posmatrala svađe između Vas. To je zadatak za Vas kao roditelje (Vas i muža) – konflikt između roditelja deci izvor stresa i da je roditeljski zadatak je da pronađete rešenje da ih zaštitite od izlaganja takvoj vrsti situacija.

      Razumem da je situacija neprijatna i teška, zato bih Vas ohrabrila da potražite stručna lica sa kojima biste mogli više i detaljnije da razgovarate na ovu temu u smeru prevazilaženja stresnog stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  6. Postovani,
    Ne znam u cemu je problem ali osecam se kao da me svi gledaju drugacije, da se ne uklapam nigde. Ne sminkam se, ne nosim kratko, nemam drustvene mreze, sama sam to odlucila jer ne vidim nista dobro u tome, sve je to lazno i cini da se osecamo gore. Zbog toga sto sam DRUGACIJA imam osecaj da me svi odbacuju. Ne zelim da komuniciram sa vecinom ljudi iz familije jer mi jednostavno ne odgovaraju, ne svidja mi se sto su dvolicni ili tako nesto, jednostavno, losi ljudi. Sve vise imam osecaj da me svi guraju od sebe, oni sa kojima sam u dobrim odnosima, a ja sedim u uglu. Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.

  7. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Marija,
    Zbog poslednje rečenice u kojoj ste izneli: ..Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.’’ primaran savet je da patnju ne trpite, već da obavite psihijatriski pregled i čujete lekarski mišljenje koji su konkretni načini kako se ovakav tip tegoba rešava. Psihološki i psihijatrijski problemi mogu da se manifestuju kroz izuzetno snažnu emocionalnu bol, a ne sme se zaboraviti da psihička patnja može biti prolazna i da za nju postoji adekvatna pomoć.

    Što se tiče problema koje ste izneli u poruci – podržala bih Vas u tome da sebi zadate pitanja:
    – Kako biste želeli da Vam izgleda prosečan dan?
    – Koje osobine cenite kod ljudi?
    – Sa kojim ljudima biste želeli da provodite više vremena?
    – Čime želite da se bavite?

    Razumem da okolina nekada može da bude otežavajući faktor u tome da se osećate dobro, međutim teoretski postoji mogućnost da osobe iz okoline koje bi Vas potencijalno razumele, ne uspevaju da Vam priđu, jer im ne date šansu.

    Srdačan pozdrav,
    Bojana Škorić, MA psiholog
    http://www.introspektiv.com

  8. Dobar dan, imam problem sa svojom bakom. Nisam sigurna koji problem ima ali svi smo svesni toga da ona ima problem. Zivi sa dedom i njega krivi za sve, sta god se desilo ona ga vredja preti kritikuje i samo o njemu prica. Kada pokusamo da je nateramo da prica o necem drugom uvek umesa njega u svaki razgovor, ako je posavetujemo da ode kod lekara prica kako ona nije luda i automatski stvara mrznju prema svima koji je kritikuju, vredja nas i 10 minuta od razgovora u kom nas je vredjala ona nije svesna sta je sve izgovorila i smatra da nista lose nije rekla. Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna. Ako mozete pomozite, hvala unapred

  9. Postovani,
    Ljudi obicno zatraze pomoc kada osjete da ” ne mogu normmimmalno ” funkcionirati u svakodnevnim obvezama. Medutim sto bi znacilo ako su te svakodnevne obveze odjednom prestale i osoba je toliko zbunjena da vise ni sama ne zna tko je i sto je. Naime otkaz na poslu nakon 6 godina svakodnevne rutine i navike te tegativni komentari koje u trenucima nezaposlenosti i potpuno nove situacije shvaca doslovno ali predoslovno… . Kao npr ti nisi normalan ajde se lijeci.. jer konstantno place i ima potrebu stalno govoriti da se bez posla osjeca lose ali ostali to ne mogu slusati… a li he to snizeno samopuzdanje ili nesto jace ..hvala

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Ana,
      Prekid radnog odnosa, naročito u situacijama kada nije planiran ili osoba nema novu opciju radnog mesta, po definiciji jeste stres, jer se osoba adaptira na nove okolnosti. Te okolnosti podrazumevaju izostanak ustaljene rutine i otvaranje slobodnog vremenskog prostora, koji se treba ispuniti novim sadržajima. Izostanak radnog mesta, za onoga ko želi da ima posao jeste frustirajuće, te se mogu javiti neprijatne emocije: tuge za starim poslom, strahom od neizvesnoti novog posla, nezadovoljstvo materijalnim stanjem isl. Ono šta može da bude zadatak je da osoba pokuša da napravi neku vrstu plana u odnosu na koji bi se angažovala. Ostajanje bez posla treba da podstakne osobu na traženje novog radnog mesta ili pravljenja uslova života koji će moći da se oseća staloženije. Takođe, korisno je odgovoriti na pitanja:
      – Kojim konstruktivnim sadržajima može ispuniti dan?
      – Da li uprkos neprijatnom osećanju povodom ostajanja bez posla može da usmeri pažnju na lepe stvari i događaje koje se dešavaju oko nje?

