Ko si ti?

“Ko god misliš da jesi, zapravo si više od toga”
~ Dr Metju Džejms

Tvorac citata iznad je godinama unazad studentima predočavao ovu svoju “malu istinu”. Mnogi od njih interpretirali su je na različite načine. “Da, ja sam bolja glumica nego što mislim da jesam”, “Jeste, ja nisam samo dobar biznismen, već i dobar otac”, “Da, ograničavajuća uverenja koja sam imao o tome da nikada neću uspeti nisu istinita.”

To su svakako korisni i dobri načini za razumevanje gornjeg citata. Ali, ako se usmerimo na pitanje identiteta, odnosno malo dublje razmislimo o tome ko smo – rezultati mogu biti kompleksniji od pomenutih uvida studenata isprovociranih citatom. Gde počinje naš “pravi”, odnosno završava “lažni” identitet?

S obzirom da smo ljudska bića, lako nam je da se identifikujemo sa aktuelnim okolnostima, time kako nas vide drugi, našim ponašanjima ili pozicijama koje imamo u životu. Ovakvo viđenje sebe može biti utešno i bezbedno. Ali ništa od toga zapravo nije suština onoga što zaista jesmo. Problem sa ovakvom identifikacijom je u tome što, kada nam pomenuta svojstva budu oduzeta, osećamo se nesigurno i zbunjeno. Da li je naš identitet stvarno toliko krhk?

Autor, dr Metju Džejms, navodi primer svoje prijateljice koja je u dvadesetim godinama svog života bila izuzetno posvećena borilačkim veštinama. Ali, u jednom trenutku više nije mogla da se bavi time, s obzirom da je povredila leđa. “Sve što sam mislila da jesam bilo je povezano sa borilačkim veštinama: moji prijatelji, moj posao, čak i moj duhovni razvoj. Kada je sve to nestalo, šta mi je ostalo?” Ono što je ova žena trebalo da uvidi jeste da je njen identitet mnogo više od sposobnosti da se bavi borilačkim veštinama.

Ovakva postavka stvari prilično je uobičajena. Kada se ljudi, recimo, razvedu, bol koji nastaje zbog razdvajanja od voljene osobe nije jedini problem. Pored tog gubitka, prisutni su i drugi, povezani sa ulogama koje ljudi imaju u braku: gubitak uloge žene/muža ili uloge para. Ljudi su stoga još više ranjivi jer ovo pitanje zadire dublje u njihovu ličnost i njenu dinamiku. Ko sam ja sada? Ovime se javlja i osećaj gubitka budućnosti koju nam je takav identitet obezbeđivao: doma koji smo delili sa bračnim partnerom, dece, sigurnosti u starenju sa tim odabranim partnerom.

Dobar primer je i gubitak posla. Mnogo ljudi identifikuje se sa svojim poslom, odnosno svojim stečenim pozicijama. Kada dođe do gubitka oba, bez obzira na razlog (makar to bilo i penzionisanje), neretko se javljaju osećanja beskorisnosti, bezvrednosti, čak i sramote ili poniženosti. Zašto? Zato što nestaje deo identiteta zahvaljujući kome možemo da kažemo: “Ja sam računovođa” ili “Ja sam direktor u marketinškoj agenciji”.

Skloni smo da se identifikujemo i sa negativnim stranama identiteta, kao što su “Ja sam dijabetičar”, “Nisam baš dobra u raspoređivanju novca” ili “Nisam fizički spreman”. Korist od održavanja negativnog identiteta jeste u tome što je okruženje u kom je on definisan bezbedno, to jest – u okviru je zone komfora. Kada smo “načisto” sa time šta možemo, a šta ne možemo da uradimo, onda više nemamo razloga da testiramo granice tog identiteta. Naravno, isto je i sa pozitivnim stranama – i takav identitet je zaštićen, bezbedan od preispitivanja i testiranja i mislimo da nam je u potpunosti jasno šta možemo, a šta ne, i nema nikakve potrebe da iskoračimo iz bezbedne, definisane zone.

Šta onda jesam?

Kako bi onda trebalo postaviti stvari, a da se ne osećamo previše ušuškanim i zarobljenim, uz istovremeno očuvanje sigurnosti i smisla? Prvi korak je da prepoznamo koje sve karakteristike i uloge čine naš idenitet. Nakon toga, možemo da ih preispitamo i redefinišemo – mislimo o njima sa izvesne distance te ublažimo mentalnu, odnosno emocionalnu povezanost sa njima. Evo nekoliko načina na koje sebi možemo pridodati nove identitete koji se uklapaju u celishodniju sliku o sebi.

✷ Mi nismo okolnosti – prošle ili sadašnje. Umesto “Ja sam dijabetičar”, možemo reči “Imam dijabetes”, a umesto “Ja sam švorc” – “Bilo bi dobro kad bih imala više novca.” Velika je razlika u tome da li ćemo reći “Ja sam onesposobljen” ili “Postoje izvesna ograničenja koja me ometaju”. “Ja sam produkt disfunkcionalne porodice” nema istu težinu kao “Proveo/la sam svoje detinjstvo u porodici koja je bila disfunkcionalna.” Ovde je reč o okolnostima, dobrim ili lošim, a one su kao takve do izvesne mere promenljive. Otpisivanje sebe kao dijabetičara, švorc, onesposobljenog i tome slično može nas voditi u opravdanje zašto ne menjamo stvari koje možemo promeniti ili nam dati odličan izgovor za “ušuškanost” u naučenu bespomoćnost.

✷ Mi nismo ono čime se bavimo. Niste domaćica, već majka koja (trenutno ili ne) ostaje kod kuće kako bi se brinula o svojoj deci. Niste ni bankar, već čovek koji trenutno radi u banci. Niste ni plesač. Vi ste osoba koja pleše. I kada, jednoga dana, više ne budete obavljali posao koji sada obavljate, vašim izborom ili ne, i dalje ćete vi biti – vi.

✷ Mi nismo naše uloge. “Ja sam žena i majka” manje je determinišuće (ne i manje bitno) u formulaciji “Imam muža i decu.” “Ja sam najstarije dete” ima drugačiji prizvuk kada se redefiniše kao “Imam troje braće i sestara koji su mlađi od mene.” “Ja sam dobra osoba” manje je adaptivno nego “Ja sam osoba koja se trudi da čini dobre stvari.” Svi mi imamo brojne uloge tokom svojih života. Definisanje identiteta spram samo jedne od njih je pogrešno i ograničavajuće, jer time sebi odričemo mnogo drugih kvaliteta i osobina. Nijedna od tih uloga ponaosob ne određuje nas u potpunosti.

✷ Mi nismo naša uverenja niti priznanja. Ovaj deo je najteže odbaciti kao ključnu odrednicu identiteta. Identifikovanje sa sistemima vrednosti i uverenja ili grupama kojima pripadamo posebno je utešno i prigodno. Ali, delimično odbacivanje ovakvog samoodređenja je ključ za lični razvoj i fleksibilost. Umesto “Ja sam hrišćanin”, reći “Pobornik sam hrišćanske vere” implicira više slobode i pomenutu fleksibilnost. “Ja sam demokrata” više je determinišuće u odnosu na “Pristalica sam demokratskog uređenja.”

✷          ✷         ✷

Odbacivanjem isključivosti i parcijalnih identiteta, otvaramo sebi put ka više raspoloživih mogućnosti – a to je da budemo mnogo više od jednog pojma za koji verujemo da opisuje čitavu kompleksnost naših bića.

Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Ina Poljak
Foto: Stocksnap

Comments

comments