Kao jedan od osnovnih pojmova psihologije, ličnost budi interesovanje kako kod naučnika tako i kod laika. Oblast psihologije ličnosti obiluje različitim teorijskim modelima i definicijama. Upravo to ukazuje na kompleksnost pojma ličnosti.
Tokom dužeg niza godina različiti autori pokušavali su dati odgovarajuću definiciju ličnosti, pa tako danas postoji više desetina definicija. Svaka od njih obuhvata samo određen aspekt ličnosti. Međutim, uprkos raznovrsnosti definicija, može se reći da ličnost predstavlja doživljaj istovetnosti, nepromenljivosti osobe, bez obzira na okolnosti i vreme u kom se nalazi.
Pod ličnošću se, dakle, podrazumeva relativno integrisan skup psihičkih osobina, koji određuje kako ponašanje osobe tako i njene doživljaje. Pojam ličnosti se odnosi i na dinamičku strukturu koju čini sistem međusobno povezanih crta, motiva, vrednosti i stavova. Sve osobine koje pojedinac poseduje i svi psihički procesi koji se u njemu i oko njega manifestuju međusobno su povezani u određen sistem i usmereni su prema određenim ciljevima. Osobine se mogu kombinovati na različite načine, pa tako ne možemo sresti dve osobe koje imaju identičan sklop osobina. Takođe, kod različitih osoba se iste osobine ispoljavaju u različitom stepenu. Ovo dovodi do toga da je sklop osobina jedinstven i neponovljiv.
Jedna od najistaknutijih definicija ličnosti jeste definicija Gordona Olporta, koja glasi:
“Ličnost je dinamička organizacija onih psihofizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja“.
Dakle, ličnost pojedinca dolazi do izražaja u doslednosti, jedinstvenosti i osobenosti ponašanja.
Ako sve ovo uzmemo u obzir, kako onda dolazi do poremećaja ličnosti? Kako neki ljudi jednostavno odstupaju od „norme“ i šta poremećaj ličnosti zapravo predstavlja? Naime, poremećaj ličnosti se definiše kao karakterističan i trajan obrazac ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onog što je uobičajeno. Ovakve devijacije se obično javljaju u sferi volje, nagona i emocija.
Dakle, poremećaj ličnosti ne predstavlja bolest već jedno stanje, hroničnu maladaptaciju: neprilagođenost svakodnevnim uslovima života, neprilagođenost u interpersonalnim odnosima kao i postojanje disfunkcionalnih stavova i ponašanja. Posledice koje osoba sa poremećajem oseća obično su vezane za interpersonalne relacije. Naime, kruti obrasci ponašanja ovih osoba otežavaju njihovu adaptaciju na različite situacije. Kao posledica, njima bliske osobe prilagođavaju se njima što stvara napetost u datim međuljudskim odnosima, u porodici, na radnom mestu. U isto vreme ako se drugi ljudi ne prilagođavaju ovim osobama one mogu postati ljute, frustrirane čime se zatvara začarani krug interakcija u kome osobe sa poremećajem istrajavaju u svojim maladaptivim obrascima ponašanja.
Sam koren poremećaja može se potražiti u životnim istorijama ljudi sa određenim poremećajem ličnosti. Interakcija nasleđa, ranih životnih iskustava kao i sredinskih uslova navode se kao glavni uzrok nastanka poremećaja. Tako, istraživanja pokazuju da ukoliko kod roditelja postoji određen poremećaj ličnosti, dete ima značajnu dispoziciju da razvije isti poremećaj ličnosti. S druge strane, a u prilog psihosocijalnim uzorcima nastanka poremećaja, mogu se navesti činjenice da je veći stepen učestalosti poremećaja ličnosti kod osoba koje su odrasle u nepotpunim porodicama, bile često fizički kažnjavane ili jednostavno, afektivno zanemarivane od strane roditelja. Evidentno je, dakle, da su disfunkcionalne porodice, disfunkcionalni porodični odnosi, pogodno tlo za nastanak i razvoj poremećaja ličnosti.
Iako je uzrok nastanka poremećaja u ranom detinjstvu, do samog razvoja poremećaja kao i njegove dijagnostike dolazi tek u adolescenciji, pa i kasnije tokom života. Postoje, naravno, slučajevi u kojima se simptomi poremećaja mogu primetiti već u detinjstvu u vidu nemira ili poremećaja pažnje, ali se tada klasifikuju kao poremećaji ponašanja.
DSM-IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4th edition) klasifikuje poremećaje ličnosti u 3 veće grupe.
✎ Grupa A uključuje paranoidni, shizotipni i shizoidni poremećaj ličnosti.
✎ Grupa B uključuje histrionični poremećaj ličnosti, narcisoidni, antisocijalne poremećaje i granični poremećaj ličnosti.
✎ Grupa C uključuje zavisni, izbegavajući poremećaj ličnosti i opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti.
Danas se procenjuje da se procenat osoba sa poremećajem ličnosti kreće od 6% do 10% u opštoj populaciji (procenat muškaraca sa poremećajem ličnosti je veći u odnosu na procenat žena). Međutim, ovaj nalaz treba uzeti sa rezervom jer dosta slučajeva nije evidentirano. Zašto? Iz jednog jednostavnog razloga, a to je da te osobe ne primećuju svoju disfunkcionalnost, te da im, kao takvima, nije potrebna terapijska podrška. Onda kada se poremećaj zakomplikuje sukobom sa zakonom, zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, dekompenzacijom ili drugim mentalim poremećajem, tek tada može se doći do saznanja da je u osnovi navedenih komplikacija zapravo, poremećaj ličnosti. U većini ostalih slučajeva, ne javljaju se za pomoć, a zbog neobičnosti ili neuklapanja u okvire sredine u kojoj su bivaju proglašeni za čudake, ekscentrike, kojih oko nas, kao što i sami znamo, i nije tako mali broj.
Literatura:
1. Janković, N., Jovanović, A. (2006) Ličnost od normalnosti do abnormalnosti. Beograd. Centar za primenjenu psihologiju.
2. Kaličanin, P. (1997) Psihijatrija: dijagnostičko-terapijski priručnik. Beograd: Tehnis.
3. Kaplan, H., Sadock, B. (1997) Priručnik kliničke psihijatrije. Zagreb: Naklada Slap.
4. Kapor, G. (1980) Psihopatije ili poremećaji ličnosti. Beograd: Naučna knjiga.
5. Milon, T. (1973) Theories of psychopathology and personality. Saunders: Philadelphia.
Autor: Aleksandra Malenović
27 Comments
Da li je moguce da neko istovremeno ima poremecaje iz sve tri grupe (primer paranoidni, narcisoidni i okp)?
Da, Moguce je da ima elemenata razlicitih poremecaja licnosti, kada se ne moze odrediti koji je dominantan. Tada se govori o mesovitom poremecaju strukture licnosti, S druge strane, ne mora da bude rec o poremecaju licnosti vec samo o specificnom sklopu odredjenih crta licnosti.
Godinama su doktori govorili da mi je dijagnza F40,sto je I logicno jer su svi simptomi jasni.Tek sad,kad sam bila prinudjena da promijenim doktora,odmah je promijenila dijagnozu na F40/60. Preko dana sam od osobe koja pati od panicne anksioznosti dobila ovu-poremecaja licnosti .Procitala sam dosta o tome I ne pronalazim sebe u tome .Pokusala je I sa novim lijekom koji mi je samo skodio te sam ga odmah ostavila .Medjutim ona je istrajna u svom misljenju jer,kako tvrdi,obicna anxioznost ne moze tek tako dugo trajati I postoji veci razlog .Za razliku od ostalih psihijatara ne osvrce se puno na ono sto joj se kaze I uporna je u svom misljenju .Zanima me Vase misljenje ! Unaprijed hvala !
Poštovana, mi ni na koji način ne možemo da dajemo, procenjujemo ili komentarišemo postavljenu dijagnozu, jer je to ovim putem ne samo nemoguće, već bi bilo i vrlo neetično. Međutim, ono što mogu da Vam sa stoprocentnom sigurnošću kažem jeste da ne treba da odustajete od ideje da pronađete psihijatra koji će Vas saslušati, pomoći Vam i uzeti u obzir ono što mu/joj govorite. Nemojte se zaustavljati dok ne pronađete takvog! Tako da je moje mišljenje da, ako niste zadovoljni psihijatrom, istog možete i treba da promenite. Veliki pozdrav!
Ina
Zanima me, da li poremecaj ličnosti iz grupe B Narcisiodnost,može da se izlijeci? Hvala
Imam 15 godina i do sada sam se ponasala skroz normlno… Ali od jula ove godine krenula je da mi pada glava, doktori kazu da je to posledica stresa ali da sto vise vremena prolazi to postaje bolest. Imam dijagnozu F. 44.3. Mozete li da mi pojasnite sta ova dijagnoza znaci jer doktor nije dao obrazlozenje…
Mene interesuje da li je moguće da se to izleči zauvek?
Dobar dan. Da li se poremećaj ličnosti može lečiti na drugi način tj bez lekova. Hvala
Poštovani Gorane,
Poremećaji ličnosti su kategorija psihijatrijskih poremećaja. Ljudi koji imaju isti poremećaj ličnosti, koji spadaju po kategorizaciji u istu grupu, ne moraju i nemaju identične psihološke probleme. To znači, jedan poremećaj kod različitih osoba može da ima razlike u ispoljavanju. I tu dolazimo do momenta koji je veoma važan: formiranje plana tretmana za osobu za poremećajem ličnosti. Tretman uključuje psihijatrijski i/ili psihoterapijski tretman.
Teoretski gledano, neke osobe sa poremećajem ličnosti mogu da se leče, odnosno potraže pomoć isključivo kroz psihoterapijski rad. Za ovakav smer tretmana, važno je konsultovati mišljenje psihijatra i psihoterapeuta. U psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju poremećaj ličnosti važan je kontinuitet, željena promena ne mora da se desi u kraćem periodu i to je važno imati na umu. Osoba može da ima utisak da se promena dešava sporije i tada je važno ne odustati od psihoterapije.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić
Imam 32 godine i nikako se nemogu uklopiti u nikakvo društvo uvjek ispadnem manje vrijedan ljudi me dosta izbjegavaju isto tako samu komunikaciji s curama nikakav u meni vide prijatelja u prijevodu kulturno me otpile često sam tvrdoglav i razdražljiv uvjek nezadovoljan sobom na poslu se nemogu koncentrirat na ništa sve površno tako da i na poslu sam uvjek zadnji nikad nemogu napredovati i uvik me se smatra neozbiljnim i sve sto kažem svima je glupo uvik ispadam predmet sprdnje tako da se nigdje ne osjećam ugodno može li kratko obrazloženje koji mi je ????
Poštovani Milivoje,
Nekada se dešava da ljudi nemaju dobru komunikaciju i podršku od ljudi iz okoline, a to je veoma važan činilac da bi se osoba osećala dobro. U takvim okolnostima osoba može da postavi sebi dva pitanja. Prvo: da li ima nešto što osoba sama radi pa odbija druge ljude? Drugo: Da li su drugi ljudi takvi da generalno imaju grube šale, vređaju, provociraju i druge ljude sem vas? Kada je u pitanju prva situacija, tu je predlog odlazak na psihoterapiju: da osoba radi na sebi, odnosno na uzroku koji čini da se ona nekad ponaša odbojno prema drugima. Ukoliko je druga opcija u pitanju, tada bi predlog bio da osoba polako traži druge ljude sa kojima bi se družila, odnosno ljude koji je prihvataju i uviđaju njene pozitivne ljudske osobine i kvalitete.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić, psiholog
Kako živjeti sa osobom sa poremećajem osobnosti (radi se o mom sinu,ima 28 god.)Kako mu pomoći. Nikako ne mogu uspostaviti komunikaciju sa njim.Često me vrijedna i omalovažava
Na rubu sam i tražim slamku spasa.Molim vas pomozite.Naj ljepša hvala,Milena
Poštovana Milena,
Kada se živi sa osobom koja ima psihijatrijski problem, izuzetno je važno razdvojiti adekvatnu od neadekvatne, preterane brige. Psihijatrijski problemi člana porodice mogu da budu naporni i iscrpljujući za druge i važno je da članovi porodice umeju da sačuvaju sebe. Vređanje i omalovažavanje su vrsta poruka u odnosu na koje možete postaviti granicu: uputiti zahtev za promenom ponašanja ili izaći iz komunikacije. Naravno, nezahvalno je davati savet u nekoliko rečenica, problem je svakako kompleksniji. Predlog bi bio da potražite pomoć na psihoterapiji, kako da se nosite sa svakodnevnim teškoćama na drugačiji način, sa manje neprijatnih emocija. Psihoetrapija može da izgleda tako da Vi i sin radite na problemu loše komunikacije. Ukoliko sin nema želju da ide, opcija je psihoterapija kao pomoć i podrška Vama lično.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić, psiholog
Imam brata od 26 godina.Poslednjih par godina se mnogo promenio,prestao da studira,ima losu komunikacuju sa porodicom,izrazava mrznju i bes,ne spava do kasne sate a preko dana ne ustaje do podne,ponekad prica sam sa sobom kao da se svadja sa nekim,ide tamo,vamo,bez cilja,krivi druge za sve,kritike koje mu se upucuju na racun njegovog ponasanja on odbacuje i cak burno reaguje,ne zanima ga nista od poslova,konzumira dosta kafea u poslednje vreme i crno vino,zivi sa ocem i dedom na selo koji su bolesni.Molim vas recite mi kako da mu pomognem da se vrati u neko normalno stanje,on izbegava saradnju i neznam kako da mu pridjem.
Poštovana Marina,
Iz onoga kako ste opisali ponašanje Vašeg brata moguće je da brat ima neku situaciju u životu ili emotivno stanje koje mu otežava svakodnevno funkcionisanje.
Da bi se osoba promenila, aktivirala u rešavanju bilo kog problema, pa i problema psihološke prirode, važno je da postoji motivacija- želja da se nešto promeni. To ističem, jer odgovornost za promenu osobe je na njoj samoj, drugi mogu da budu podrška i oslonac.
Ono o čemu možete razmisliti je da u komunikaciji sa bratom pristupite bez osuđivanja, već da probate da ga saslušate, razumete i čujete da li ima nešto što ga muči, pa se zbog toga promenio tokom godina.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić
Pokusavala sam vise puta da pricam sa njim ali nesto bez uspeha,on kao hoce da saslusa ali da bude po njegovom jer on misli da je samo on za sve u pravu sta god da je u pitanju,cim mu ne idem po volji on se ponasa strasno,sebican je i tezak za pristup,da je imao neku situaciju pa sad neznam bas on kad je zapoceo studije u pocetku bilo ok posle je poceli da se desava nesto cudno sa njim,u indeksu je upisivao broj 3 i to po tri trojke,kuci sam mu nalazila papirice sa tim trojkama i papirice ispisane nekum cudnim recenicama kako on imenuje svakog iz blize i dalje rodbine da je napravio neku gresku u zivotu i sad kao drugi ispasta zbog toga,posle je prestao sa tim ali ne i da se cudno ponasa,poceo je da sakuplja neke bez veze predmete i da ih cuva kao na primer neke konce,osudjuje sve nas za bilo sta da je u pitanju,inace je inteligentan i pametan ali dzabe kad to nezna da uskoristi vec sve dublje ide u neku propast.Unapred zahvalna,znaci radi se o mom bratu,juce sam vam pisala.pozdrav
Poštovana Marina,
Razumem da Vam se ne dopada i da Vas pogađa bratovo ponašanje, predlog je da bi moglo da bude korisno za Vas lično da o ovoj temi pričate sa psihoterapeutom.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić, psiholog
Poštovana g-djo Škorić,
moji roditelji i ja imamo takodje veliki problem sa mojim starijim bratom. On ima 34 god i postavljena mu je dijagnoza Poremecaj licnosti ( grupa A)
U srednjoj skoli je bio u losem drustvu i konzumirao marihuanu bio maltretiran od strane vrsnjaka,ziveo u internatu. Nikom nije nista prijavljivao. Napustio je 4.godinu srednje i nakon nekog vremena su se javili prvi simptomi—agresivnost, umisljao je da ga mrzimo i da smo mi za sve, sto mu se dogadja, krivi.
Sa svojih 34 god.nema dana radnog staza.
Od svoje 19 godine se lecio, dva puta godisnje u proseku bude hospitalizovan, bio je i u Nisu na psihijatrijskoj klinici.
Imao je napade agresivnosti, lomio sve po kuci, napadao fizicki roditelje, pretio im ubistvom … Nekoliko puta je pokusavao suicid tabletama.
Redovno ide psihijatru, ali nema nikakvog pomaka!!
Nalazimo se u bezizlaznoj situaciji, u rupi. Cak je jednom prilikom njegova doktorka rekla da mu nema leka i da nam je Bog u pomoci.
Da li Vi imate mozda neki savet, neki predlog,sta dalje? Kako mu pomoci?
Hvala unapred na brzom odgovoru.
Zabrinuti brat.
Poštovani,
Pomoći nekome je drugi korak, a prvi da sama osoba koja ima problem ima barem i minimalnu želju da mu se pomogne i da reši neki problem.
Predlog bi mogao da bude: da pacijent potraži mišljenje drugog psihijatra, da razmotri opciju da ide redovno na psihoterapiju. Kada psihijatar leči pacijenta, svakako ima mnogo više informacija od onoga što je opis problema u kratkim crtama. Zbog toga smatram da psihijatar i psiholog koji vode pacijenta imaju relevantnije informacije, pa bih Vas ohrabrila da sa njima inicirate razgovor u kom biste se informisali o drugačijim opcijama lečenja nego do sad.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić, psiholog
Postovani
Imam problem s zenom neznam kako da joj pomognem vec se godinama mucim.zivimo u braku vec 7g poznajemo se 15 g. I svaki put je sve gore jednistavno joj sve sitnice smetaju ili ako se nesto ne napravi kako si je ona zamislila. Zivimo u braku s dvoje djece sve koje smo poznavali prijatelje rodbinu cak i moje roditelje drzi dalje od sebe i niko nije dovoljno dobar osim njezinih roditelja. Izgubili smo kontakte sa svim ljudima oko ssebe .zadnja godina braka je nepodnosljiva morali smo se preseliti iz grada jer smo bili podstanari sredili smo stan ukuci od mojih roditelja. I odpocetka je krenula s histeriziranjem i nezadovoljstvom kako je u selendri(5km)od centra karlovca.
I prije su svade bile ali su sada sve teze i stalno omalovazavanje mene da nista ne vrijedim i u zdnje vrijeme njezina histerija je sve jaca i agresivnija Premda ja vecinom radim i skrbim se za obitelj nikada nije dovoljno. sada je pocela da vrijeda i moje roditelje koji sse nisu nikada mjesali u nas idnos. Neznam kako da rijesim situaciju ssad je izbacuje i najmanja sitnica npr zaboravim isprazniti periliu za sude i onda krene takva svada da nemogu nista da kazem pocela je i stvari bacati zamnom. Jednostavno sam se poceo bojati i za svoj zivot
Poštovani,
U zajedničkom životu mogu da se stvore različite navike koje vremenom nekom u tom sistemu počnu sve više da smetaju. Tada je vreme da zastane i postavi pitanje: ”Šta je potrebno da se promeni u odnosu dvoje ljudi, da bi taj odnos mogao da se razvija u potitivnom smeru i bude siguran prostor za oboje”.
U tome veoma pomaže odlazak para na psihoterapiju, pokazalo se u praksi da na psihoterapiji partneri mogu na jedan novi, kvalitetnij način da pristupe zajedničkom životu i reše problem koji su imali.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić
psiholog i psihoterapeut
Dobar dan, brat mi vec par godina ima problema, koje pokusavamo sa njim rijesiti ali ne ide, ne zeli ići psihologu a oćio je da nesto nije uredu. Prije par godina je imao prvi problem kad je govorio da ga netko prati, da mu je sjena da mu zeli zlo, tad je prvi put dosao kući sa fakulteta da se smiri, fakultet je odugovlaćio, vratio se nije bilo napretka da bi ga roditelji nakon par godina bez rezultat vratili kući. Sad, zadnjih godinu dana kako je kući nema nikakav kontakt sa ostalim ukucanima, pati od nesanice, puno pusi, krivi sve oko sebe za svoje neuspjehe, misli da mu zelimo lose, da mu cinimo lose, paranoican je, ne druzi se ni sa kim, zadnjih par mjeseci smo primjetili da prica sam sa sobom, postao je jako religiozan, sustavno odbija posjet lijecniku a nas je strah da ce sebi ili nama nesto uciniti, ponizava i vrijeda roditelje, molim za savjet. Srdacan pozdrav
Poštovani,
Predlog bi bio da podržite Vašeg brata da se psihijatru obrati prvenstveno zbog sebe. Zadatak psihijatra je da da predlog tretmana koji treba da pomogne osobi.
