„Ordinary people” na porodičnoj terapiji

Kategorija: Psihonauka

ordinary people

Kad bih pitala svakog od vas da mi opišete svoju ličnost, vjerovatno je da bi većina odgovora išla u prilog opisu autonomne individue koja je spremna na donošenje razumnih odluka i koja je slobodna na sopstveni izbor. Ipak, ono što većina nas zaboravi u prvi mah čim doživimo godine puberteta ili kasnije kad postanemo zrele osobe, jeste da smo svi mi rođeni unutar porodice. Većina nas veliki dio svog života provede unutar njene strukture. Tu formiramo prva iskustva o spoljnom svijetu, otkrivamo ko smo, vršimo proces identifikacije sa drugim osobama, rastemo i razvijamo se. Isto tako, u porodici prvi put uviđamo da postoje nepisana pravila, granice i rutine koje oblikuju naše odluke, počev od svakodnevnih do onih presuđujućih za budućnost. Uticaj porodice je snažan i najčešće je okruženje u kom se jako trudimo da očuvamo homeostazu. Međutim, šta se događa kada je ta homeostaza narušena traumatičnim događajem, a članovi porodice dolaze u konflikt, jer svako od njih ima različite mehanizme uz pomoću kojih pokušavaju da se nose sa nastalom promjenom?

Film „Ordinary people“ koji se ovom temom bavi od svog prikazivanja 1980. godine stekao je veliku popularnost širom zapadnjačkih zemalja. Govori o Jarrett porodici koja je u bliskoj prošlosti ostala bez najstarijeg sina Bucka, usled nesreće koja se desila na brodu. Njihov najmlađi sin Conrad je nedugo nakon toga pokušao samoubistvo zbog čega je smešten na psihijatrijsko lečenje. Njegov povratak kući otkriva nam porodične odnose i individualne karakteristike svakog od njih. U ovom tekstu ćemo analizirati odnose u porodici Jarrett koristeći dve teorijske perspektive porodičnih terapija: strukturalne porodične terapije i emocionalno fokusirane terapije. Za početak, koristeći one informacije koje su filmom prikazane, upoznaćemo se sa individualnim psihološkim entitetima svakog od protagonista.

Conrad je najmlađi član porodice, srednjoškolac koji je svedočio smrti svog brata u nesreći na brodu. Nedugo nakon toga je pokušao samoubistvo, zbog čega privremeno biva smešten u psihijatrijsku ustanovu. Pokazuje simptome:

  • Depresije → insomnia, slab apetit, suicidalne misli, smanjeno interesovanje za aktivnosti u kojima je prethodno pronalazio zadovoljstvo, smanjena koncentracija, socijalno povlačenje, anksioznost, smanjeno pokazivanje emocija koje varira od ravnodušnosti do povlačenja
  • Post-traumatskog stresnog poremećaja → ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz noćne more, flešbekove i intruzivna sećanja; izaženi su i simptomi izbegavanja, pojačana psihička osetljivost i izražena uznemirenost
  • Krivice preživelog → ponovo pokrenuta nakon Kareninog samoubistva, pojačana komplikovanim odnosom sa bratom, čest simptom kod osoba koje su preživele izrazito stresne i traumatične događaje u kojima su druge osobe izgubile život

Pored navedenih tegoba sa mentalnim zdravljem sa kojima se Conrad trenutno  bori, njegov odnos sa roditeljima je prilično narušen, posebno odnos sa majkom. Beth, Conradova majka, koja je doživjela težak gubitak svog najstarijeg sina, sa kojim je osećala veću emocionalnu povezanost nego sa Conradom, pokazuje simptome opsesivno-kompulsivnog poremećaja sa znacima prisutne narcisoidne strukture ličnosti:

  • Preokupiranost redom, pravilima i socijalnim konvencijama
  • Perfekcionizam
  • Interapersonalna i interpersonalna kontrola po cijenu porodične fleksibilnosti, otvorenosti i mentalnog zdravlja
  • Sumnjičavost i skepticizam kao odgovori na afekciju, sa uspešnim prikrivanjem sopstvenih emocija
  • Preokupacija detaljima (odeća koju je Calvin nosio na sahrani)

2

Calvin, Conradov otac, je osoba koja se nakon traumatičnog događaja najbolje suočava sa promenama koje su nastale. On je zadržao altruističan pristup životu, pokazuje interesovanje za poboljšanje mentalnog zdravlja svog sina, sublimacijom, kao odbrambenim mehanizmom, rešava bolnu percepciju sebe  i drugih u nastaloj situaciji. Pokazuje znakove snažnog osećaja krivice zbog Konradovog pokušaja ubistva, koje je moglo da dovede da nakon gubitka jednog sina, izgubi i drugog. Takođe, izražen je proces gubitka i žaljenja za sinom i za najboljim delom ličnosti svoje žene i za gubitkom ženine ljubavi prema njemu i Konradu.