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  10. Postovana,
    Celog zivota sam pesimista, uvek mi dogadjaji imaju negativan ishod ( krenem na ispit ja mislim da sigurno padam bez obzira sto sam spremna maksimalno). Sada mi se desava da me potpuno zaokupiraju neki dogadjaji, moje recenice ili neke odluke koje donesem tako da uvek mislim da ce nesto lose da prouzrukuju ( da ce neko pogresno protumaciti moje reci, da nisam dobro postupila na poslu pa ce da me kritikuju). Onda trazim potvrdu porodice ili supruga da sam dobro postupila i da je moja napetost oko toga neosnovana. To mi stvara veliku anksioznost sa somatskim korelatima.. Kako da se oduprem tim negativnim mislima koje su potpuno neosnovane?

  11. Postovanje, sin ima 17 god do pre sedam mesec je ziveo kod oca gde je imao potpunu slobodu nad sobom.Sad zivi sa mnom i ocuhom u inostranstvo tu ide u skolu ali problem je sto je jako zatvoren, ne zainteresovan za skolu ali ide redovno na nastavu.Po ceo dan je u stanju da sedi u sobi i slusa muziku, nece da jede samo slatko.Pati od neke visine boluje za skupim markiranim stvarima nikad nije zadovoljan potcenjuje moj trud i moju zrtvu za njim a svestan je da kod mene ima bolje i vise uslova za napredak i bolji zivot nego kod oca ali nece da prizna a nece ni da se vrati da zivi kod oca.Ne znam sta da radim pokusavam da pricam sa njim da vidim u cemu je problem ali on ne zeli da prica kaze nema problema a po njemu vidim da nesto nije u redu.Ovo je ukratko napisano nadam se da ima neko resenje za moj problem.Unapred Vam hvala!

  12. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Ljiljana,
    Stanje koje ste izneli moglo bi se opisati kao problem vezan za samopouzdanje. Kada u svakodnevnom funkcionisanju postoji niži stepen samopouzdanja, osoba ima takvu subjektivnu procenu vlastitih sposobnosti , znanja i kvaliteta da smatra da je nedovoljno spremna i sposobna da se suoči sa izazovima i zadacima. Ovo može da bude problem, jer osoba:
    a) može dobro da se suočava sa zadacima i problemima koje životne situacije stavljaju pred nju, a da ostaje ,,zaglavljena’’ u istom osećaju straha, strepnje, nemoći isl.
    b) može da izbegava situacije i tako bude na praktičnom gubitku novih iskustava i potencijalno različitih drugih dobiti.
    Smernica za razmišljanje koju bih istakla je da pokušate da napravite jednu vrstu eksperimenta – da prihvatite negativne misli, da im se ne suprotstavljate, ali da uprkos njihovom prisustvu radite, budete aktivni u onome šta Vam je važno. Druga smernica, koja ne isključuje navedeni predlog, je da kao ,,kontra teg’’ emocijama koje Vas preplave, angažujete racionalni, kognitivni deo i da pokušate da vežbate objektivniju percepciju situacije. Treća smernica je učenje kako samu sebe umiriti, kako sebi uputiti podršku koju tražite od drugih. Svakako, ovakav tip problema se rešava kroz psihoterapiju, jer je potrebno sagledati specifičnije situacije u kojima se osoba oseća anksiozno i raditi na jačanju delova ličnosti koji bi osobu u anksioznom stanju umirili.
    Ukoliko sami želite više da čitate i dobijete ideje koji bi Vas inspirisale na promenu, prosleđujem Vam linkove tekstova koji odgovaraju temi iznesenoj u pitanju.
    http://www.psihoverzum.com/sta-nas-cini-otpornim-na-greske-i-neuspehe/
    http://www.psihoverzum.com/samovrednovanje-u-sluzbi-mentalnog-zdravlja/

    Srdačan pozdrav,
    Bojana Škorić, MA psiholog
    http://www.introspektiv.com

  13. Poštovani,
    Htela sam da Vas pitam za mišljenje i predlog pristupa problemu.
    Naime, imam 20 godina, sa momkom sam u vezi 2,5 godine. On ima 26 godina. Ove godine smo planirali zajedničko letovanje, ali mislim da kao i prošle moji roditelji to neće prihvatiti. Prošle godine tatin izgovor je bio taj ići ćeš sa momkom na more onda kad budeš sigurna da ćeš se udati za njega… Nisam htela da se svađam sa njima, niti da kvarim odnose zbog momka, iako smo nas dvoje mnogo želeli da odemo zajedno nismo… Njemu je bilo mnogo krivo jer je pre svega zreo momak, pa se nekako pomirio s tim. Mislim da ove godine ja neću moći da pređem preko toga. Oni su ga upoznali još i prethodno leto i stvarno nemaju nikakvu zamerku što se njega tiče i baš zbog toga ne znam što se tako ponašaju. Ja sam student, na budžetu sam.Okej mi ide, uskoro počinjem da radim, tako da ću moći sama da isfinansiram sve to bez njihove pomoći. Šta mislite na koji način da im kažem to, i šta ako se suprostave pored toga što im ne tražim novac, što mi dobro ide fakultet, što je on okej momak i što smo dosta vremena zajedno. Nadam se da ćete uspeti da pročitate i odgovorite na moju poruku, čak i ako ne uspete imaću razumevanja.
    Veliki pozdrav!!!

Оставите одговор на Bojana Škorić Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.