Utisak je da je u ovakvom porodičnom okruženju, svako ima svoju vrstu nelagode i patnje, a cilj bi mogao da bude da se svako pojedinačno kroz neko vreme oseća bolje. Razumem da Vama može biti teško, u tom smislu psihološka podrška, razgovor sa psihoterapeutom za Vas može biti korisna opcija, tu bi detaljnije i adekvatnije mogli da razmotrite ono što Vam stvara problem vezano za bratovo ponašanje.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić,
psiholog i psihoterapeut
Poshtovana,radi se o mom suprug,ima hronicni opsesivni misli,posecuje psihijatar uzima terapiju medikamentoznu ali je sve gore.Kad ga nadvladuju misli mi moramo da stoimo mirno i da ponavljamo svaku negovu rec i da potvrdimo da je on u pravo.
Imamo 5 god kcer i ona mora da prisustvuje na taj cin koi sada je sbakodnevno i traje nekoliko sati.Molim za savet kako da se ja ponasham dali da idem konra njega ili da idem po njegovom mishlenju.Mislim da neka druga licnost je u njega kag ima takve misli.
Poštovana,
Sa uzimanjem adekvatne farmakoterapije, simptomi koji predstavljaju problem treba da se ublažavaju. Kada se to ne dešava, to može biti rezultat toga da određeni lek možda ne odgovara osobi. Tada je od ključne važnosti informisati svog psihijatra o tome. Druga pretpostavka je da je i pored farmakoterapije, ostaje otvoren prostor za psihološku promenu, što znači da bi za osobu koja ima psihološki problem bio značajan korak u lečenju i redovan odlazak na psihoterapiju.
Razumem da Vam je teško i veoma mi je nezahvalno da na pitanje šta da radite odgovorim tako što bih tvrdila da je jedna od ova dva ponuđena odgovora nužno tačan.
Predlog bi bio da razgovarate sa mužem u smeru mirnog razrešenja navedenog problema onda kada ga misli ne nadvladaju. Ukoliko primetite da dete shvata da se dođađa nešto neuobičajeno i uznemiri se, savet je da dete ne bude izloženo takvim situacijama.
Porodična dinamika ima ima više činilaca, nekada ono što se čini kao jedna problematična situacija zahteva temeljniji pristup u rešavanju i u tome mogu da pomognu stručnjaci iz oblasti psihijatrije i psihologije.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić
psiholog i psihoterapeut
Postovanje, mom ocu je potrebna pomoc, zabrinut je, ceska bradu, gleda u dlan, nije komunikativan, slabo jede, za pola godine izgubio je 15 kg. Umislja da je izgubio posao, ne vidi da ce y buducnosti biti bolje.Nema zelju da mu se pomogne. Prvo je dobio dijagnozu teske depresije, da bi posle rekli kako ima poremecaj licnosti. Mene zanima kako se leci, i sta ciniti. Jako je tesko gledati voljenu osobu kako tone, a od svih ima podrsku.Hvala
Poštovani,
Kada postoje simptomi i problemi u svakodnevnom funkcionisanju koje ste opisali, za lečenje je potrebno je da
psihijatar proceni da li je potrebna farmakoterapija, kao i redovni odlasci na psihoterapiju.
Ono što ste naveli, a što mi deluje kao prvi korak je traženje motiva i razloga za lečenje. Nekada je za osobu koja ima psihički problem veoma teško da uvidi da postoji problem i teško je dati univerzalan ili kratak savet kako motivisati osobu na lečenje, ali ono što bi bilo važno je da se osoba i njen problem ne osuđuju, da probamo da porazgovaramo sa osobom i čujemo kako bi ona želela da mi pokažemo našu brigu o njoj. Važno je čuti drugu stranu, jer možda se u odgovoru krije u smernica za rešenje.
Konkretan korak koji možete da uradite je da budete podrška ocu za odlazak kod psihijatra. Ukoliko otac odbija da ide kod psihijatra, možete da pokušate da stupite u kontakt sa dosadašnjim psihijatrom i zatražite njegovo mišljenje.
Ukoliko procenite da Vi lično imate teškoće da se nosite sa porodičnom situacijom, možete potražiti pomoć kroz razgovor sa psihoterapeutom.
Veliki pozdrav,
Bojana Škorić
psiholog i psihoterapeut