Sada kad sam ukratko opisala individualne karakteristike svakog člana porodice, prelazimo na analizu porodičnih odnosa sa prilogom terapeutskih saveta koji su primenjivi na ovu porodicu iz različitih teoretskih perspektiva. Prema Minuchinovoj strukturalnoj porodičnoj terapiji, Conrad je identifikovani pacijent (IP), uzimajući u obzir njihove individualne karakteristike i narušenost odnosa između svakog člana porodice. Tako uviđamo da ova porodica, osim što je u stadijumu tugovanja, nije u stanju da efektivno komunicira i da u njenoj strukturi postoji nezdrava dinamika moći. Pod tim podrazumevamo jasnu podelu unutar porodice na emocionalno hladnu i nezainteresovanu majku i na brižnog, emocionalno dostupnog oca. Situacija u Jarrett porodici odstupa od tradicionalne raspodele uloga u porodici, gde je majka ta koja preuzima negovateljsku ulogu, a očevi su ti koji imaju veći dio kontrole unutar porodice.

Beth, u ovom slučaju, je član porodice koji najviše teži kontroli. To se odnosi na sve aspekte njihovih života: od odeće i obuće koju će svi nositi na sinovoj sahrani do kontrole nad informacijama koje su dozvoljene Calvinu i Conradu da dele unutar porodice i van nje. Beth ne voli promenu. Ona smatra da, nakon što njen sin potraži pomoć terapeuta dr Bergera, je to nešto što se moglo lako rešiti unutar porodice, čak i kad je i njoj samoj očigledno da ne može. Ovakva nezdrava podela kontrole dovodi do kreiranja subsistema unutar porodice, koji su postojali i pre traumatičnog događaja. Beth i Buck su imali svoj subsistem, čiji uticaj nije nestao ni sa Buckom. Beth ima subsistem sa svojim primarnom porodicom kojima odlazi kada smatra da ne može da se izbori sa Konradom. Njen subsistem sa Kalvinom, u kojem ona ima apsolutnu kontrolu, je jedan od razloga zašto porodica nije u stanju da prepozna i zauzme stav da im je zaista neophodna pomoć terapeuta. Onaj subsistem koji je možda najzdraviji jeste onaj između Calvina i Conrada, koji je u ovom filmu prestavljen kao put ka borbi sa tegobama u mentalnom zdravlju cele porodice.

U sistemskoj porodičnoj terapiji postoje tri elementa na koja se u najvećoj meri terapeuti usresređuju. To su:

  1. struktura
  2. subsistemi i
  3. granice

Kada govore o poboljšanju strukture, strukturalni porodični terapeuti smatraju da je neophodno raditi na fleksibilnosti odnosa između svakog od članova porodice. To bi se postiglo sjedinjavanjem terapeuta sa svim članovima porodice i stvaranjem prijatne atmosfere unutar terapije gdje se javljaju osećaji poverenja i zajedništva koji Jarrett porodici nedostaju. Subsistemi, o kojima smo govorili u gornjem delu teksta, su takođe ključni za ovu porodicu. Jarrettovi su formirali subsisteme koji su bili čvrsti i teško da bi došlo do neke promene da im se ta promena nije dogodila slučajno. U porodičnom okruženju očekuje se da Calvin bude taj koji izražava emocije i frustracije koje ostala dva člana porodice osećaju, budući da se on nalazi na raskrsnici subsistema koje su formirali. Imajući to na umu, strukturalni psiholozi bi imali zadatak da probaju da Conrad i Beth uđu u diskusiju koja će im dozvoliti da deluju nezavisno. Tema kojom bi započeli ovaj dio terapije bi mogao biti razgovor o Conradovom napuštanju plivačkog tima i njegovog razloga da to drži kao tajnu od svoje porodice. Calvin bi pokušao u toku razgovora da se uključi kao medijator, ali je neophodno da terapeut insistira da se u terapeutskom okruženju formiraju novi obrasci, a da se oni stari, maladaptivni otklone.

Granice su još jedan od elemenata koji je neophodno promeniti kod ove porodice. Kada psiholozi govore o granicama, to se odnosi na razliku između individua. One mogu varirati od rigidnih do difuznih. Kod porodica sa zdravim granicama, one se nalaze između ove dve krajnosti. Conrad sa svojim roditeljima je iskusio obe krajnosti. Sa ocem ima rigidne granice, koje se tek na kraju priznaju kad je Beth već pošla. Tada Conrad govori ocu da ne treba toliko zaštitnički da se ponaša prema njemu. Dok sa majkom, on ima difuzne granice, koje osim nezavisnosti koje su donele takođe su uslovile nedostatak afektivne vezanosti i iskrenog odnosa između Conrada i Beth. Zadatak terapeuta bi bio da naglasi da je neophodno priznavanje konflikta koji postoji između majke i sina, a koji se uporno izbegava. Radio bi na jačanju nezavisnosti i otvorenosti svakog člana porodice, kao i na modifikovanju terapijskih seansi. To bi dozvolilo da tokom jednog susreta se pojave samo Beth i Konrad, u drugom Calvin i Conrad, a u trećem Beth i Calvin. Ova modifikacija bi služila da se adresiraju problemi strukture i subsistema, ne samo porodičnih granica.

Emocionalno fokusirana terapija je teorijski pristup koji bi najjasnije objasnila trenutne afektivne odgovore koji se dešavaju u Jarrett porodici. U to su uključeni: loša komunikacija, nedostatak afektivnosti, dominantnost maladaptivnih emocija i tome slično. Jonhsonova emocionalno fokusirana terapija razlikuje primarne, koje se opet mogu podijeliti na adaptivne i maladaptivne, i sekundarne emocije. Kod Jarrettovih, imamo slučaj da je neophodno terapijskim postupkom dovesti do javljanja sekundarnih reaktivnih emocija. Ovo se odnosi na način na koji sami klijenti menjaju značenje događaja koji su doveli do formiranja svih emocija, kako prema drugima, tako i u odnosu sa samim sobom. Zadržavanje maladaptivnih percepcija tragičnog događaja i njegovog značenja za porodicu je jedan od glavnih razloga zašto su konflikti u ovoj porodici postali tako ozbiljni. Ovde mislim na nedostatak sposobnosti članova porodice da daju asertivne odgovore na emocije svojih bližnjih i na nedostatak razlikovanja između onoga što se oseća i onoga što se misli. Klarifikacija svakom članu porodice da su preuzeli negativne obrasce ponašanja i suočavanje sa posledicama toga i traženja pozitivnih karakteristika kod klijenta. Formiranje prijatanog i stabilanog odnosa punog poštovanja sa terapeutom je put do oporavka. Kod ove vrste terapije mnogo je zastupljeniji pristup individualnim klijentovim afekcijama nego kod strukturalne porodične terapije. To je sredstvo da svaki član porodice postavi traumu u adekvatan kontekst koji će pomoći procesu žaljenja.

Kognitivno-bihejvioralna terapija bi takođe dobro odgovorila na zahteve koje ova porodica ima, kao i funkcionalna porodična terapija, ali bi emocionalni aspekt porodične dinamike bio zapostavljen, tako da sam se za ovu priliku opredelila za objašnjenje ovog filma za navedene teorijske pristupe. Mada, smatram da bi eklektični pristup ovih terapijskih modula bilo idealno rešenje za ovu porodicu.

3

Ovaj tekst se može smatrati i odgovorom psihologa na pitanje kako on/ona zamišlja da bi drugačiji kraj mogao da izgleda. U realnosti, ovaj film se završava nakon što Conrad, sad već u uznapredovalom stadijumu terapije, stiče dovoljno hrabrosti i otvorenosti da zagrljajem i sa par riječi stavi do znanja majci da je sa njegove strane sve u redu, da je spreman da oprosti i da zajedno krenu ka boljim obrascima ponašanja i afektivnijem odnosu. Nakon prilično hladnog odgovora koji je Beth uputila, sledi konačno, iskreno priznanje muža o njihovom odnosu i svim teškoćama koje su uticale na konačno otkrivanje da bezbrižna spoljašnjost jedne sasvim „obične“ porodice krije maladaptivne obrasce ponašanja koje su uzrokovale njen razdor. Beth nije bila u stanju da dozvoli emocijama da preuzmu kontrolu, iako je za trenutak izgledalo kao da će popustiti. Međutim, priča iako nema tradicionalno srećan kraj, opet je zadržala dio holivudskog sjaja, koji ostavlja oca i sina u zagrljaju, spremne da kroz terapeutski proces poboljšaju odnos.

Reference:
Johnson, S. (2011). Emotionally Focused Couple Therapy with Trauma Survivors. Guilford Press, New York
Minuchin, S. (1974). Families and Family Therapy. Harvard University Press, United States
Moradin, M., A. (2007). Theories of Family Therapy, Based on the film: "Ordinary People". The Chicago School of Professional Psychology, Los Angeles
Wiens, T., J. (2009). Introducing Systems Theory using Ordinary people: a recourse for educators. University of Manitoba, Alberta
Autor: Anđela Knežević

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *